Mitrovačka gimnazija i njeni poznati đaci

lahor

Zaslužan član
Poruka
104.700
S046b.jpg


Mitrovačka gimnazija je gimnazija usmerenog tipa u Sremskoj Mitrovici. Jedna je od pet gimnazija na području Sremskog okruga. Osnovana je 2. jula 1838. godine. Danas je to najstarija gimnazija, a po rezultatima i najznačajnija ustanova u ovom delu Srbije što se tiče srednjoškolskog obrazovanja. Tradicija ove škole stara je preko 170 godina.
Gimnazija je smeštena u zgradi, koja je spomenik kulture.
Mitrovačka gimnazija predstavlja jednu od najstarijih i najuglednijih obrazovnih ustanova na prostorima Srbije.U početnim decenijama je bila nemačka gimnazija. Prva zgrada gimnazije bila je današnja zgrada Sremskog zavoda za zaštitu spomenika. Prvobitni naziv škole bio je „Mala realka“.
Carskim rešenjem iz 1887. godine Mitrovačka gimnazija postepeno je pretvorena u četvororazrednu realnu gimnaziju. Otprilike u to vreme osnovana su i odeljenja na srpskom jeziku.
Izbijanjem Prvog svetskog rata gimnazija prestaje sa radom. Rad se obnavlja 1917. godine, kada front više nije bio na Savi.
Posle rata konačno je rešeno višedecenijsko ograničenje pogodne zgrade za izvođenje nastave. 1928. godine započeto je zidanje nove zgrade gimnazije, po nacrtu velikog srpskog arhitekte Momira Korunovića, u stilu neovizantijskog akademizma. Kako je gimnazija zidana u spomen Kralju Petru I Karađorđeviću ona je 1929. godine ponela naziv „Državna realna gimnazija Kralja Petra I Velikog Oslobodioca“. Sledeće godine gimnazija je svečano useljena u novu zgradu, koja se koristi do današnjih dana i na zgradi stoji godina 1930-a, kao godina otpočinjanja nastave u novoj zgradi.


F21907.jpg


Tokom Drugog svetskog rata, u razdoblju 1941-1944. Sremska Mitrovica i gimnazija su bili u okviru NDH. Iako se nastava odvijala u otežanim uslovima, škola i njeno osoblje i đaci su teško stradali; Tokom Drugog svetskog rata streljano je 5 profesora i 60 učenika gimnazije, dok je 18 učenika poginulo učestvujući u ratnim dešavanjima.

Reformom obrazovanja 1953. godine od gimnazije je odvojena osnovna škola, pa je gimnazija dobila četvorogodišnje trajanje.
Šezdesetih godina gimnazija je dobila naziv „Ivo Lola Ribar“, koji će imati sve do 2007. godine, kada je vratila stari naziv - Mitrovačka gimnazija.
Danas je Mitrovačka gimnazija jedna od najvažnijih obrazovnih ustanova na tlu Srema i najvažnija u Sremskoj Mitrovici.


Mitrovačku gimnaziju su pohađali:

Mileva Marić-Ajnštajn
Vaso Čubrilović
Miloš Đurić
Slavko Vorkapić
Dragoš Cvetković
Petar Milošević
Vojislav Đurić
Petar Krančević
Siniša Kovačević
Petar Kralj
i mnogi drugi...

U tekstu korišćeni podaci sa Vikipedije. Fotografije foto:hesnerac

https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Митровачка_гимназија
 

Ljuta Tica

Veoma poznat
Poruka
13.651
Да, стара сремачка породица. Ја иако сам рођен у Београду, данас се више осећам сремцем него београђанином и то увек поносно истичем.

Мајка ми је изненада преминула прошле године и одлучио сам да је сахраним тамо где је увек била срећна, на падинама Фрушке Горе и где и гробља имају душу, више него у великом граду попут Београда којег све мање осећам својим, некада само протрчим кроз њега.
 

lahor

Zaslužan član
Poruka
104.700
MILEVA MARIĆ - AJNŠTAJN

M-131006.jpg



Mileva Marić-Ajnštajn (Titel, Austrougarska, 19. decembar 1875 — Cirih, Švajcarska, 4. avgust 1948) je bila srpska matematičarka, prva žena Alberta Ajnštajna.
Rođena u bogatoj porodici u Titelu u Bačkoj. Titel je u to vreme bio komandno mesto dela Vojne granice Habzburške monarhije, u kojoj je sve do 1976. delovao Šajkaški bataljon, na ratnim lađama šajkama, koje su plovile Tisom i Dunavom.
Majka Marija Ružić (1846–1935) bila je iz titelske dobrostojeće porodice, a otac Miloš Marić (1846–1922), rodom iz Kaća je bio niži oficir Austrougarske vojske, narednik Šajkaškog bataljona. Roditelji su se venčali 1867. godine. Rođena je u kući njenog dede po majci Atanasija Ružića. Uvidevši da će doći do ukidanja Vojne granice, otac je nakon vojne, potražio službu u sudstvu. Nedelju dana pre Milevinog rođenja je postavljen za nadziratilja pri kraljevskom sudbenom stolu u Vukovaru, gde se januara 1876. porodica preselila. Krajem 1877. otac je dobio mesto pisara u Kotarskom sudu u Rumi, gde su živeli narednih 14 godina, a od maja 1892. je dobio mesto nižeg sudskog službenika u Zagrebu. Sredinom 1895. je napustio službu u Zagrebu uzeo bolovanje zbog reumatizma. Zbog nasledstva su otišli u Kać, a zatim su kupili kuću u Novom Sadu u Kisačkom sokaku. Penzionisao se 1896. godine. Porodica je bila dobrostojeća, jer je otac bio štedljiv i snalažljiv ekonom. Posedovao je salaš u okolini i kuću u Kaću, kuću u Novom Sadu, imanja Titela, Novog Sada i kod Banja Luke. Stečeno bogatstvo je trošio na školovanje dece. Pripadao je Radikalnoj stranci Jaše Tomića i bio je angažovan u Srpskoj čitaonici.
U Rumi postoji kuća gde je porodica Mileve Marić živela od 1877. do 1892. godine. Porodična kuća Milevine porodice još uvek postoji u Novom Sadu, u Kisačkoj 20. Tu kuću je, na mestu stare 1907. projektovao arhitekta Manojlo Petljanski, a podigao Laslo Lehner. Kuća se nalazi pod zaštitom države.
Pre Mileve, roditelji su imali Milicu i Vukašina, koji su rano umrli, a nakon Mileve su rođeni sestra Zorka (1883—1938) i brata Miloša (1885—1944), koji su rođeni u Rumi.
Često je menjala mesta u kojima sticala obrazovanje. Osnovnu četvorogodišnju školu je završila u Rumi. U prvi razred je upisana 1881. U tom razredu su bile samo devojčice. Kasniji razredi su bili mešoviti, a broj učenika je povećan. Sva četiri razreda je završila sa odličnim uspehom.Školovanje je nastavila u 1886. u Višoj ženskoj gimnaziji u Novom Sadu, gde je stanovala kod udovice Katarine Polzović. U prvom razredu je bilo svega dvadeset učenica. Iz svih predmeta je imala odlične ocene. Naredne 1887. godine je prešla u Realku u Sremskoj Mitrovici. Da bi se upisala u ovu gimnaziju morala je da polaže prijemni ispit. I sve razrede je položila takođe sa odličnim uspehom, a u poslednjem, četvritom, koji je bio mešovit, sa svega 12 učenika, jedina je imala vrhunske ocene iz matematike („računstva”) i fizike. Maturirala 1890. U Sremskoj Mitrovici nije mogla da nastavi školovanje, jer su peti i šesti razred u Realci uvedeni kasnije.
Zato je od 1890. pohađala Kraljevsku srpsku školu u Šapcu. Na molbu njenog oca dozvoljeno joj je da ispit iz francuskog jezika polaže naknadno, nakon pripreme na privatnim časovima. Šesti razred je takođe započela u Šapcu, ali se porodica zatim preselila u Zagreb, gde je otac morao da traži specijalnu dozvolu da bi kao privatna učenica mogla da pohađa školu, koja je bila isključivo za dečake. Upisana je ponovo u šesti razred, koji je završila 1893. godine. Naredne školske godine joj je dozvoljeno da javno sluša časove fizike i izuzeta je od plaćanja školarine. Ispite iz sedmog razreda je položila 1894. godine. I tada su njene najbolje ocene bile iz matematike i fizike.
Poslednji završni razred ipak nije završila u Zagrebu. Otac je želeo da završi gimnaziju i dobije diplomu u Švajcarskoj. Pre preseljenja porodice u Novi Sad 1895. godine, upisana je u četvrti razred Više devojačke škole u Cirihu, koju je s odličnim uspehom zvršila naredne godine, a zatim je na proleće položila i maturski ispit u Saveznoj medicinskoj školi u Bernu.
Maternji jezik joj je bio srpski, a u sredini u kojoj je živela naučila je mađarski i nemački, koji je kroz školovanje usavršila, a učila je i francuski.
U leto 1896. upisala je letnji semestar Medicinskog fakulteta na Univerzitetu u Cirihu. U oktobru se prebacila na Državnu politehničku školu na studije matematike i fizike.Bila je tek peta žena koja je primljena u ovu školu. Upisala se na studije matematike i fizike kao jedina i najstarija žena u grupi. U istoj grupi su se nalazili Marsel Grosman, Luj Korloz, Jakob Erlat i Albert Ajnštajn, kao najmlađi (tada je imao svega 17 godina).
Prve dve godine studiranja su bile vrlo uspešne za Milevu. Na proleće 1897. razvile su se simpatije i studentska ljubav sa Albertom Ajntajnom. Plašeći se ove veze, oktobra 1897. se ispisala sa Politehnike u Cirihu i otišla u Hajdelberg, u Nemačkoj, gde je na trećem semestru slušala predavanja iz teorijske fizike kod Filipa Lenarda. Međutim, zvanično nije bila upisana, jer to devojkama nije bilo dozvoljeno sve do 1900. godine. U Hajdelbergu je jedno vreme stanovala u Hotelu „Riter”.
Na Albertov nagovor, četvrti semestar je ipak nastavila na Politehnici u Cirihu, gde se vratila 1899. Početkom oktobra te godine je položila petopredmetni prelazni diplomski ispit, što su njene kolege već učinile godinu dana ranije. Početkom marta 1900. godine, profesor Veber je prihvatio njen diplomski rad iz oblasti provođenja toplote.
Uprkos obećavajućem početku studija, Milevin uspeh je počeo da slabi.
Na leto, 27. jula 1900. održani su usmeni diplomski ispiti za studente četvrte godine politehnie, za studente fizike (Albert i Mileva) i studente matematike (Grosman, Kolroz i Erat). Najbolju ocenu je dobio Kolroz (5,45), zatim Grosman (5,23), pa Erat (5,14), Ajnštajn (4,91), a Mileva (4,00). Za obaranje Milevinog proseka, u odnosu na ostale kolege, najviše je zaslužna znatno niža ocena iz teorije funkcija, kod profesora Minkovskog. Početkom avgusta studentima su dodeljena svedočanstva, po kojima je Albertova prosečna ocena (4,6), bila manja od Milevine (4,7), s tim da Mileva još uvek nije imala diplomu. Tako je Albert diplomirao i otišao kući, a Mileva se nakon kraćeg odmora u Novom Sadu i Kaću, vratila sa sestrom Zorkom u Cirih i ponovo upisala letnji semestar četvrte godine na Politehnici.Radeći kao laboratorijski asistent, pripremala se da ponovo izađe na ispite.
Albertovi pokušaji da postane asistent, najpre kod profesora Vebera, a zatim i kod Hurvica nisu bili upešni i što je dovelo u pitanje njegovu poslovnu i naučnu karijeru.
Krajem jula 1901. Mileva je ponovo pala na diplomskom ispitu, najverovatnije zbog njenog mentora, profesora Vebera, koji je prethodno zaoštrio svoj odnos sa Albertom, koji se prethodno njegovim nipodaštavanjem zamerio profesoru. Ne želeći da bude snishodljiva prema svom mentoru,verovatno i zbog ljubavi prema Albertu, odustala je od doktorata.
Umrla je 4. avgusta 1948. godine na ciriškoj klinici „Eos”.
Mada je oduvek bilo dokaza o Milevinom izvesnom naučnom doprinosu, u otkrićima koja su pripisivana jedino Albertu, njen lik je vremenom padao u zaborav. Neki krugovi bliski Albertu su negirali bilo kakav njen doprinos u nauci. Ovaj stav prvi je promenio sovjetski naučnik Abram Jofe. On je 1955. tvrdio da je u redakciji imao prilike da vidi originale naučnih radova koji su 1905. godine objavljeni u časopisu „Analan der Fisik” kao Albertovi radovi, i da su oni nosili potpis „Einstein-Marity”.

M-130806.jpg


M-131018.jpg


Na inicijativu novinara Dušana Poznanovića ispred zgrade „Sremskih novina”, u Sremskoj Mitrovici otkrivena je Milevina bista 2005-e godine, rad vajara Vladimira Tovića.

U tekstu korišćeni podaci sa Vikipedije. Fotografije, foto: hesnerac
https://sr.wikipedia.org/sr-el/Милева_Марић_Ајнштајн
 
Poslednja izmena:

lahor

Zaslužan član
Poruka
104.700
PETAR MILOŠEVIĆ - arheolog

Bista_p._milosevic_sremska_mitrovica.jpg


Petar Milošević (1930 — 2002) je srpski arheolog, koji je živeo u Sremskoj Mitrovici.

Završio je klasičnu arheologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je i doktorirao 1978. godine sa tezom o sirmijumskim nekropolama, a potom stekao i zvanje naučnog saradnika Arheološkog instituta SANU.

U svom naučnom radu najviše se ispoljio proučavajući arheologiju i istoriju antičkog Sirmijuma i rimsku kulturu u Sremu, ali i na široj teritoriji Srbije i Jugoslavije.

Napisao je preko 70 studija i naučnih priloga, koji su objavljeni u stručnim jugoslovenskim i inostranim časopisima, oko 140 popularnih radova, knjiga i publikacija, kao i više od 700 zapaženih novinskih članaka i feljtona.

Autor je, takođe, nekoliko scenarija za dokumentarne filmove. Dobitnik je više jugoslovenskih priznanja za svoj naučni rad i popularizaciju antičke kulture na našem prostoru.

Od strane naučnika i stručnjaka nazvan je „ocem istorije Srema“. Uvršćen je u knjigu 1000 najznamenitijih naučnika 20. veka od strane američkog bibliografskog zavoda.

Preminuo je juna meseca 2002. u svom rodnom gradu, kojem je posvetio ceo svoj život i radni vek. U smrt je otišao onako kako je živeo i stvarao. Tiho i usamljenički.

U centralnom gradskom parku u Sremskoj Mitrovici postavljena je bista sa njegovim likom.

tekst i fotografija:
Izvor:sr.wikipedia.org
 

lahor

Zaslužan član
Poruka
104.700
MILAN JOVANOVIĆ BATUT

batut.jpg


Lekar, zdravstveni radnik i humanista, osnivač Medicinskog fakulteta, čiji naučni radovi spadaju u vrh medicinsko- obrazovne literature.

Osnivač, profesor i prvi dekan Medicinskog fakulteta u Beogradu, jedan od naših najpoznatijih lekara i zdravstvenih prosvetitelja, MIlan Jovanović - Batut, rođen je 22 oktobra 1847. godine u Sremskoj Mitrovici. U rodnom gradu je pohađao osnovnu školu i dva razreda realke (1858 -1860), a gimnazijsko školovanje nastavio u Pančevu, Sremskim Karlovcima i Osijeku. Medicinu je završio u Beču 1878. godine.
Milan Jovanović - Batut, sin mitrovačkog trgovca Konstantina, bio je jedno vreme nastavnik realke u Novom Sadu, lekar u Somboru i šef zdravstvene službe u Crnoj Gori.Kao stipendista srpske vlade, boravio je na specijalizaciji u Berlinu, Minhenu, Londonu, Moskvi i Parizu. Oblast interesovanja - higijena, bakteriologija i opšta biologija. Jedno vreme radio je kod čuvekog francuskog i svetskog naučnika Luja Pastera. Po povratku u zemlju bio je redovni profesor i rektor Velike škole u Beogradu.
Više od pola veka Batut se intenzivno bavio zdravstvenim prosvećivanjem naroda. Kao jedan od naših prvih školovanih stručnjaka za higijenu, učestvovao je kod izrade većine zdravstvenih zakona Srbije i Jugoslavije.
Isticao je, međutim, da se higijena ne može sprovesti samo zakonima - nju mora narod da shvati i prihvati. Ovaj veliki lekar i humanista objavio je nekoliko stotina članaka i više od 50 knjiga i brošura, u kojima je pisao o odgoju dece, alkoholizmu, zaraznim bolestima...
Smatra se da radovi Milana Jovanovića - Batuta spadaju u najviše domete naše zdravstveno- obrazovne literature.Naročito je značajan njegov doprinos u prikupljanju građe za medicinsku terminologiju. Za njegovo ime vezuje se osnivanje medicinskog fakulteta u Begradu (1919), bio je prvi predsednik Jugoslovenskog lekarskog društva i počasni doktor nekoliko univerziteta.Manje je poznato da se bavio i književnim radom.
Poznati Mitrovčanin, umro je 11. septembra 1940. godine u Beogradu, gde danas Zavod za zaštitu zdravlja Srbije nosi njegovo ime.

Preuzeto iz knjige Drugi u autobiografiji - Dušan Poznanović
Fotografija: foto: hesnerac
 

lahor

Zaslužan član
Poruka
104.700
Mitrovačka gimnazija - spomenik kralju Petru I

Gimnazija u Sremskoj Mitrovici, koja je 1988 obeležila 150-godišnjicu postojanja, spada u red starijih i uglednijih srednjoškolskih ustanova u našoj zemlji.U toj školi predavali su ili učili mnogi ugledni naučnici, stručnjaci iz raznih oblasti i kulturni stvaraoci, kao što su akademici Nikola Radojčić, Stjepan Musulin, Miloš N. Đurić, Vasa Čubrilović, Rudolf Filipović, Vojislav J. Đurić, osnivač Medicinskog fakulteta u Beogradu Milan Jovanović - Batut i drugi.
Zbog spleta istorijskih i dnevno-političkih okolnosti, međutim, malo ko od mlađih Mitrovčana zna da je njihova gimnazija od 1929. do 1941. godine nosila ime kralja Petra I Karađorđevića.Njen puni i zvanični naziv glasio je: Državna realna gimnazija Kralja Petra I Velikog Oslobodioca.U Sremskoj Mitrovici je postojao i Trg kralja Petra.Godišnjica smrti ovog u narodu nekada veoma omiljenog monarha, 70 po redu, povod je da se podsetimo izgradnje nove gimnazijske zgrade u gradu na Savi.Jer, ona je upravo i podignuta kao svojevrstan spomenik kralju Petru I.
Neposredno po okončanju Prvog svetskog rata, decembra 1918, tadašnjoj Kraljevskoj maloj realnoj gimnaziji u Mitrovici dozvoljeno je da otvori VII i VIII razred.Time je ona iz svoga naziva izostavila odrednicu "mala", ali se odmah i suočila sa nedostatkom radnog prostora.Nastava je bila organizovana u nekoliko zgrada, pa se samo po sebi nametalo pitanje izgradnje jednog većeg i funkcionalnog školskog objekta.To, međutim, nije išlo ni brzo ni lako
Prema školskom letopisu, koji je pedantno vodio direktor Mitrovačke gimnazije Stevan Reljić, velike zasluge za podizanje nove zgrade imao je veroučitelj Milan Miličić. Naime, on je tokom 1926. i 1927. godine bio gradski načelnik i od samog stupanja na dužnost prvog čoveka u Sremskoj Mitrovici odlučio je " da se bezuslovno ima graditi nova gimnazijska zgrada".
Nekako u isto vreme, 1926. imovna opština donela je rešenje o podizanju spomenika kralju Petru I Karađorđeviću u obliku jednog monumenta. Gradonačelnik Miličić bio je svestan da gradska opština ne bi mogla sama da podigne novu gimnazijsku zgradu.I stoga je došao na ideju da se spoji lepo sa korisnim, odnosno povežu projekti izgradnje spomenika i zgrade Mitrovačke gimnazije. A kako? Tako što će se nova gimnazija posvetiti uspomeni na u srpskom narodu neumrlog oslobodioca i kralja ujedinitelja.
Sa ovom idejom složile su se sremskomitrovačka gradska opština i Petrovaradinska imovna opština i bude rešeno da se podigne Prosvetni dom imenom Kralja Petra I Velikog Oslobodioca.Obe opštine izglasale su za tu svrhu po milion i po dinara. Kada je to postignuto, Milan Miličić je mnogo truda morao uložiti da bi dobio dozvolu Ministarstva prosvete i Uprave državnih dobara za gradnju nove škole.Konačno je i to bilo rešeno, pa je izrada planova za gimnazijsku zgradu poverena arhitekti u Ministarstvu građevina Momiru Korunoviću.
Planove arh. Korunovića morala su odobriti čak tri ministarstva - građevina, prosvete, i finansija, a potom i ceo Ministarski savet u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca.Kada su sva odobrenja stigla, mitrovački gradonačelnik poručio je milion komada cigala i - trebalo je pristupiti samoj izgradnji gimnazijske zgrade.
Ali, ne lezi vraže, toliki trud gradskog načelnika i gimnazijskog profesora morao je, bar za neko vreme, da ostane bez konkretnog rezultata.Zbog partijsko-političkih razloga, gradsko zastupstvo bude raspušteno, uveden komesarijat, a Milan Miličić izgubi mesto gradonačelnika.On će se vratiti u gimnaziju i zajedno sa drugim profesorima i uglednim mitrovačkim građanima i dalje uporno zalagati za izgradnju nove gimnazijske zgrade.Radovi na podizanju gimnazije počeće juna 1928, a dve godine kasnije u nju će se useliti đaci i nastavni kadar tada već Državne realne gimnazije Kralja Petra I Velikog Oslobodioca.
* * *​

Iz knjige Drugi u autobiografiji - Dušan Poznanović
 
Poslednja izmena:

lahor

Zaslužan član
Poruka
104.700
Mitrovačka gimnazija - spomenik kralju Petru I

* * *​

Tokom 1926. i 1927. godine nije bilo uslova za podizanje nove gimnazijske zgrade u Sremskoj Mitrovici (nedostatak para i odobrenja, raspuštanje gradskog zastupstva). Međutim, peripetije oko škole koja će poneti ime Kralja Petra I Velikog Oslobodioca neočekivano su se nastavile i na glavnoj skupštini Petrovaradinske imovne opštine u Mitrovici.A na njoj je trebalo da se ranije odobrena i neiskorišćena državna sredstva - 1,500,000 dinara- unesu u novi budžet za 1928. godinu.
Glavna skupština (64 delegata), koju je vodio ekonom iz Krnješevaca Stevan Radovanović, predsednik imovne opštine, održana je 1. juna 1928. godine. Istorijat gimnazijskog pitanja obrazlagao je Sava Milutinović, u to vreme direktor šuma imovne opštine, i svojski se založio za izgradnju nove zgrade Državne realne gimnazije u Sremskoj Mitrovici.Prisutni delegati, međutim, nisu hteli ni da čuju da se onih milion i po dinara prenese za potrebe Gimnazije.Dovikivali su da im gimnazija ne treba, da neće nikakav spomenik i da će od novog zdanja koristi imati jedino Mitrovčani.
U želji da spreči gužvu, g.Milutinović je predložio da za govornicu izađe direktor Mitrovačke gimnazije Stevan Reljić i delegatima, a većinom su to bili sremski seljaci, objasni čitavu stvar.
Direktor je naglasio da baš u njegovoj školi ima mnogo seoske dece i da će u novoj zgradi biti mesta za još veći broj.Uostalom, Mitrovačka gimnazija je jedna od najstarijih, a grad ima šansu da se razvije u jak školski i kulturni centar.
Nije g. Reljić stigao da završi govor, jer su protivnici gimnazije, kao po komandi, odjednom podigli neopisivu larmu i buku.Osetili su, izgleda, da bi argumenti "za" mogli za njih biti "jaki i nepovoljni" - zabeležio je on toga dana u gimnazijski letopis.Galama je bila tolika da je predsednik Radovanović morao da prekine sednicu na deset minuta.Za vreme odmora, malobrojni Mitrovčani na glavnoj skupštini ubeđivali su i molili seljake da glasaju u korist nove gimnazijske zgrade.
Toga dana, međutim, svi napori su bili bezuspešni.Zato je Sava Milutinović izneo kompromisni predlog kontrolnog odbora da se Mitrovici pruži pomoć od 500.000 dinara, a milion da kao beskamatni kredit na deset godina.Bila je to, zapravo, ideja sreskog lekara dr Dušana Gajića, koji je ranije predviđao ovakvu buru na skupštini imovne opštine.Ni to nije pomoglo, jer je većina skupštinskih delegata bila protiv oba predloga.Tako se pitanje nove gimnazijske zgrade našlo pred dubokim ambisom, a predsedavajući je bio primoran da skupštinu prekine.
Može se zamisliti kako je tog 1.juna, popodne, u Mitrovici vrilo od revolta.U agitaciji da se predupredi konačna negativna odluka najviše su se isticali mitrovački advokati dr Nikola Radojević i dr Jevrem Vidić, kao i pomenuti lekar dr Dušan Gajić. Za gimnazijsku stvar živo su se zainteresovali gradski načelnik dr Giga Aranicki i gradski senator Jovan Medinac.Toga dana, Gradsko poglavarstvo Mitrovice podnelo je imovnoj opštini dokumentovanu predstavku za pomoć.
Da li zbog upornosti uglednih Mitrovčana ili čega drugog, tek sutradan je, u nastavku glavne skupštine, pobedila zamisao da se pomogne izgradnja nove gimnazije. Odlučeno je da se gradskoj opštini pokloni milion i po dinara za podizanje spomenika kralju Petru I Karađorđeviću "u vidu gimnazije".Preciznije, 500.000 dinara dato je odmah, isto toliko kasnije, a 500.000 za tri godine.Pošto su gradske vlasti već raspolagale sa sopstvenih milion i po dinara, sa tri miliona se, dakle, moglo pristupiti podizanju novog objekta.
Istog dana, popodne, održana je sednica tehničkog odbora za gradnju gimnazije u Sremskoj Mitrovici, u kome su bili gradski odbornici dr Franjo Rački, Petar Nikoljačić i Slavko Mesarović i gradski inženjer Boško Stojanović.Gradonačelnik g. Aranicki saopštio je radosnu vest o odobravanju sredstava, tako da se mogla odmah obaviti licitacija za najpovoljnijeg izvođača.Zbog gimnazije se, 2. juna, sastao i plenum Gradskog zastupstva.Bilo je i protivnika izgradnje, koje je, međutim, gimnazijski profesor i gradski odbornik Milan Miličić razoružao "lepim i dokumentovanim govorom " školskoj zgradi u prilog.
Posle istupa g. Miličića,Gradsko zastupstvo odlučilo je da se nova gimnazijska zgrada ima odmah graditi.Odobren je
i tekst ugovora koji će se sklopiti sa sremskomitrovačkim preduzimačem Josipom Volerom.
* * *
Iz knjige Drugi u autobiografiji - Dušan Poznanović
 

lahor

Zaslužan član
Poruka
104.700
Mitrovačka gimnazija - spomenik kralju Petru I

* * *​

Na veliki četvrtak, 12.aprila 1928.goine, opštinski inženjer Boško Stojanović oborio je šest oraha i dva bagrema u gimnazijskom dvorištu, na mestu gde će se graditi nova školska zgrada.A pošto je 23. juna potpisan ugovor sa mitrovačkim preduzimačem Josipom Volerom, dva dana kasnije i zvanično počela je izgradnja objekta posvećenog uspomeni na kralja Petra I Karađorđevića.
Podizanje nove zgrade Mitrovačke gimnazije još više je zaoštrilo problem školskog prostora, jer je polovina starog objekta u avliji bila srušena.U više navrata direktor Stevan Reljić obraćao se za pomoć Gradskom poglavarstvu, a prostorije su tražene i od kasarne, zatim Kustodije i drugih.Svi ti napori bili su bezuspešni, pa je školska 1928/1929. godina otpočela čak u četiri školske zgrade: u "Sibiriji", u "Palestini", ženskoj osnovnoj i muškoj osnovnoj školi. Valja i pomenuti da su se osnovci žrtvovali dolazeći na nastavu popodne, kako bi gimnazijalci išli stalno pre podne.
Prvi sprat nove gimnazijske zgrade započet je 16. novembra, da bi već mesec dana kasnije bili gotovi zidarski poslovi. U međuvremenu, Ministarstvu prosvete u Beogradu upućena je predstavka sa zahtevom da se ova škola pretvori u Državnu realnu gimnaziju Kralja Petra I Velikog Oslobodioca. Do kraja godine iz Ministarstva je stigla vest da će se novim budžetom izdvojiti 250.000 dinara pomoći za nabavku gimnazijskog nameštaja.
Najzad, ukazom nj.v. kralja Aleksandra I Karađorđevića (SN br.9132), od 11.marta 1929, gimnaziji u Sremskoj Mitrovici odobreno je da ponese naziv: Državna realna gimnazija Kralja Petra I Velikog Oslobodioca. Vest o tome, dva dana kasnije, donela je i beogradska "Politika".
Prvih prolećnih dana nastavljeni su radovi na novoj zgradi i već se počelo razmišljati o nabavci nameštaja.Prva licitacija, održana 4.jula, međutim,nije uspela, jer su se bile pojavile samo dve zainteresovane firme. Odluka o nabavci nameštaja pašće tek 24.jula, prilikom druge licitacije kada su ispunjene sve tražene formalnosti.
Tom prilikom, ponude su bile sledeće: "Slavonija" iz Zagreba - 542.215 dinara; firma "Bote i Erman" iz Zagreba - 487.636 dinara; beogradski "Progres" - 321.130 dinara i stolar Jozef Protil iz Sremske Mitrovice- 238.773 dinara.Razume se, komisija u sastavu Stevan Reljić, direktor, Jozef Tajbl i Fedor Biljčević, profesori, prihvatila je ponudu mitrovačkog majstora koja se jedina uklapala u odobrenu budžetsku sumu od 250.000 dinara.
Na samom početku školske 1929/1930. godine, poskidane su i poslednje skele na novoj zgradi Mitrovačke gimnazije. Odmah se pristupilo instalaciji parnog grejanja i vodovoda.U gimnazijskom letopisu ostalo je zabeleženo da je , 1. decembra 1929, komisija konačno primila novi školski nameštaj od majstora Protila.
O izgradnji nove gimnazijske zgrade u "Sremskomitrovačkoj hronici" ( Novi Sad, 1987) pored ostalog je napisano:
"Podignuta je juna 1930. o trošku Gradske opštine Sremska Mitrovica i uz pomoć Petrovaradinske imovne opštine u novčanom iznosu od 1,500.000 dinara. Objekat zgrade gimnazije, građen dve godine, podignut je kao spomenik kralju Petru I Velikom Oslobodiocu.Građevinski troškovi objekta dugog 73,50 m sa suterenom, prizemljem i dva sprata iznosili su 3, 637.685 dinara i 33 pare.Zgrada je građena po projektu inženjera Boška Stojanovića, izgradio je mitrovački graditelj Rudolf Voler."
Ipak, ostaje dilema da li je novu zgradu Mitrovačke gimnazije zaista projektovao opštinski inženjer Boško Stojanović, ili je on tek nadgledao radove. Već ranije je pomenuto da je izrada planova za gimnazijsku zgradu , svojevremeno, bila poverena arhitekti u Ministarstvu građevina Momiru Korunoviću.

* * *​
Iz knjige Drugi u autobiografiji - Dušan Poznanović
 

lahor

Zaslužan član
Poruka
104.700
Mitrovačka gimnazija - spomenik kralju Petru I

* * *​

Nova zgrada Državne realne gimnazije Kralja Petra I Velikog Oslobodioca u Sremskoj Mitrovici konačno je bila dovršena krajem aprila 1930.godine.Mesec dana kasnije, 26. maja, u njoj je održana sednica odbora za svečano osvećenje novoizgrađenog gimnazijskog objekta.Članovi odbora sastali su se u zbornici i bio je to, kako piše u školskom letopisu, "prvi službeni rad u novoj zgradi".
Čim je gimnazija bila osposobljena za rad, pokrenuo je direktor Stevan Reljić pitanje njenog osvećenja. Kako u to vreme, međutim, gradska opština nije imala ni načelnika ni podnačelnika, na čin svečanog otvaranja moralo se malo pričekati.Tek krajem maja, za gradskog podnačelnika postavljen je Hajnrih Vajs, pa se mogao obrazovati odbor za gimnazijsku veliku svečanost.Taj odbor, pored predsedavajućeg g. Vajsa, sačinjavali su: Slavko Mesarović i Petar Nikoljačić, gradski zastupnici, inženjer Boško Stojanović, direktor direkcije šuma Petrovaradinske imovne opštine Živojin Simunović, šumarski nadsavetnik g.Belanović, direktor Gimnazije g.Reljić i nastavnik Teodor Čerevicki.
Odbor za proslavu održao je nekoliko sednica, na kojima je utvrđivao program i raspored svečanosti, a onda je, početkom juna, za načelnika Sremske Mitrovice postavljen Sava Milutinović. Razume se, on je odmah preuzeo i rukovođenje pomenutim odborom. Jedan od prvih zadataka bio mu je da. 6.juna, na čelu mitrovačke deputacije poseti Dvor i na svečanost pozove nj. v. kralja Aleksandra I Karađorđevića.
* * *​

Iz knjige Drugi u autobiografiji - Dušan Poznanović
 

lahor

Zaslužan član
Poruka
104.700
Mitrovačka gimnazija - spomenik kralju Petru I

* * *​
Svečano osvećenje nove gimnazijske zgrade zakazano je za 15. jun 1930. godine.Ostalo je zabeleženo da je dan bio vrlo lep, a cela varoš iskićena zastavama.naročito je lepo bila dekorisana školska crtaonica, u kojoj se imao obaviti toliko čekani svečani čin.
Na veliku žalost Mitrovčana, svečanosti nije prisustvovala nijedna od pozvanih visokih ličnosti sa Dvora i iz Vlade. Tako je kralja Aleksandra zastupao potpukovnik Radošević, a predsednika Vlade g. Stefanović, načelnik opšteg odeljenja Ministarstva unutrašnjih dela.Bili su tu i drugi izaslanici, pred kojima je g.Radošević otkrio spomen - ploču i bistu kralja Petra I Karađorđevića, čije ime Gimnazija nosi.
Potom su rimokatolički sveštenici obavili čin osvećenja kraljeve biste i spomen ploče.
Ceremonija je nastavljena u crtaonici, na drugom spratu, gde je održan pomen blaženopočivšem kralju Petru i svečano osvećenje zgrade.Taj deo obreda obavilo je srpsko pravoslavno sveštenstvo, na čelu sa okružnim protom Vladimirom Milutinovićem, a pevala je Srpska crkvena pevačka družina iz Sremske Mitrovice.Pozdravni govor nj. v. kralju Aleksandru I održao je gradski načelnik Sava Milutinović, dok je o istorijatu gimnazije i izgradnji novih prostorija govorio direktor Reljić. U ime Ministarstva prosvete otpozdravio je g. Rista Cvetković.
Valja reći da je program svečanosti bio bogat i da je trajao čitav dan.Posle obreda osvećenja i državne himne, na prvom spratu je otvorena izložba učeničkih ženskih radova, crtarija, rezbarija, pismenih zadataka...U prostorijama mitrovačkog hotela "Kovač" bio je svečani banket, koji je priredila gradska opština.Zatim je u popodnevnim časovima, u Promenadi kraj Save, održan javni gimnastički čas.Svečanost povodom otvaranja nove gimnazijske zgrade u Sremskoj Mitrovici završena je uveče velikom zabavom u sali Srpskog doma.
U svoje nove učionice mitrovački gimnazijalci prvi put su seli 17. septembra 1930, pošto su prethodno 48 sati trajala blagodarenja u svim gradskim crkvama. Učenici su se sakupili u školskom dvorištu, gde su ih razredne starešine podelili u odeljenja i odveli u nove prostorije.Tamo im je saopšten raspored časova, disciplinska pravila i naredba nastavničkog saveta od 15. septembra.
To naređenje je glasilo:"Svaki učenik (- ca) koji namerno ošteti zgradu, zidove, nameštaj, instalacije i drugo bilo šaranjem, paranjem, kidanjem ili na koji drugi način, kazniće se udaljenjem iz ove gimnazije za ovu školsku godinu." A sa svoje strane, direktor Reljić u školski letopis je zabeležio: "Narod i država uložili su mnogo napora i novaca dok se došlo do ovoga svega, pa se stoga ovo sve ima čuvati i poštivati kao svetinja, jer je sve novo i lepo."

* * *
Iz knjige Drugi u autobiografiji - Dušan Poznanović
 

lahor

Zaslužan član
Poruka
104.700
PETAR KRALJ - glumac
Petar-Kralj1-219x300.jpg

ŽIVEO ŽIVOT GLUMAČKI KRALJ

Nikada nisam intervjuisao Petra Kralja za “Sremske novine”. I to baš ja, ovdašnji žurnalista i teški “zavisnik” od beleženja životnih priča znamenitih ličnosti sremskog podneblja, u prvom redu nastavnika i đaka Mitrovačke gimnazije. To, svakako, ne znači da “glumačkog kralja” nisam poznavao i sa njim razgovarao, naročito kada bi na dnevni red stigli njegovi mitrovački dani i nevesela gimnazijska prošlost. A, možda baš i zbog svega toga?! Uvek sam mislio da jednog genija teatra, uz to još i najčuvenijeg učenika-glumca ovdašnje gimnazije, valja slušati i “prepisivati” natenane, a ne onako, uzgred, u prolazu.
Kada smo se davnih dana upoznavali, prilikom Petrovih čestih i uvek uzbudljivih dolazaka u Sremsku Mitrovicu, na pomen moga prezimena upitao me je jesam li rod čiki Kići Poznanoviću, sa kojim se on ponekad sretao i nazdravljao po beogradskim pozorišnim i inim bifeima. Pa, to je moj otac!, iznenađeno sam odgovorio. Taj čovek, ispričao mi je Petar Kralj, jedan je od retkih političara koji su, onda, stali na stranu njegovog oca, nekadašnjeg omiljenog direktora Mitrovačke gimnazije, Đorđa Kralja. Bila su to neka druga i teška vremena, a baš se “zalomilo” da moj Kića, kao aktuelni sekretar Opštinskog komiteta SKS, bude predsednik prvog gimnazijskog školskog odbora (1955-1957).

* * *​

Porodica-Petra-Kralja.jpg

Petar Kralj sa majkom, ocem i rodbinom

Red je da se ponešto kaže i o toj Petrovoj mitrovačkoj, gimnazijskoj “epizodi”, mada je on i dalekih pedesetih, kao uostalom sve do poslednjeg svog daha, 10. novembra 2011. godine, uglavnom dobijao samo glavne uloge. U životu, kao i u pozorištu!
Slučaj je hteo da prosvetni radnici, Stanislava i Đorđe Kralj, svoga sina jedinca, Petra, donesu na svet u Zagrebu, 4. aprila 1941, dakle, samo dva dana pre početka rata u staroj Jugoslaviji. Majka je sa jednogodišnjim sinčićem, već naredne godine, pobegla u Rumu, kod brata veterinara, gde su do oslobođenja imali sigurno utočište. A posle rata, porodica će se okupiti i okućiti u Sremskoj Mitrovici. Početkom septembra 1945, prof. istorije Đorđe Kralj postavljen je za v. d. direktora mitrovačke Potpune mešovite gimnazije, a njegova supruga Stanislava, prof. geografije, za nastavnika u istoj školi. Uzgred, imali su obavezu i da predaju na tečaju za obrazovanje oficira Jugoslovenske armije.
Živeli su u Ulici Ive Lole Ribara 55, predratnom a i sadašnjem Šećer sokaku. Petar Kralj je Osnovnu školu “Boško Palkovljević Pinki” završio školske 1955/56. i odmah se upisao u gimnaziju, gde su mu roditelji uživali lep ugled i poštovanje. Prva dva razreda je završio sa odličnim uspehom, a u trećem (tada VII-3) je »igrao« samo jedno polugodište.
Slika Petrovog gimnazijskog školovanja u Mitrovici ne bi bila potpuna bez sledećih podataka: u oba razreda, V i VI, bio je predsednik Školskog komiteta Narodne omladine, veoma aktivan u dramskoj, literarnoj i drugim sekcijama. U školskim analima je zabeleženo da se, pored ostalog, 1957, veoma istakao u đačkoj predstavi Neprijatelji Maksima Gorkog, sa kojom su nastupili i na Petom majskom festivalu u Rumi. Uz odlične ocene i sve druge aktivnosti, a malo je to poznato, Petar se veoma uspešno bavio košarkom i rukometom. Pored sećanja njegovih drugova, o tome svedoče i sačuvane fotografije košarkaške ekipe Sportskog društva Mladost«.

* * *​

Glumački počeci Petra Kralja, naravno, vezuju se za sremskomitrovačko profesionalno pozorište, koje će kasnije poneti ime nezaboravnog Dobrice Milutinovića. Istog onog velikana, po kojem je nazvana i nagrada Dobričin prsten, neostvarena želja i san mnogih dobrih srpskih dramskih umetnika. A Petar će taj prsten zasluženo poneti 1996. godine.
Ovako se prisećao svojih prvih koraka ( postoji o svemu i nepobitan »dokaz« – plakat predstave iz sezone 1952/53), kada je kao dečačić stupio na daske koje život znače:
– Bilo je to prilikom jednog od otvaranja Sremskog narodnog pozorišta – otvarano je i zatvarano nekoliko puta. Spremala se, s mnogo žara, dramatizacija prve polovine romana Seoska učiteljica Svetolika Rankovića. Trebalo je da se otpočne u punom sjaju, jer bilo je to predstavljanje novog ansambla, skupljenog sa raznih strana. Mnogi su se tu prvi put sreli. Uzbuđeni su. Nose neku svečanu tajnu. Šapuću strasno, dogovaraju se. Dolaze i autoriteti iz Novog Sada i Beograda, da se nađu savetom, da pomognu oko nameštanja svetla… Na premijeri glumci mažu čak i ruke šminkom, da bi sve izgledalo istinitije. Dospeo sam i ja, kao jedanaestogodišnjak u tu čaroliju. Na kraju prvog čina, sa nekoliko dečaka i devojčica, pretrčavao sam veselo preko scene – na česmu, po vodu, a u drgom činu – zvao sam se Toza Čvarak i prekidao sam vrlo važan razgovor između učitelja Gojka i učiteljice Ljubice tužakajući neku devojčicu iz razreda za nestašluk…
Neka za istoriju ostane i ovaj podatak: prvi Petrov »glumački« nastup u Mitrovici režirao je ugledni Mihailo Vasiljević.

* * *​
Čarolija je prestala, a kola krenula nizbrdo, kada se Petrov otac Đorđe, direktor Mitrovačke gimnazije, teško razboleo i pred samu penziju otišao na bolovanje. U monografiji Petar Kralj (Savez dramskih umetnika Srbije, 1999), a na osnovu glumčevog svedočenja, priređivač Ognjenka Milićević je čitav slučaj ovako predstavila:
– I onda, neznanim povodom – oblak! Ne iz vedra neba. Otac, direktor škole, teško se razboli i godinu dana pre penzije odlazi na bolovanje. Školu preuzima nova v. d. uprava i tada počinje da se ispisuje poznati scenario društvenog uspona u folklornoj varijanti, u kome je Peri bila dodeljena uloga stuba u igri trule kobile. Van sastanka smenjuju ga s jedne po jedne đačke dužnosti; tiha pobuna đaka protiv neke besmislene reforme pripisuje se Petru kao začetniku, a đačka energija se upućuje na kutiju za žalbe… Sve u svemu, nađeno je rešenje: savet ocu da ispiše sina da ne bi na polugodištu bio izbačen. Petar tako okončava svoje srećno, naivno doba i upisuje se u novosadsku gimnaziju.
A šta se, zapravo, zbivalo sa jednim od najboljih mitrovačkih gimnazista, da li je tada on sâm bio ciljana žrtva ili, tek, kolateralna šteta u smicalicama namenjenim njegovom ocu, danas i nije toliko važno. Tek, u dnevniku Mitrovačke gimnazije, pored Petrovog imena, ostala je upisana trajna »nula iz vladanja«: »Ispisan radi prelaza u drugu školu 14. 1. 1959. Kažnjen strogim ukorom nastavničkog veća pred udaljenjem iz škole, dana 15. 1. 1959, zbog razbijačkog rada u organizaciji n. omladine i harange protiv pojedinih nastavnika i uprave škole.« Neka se upamti i podatak da je novi direktor Mitrovačke gimnazije tada bio prof. Milenko Nikolić, a Petrov razredni starešina prof. Mihailo Đurišić.
Kada sam, jednom prilikom, čuvenom mitrovačkom đaku Petru Kralju pokazao »prepis« njegove davnašnje, crne karakteristike, on se od srca nasmejao i svojeručnim potpisom »overio« da je tako nekako i bilo.
Uprkos svemu, budući »kralj glume, kralj opšte ljubavi« (Siniša Kovačević), maturiraće 1960. i položiti prijemni na Akademiji za pozorišnu umetnost u Beogradu, u klasi prof. Ognjenke Milićević. One iste umetnice i pedagoga koja će kasnije prirediti sjajnu monografiju svog velikog đaka, Petra Kralja, a povodom dodeljenog mu Dobričinog prstena!

Dušan Poznanović
Petar Kralj
 

lahor

Zaslužan član
Poruka
104.700
BRANISLAV VIDIĆ

Molekularni biolog, profesor Džordžtaun univerziteta u Vašingtonu, inostrani član SANU, predsednik dobrotvorne organizacije naših zemljaka u Americi.



Sin predratnog advokata dr.Ješe Vidića, rođen je 20. maja 1934. u Sremskoj Mitrovici. Tu je završio osnovnu školu i svih osam razreda gimnazije.(1945 - 1952).Na Stomatološkom fakultetu u Beogradu studirao je do 1959, a zatim dve godine bio asistent na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu..Od 1962. do 1965. je prvi asistent anatomije na Medicinskom fakultetu u Lozani (Švajcarska), da bi potom otišao u SAD.Najpre radi u Sent Luisu, a od 1971. je profesor čuvenog Džordžtaun univerziteta u Vašingtonu.
Dr Branislav Vidić se decenijama bavio transplacentalnim uticajem zagađenog vazduha na razvoj plućnog sistema kod novorođenčeta.Molekularna biologija, kako sam kaže, samo je nadgradnja toga rada. Do 1990. je objavio oko 150 naučnih publikacija. Knjiga "Fotografski atlas ljudske anatomije" proglašena je 1984. za najbolju medicinsku publikaciju godine.
Takođe, poznati su mu " Atlas anatomije uha" i "Priručnik disekcije", a u saradnji sa Medicinskim fakultetom u Beogradu
priprema uporedni atlas " NMR radiologije i anatomskih preseka".
U Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, marta 1990, profesor Džordžtaun univerziteta u Vašingtonu (SAD) dr.Branislav Vidić održao je zapaženo predavanje o najnovijim metodama elektronske mikroskopije u biomedicini.Kao gost SANU, on je tih dana obišao medicinske fakultete u Beogradu, Novom Sadu i Nišu da bi kolege upoznao sa novinama u oblasti kojom se bavi - molekularnoj biologiji.Dva meseca kasnije ponovo je boravio u Jugoslaviji, u sklopu proslave 70-godišnjice Medicinskog fakulteta u Beogradu.Inače, prof.Vidić se nalazi na čelu dobrotvorne organizacije naših zemljaka u Americi - "We care" (Mi brinemo), koja je zavičaju poklonila znatnu količinu medicinske opreme.
Poznat širom sveta, dr. Branislav Vidić je honorarni profesor na univerzitetima u Beogradu, Bernu, Buenos Ajresu, Panami, u Vojnoj bolnici "Volter Rid" u Vašingtonu. Predavanja je držao u desetak evropskih zemalja, zatim u Kanadi, Japanu, Brazilu, itd. Proglašavan je za najboljeg predavača godine na univerzitetima Sent Luis i Džordžtaun, kao i u pomenutoj vojnoj bolnici. Dobitnik je nagrade kluba " Sveti Sava" u Vašingtonu, kao i internacionalne Fogertijeve nagrade.
Na izbornoj skupštini SANU, 25.aprila 1991. godine, ugledni molekularni biologi profesor anatomije dr. Branislav Vidić primljen je za inostranog člana ove Akademije.

Iz knjige Drugi u autobiografiji - Dušan Poznanović

Dr Branislav Vidić preminuo je u Sarasoti na Floridi 15.marta 2020. godine.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.