Moć reči...

[Soradze]

U mom višedecenijskom životu su reči imale skoro pa presudnu moć...
Pamtim neke reči koje sam čula kao dete i koje su se urezale u moju dušu od onda...
One me bole i danas... i ma koliko sam pokušavala da ih držim "pod tepihom", one
bi izronjavale i bolele kada sam bila najranjavija, čini mi se uvek većom žestinom...

Lepih reči skoro da se ne sećam... Biće da sam ih nesažvakane progutala onako gladna,
pa ih nisam ni zapamtila mnogo...
Napisana lepa reč je nešto sasvim drugo, nešto toliko posebno da se ne može meriti
nikakvim blagom...
U starim dnevnicima, u pismima mojih pokojnih roditelja leži neviđeno blago...
Šteta što moje najveće blago leži zakopano u kutiji na dnu starog ormana...

Evo jedne lepe priče, zbog koje sam se rasplakala na kraju čitanja...

Grlim vas sve redom