Quantcast

MOJ INTIMNI SAN

RadoznalostJeUbilaMacku

Zainteresovan član
Poruka
114
JOVANA77:
zato sto previse istinito zvuci..........a ne bih zelela da cujem da si ovo prozivela.........

no necemo ovde vise o tome. za takva pitanja postoje privatne poruke.
Sve sto sam pisala ovde na forumu, a nije pod navodnicima, sam sama pisala. Kad mi je "puna casa" sve one kapi koje se prelivaju sakupim i pretocim u reci. Ali, kao sto sam rekla, potrudicu se da dam vise svetlosti svojim tekstovima.
 
F

FRRIDA

Gost
The2ndSun:
...O zeni nepoznatoj... san mi se cudan vraca...koja nikada nije kakva je prije bila....a ni drugacija..ona jedina može uci u moje srce ..koje za nju samo nije zagonetno, a znojno čelo tamno
jedina ona zna mi osvjezit placuci....
Ne znam je l' crna, plava, riđa ta ljepota...slika kaze da je sad plava...Ime joj? Samo pamtim: zvoni milo i meko kao imena dragih prognanih iz zivota...

Ne znam dali imam prava na ovo...
ali...ona me VOLI VEDRO!!!!
Dok sam chitala ove redove, nisam mogla a da se ne setim DISove pesme "Mozda spava".
Odmah sam sa police schepala knjigu u kojoj je pesma...
I bash me je oraspolozila.
Nadam se da ce i nekog od vas... bilo koga... :roll:


Vladislav Petkovic - DIS

Mozda spava


Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
Pesmu jednu u snu sto sam svu noc slusao:
Da je cujem uzalud sam danas kusao,
Kao da je pesma bila sreca moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

U snu svome nisam znao za budjenja moc,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se krece u umrlu noc.
U snu svome nisam znao za budjenja moc.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,
I u njemu oci neke, nebo necije,
Neko lice, ne znam kakvo, mozda decije,
Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne secam se niceg vise, ni ociju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il' te oci da su moja dusa van mene,
Ni arije, ni sveg drugog, sto ja nocas snih;
Ne secam se niceg vise, ni ociju tih.

Ali slutim, a slutiti jos znam.
Ja sad slutim za te oci, da su bas one,
Sto me cudno po zivotu vode i gone:
U snu dodju, da me vide, sta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti jos jedino znam.

Da me vide dodju oci, i ja vidim tad
I te oci, i tu ljubav, i taj put srece;
Njene oci, njeno lice, njeno prolece
U snu vidim, ali ne znam, sto ne vidim sad.
Da me vide, dodju oci, i ja vidim tad.

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled sto me gleda kao iz cveca,
Sto me gleda, sto mi kaze, da me oseca,
Sto mi brizno pruza odmor i neznosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom zivi ili pociva;
Ne znam zasto nju i san mi java pokriva;
Mozda spava, i grob tuzno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Mozda spava sa ocima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan zivota,
I s njom spava, nevidjena, njena lepota;
Mozda zivi i doci ce posle ovog sna.
Mozda spava sa ocima izvan svakog zla.
 

RadoznalostJeUbilaMacku

Zainteresovan član
Poruka
114
The2ndSun:
..i kad sam stoa..opet me je tvoja ruka povukla...mhajuci mi ngdej iz daleka...
stojeci na rubu sume...blistala si sva u svoje najlepse boje....
i tad stadoh...kad si ti vec opet bila daleko..i opet mahala rukom...ali sad..ne trazeci mene vec trazeci moju sjenu....
dok tiho odlazish..ja stojim...


...i opet poletim....
...imao sam krila..krila leptira...
...sad imam krila..krila orlova...
...i en letim vise tamo gde ulicni svetiljki prze krila..vec gde sunce sja i obasjava oci...
...u snu pružam ruke ka mestu gde je bila tvoja senka... a senka kruži...
...podižem pogled ka nebu i vidim... neko novo nebo, neko drugo sunce... zamah krila me nosi ka radosti...
 

The2ndSun

Zainteresovan član
Poruka
380
Cekam je...onoliko koliko jedan covjek moze da ceka...beskrajno...
nedostaje mi...onoliko koliko jedna zena moze da nedostaje coveku...bezmjerno...
volim je...onoliko koliko jedan covjek moze da voli...kompletno!!
 

RadoznalostJeUbilaMacku

Zainteresovan član
Poruka
114
Noć XVII

Već je naučila da prepozna početak. Prvo oseti prazninu, a onda krenu suze... I svaki put je jače, kao da je kida taj bol... Ume da prepozna kad počinje, ali ne ume da se brani... ne može sama...
Očajnički želi reč, makar reč! Platila bi svojom besmrtnom dušom da samo na tren čuje reč, da se privije uz onog ko će je zaštititi tog bola, kao preplašeno dete. Ima li smirenja?
Dan je drži uspravnom, ali čim dodje noć ona klone. Ostane sama sa svojim mislima, svojim gladnim srcem... Tama joj sedne na ramena i ostane tu do jutra... Ima noći kad je taj teret pretežak, kao sad. Ima dana kad ni tama ne ode, već ostane kao zla slutnja, senka koja je prati...
Odvratno, bljutavo samosažaljenje! Mrzi sebe! Mrzi...
Htela bi da zatvori oči, da bol zauvek prestane...
Noć se kao omča stegla oko njenog vrata, a spasenje dana je daleko, predaleko...


Noć XVIII

Počela je još jedna u nizu samotnih noći... Ima li ova niska tame kraj? Želi da prekine strunu koja crne perle noći bez sna drži zajedno, da sakupi bisere dana i niže ih svojim osmehom na novu strunu načinjenu od ljubavi...
Pitanja bez odgovora stoje i opstaju, rastu kao njena tuga... Ni san joj neće na oči, ne može od suza. Rado bi sanjala ruku koja će joj obrisati suze, a ruke nema...
Sunce se lagano pridiže, kao umorni borac u kome još ima života iako boji nebo svojom krvlju, oslanjajući se na krovove grada. Sviće novi dan...
 

RadoznalostJeUbilaMacku

Zainteresovan član
Poruka
114
Noć XIX

Tkam priče od nevidljivih niti osećanja, ali ipak ima onih koji to tkanje vide... Kako? Ne znam, možda je potka svetlost koja im kaže put ka meni... Stižu mi reči, reči ljubavi, a ljubav je svetlost.
Vreme prolazi, a miris nekih starih tužnih i besanih noći polako isparava, nošen hladnim zimskim vetrom. Oproštaj i zaborav, nestaju rane, ožiljci blede... Ostaje samo mir, srce toplo i živo, ostaje radost...
Zima traje, smenjuju se dani i noći, ali proleće je sve bliže, sunce će ponovo sijati...
 

Scheherezade

Obećava
Poruka
75
Dugo već sanja jedan isti san: pučina, ona sama u tamnoj vodi, horizont kao zatvoren krug. Danju prati sunce, pliva... Talasi joj zapljuskuju lice, voda je slana kao suze... Pliva, snažno zamahuje, pokušavajući da stigne do kopna koje je negde tamo daleko, tamo gde sunce izlazi... Voli sunce jer joj ono pomaže, svakog jutra mu kreće u susret. Noću pokušava da zadrži pravac i ne izgubi snagu. Ali, noć je duga i hladna, ruke je nekad izdaju i ona se prepusti struji. Nekad poželi da iz tamne vode izroni neka neman... da je nestane... Neman ne dolazi, ili je možda bila i razočarana beznačajnošću zalogaja zaronila ponovo u dubinu... Nekoliko puta je u daljini ugledala brod, suviše daleko da bi je primetio bilo ko... Nisu to bili brodovi koji bi joj bili spas...
Plivala ili plutala, čini joj se jednako jer nigde ne stiže. Kopno, čvrst oslonac ne vidi nigde dokle joj pogled seže... Samo voda, tamna i slana kao suze...
 

Zena s greskom

Iskusan
Poruka
5.712
VOLELA JE...I nikad nije zazalila. Volela je svaku tugu...svaku suzu...svako secanje...svaki drhtaj...i svaku nadu u oku...Nije volela da pati, ali je toliko volela da voli da nije znala za dosta. I patila je onako kako je volela...do dna. ..ZIVELA JE.
 
Top