Quantcast

Mitrovačka gimnazija i njeni poznati đaci

lahor

Legenda
Poruka
53.276
S046b.jpg


Mitrovačka gimnazija je gimnazija usmerenog tipa u Sremskoj Mitrovici. Jedna je od pet gimnazija na području Sremskog okruga. Osnovana je 2. jula 1838. godine. Danas je to najstarija gimnazija, a po rezultatima i najznačajnija ustanova u ovom delu Srbije što se tiče srednjoškolskog obrazovanja. Tradicija ove škole stara je preko 170 godina.
Gimnazija je smeštena u zgradi, koja je spomenik kulture.
Mitrovačka gimnazija predstavlja jednu od najstarijih i najuglednijih obrazovnih ustanova na prostorima Srbije.U početnim decenijama je bila nemačka gimnazija. Prva zgrada gimnazije bila je današnja zgrada Sremskog zavoda za zaštitu spomenika. Prvobitni naziv škole bio je „Mala realka“.
Carskim rešenjem iz 1887. godine Mitrovačka gimnazija postepeno je pretvorena u četvororazrednu realnu gimnaziju. Otprilike u to vreme osnovana su i odeljenja na srpskom jeziku.
Izbijanjem Prvog svetskog rata gimnazija prestaje sa radom. Rad se obnavlja 1917. godine, kada front više nije bio na Savi.
Posle rata konačno je rešeno višedecenijsko ograničenje pogodne zgrade za izvođenje nastave. 1928. godine započeto je zidanje nove zgrade gimnazije, po nacrtu velikog srpskog arhitekte Momira Korunovića, u stilu neovizantijskog akademizma. Kako je gimnazija zidana u spomen Kralju Petru I Karađorđeviću ona je 1929. godine ponela naziv „Državna realna gimnazija Kralja Petra I Velikog Oslobodioca“. Sledeće godine gimnazija je svečano useljena u novu zgradu, koja se koristi do današnjih dana i na zgradi stoji godina 1930-a, kao godina otpočinjanja nastave u novoj zgradi.


F21907.jpg


Tokom Drugog svetskog rata, u razdoblju 1941-1944. Sremska Mitrovica i gimnazija su bili u okviru NDH. Iako se nastava odvijala u otežanim uslovima, škola i njeno osoblje i đaci su teško stradali; Tokom Drugog svetskog rata streljano je 5 profesora i 60 učenika gimnazije, dok je 18 učenika poginulo učestvujući u ratnim dešavanjima.

Reformom obrazovanja 1953. godine od gimnazije je odvojena osnovna škola, pa je gimnazija dobila četvorogodišnje trajanje.
Šezdesetih godina gimnazija je dobila naziv „Ivo Lola Ribar“, koji će imati sve do 2007. godine, kada je vratila stari naziv - Mitrovačka gimnazija.
Danas je Mitrovačka gimnazija jedna od najvažnijih obrazovnih ustanova na tlu Srema i najvažnija u Sremskoj Mitrovici.


Mitrovačku gimnaziju su pohađali:

Mileva Marić-Ajnštajn
Vaso Čubrilović
Miloš Đurić
Slavko Vorkapić
Dragoš Cvetković
Petar Milošević
Vojislav Đurić
Petar Krančević
Siniša Kovačević
Petar Kralj
i mnogi drugi...

U tekstu korišćeni podaci sa Vikipedije. Fotografije foto:hesnerac

https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Митровачка_гимназија
 

Ljuta Tica

Veoma poznat
Supermoderator
Poruka
10.162
Да, стара сремачка породица. Ја иако сам рођен у Београду, данас се више осећам сремцем него београђанином и то увек поносно истичем.

Мајка ми је изненада преминула прошле године и одлучио сам да је сахраним тамо где је увек била срећна, на падинама Фрушке Горе и где и гробља имају душу, више него у великом граду попут Београда којег све мање осећам својим, некада само протрчим кроз њега.
 

lahor

Legenda
Poruka
53.276
MILEVA MARIĆ - AJNŠTAJN




Mileva Marić-Ajnštajn (Titel, Austrougarska, 19. decembar 1875 — Cirih, Švajcarska, 4. avgust 1948) je bila srpska matematičarka, prva žena Alberta Ajnštajna.
Rođena u bogatoj porodici u Titelu u Bačkoj. Titel je u to vreme bio komandno mesto dela Vojne granice Habzburške monarhije, u kojoj je sve do 1976. delovao Šajkaški bataljon, na ratnim lađama šajkama, koje su plovile Tisom i Dunavom.
Majka Marija Ružić (1846–1935) bila je iz titelske dobrostojeće porodice, a otac Miloš Marić (1846–1922), rodom iz Kaća je bio niži oficir Austrougarske vojske, narednik Šajkaškog bataljona. Roditelji su se venčali 1867. godine. Rođena je u kući njenog dede po majci Atanasija Ružića. Uvidevši da će doći do ukidanja Vojne granice, otac je nakon vojne, potražio službu u sudstvu. Nedelju dana pre Milevinog rođenja je postavljen za nadziratilja pri kraljevskom sudbenom stolu u Vukovaru, gde se januara 1876. porodica preselila. Krajem 1877. otac je dobio mesto pisara u Kotarskom sudu u Rumi, gde su živeli narednih 14 godina, a od maja 1892. je dobio mesto nižeg sudskog službenika u Zagrebu. Sredinom 1895. je napustio službu u Zagrebu uzeo bolovanje zbog reumatizma. Zbog nasledstva su otišli u Kać, a zatim su kupili kuću u Novom Sadu u Kisačkom sokaku. Penzionisao se 1896. godine. Porodica je bila dobrostojeća, jer je otac bio štedljiv i snalažljiv ekonom. Posedovao je salaš u okolini i kuću u Kaću, kuću u Novom Sadu, imanja Titela, Novog Sada i kod Banja Luke. Stečeno bogatstvo je trošio na školovanje dece. Pripadao je Radikalnoj stranci Jaše Tomića i bio je angažovan u Srpskoj čitaonici.
U Rumi postoji kuća gde je porodica Mileve Marić živela od 1877. do 1892. godine. Porodična kuća Milevine porodice još uvek postoji u Novom Sadu, u Kisačkoj 20. Tu kuću je, na mestu stare 1907. projektovao arhitekta Manojlo Petljanski, a podigao Laslo Lehner. Kuća se nalazi pod zaštitom države.
Pre Mileve, roditelji su imali Milicu i Vukašina, koji su rano umrli, a nakon Mileve su rođeni sestra Zorka (1883—1938) i brata Miloša (1885—1944), koji su rođeni u Rumi.
Često je menjala mesta u kojima sticala obrazovanje. Osnovnu četvorogodišnju školu je završila u Rumi. U prvi razred je upisana 1881. U tom razredu su bile samo devojčice. Kasniji razredi su bili mešoviti, a broj učenika je povećan. Sva četiri razreda je završila sa odličnim uspehom.Školovanje je nastavila u 1886. u Višoj ženskoj gimnaziji u Novom Sadu, gde je stanovala kod udovice Katarine Polzović. U prvom razredu je bilo svega dvadeset učenica. Iz svih predmeta je imala odlične ocene. Naredne 1887. godine je prešla u Realku u Sremskoj Mitrovici. Da bi se upisala u ovu gimnaziju morala je da polaže prijemni ispit. I sve razrede je položila takođe sa odličnim uspehom, a u poslednjem, četvritom, koji je bio mešovit, sa svega 12 učenika, jedina je imala vrhunske ocene iz matematike („računstva”) i fizike. Maturirala 1890. U Sremskoj Mitrovici nije mogla da nastavi školovanje, jer su peti i šesti razred u Realci uvedeni kasnije.
Zato je od 1890. pohađala Kraljevsku srpsku školu u Šapcu. Na molbu njenog oca dozvoljeno joj je da ispit iz francuskog jezika polaže naknadno, nakon pripreme na privatnim časovima. Šesti razred je takođe započela u Šapcu, ali se porodica zatim preselila u Zagreb, gde je otac morao da traži specijalnu dozvolu da bi kao privatna učenica mogla da pohađa školu, koja je bila isključivo za dečake. Upisana je ponovo u šesti razred, koji je završila 1893. godine. Naredne školske godine joj je dozvoljeno da javno sluša časove fizike i izuzeta je od plaćanja školarine. Ispite iz sedmog razreda je položila 1894. godine. I tada su njene najbolje ocene bile iz matematike i fizike.
Poslednji završni razred ipak nije završila u Zagrebu. Otac je želeo da završi gimnaziju i dobije diplomu u Švajcarskoj. Pre preseljenja porodice u Novi Sad 1895. godine, upisana je u četvrti razred Više devojačke škole u Cirihu, koju je s odličnim uspehom zvršila naredne godine, a zatim je na proleće položila i maturski ispit u Saveznoj medicinskoj školi u Bernu.
Maternji jezik joj je bio srpski, a u sredini u kojoj je živela naučila je mađarski i nemački, koji je kroz školovanje usavršila, a učila je i francuski.
U leto 1896. upisala je letnji semestar Medicinskog fakulteta na Univerzitetu u Cirihu. U oktobru se prebacila na Državnu politehničku školu na studije matematike i fizike.Bila je tek peta žena koja je primljena u ovu školu. Upisala se na studije matematike i fizike kao jedina i najstarija žena u grupi. U istoj grupi su se nalazili Marsel Grosman, Luj Korloz, Jakob Erlat i Albert Ajnštajn, kao najmlađi (tada je imao svega 17 godina).
Prve dve godine studiranja su bile vrlo uspešne za Milevu. Na proleće 1897. razvile su se simpatije i studentska ljubav sa Albertom Ajntajnom. Plašeći se ove veze, oktobra 1897. se ispisala sa Politehnike u Cirihu i otišla u Hajdelberg, u Nemačkoj, gde je na trećem semestru slušala predavanja iz teorijske fizike kod Filipa Lenarda. Međutim, zvanično nije bila upisana, jer to devojkama nije bilo dozvoljeno sve do 1900. godine. U Hajdelbergu je jedno vreme stanovala u Hotelu „Riter”.
Na Albertov nagovor, četvrti semestar je ipak nastavila na Politehnici u Cirihu, gde se vratila 1899. Početkom oktobra te godine je položila petopredmetni prelazni diplomski ispit, što su njene kolege već učinile godinu dana ranije. Početkom marta 1900. godine, profesor Veber je prihvatio njen diplomski rad iz oblasti provođenja toplote.
Uprkos obećavajućem početku studija, Milevin uspeh je počeo da slabi.
Na leto, 27. jula 1900. održani su usmeni diplomski ispiti za studente četvrte godine politehnie, za studente fizike (Albert i Mileva) i studente matematike (Grosman, Kolroz i Erat). Najbolju ocenu je dobio Kolroz (5,45), zatim Grosman (5,23), pa Erat (5,14), Ajnštajn (4,91), a Mileva (4,00). Za obaranje Milevinog proseka, u odnosu na ostale kolege, najviše je zaslužna znatno niža ocena iz teorije funkcija, kod profesora Minkovskog. Početkom avgusta studentima su dodeljena svedočanstva, po kojima je Albertova prosečna ocena (4,6), bila manja od Milevine (4,7), s tim da Mileva još uvek nije imala diplomu. Tako je Albert diplomirao i otišao kući, a Mileva se nakon kraćeg odmora u Novom Sadu i Kaću, vratila sa sestrom Zorkom u Cirih i ponovo upisala letnji semestar četvrte godine na Politehnici.Radeći kao laboratorijski asistent, pripremala se da ponovo izađe na ispite.
Albertovi pokušaji da postane asistent, najpre kod profesora Vebera, a zatim i kod Hurvica nisu bili upešni i što je dovelo u pitanje njegovu poslovnu i naučnu karijeru.
Krajem jula 1901. Mileva je ponovo pala na diplomskom ispitu, najverovatnije zbog njenog mentora, profesora Vebera, koji je prethodno zaoštrio svoj odnos sa Albertom, koji se prethodno njegovim nipodaštavanjem zamerio profesoru. Ne želeći da bude snishodljiva prema svom mentoru,verovatno i zbog ljubavi prema Albertu, odustala je od doktorata.
Umrla je 4. avgusta 1948. godine na ciriškoj klinici „Eos”.
Mada je oduvek bilo dokaza o Milevinom izvesnom naučnom doprinosu, u otkrićima koja su pripisivana jedino Albertu, njen lik je vremenom padao u zaborav. Neki krugovi bliski Albertu su negirali bilo kakav njen doprinos u nauci. Ovaj stav prvi je promenio sovjetski naučnik Abram Jofe. On je 1955. tvrdio da je u redakciji imao prilike da vidi originale naučnih radova koji su 1905. godine objavljeni u časopisu „Analan der Fisik” kao Albertovi radovi, i da su oni nosili potpis „Einstein-Marity”.





Na inicijativu novinara Dušana Poznanovića ispred zgrade „Sremskih novina”, u Sremskoj Mitrovici otkrivena je Milevina bista 2005-e godine, rad vajara Vladimira Tovića.

U tekstu korišćeni podaci sa Vikipedije. Fotografije, foto: hesnerac
https://sr.wikipedia.org/sr-el/Милева_Марић_Ајнштајн
 
Poslednja izmena:

lahor

Legenda
Poruka
53.276
PETAR MILOŠEVIĆ - arheolog



Petar Milošević (1930 — 2002) je srpski arheolog, koji je živeo u Sremskoj Mitrovici.

Završio je klasičnu arheologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je i doktorirao 1978. godine sa tezom o sirmijumskim nekropolama, a potom stekao i zvanje naučnog saradnika Arheološkog instituta SANU.

U svom naučnom radu najviše se ispoljio proučavajući arheologiju i istoriju antičkog Sirmijuma i rimsku kulturu u Sremu, ali i na široj teritoriji Srbije i Jugoslavije.

Napisao je preko 70 studija i naučnih priloga, koji su objavljeni u stručnim jugoslovenskim i inostranim časopisima, oko 140 popularnih radova, knjiga i publikacija, kao i više od 700 zapaženih novinskih članaka i feljtona.

Autor je, takođe, nekoliko scenarija za dokumentarne filmove. Dobitnik je više jugoslovenskih priznanja za svoj naučni rad i popularizaciju antičke kulture na našem prostoru.

Od strane naučnika i stručnjaka nazvan je „ocem istorije Srema“. Uvršćen je u knjigu 1000 najznamenitijih naučnika 20. veka od strane američkog bibliografskog zavoda.

Preminuo je juna meseca 2002. u svom rodnom gradu, kojem je posvetio ceo svoj život i radni vek. U smrt je otišao onako kako je živeo i stvarao. Tiho i usamljenički.

U centralnom gradskom parku u Sremskoj Mitrovici postavljena je bista sa njegovim likom.

tekst i fotografija:
Izvor:sr.wikipedia.org
 

lahor

Legenda
Poruka
53.276
MILAN JOVANOVIĆ BATUT



Lekar, zdravstveni radnik i humanista, osnivač Medicinskog fakulteta, čiji naučni radovi spadaju u vrh medicinsko- obrazovne literature.

Osnivač, profesor i prvi dekan Medicinskog fakulteta u Beogradu, jedan od naših najpoznatijih lekara i zdravstvenih prosvetitelja, MIlan Jovanović - Batut, rođen je 22 oktobra 1847. godine u Sremskoj Mitrovici. U rodnom gradu je pohađao osnovnu školu i dva razreda realke (1858 -1860), a gimnazijsko školovanje nastavio u Pančevu, Sremskim Karlovcima i Osijeku. Medicinu je završio u Beču 1878. godine.
Milan Jovanović - Batut, sin mitrovačkog trgovca Konstantina, bio je jedno vreme nastavnik realke u Novom Sadu, lekar u Somboru i šef zdravstvene službe u Crnoj Gori.Kao stipendista srpske vlade, boravio je na specijalizaciji u Berlinu, Minhenu, Londonu, Moskvi i Parizu. Oblast interesovanja - higijena, bakteriologija i opšta biologija. Jedno vreme radio je kod čuvekog francuskog i svetskog naučnika Luja Pastera. Po povratku u zemlju bio je redovni profesor i rektor Velike škole u Beogradu.
Više od pola veka Batut se intenzivno bavio zdravstvenim prosvećivanjem naroda. Kao jedan od naših prvih školovanih stručnjaka za higijenu, učestvovao je kod izrade većine zdravstvenih zakona Srbije i Jugoslavije.
Isticao je, međutim, da se higijena ne može sprovesti samo zakonima - nju mora narod da shvati i prihvati. Ovaj veliki lekar i humanista objavio je nekoliko stotina članaka i više od 50 knjiga i brošura, u kojima je pisao o odgoju dece, alkoholizmu, zaraznim bolestima...
Smatra se da radovi Milana Jovanovića - Batuta spadaju u najviše domete naše zdravstveno- obrazovne literature.Naročito je značajan njegov doprinos u prikupljanju građe za medicinsku terminologiju. Za njegovo ime vezuje se osnivanje medicinskog fakulteta u Begradu (1919), bio je prvi predsednik Jugoslovenskog lekarskog društva i počasni doktor nekoliko univerziteta.Manje je poznato da se bavio i književnim radom.
Poznati Mitrovčanin, umro je 11. septembra 1940. godine u Beogradu, gde danas Zavod za zaštitu zdravlja Srbije nosi njegovo ime.

Preuzeto iz knjige Drugi u autobiografiji - Dušan Poznanović
Fotografija: foto: hesnerac
 

Top