Pobunjenik
Primećen član
- Poruka
- 550
«Излазио сам из лондонске галерије Тејт Модерн када ми је зазвонио телефон. Потпуно непознати број је био разлог за игнорисање. Не знам колико сам позива пропустио. Апарат се усијао док сам с Лајфом, који ми је спавао у наручју, ишетао преко Миленијумског моста који спаја две обале Темзе. Јавио сам се код Катедрале Св. Павла.» стр. 145
Да ли је читаоцима заиста битно што се Чеда Јовановић шеткао по Лондону, и куда је све пролазио? Или је можда суштина у позиву који је примио, без обзира да ли се то десило код Катедрале Св. Павла, Сохо сквера, Брајтона, или било где другде? Оваквим излагањем аутор књиге јасно показује своју малограђанску импресионираност Лондоном, странцима, премда је сину дао име Лајф, али и мржњу према Србији, јер на страни 172. каже:
«Убијен (мисли се на Зорана Ђинђића) је због тога што је знао куда иде. То је урадила Србија.»
Дакле, он је целу Србију оптужио за убиство Зорана Ђинђића.
Чеда Јовановић у својој књизи јасно ставља читаоцима до знања да га не интересује било каква владавина закона, већ само револуционарна правда. На страни 33. она јасно каже да су револуционари 5. октобра «практично опонашали институције.» Нешто раније, на страни 26. Јовановић каже:
«Нисмо знали број бирачких места, нисмо контролисали гласање војника, нисмо ни чули да је за полицију у Копненој зони безбедности на југу Србије изборни дан.»
А ипак, на следећој страни додаје да је «целој Србији било јасно да су избори покрадени и да је Коштуница победник.» Дакле, иако нема податке, «јасно» је да је Коштуница победио. То је можда јасно у усијаним револуционарним главама, али не и ономе ко се иоле разуме у изборни процес и законе.
Јовановић такође показује недоследност:
«Било је јасно да Америка жели партнерски однос са модерном, другачијом и демократском Србијом.» стр. 62
А пре тога је навео да је «Паувел тражио да унапредимо ниво заштите људских и мањинских права, тако што ћемо за почетак из затвора пустити све Албанце који су ухапшени током сукоба на Косову.» стр. 62
И то је «партнерски однос» када вам неко издиктира захтеве. Овим је Јовановић јасно ставио до знања да је амерички послушник.
Није Милорад Улемек Легија био толико наиван када је Јовановића питао «да ли је тачно да планира да доведе НАТО у земљу, како би, заједно с њим, напао војску и полицију.» стр. 31. На основу Јовановићевих властитих речи ја закључујем да он има намеру да на власт у Србији дође на НАТО тенковима. Време ће показати да ли сам у праву. Ипак, остаће упамћене и његове речи написане на страни 174:
«Тек ће ми бити прљаве руке. А савест чиста.»
Да ли је читаоцима заиста битно што се Чеда Јовановић шеткао по Лондону, и куда је све пролазио? Или је можда суштина у позиву који је примио, без обзира да ли се то десило код Катедрале Св. Павла, Сохо сквера, Брајтона, или било где другде? Оваквим излагањем аутор књиге јасно показује своју малограђанску импресионираност Лондоном, странцима, премда је сину дао име Лајф, али и мржњу према Србији, јер на страни 172. каже:
«Убијен (мисли се на Зорана Ђинђића) је због тога што је знао куда иде. То је урадила Србија.»
Дакле, он је целу Србију оптужио за убиство Зорана Ђинђића.
Чеда Јовановић у својој књизи јасно ставља читаоцима до знања да га не интересује било каква владавина закона, већ само револуционарна правда. На страни 33. она јасно каже да су револуционари 5. октобра «практично опонашали институције.» Нешто раније, на страни 26. Јовановић каже:
«Нисмо знали број бирачких места, нисмо контролисали гласање војника, нисмо ни чули да је за полицију у Копненој зони безбедности на југу Србије изборни дан.»
А ипак, на следећој страни додаје да је «целој Србији било јасно да су избори покрадени и да је Коштуница победник.» Дакле, иако нема податке, «јасно» је да је Коштуница победио. То је можда јасно у усијаним револуционарним главама, али не и ономе ко се иоле разуме у изборни процес и законе.
Јовановић такође показује недоследност:
«Било је јасно да Америка жели партнерски однос са модерном, другачијом и демократском Србијом.» стр. 62
А пре тога је навео да је «Паувел тражио да унапредимо ниво заштите људских и мањинских права, тако што ћемо за почетак из затвора пустити све Албанце који су ухапшени током сукоба на Косову.» стр. 62
И то је «партнерски однос» када вам неко издиктира захтеве. Овим је Јовановић јасно ставио до знања да је амерички послушник.
Није Милорад Улемек Легија био толико наиван када је Јовановића питао «да ли је тачно да планира да доведе НАТО у земљу, како би, заједно с њим, напао војску и полицију.» стр. 31. На основу Јовановићевих властитих речи ја закључујем да он има намеру да на власт у Србији дође на НАТО тенковима. Време ће показати да ли сам у праву. Ипак, остаће упамћене и његове речи написане на страни 174:
«Тек ће ми бити прљаве руке. А савест чиста.»
:razz:
