PETAR KRALJ - glumac
ŽIVEO ŽIVOT GLUMAČKI KRALJ
Nikada nisam intervjuisao Petra Kralja za “Sremske novine”. I to baš ja, ovdašnji žurnalista i teški “zavisnik” od beleženja životnih priča znamenitih ličnosti sremskog podneblja, u prvom redu nastavnika i đaka Mitrovačke gimnazije. To, svakako, ne znači da “glumačkog kralja” nisam poznavao i sa njim razgovarao, naročito kada bi na dnevni red stigli njegovi mitrovački dani i nevesela gimnazijska prošlost. A, možda baš i zbog svega toga?! Uvek sam mislio da jednog genija teatra, uz to još i najčuvenijeg učenika-glumca ovdašnje gimnazije, valja slušati i “prepisivati” natenane, a ne onako, uzgred, u prolazu.
Kada smo se davnih dana upoznavali, prilikom Petrovih čestih i uvek uzbudljivih dolazaka u Sremsku Mitrovicu, na pomen moga prezimena upitao me je jesam li rod čiki Kići Poznanoviću, sa kojim se on ponekad sretao i nazdravljao po beogradskim pozorišnim i inim bifeima. Pa, to je moj otac!, iznenađeno sam odgovorio. Taj čovek, ispričao mi je Petar Kralj, jedan je od retkih političara koji su, onda, stali na stranu njegovog oca, nekadašnjeg omiljenog direktora Mitrovačke gimnazije, Đorđa Kralja. Bila su to neka druga i teška vremena, a baš se “zalomilo” da moj Kića, kao aktuelni sekretar Opštinskog komiteta SKS, bude predsednik prvog gimnazijskog školskog odbora (1955-1957).
* * *
Petar Kralj sa majkom, ocem i rodbinom
Red je da se ponešto kaže i o toj Petrovoj mitrovačkoj, gimnazijskoj “epizodi”, mada je on i dalekih pedesetih, kao uostalom sve do poslednjeg svog daha, 10. novembra 2011. godine, uglavnom dobijao samo glavne uloge. U životu, kao i u pozorištu!
Slučaj je hteo da prosvetni radnici, Stanislava i Đorđe Kralj, svoga sina jedinca, Petra, donesu na svet u Zagrebu, 4. aprila 1941, dakle, samo dva dana pre početka rata u staroj Jugoslaviji. Majka je sa jednogodišnjim sinčićem, već naredne godine, pobegla u Rumu, kod brata veterinara, gde su do oslobođenja imali sigurno utočište. A posle rata, porodica će se okupiti i okućiti u Sremskoj Mitrovici. Početkom septembra 1945, prof. istorije Đorđe Kralj postavljen je za v. d. direktora mitrovačke Potpune mešovite gimnazije, a njegova supruga Stanislava, prof. geografije, za nastavnika u istoj školi. Uzgred, imali su obavezu i da predaju na tečaju za obrazovanje oficira Jugoslovenske armije.
Živeli su u Ulici Ive Lole Ribara 55, predratnom a i sadašnjem Šećer sokaku. Petar Kralj je Osnovnu školu “Boško Palkovljević Pinki” završio školske 1955/56. i odmah se upisao u gimnaziju, gde su mu roditelji uživali lep ugled i poštovanje. Prva dva razreda je završio sa odličnim uspehom, a u trećem (tada VII-3) je »igrao« samo jedno polugodište.
Slika Petrovog gimnazijskog školovanja u Mitrovici ne bi bila potpuna bez sledećih podataka: u oba razreda, V i VI, bio je predsednik Školskog komiteta Narodne omladine, veoma aktivan u dramskoj, literarnoj i drugim sekcijama. U školskim analima je zabeleženo da se, pored ostalog, 1957, veoma istakao u đačkoj predstavi Neprijatelji Maksima Gorkog, sa kojom su nastupili i na Petom majskom festivalu u Rumi. Uz odlične ocene i sve druge aktivnosti, a malo je to poznato, Petar se veoma uspešno bavio košarkom i rukometom. Pored sećanja njegovih drugova, o tome svedoče i sačuvane fotografije košarkaške ekipe Sportskog društva Mladost«.
* * *
Glumački počeci Petra Kralja, naravno, vezuju se za sremskomitrovačko profesionalno pozorište, koje će kasnije poneti ime nezaboravnog Dobrice Milutinovića. Istog onog velikana, po kojem je nazvana i nagrada Dobričin prsten, neostvarena želja i san mnogih dobrih srpskih dramskih umetnika. A Petar će taj prsten zasluženo poneti 1996. godine.
Ovako se prisećao svojih prvih koraka ( postoji o svemu i nepobitan »dokaz« – plakat predstave iz sezone 1952/53), kada je kao dečačić stupio na daske koje život znače:
– Bilo je to prilikom jednog od otvaranja Sremskog narodnog pozorišta – otvarano je i zatvarano nekoliko puta. Spremala se, s mnogo žara, dramatizacija prve polovine romana Seoska učiteljica Svetolika Rankovića. Trebalo je da se otpočne u punom sjaju, jer bilo je to predstavljanje novog ansambla, skupljenog sa raznih strana. Mnogi su se tu prvi put sreli. Uzbuđeni su. Nose neku svečanu tajnu. Šapuću strasno, dogovaraju se. Dolaze i autoriteti iz Novog Sada i Beograda, da se nađu savetom, da pomognu oko nameštanja svetla… Na premijeri glumci mažu čak i ruke šminkom, da bi sve izgledalo istinitije. Dospeo sam i ja, kao jedanaestogodišnjak u tu čaroliju. Na kraju prvog čina, sa nekoliko dečaka i devojčica, pretrčavao sam veselo preko scene – na česmu, po vodu, a u drgom činu – zvao sam se Toza Čvarak i prekidao sam vrlo važan razgovor između učitelja Gojka i učiteljice Ljubice tužakajući neku devojčicu iz razreda za nestašluk…
Neka za istoriju ostane i ovaj podatak: prvi Petrov »glumački« nastup u Mitrovici režirao je ugledni Mihailo Vasiljević.
* * *
Čarolija je prestala, a kola krenula nizbrdo, kada se Petrov otac Đorđe, direktor Mitrovačke gimnazije, teško razboleo i pred samu penziju otišao na bolovanje. U monografiji Petar Kralj (Savez dramskih umetnika Srbije, 1999), a na osnovu glumčevog svedočenja, priređivač Ognjenka Milićević je čitav slučaj ovako predstavila:
– I onda, neznanim povodom – oblak! Ne iz vedra neba. Otac, direktor škole, teško se razboli i godinu dana pre penzije odlazi na bolovanje. Školu preuzima nova v. d. uprava i tada počinje da se ispisuje poznati scenario društvenog uspona u folklornoj varijanti, u kome je Peri bila dodeljena uloga stuba u igri trule kobile. Van sastanka smenjuju ga s jedne po jedne đačke dužnosti; tiha pobuna đaka protiv neke besmislene reforme pripisuje se Petru kao začetniku, a đačka energija se upućuje na kutiju za žalbe… Sve u svemu, nađeno je rešenje: savet ocu da ispiše sina da ne bi na polugodištu bio izbačen. Petar tako okončava svoje srećno, naivno doba i upisuje se u novosadsku gimnaziju.
A šta se, zapravo, zbivalo sa jednim od najboljih mitrovačkih gimnazista, da li je tada on sâm bio ciljana žrtva ili, tek, kolateralna šteta u smicalicama namenjenim njegovom ocu, danas i nije toliko važno. Tek, u dnevniku Mitrovačke gimnazije, pored Petrovog imena, ostala je upisana trajna »nula iz vladanja«: »Ispisan radi prelaza u drugu školu 14. 1. 1959. Kažnjen strogim ukorom nastavničkog veća pred udaljenjem iz škole, dana 15. 1. 1959, zbog razbijačkog rada u organizaciji n. omladine i harange protiv pojedinih nastavnika i uprave škole.« Neka se upamti i podatak da je novi direktor Mitrovačke gimnazije tada bio prof. Milenko Nikolić, a Petrov razredni starešina prof. Mihailo Đurišić.
Kada sam, jednom prilikom, čuvenom mitrovačkom đaku Petru Kralju pokazao »prepis« njegove davnašnje, crne karakteristike, on se od srca nasmejao i svojeručnim potpisom »overio« da je tako nekako i bilo.
Uprkos svemu, budući »kralj glume, kralj opšte ljubavi« (Siniša Kovačević), maturiraće 1960. i položiti prijemni na Akademiji za pozorišnu umetnost u Beogradu, u klasi prof. Ognjenke Milićević. One iste umetnice i pedagoga koja će kasnije prirediti sjajnu monografiju svog velikog đaka, Petra Kralja, a povodom dodeljenog mu Dobričinog prstena!
Dušan Poznanović
Petar Kralj
