Hvala P, u istu grupu spada
Ајде кад нећеш да се сиграмо, да онда објасним зашто још на почетку рекох да интензивно не волим задатке попут овог с почетка теме. Наиме, квадратна се рјешава лако, има формула, само се уврсте коефицијенти и ето га, док је са кубном већ проблем. По школама се најчешће учи да се кубна заправо и не рјешава него се „сналази” на разне начине.
За облик без слободног члана није проблем, нпр:
Очигледно је једно рјешење 0, а остало се добије из квадратне. Јасно и лако.
Понекад је могуће згодно се снаћи, као нпр:
па се лако види да се све своди на производ (х+5) и квадратне, што се опет лако рјешава.
Но, у примјеру из теме не иде ни једно ни друго. За такве случајеве постоји „сналажење” које интензивно не волим. Наиме, ако се „набоде” једно реално рјешење х1, онда се полином подијели са х-х1 и тако се добије производ линеарног и квадратног полинома умјесто кубног. Како се „набоде” рјешење? Обично се савјетује да се просто проба са „малим” и „згодним” бројевима типа +-1, +-2, +-3 тј. да се они један по један уврштавају док се не испостави да је нешто од тога рјешење. Е кад се тако „набоде” једно рјешење (у нашем случају је то -3), онда је лако, међутим, то није математика него набадаљка, зато то и не волим. У таквим набадаљкама судјелују и они који састављају задатке јер бирају управо оне облике у којима ће једно од рјешења бити +-1, +-2 или +-3 што јесте мало бзвз јер све то личи на неки прећутни договор обе стране (постављача задатка и рјешавача) да се мало „вара”, зар не? Чини ми се да се сви који су ријешили задатак слажу да такво рјешавање јесте мало бзвз јер нико не написа да је прво рјешење просто „набодено” сировим нагађањем. Оно стоји да се „ријешеном задатку не гледа у зубе”, али да то јесте прилично нематематички приступ – јесте.