Za mene se nesto ljudi nisu zaletali Bog zna koliko.Imala sam jednu porodicu koja je zvala iz Atlante,otprilike mesec dana nakon sto sam poslala aplikaciju.Secam se da je bilo dve male devojcice,ne starije od 4 god.
Taj razgovor je bio totalni fijasko.U stvari,vise sam bila iznenadjena nego bilo sta jer sam mamu razumela vise nego sto sam mislila da cu,umela sam da joj kazem vise nego sto sam i znala da znam,i naravno,stvari koje sam znala nisu mogle da mi se prevale preko usta.
Pricale smo o tome kakve su aktivnosti sa decom,sta rade,koliko su stara,kakve su obaveze roditelja,gde zive i sl. pitanja.Mislim,ceo razgovor je bio vrlo limitiran tako da nije nije Bog zna koliko trajao,ali se zavrsio na tome da cemo da o svemu malo bolje "razmislimo".Rekla je i da ce se javiti ponovo,ali se to naravno nije desilo,za sta je je uopste ne krivim jer ko ce da se batrga sa nekim kome je Engleski Spansko selo.
Ta mama je bila jedan od onih tipova koji traze maksimim za svoju lovu.To sam zakljucila po nacinu sta je i kako je pitala,jer se nije uopste usresredila na mene,vec su deca i njene obaveze bile na prvom mestu.Ni jednog jedinog momenta nije uopste pitala ista o meni,ko sam sta sam odakle sam.I ovo me uopste ne cudi,da se razumemo.Pretpostavljam da je saznala dovoljno iz aplikacije.
Druge porodice sa kojma sam pricala su se raspitale i gde je ta Srbija (it is next to Siberia,right ?lol) znas,pokazale su malo solidarnosti i interesovanja.
Ono sto pokusavam da kazem je da su bili malo vise friendly,i da se nije bas sve svelo na "takak i takav ce ti biti dan,i to je to".
U aplikaciji sam stavila da mogu da radim sa bolesnom decom,ne ne razmisljajuci,vec po savetu agencije jer su mi rekli da tako povecavam sansu da me ljudi pozovu.Da,ali razlika u pozivima koje bih inace dobila i poziva koje cu ovako extra da dobijem,je u broju porodica koje imaju decu sa problemima.Ovako je htela da me kontaktira porodica koja ima dete sa Daunovim sindromom,sto je nesto sa cime licno ne bih umela da se izborim,tako da su iz agencije reagovali i prepravili taj deo u mojoj aplikaciji.
Nista nemam protiv te porodice,ali verujem da ne bih bila pravi au pair za njih,tako da bolje da nismo ni zapocinjali nesto sto je unapred bilo osudjeno na propast.
Imala sam jos par nekih poziva,vise se ni ne secam.Interesovala se i neka nasa porodica,ne secam se odakle tacno,ali su mi u agenciji rekli da oni u principu ne vole da Srpske devojke idu u Srpske-Americke porodice,tako da nikada nisam stupila u kontakt sa njima.
Secam se i neke zene koja je bila odnekud iz New York state,ali podaleko od NYC.Mozda cak blize Canadi,nego NYC.Ne secam se najbolje razgovora sa njom,ali znam da se nakon toga nisu vise interesovali za mene,i jezik je bio velika barijera.Uz to,nisam imala ni index ni radni staz koji ide,tako da su me privremeno stopitali dok se malo ne naucim jezuku i ne resim bezizlazno stanje koje me poprilicno daleko drzi od vize.
Ova pauza je trajala 2-3meseca sigurno.
U medjuvremenu sam nasla posao.Prosto neverovatno za Srbiju,ali izgleda moguce,i da as jos bolje dodje na 10,zaposlila sam se u vrticu.
A onda sam stupila u kontakt sa (ponovo )nasom porodicom.Pricala sam sa njima,upoznali smo se,i konacna odluka je pana nekoliko meseci nakon sto smo poceli da kontaktiramo.
Delovali su mi normalno,ali se nisam nesto preterano odusevila.Za pojedine clanove porodice sam odmah ukapirala da su veoma naporni,ali za neke druge nisam odmah shvatila da su veoma namazani,no dobro,sada kada je vreme zalecilo rane,to vise i nije tako vazno.
Nisam imala izbora.Jezik neznam pa mi niko nije pruzio sansu,tako da sam prihvatila ovu porodicu.I jos dodatnu sigurnost sam imala jer su nasi,pa hajd,ko da je to zaista donelo neku veliku sigurnost..
Prihvatala sam troje dece,uzrasta i visine od uveta do uveta.Znala sam da nece biti nikako lako,jer je i jedno dete i vise nego dovoljno.Dolazila sam u blizinu NYC.To je jedina stvar koja mi se odistinski svidjala i kaja me je odzavala u zivotu do kraja sledace godine...
Sledeci korak je bila ambasada.
Taj razgovor je bio totalni fijasko.U stvari,vise sam bila iznenadjena nego bilo sta jer sam mamu razumela vise nego sto sam mislila da cu,umela sam da joj kazem vise nego sto sam i znala da znam,i naravno,stvari koje sam znala nisu mogle da mi se prevale preko usta.
Pricale smo o tome kakve su aktivnosti sa decom,sta rade,koliko su stara,kakve su obaveze roditelja,gde zive i sl. pitanja.Mislim,ceo razgovor je bio vrlo limitiran tako da nije nije Bog zna koliko trajao,ali se zavrsio na tome da cemo da o svemu malo bolje "razmislimo".Rekla je i da ce se javiti ponovo,ali se to naravno nije desilo,za sta je je uopste ne krivim jer ko ce da se batrga sa nekim kome je Engleski Spansko selo.
Ta mama je bila jedan od onih tipova koji traze maksimim za svoju lovu.To sam zakljucila po nacinu sta je i kako je pitala,jer se nije uopste usresredila na mene,vec su deca i njene obaveze bile na prvom mestu.Ni jednog jedinog momenta nije uopste pitala ista o meni,ko sam sta sam odakle sam.I ovo me uopste ne cudi,da se razumemo.Pretpostavljam da je saznala dovoljno iz aplikacije.
Druge porodice sa kojma sam pricala su se raspitale i gde je ta Srbija (it is next to Siberia,right ?lol) znas,pokazale su malo solidarnosti i interesovanja.
Ono sto pokusavam da kazem je da su bili malo vise friendly,i da se nije bas sve svelo na "takak i takav ce ti biti dan,i to je to".
U aplikaciji sam stavila da mogu da radim sa bolesnom decom,ne ne razmisljajuci,vec po savetu agencije jer su mi rekli da tako povecavam sansu da me ljudi pozovu.Da,ali razlika u pozivima koje bih inace dobila i poziva koje cu ovako extra da dobijem,je u broju porodica koje imaju decu sa problemima.Ovako je htela da me kontaktira porodica koja ima dete sa Daunovim sindromom,sto je nesto sa cime licno ne bih umela da se izborim,tako da su iz agencije reagovali i prepravili taj deo u mojoj aplikaciji.
Nista nemam protiv te porodice,ali verujem da ne bih bila pravi au pair za njih,tako da bolje da nismo ni zapocinjali nesto sto je unapred bilo osudjeno na propast.
Imala sam jos par nekih poziva,vise se ni ne secam.Interesovala se i neka nasa porodica,ne secam se odakle tacno,ali su mi u agenciji rekli da oni u principu ne vole da Srpske devojke idu u Srpske-Americke porodice,tako da nikada nisam stupila u kontakt sa njima.
Secam se i neke zene koja je bila odnekud iz New York state,ali podaleko od NYC.Mozda cak blize Canadi,nego NYC.Ne secam se najbolje razgovora sa njom,ali znam da se nakon toga nisu vise interesovali za mene,i jezik je bio velika barijera.Uz to,nisam imala ni index ni radni staz koji ide,tako da su me privremeno stopitali dok se malo ne naucim jezuku i ne resim bezizlazno stanje koje me poprilicno daleko drzi od vize.
Ova pauza je trajala 2-3meseca sigurno.
U medjuvremenu sam nasla posao.Prosto neverovatno za Srbiju,ali izgleda moguce,i da as jos bolje dodje na 10,zaposlila sam se u vrticu.
A onda sam stupila u kontakt sa (ponovo )nasom porodicom.Pricala sam sa njima,upoznali smo se,i konacna odluka je pana nekoliko meseci nakon sto smo poceli da kontaktiramo.
Delovali su mi normalno,ali se nisam nesto preterano odusevila.Za pojedine clanove porodice sam odmah ukapirala da su veoma naporni,ali za neke druge nisam odmah shvatila da su veoma namazani,no dobro,sada kada je vreme zalecilo rane,to vise i nije tako vazno.
Nisam imala izbora.Jezik neznam pa mi niko nije pruzio sansu,tako da sam prihvatila ovu porodicu.I jos dodatnu sigurnost sam imala jer su nasi,pa hajd,ko da je to zaista donelo neku veliku sigurnost..
Prihvatala sam troje dece,uzrasta i visine od uveta do uveta.Znala sam da nece biti nikako lako,jer je i jedno dete i vise nego dovoljno.Dolazila sam u blizinu NYC.To je jedina stvar koja mi se odistinski svidjala i kaja me je odzavala u zivotu do kraja sledace godine...
Sledeci korak je bila ambasada.