Donekle ima istine u tome sto govori, dosta psihijatara zasigurno nije kompetentno, kao sto ni dosta lekara, ekonomista itd... nije kompetentno. A cesto se i s vremenom izgubi pravilan odnos izmedju psihijatra i pacijenta (ako ga je i bilo) i ovo je dosta veliki problem.
Druga stvar jeste da je nauka dosta uznapredovala dok neke grane u medicini kaskaju, a neki vidovi psihoterapija su vec prevazidjene.
S druge strane sama statistika pokazuje da gotovo vecina terapija ukljcujuci i pisanje u dnevnik (zurnaliziranje) ima slican posto uspesnosti, ne secam se tacno no negde oko 70- 80 %- sto znaci da je s jedne strane psihoterapija ipak uspesna s druge strane i sami mozemo raditi na sebi s dovoljno uspeha.
U psihoanalizi- kad osoba lezi kod psihijatra i prica- psihijatar je tu zapravo i nije potreban, ne mogu se setiti u cemu je tacno poenta, ali otprilike kad govorimo glasno onda koristimo jedan dio mozga koji ne koristimo kad samo razmisljamo. Dakle razgovarati glasno sam sa sobom i nije tako lose (dok god niko od komsija ne cuje).
Onot sto se nikako ne slazem jeste podcenjivanje trauma iz detinjstva, koje su jako nezgodne, prvih par godina zivota dete nema potpunosti razvijeno razmisljanje vec je kao kazeta za snimanje koja snima sta se dogadja i to ostaje daleko u podsvesti (ili autopilotu), a uglavnom mi se tih dogadjaja ni ne secamo.
Traume iz ranog detinjstva je jako tesko razresiti, a neke je i nemoguce pa jedino se mogu ublaziti efekti.
