Beli Gibson
Elita
- Poruka
- 21.413
U čast popisa u Crnoj Gori i u čast izjave Senseja moderatora da će se CG spojiti ponovo sa Srbijom za 20 godina, odlučio sam da vam prenesem temu koju je prvi od svih srBskih naciJonalista otvorio izvesni Đorđe Ivković iz Siriga.
Pošto me forum ograničava u karakterima, podeliću intro into five parts.
Карикатура на којој је краљ Црне Горе Никола I Петровић приказан као чувени Спартанац Леонида на Мојковцу, постала је прави хит, настала је заправо 1913. године као пародија самог краља у сатиричном часопису PUCK.
Foto: Library of Congress Prints and Photographs Division Washington
Мала битка од Дукљана презрених јунака
Свака од поменутих битака, као и небројене друге српске битке, по размерама, значају, употребљеним трупама, жртвама на обе стране, рангу и вредности официра који су их водили, превазилази значај Мојковачке битке. Не оспоравамо ми све високе вредности и жртву Мојковачких јунака, али ваља једном рећи целу истину и релације довести на разумну меру. (Макар монтенегриско-хрватски стрвинари, међу којима и бригадир који је Црногорском капитулацијом узнапредовао до„дивизијара“ па чак и до „ђенерала“ кад су његови још једном капитулирали, Митар Мартиновић, умеју отићи у потпуну мизерију). Није природно да име неспорно великог човека и јунака сердара Јанка Вукотића свако зна, а да су сви горепоменути србијански пуковници и генерали, бољи од Јанка Вукотића, потпуно заборављени.
Мојковачка битка није имала онај смисао и важност којом је ките. „Да није било оног крвавог Мојковца, не би било ни васкрса на Кајмакчалану“...и сл., само су песничке маглине и бескорисно подилажење црногорској шупљој гордости. Када је почела Мојковачка битка, на територији Црне Горе налазила се још само заштитница српске војске – делови „Гвозденог пука“ и четници. Још месец дана раније, 29. новембра 1915., немачка Врховна команда је издала саопштење: "Пошто српска војска више не постоји, већ постоје само њени бедни остаци који су се разбегли у дивље албанске и црногорске планине, где ће без хране по овој зими наћи своју смрт, то су прекинуте даље операције и неће се више издавати извештаји са балканског ратишта".
...Дана 16.Децембра 1915г., прве српске трупе стижу у Скадар (Студија:,,Голгота и васкрс Србије,, стр.642 Зборника) и у току следећа три дана, већи део трупа стиже у околину града.Такође, у књизи ,,Кроз Албанију,, на стр.56 пише: српска се војска се у другој половини децембра налазила на албанском приморју. Значи,црногорска војска није осигуравала одступницу српској војсци у повлачењу, већ је два дана бранила Црну Гору а онда капитулирала (а питање је да ли би и толико издржали да им маме нису дошле на фронт као потпора).
Међутим, потпуно се забашурује да су истовремено са притиском на Мојковачки сектор, где је коначни резултат био нерешен, Аустријанци напали и са друге стране, из Боке Которске, Ловћен и Цетиње. Заправо, може се рећи да су Аустријанци остварили циљ, јер су тим „нерешеним резултатом“ оне нешто боље Црногорске трупе приковале за Тару. Али, битнија је пропаст „лоше брањеног“ Ловћенског фронта. Главни напад аустроугарске војске није био ка Мојковцу, већ је усмерен на Ловћен, брањеног чудно малобројним снагама, под командом „неискусног“ принца Петра Петровића. 8. јануара отворена је артиљеријска ватра на ловћенске положаје и до 11. јануара аустроугарска војска је овладала свим стратешким тачкама у масиву Ловћена, да би 13. јануара ушла у небрањено Цетиње и до 15. овладала потпуно градом и околином.“. Свака част шаци храбрих војника Ловћенског одреда. Али, ваља рећи да је црногорска војска бројала 50.000 војника. Ако се око Таре борио 6.500 људи, а Ловћен бранило 8.000 хиљада, куд се деде „остатак“ од 35.000 „јуначина“? За Србијанцима нису пошли, бранили своју земљу нису. Разбежало се све то бабама под сукње. Дакле 2/3 Црногораца су били кукавни дезертери.
Величина јунака са Мојковца није у томе што су штитили одступницу Србијанцима, већ што су како-тако држали своје положаје иако су сазнали да су сви други црногорски положаји срамно напуштени, а краљ Никола брже-боље капитулирао.
Коначно, када се чита о Мојковачкој битки, мислио би човек да су ту десетине хиљада изгинуле. Непристојно је претеривање у томе. Колико је стварно изгинуло Црногораца тада, сасвим тачно се не зна. Негде сам наишао на податак да се тај број креће око 390 људи. У извјештају команданта Прве санџачке дивизије, о борби на Бадњи дан 1916. бригадира Петра Мартиновића стоји: “Колашинска бригада је имала 55 погинулих и 101 рањеног борца, а само Доњоморачки батаљон 19 погинулих и 50 рањених”... Према подацима из Војно-историјског института у Београду, само у борбама 6. и 7. јануара бројно стање ових батаљона сведено је на по 150 војника од 716 колико је, по регрутским пописима, имао сваки батаљон у почетку рата. А, Божо Бауцал наводи да је “Трећи регрутски батаљон, некада елитна јединица, остао са 110 бораца, или мање... Моја чета сведена је на 47 бораца од некадашњих 186...” Према другим изворима аустоугарски губици на Мојковцу су били око 700 људи избачених из строја, од чега 224 погинула, а црногорски 204 погинула. Не може та жртва да се мери са са онима где се број мртвих пише са пет и шест цифара. Негде бар педесет пута више него на Мојковцу. Само је „Гвоздени пук“ пет пута потпуно променио борбени састав, и само се, да се испуни ћеф савезника, „На Легету Тимок улио у Саву“, са 6.500 погинулих војника Тимочке дивизије првог позива.
(Митар Мартиновић Ратне Године 1912- 1916 Службени лист СРЈ 1996 на страни 143) :"Ја се нећу упуштати у даљу оцјену улоге коју је санџачки црногорски одред извршио у погледу заштите одступања српске војске,само ћу навести оцјену коју је о тим операцијама вођеним у Санџаку од стране црногорског Санџачког одреда под командом дивизијара сердара Јанка Вукотића, дао шеф Штаба заједничке њемачко-аустријске Врховне команде генерал Фалкхајм који је, у својим мемоарима о Првом свјетском рату написао ово "да су аустријске трупе лако потискивале пред собом мала раштркана одјељења црногорске војске по Санџаку и да Црногорци нијесу засвједочили своје ратничко име из њихове прошлости".
Толико од Митра Мартиновића, трећег човека Црногорске војске.
Црногорска војска – гомила дешперадероса
Црногорска војска се од почетка рата показала као лоша до неупотребљивости. Не без разлога, Руски генералштаб и дипломатија су тражили да се Црногорци у опште не укључују у војне операције, већ само у случају крајње нужде као помоћне јединице.
За разлику од Црногорске војске која је била тзв „милицијског“ илити „паравојног“ карактера, Српска је била професионална (оновремени термин), са професионалним официрима, са пруским дрилом и гвозденом пруском дисциплином, тада већ 30 година примењиваном.
Оптужбе монтенегринских квази-историчара да је Србија намеравала сасвим да потчини себи црногорску војску су сасвим неосноване. Већ у октобру 1914-те, након пробоја у Босну, показало се да црногорска војска благо речено није довољно дисциплинована, нарочито када треба да се после претрпљеног удара повуче на нове положаје. Њено „нагло повлачење“ изазвало је оштре оптужбе са српске стране па је војвода Путник претио и прекидањем сарадње. Ипак преовладао је став који је заступао Никола Пашић да је политички једино оправдано „неговати досадашње односе с Црном Гором и појављене несугласице братски решавати“.
“На сам дан Гласиначке битке, баталион умјесто да врши напад, према већ издатој диспозицији од стране Врховне команде – напуста позицију и иде, самовољно, под команду Раичевића“. (Сведочење Лазара Рашовића)*
Србијанци су о Црногорској војсци, још за време рата са презиром писали. Примера ради, након поменуте неуспеле офанзиве у источној Босни, за шта одговорност сноси управо Санџачка војска (без стварног разлога се изненада и у нереду 21. октобра 1914. повукла на положаје чак 20 километара северно од Горажда, и тиме потпуно оголила крило Ужичке војске), српска Врховна команда је захтевала да се прекину сва заједничка дејства са Црногорском војском. Српски посланик на Цетињу М. Гавриловић пише 28. октобра да је у црногорској војсци завладала таква анархија да је чини неупотребљивом за какву озбиљну акцију. Та војска претворила се у хорде... Од 35 батаљона побунило се...11 батаљона. Старешине шаљу очајне извештаје о нередима. На пример : Херцеговачки одред заузео је важан положај Гат. Црногорци се одмах после тога разишли у пљачку. Непријатељ се прикупио, разбио их и повратио отете топове (Архив Југославије, 80-3-33-34)
Прави хаос је настао када су разуларени Црногорци напали без ичијег знања и стварне потребе Скадар. Краљ Никола наредио Старосрбијанском одреду да заузме Скадар. Приоћало му се. Из протеста због ове акције Црну Гору је демонстративно напустио српски генерал Божа Јанковић. Ђенерал Јанковић није макар-ко. Дошао да помогне браћи Црногорцима. Замислите какво је стање у тој јадној држави било кад ђенерал-Штаб не зна шта војска ради?! Само благонаклоном интервенцијом Русије, афера око Скадра је заташкана.
Монтенегрини ће загуслати: „Оно што је извјесно јесте да је начелник црногорске Врховне команде српски официр Петар Пешић, „у интересу српске Врховне команде и државног врха“, у току повлачења црногорске Санџачке војске ка Тари и Лиму, средином децембра 1915, послао сердару Јанку Вукотићу наређење у коме, између осталог стоји: „Издајте најстрожије и најенергичније наређење да се наши положаји на Тари имају бранити најодсудније и до последњег човека“. Значи, до посљедњег Црногорца!
А шта мисле Црногорци, као се има бранити држава? Мојковац је био северна граница тадашње ЦГ. Дакле, напала војска друге државе а Црногорци јој на својим границама природно пружили отпор (мада мизеран). И онда од тога направе конструкцију да су заправо бранили не своје границе већ неку војску друге државе која је већ била у Грчкој у време битке.
Права истина је да су пуковник Петар Пешић и други србијански официри напустили Црну Гору међу последњима, тек када више нису имали коме командовати јер су се Црногорци разбежали кућама.
И опет, не можете да се браните од уникума црногорског хвалисања...“епопеја“, „историјски феномен“, „легенда“... „Опјеван и као “Термопилска епопеја”, Бој на Мојковцу убраја се међу оне историјске феномене који свједоче о томе како један историјски догађај, с временом, надраста себе и прераста у легенду.“
Све ненадмашиво и чудо херојства, незапамћено у свјетској хисторији....“ Црна Гора је тад убрала нове ловорике. Битка на Мојковцу саставни је дио ланца славе који се вјековима ковао у Црној Гори. Она је блистави примјер највећег херојства и самопожртвовања. Том битком исписане су златне и ненадмашиве странице у историји ратовања, нације и свијета...“
(Црногорски министар спољних послова, др Перо Шоћ, у београдском листу Време, од 1. септембра 1940. године)
И ову неумерену разметљивост, Србијанци су зарад братске љубави истрпели.
Али, не, ту је тек почетак црногоризирацији историје: „Док из црногорске војске, упркос очајном стању, тих дана нико није дезертирао, (sic!) из српске војске се то чинило масовно, непријатељу су се предавале цијеле јединице. Овдје нећемо наводити лицемјерне апотеозе црногорској војсци оних који су криви за њен и државни слом. Историчар и ректор Београдског универзитета др Владимир Ћоровић је о учешћу Црне Горе у Првом свјетском рату написао: „Црна Гора се за време овога слома Србије држала веома бедно. Њена војска се уопште, за читаво време овога рата, није истакла ниједном сјајном победом ... Једна ружна љага у њеној новијој историји биће женско упуштање Ловћена, који је ма да са онако владајућим положајем, заузет од Аустријанаца, са мање жртава него ма које мачванско село“... Слично је писао и др Владан Ђорђевић. Благо, одвећ добронамерно према Црногорцима су писали Владимир Ћоровић и Владан Ђорђевић.
Pošto me forum ograničava u karakterima, podeliću intro into five parts.
МИТОМАНИЈА МОЈКОВАЧКЕ БИТКЕ
Карикатура на којој је краљ Црне Горе Никола I Петровић приказан као чувени Спартанац Леонида на Мојковцу, постала је прави хит, настала је заправо 1913. године као пародија самог краља у сатиричном часопису PUCK.
Foto: Library of Congress Prints and Photographs Division Washington
Мала битка од Дукљана презрених јунака
Свака од поменутих битака, као и небројене друге српске битке, по размерама, значају, употребљеним трупама, жртвама на обе стране, рангу и вредности официра који су их водили, превазилази значај Мојковачке битке. Не оспоравамо ми све високе вредности и жртву Мојковачких јунака, али ваља једном рећи целу истину и релације довести на разумну меру. (Макар монтенегриско-хрватски стрвинари, међу којима и бригадир који је Црногорском капитулацијом узнапредовао до„дивизијара“ па чак и до „ђенерала“ кад су његови још једном капитулирали, Митар Мартиновић, умеју отићи у потпуну мизерију). Није природно да име неспорно великог човека и јунака сердара Јанка Вукотића свако зна, а да су сви горепоменути србијански пуковници и генерали, бољи од Јанка Вукотића, потпуно заборављени.
Мојковачка битка није имала онај смисао и важност којом је ките. „Да није било оног крвавог Мојковца, не би било ни васкрса на Кајмакчалану“...и сл., само су песничке маглине и бескорисно подилажење црногорској шупљој гордости. Када је почела Мојковачка битка, на територији Црне Горе налазила се још само заштитница српске војске – делови „Гвозденог пука“ и четници. Још месец дана раније, 29. новембра 1915., немачка Врховна команда је издала саопштење: "Пошто српска војска више не постоји, већ постоје само њени бедни остаци који су се разбегли у дивље албанске и црногорске планине, где ће без хране по овој зими наћи своју смрт, то су прекинуте даље операције и неће се више издавати извештаји са балканског ратишта".
...Дана 16.Децембра 1915г., прве српске трупе стижу у Скадар (Студија:,,Голгота и васкрс Србије,, стр.642 Зборника) и у току следећа три дана, већи део трупа стиже у околину града.Такође, у књизи ,,Кроз Албанију,, на стр.56 пише: српска се војска се у другој половини децембра налазила на албанском приморју. Значи,црногорска војска није осигуравала одступницу српској војсци у повлачењу, већ је два дана бранила Црну Гору а онда капитулирала (а питање је да ли би и толико издржали да им маме нису дошле на фронт као потпора).
Међутим, потпуно се забашурује да су истовремено са притиском на Мојковачки сектор, где је коначни резултат био нерешен, Аустријанци напали и са друге стране, из Боке Которске, Ловћен и Цетиње. Заправо, може се рећи да су Аустријанци остварили циљ, јер су тим „нерешеним резултатом“ оне нешто боље Црногорске трупе приковале за Тару. Али, битнија је пропаст „лоше брањеног“ Ловћенског фронта. Главни напад аустроугарске војске није био ка Мојковцу, већ је усмерен на Ловћен, брањеног чудно малобројним снагама, под командом „неискусног“ принца Петра Петровића. 8. јануара отворена је артиљеријска ватра на ловћенске положаје и до 11. јануара аустроугарска војска је овладала свим стратешким тачкама у масиву Ловћена, да би 13. јануара ушла у небрањено Цетиње и до 15. овладала потпуно градом и околином.“. Свака част шаци храбрих војника Ловћенског одреда. Али, ваља рећи да је црногорска војска бројала 50.000 војника. Ако се око Таре борио 6.500 људи, а Ловћен бранило 8.000 хиљада, куд се деде „остатак“ од 35.000 „јуначина“? За Србијанцима нису пошли, бранили своју земљу нису. Разбежало се све то бабама под сукње. Дакле 2/3 Црногораца су били кукавни дезертери.
Величина јунака са Мојковца није у томе што су штитили одступницу Србијанцима, већ што су како-тако држали своје положаје иако су сазнали да су сви други црногорски положаји срамно напуштени, а краљ Никола брже-боље капитулирао.
Коначно, када се чита о Мојковачкој битки, мислио би човек да су ту десетине хиљада изгинуле. Непристојно је претеривање у томе. Колико је стварно изгинуло Црногораца тада, сасвим тачно се не зна. Негде сам наишао на податак да се тај број креће око 390 људи. У извјештају команданта Прве санџачке дивизије, о борби на Бадњи дан 1916. бригадира Петра Мартиновића стоји: “Колашинска бригада је имала 55 погинулих и 101 рањеног борца, а само Доњоморачки батаљон 19 погинулих и 50 рањених”... Према подацима из Војно-историјског института у Београду, само у борбама 6. и 7. јануара бројно стање ових батаљона сведено је на по 150 војника од 716 колико је, по регрутским пописима, имао сваки батаљон у почетку рата. А, Божо Бауцал наводи да је “Трећи регрутски батаљон, некада елитна јединица, остао са 110 бораца, или мање... Моја чета сведена је на 47 бораца од некадашњих 186...” Према другим изворима аустоугарски губици на Мојковцу су били око 700 људи избачених из строја, од чега 224 погинула, а црногорски 204 погинула. Не може та жртва да се мери са са онима где се број мртвих пише са пет и шест цифара. Негде бар педесет пута више него на Мојковцу. Само је „Гвоздени пук“ пет пута потпуно променио борбени састав, и само се, да се испуни ћеф савезника, „На Легету Тимок улио у Саву“, са 6.500 погинулих војника Тимочке дивизије првог позива.
(Митар Мартиновић Ратне Године 1912- 1916 Службени лист СРЈ 1996 на страни 143) :"Ја се нећу упуштати у даљу оцјену улоге коју је санџачки црногорски одред извршио у погледу заштите одступања српске војске,само ћу навести оцјену коју је о тим операцијама вођеним у Санџаку од стране црногорског Санџачког одреда под командом дивизијара сердара Јанка Вукотића, дао шеф Штаба заједничке њемачко-аустријске Врховне команде генерал Фалкхајм који је, у својим мемоарима о Првом свјетском рату написао ово "да су аустријске трупе лако потискивале пред собом мала раштркана одјељења црногорске војске по Санџаку и да Црногорци нијесу засвједочили своје ратничко име из њихове прошлости".
Толико од Митра Мартиновића, трећег човека Црногорске војске.
Црногорска војска – гомила дешперадероса
Црногорска војска се од почетка рата показала као лоша до неупотребљивости. Не без разлога, Руски генералштаб и дипломатија су тражили да се Црногорци у опште не укључују у војне операције, већ само у случају крајње нужде као помоћне јединице.
За разлику од Црногорске војске која је била тзв „милицијског“ илити „паравојног“ карактера, Српска је била професионална (оновремени термин), са професионалним официрима, са пруским дрилом и гвозденом пруском дисциплином, тада већ 30 година примењиваном.
Оптужбе монтенегринских квази-историчара да је Србија намеравала сасвим да потчини себи црногорску војску су сасвим неосноване. Већ у октобру 1914-те, након пробоја у Босну, показало се да црногорска војска благо речено није довољно дисциплинована, нарочито када треба да се после претрпљеног удара повуче на нове положаје. Њено „нагло повлачење“ изазвало је оштре оптужбе са српске стране па је војвода Путник претио и прекидањем сарадње. Ипак преовладао је став који је заступао Никола Пашић да је политички једино оправдано „неговати досадашње односе с Црном Гором и појављене несугласице братски решавати“.
“На сам дан Гласиначке битке, баталион умјесто да врши напад, према већ издатој диспозицији од стране Врховне команде – напуста позицију и иде, самовољно, под команду Раичевића“. (Сведочење Лазара Рашовића)*
Србијанци су о Црногорској војсци, још за време рата са презиром писали. Примера ради, након поменуте неуспеле офанзиве у источној Босни, за шта одговорност сноси управо Санџачка војска (без стварног разлога се изненада и у нереду 21. октобра 1914. повукла на положаје чак 20 километара северно од Горажда, и тиме потпуно оголила крило Ужичке војске), српска Врховна команда је захтевала да се прекину сва заједничка дејства са Црногорском војском. Српски посланик на Цетињу М. Гавриловић пише 28. октобра да је у црногорској војсци завладала таква анархија да је чини неупотребљивом за какву озбиљну акцију. Та војска претворила се у хорде... Од 35 батаљона побунило се...11 батаљона. Старешине шаљу очајне извештаје о нередима. На пример : Херцеговачки одред заузео је важан положај Гат. Црногорци се одмах после тога разишли у пљачку. Непријатељ се прикупио, разбио их и повратио отете топове (Архив Југославије, 80-3-33-34)
Прави хаос је настао када су разуларени Црногорци напали без ичијег знања и стварне потребе Скадар. Краљ Никола наредио Старосрбијанском одреду да заузме Скадар. Приоћало му се. Из протеста због ове акције Црну Гору је демонстративно напустио српски генерал Божа Јанковић. Ђенерал Јанковић није макар-ко. Дошао да помогне браћи Црногорцима. Замислите какво је стање у тој јадној држави било кад ђенерал-Штаб не зна шта војска ради?! Само благонаклоном интервенцијом Русије, афера око Скадра је заташкана.
Монтенегрини ће загуслати: „Оно што је извјесно јесте да је начелник црногорске Врховне команде српски официр Петар Пешић, „у интересу српске Врховне команде и државног врха“, у току повлачења црногорске Санџачке војске ка Тари и Лиму, средином децембра 1915, послао сердару Јанку Вукотићу наређење у коме, између осталог стоји: „Издајте најстрожије и најенергичније наређење да се наши положаји на Тари имају бранити најодсудније и до последњег човека“. Значи, до посљедњег Црногорца!
А шта мисле Црногорци, као се има бранити држава? Мојковац је био северна граница тадашње ЦГ. Дакле, напала војска друге државе а Црногорци јој на својим границама природно пружили отпор (мада мизеран). И онда од тога направе конструкцију да су заправо бранили не своје границе већ неку војску друге државе која је већ била у Грчкој у време битке.
Права истина је да су пуковник Петар Пешић и други србијански официри напустили Црну Гору међу последњима, тек када више нису имали коме командовати јер су се Црногорци разбежали кућама.
И опет, не можете да се браните од уникума црногорског хвалисања...“епопеја“, „историјски феномен“, „легенда“... „Опјеван и као “Термопилска епопеја”, Бој на Мојковцу убраја се међу оне историјске феномене који свједоче о томе како један историјски догађај, с временом, надраста себе и прераста у легенду.“
Све ненадмашиво и чудо херојства, незапамћено у свјетској хисторији....“ Црна Гора је тад убрала нове ловорике. Битка на Мојковцу саставни је дио ланца славе који се вјековима ковао у Црној Гори. Она је блистави примјер највећег херојства и самопожртвовања. Том битком исписане су златне и ненадмашиве странице у историји ратовања, нације и свијета...“
(Црногорски министар спољних послова, др Перо Шоћ, у београдском листу Време, од 1. септембра 1940. године)
И ову неумерену разметљивост, Србијанци су зарад братске љубави истрпели.
Али, не, ту је тек почетак црногоризирацији историје: „Док из црногорске војске, упркос очајном стању, тих дана нико није дезертирао, (sic!) из српске војске се то чинило масовно, непријатељу су се предавале цијеле јединице. Овдје нећемо наводити лицемјерне апотеозе црногорској војсци оних који су криви за њен и државни слом. Историчар и ректор Београдског универзитета др Владимир Ћоровић је о учешћу Црне Горе у Првом свјетском рату написао: „Црна Гора се за време овога слома Србије држала веома бедно. Њена војска се уопште, за читаво време овога рата, није истакла ниједном сјајном победом ... Једна ружна љага у њеној новијој историји биће женско упуштање Ловћена, који је ма да са онако владајућим положајем, заузет од Аустријанаца, са мање жртава него ма које мачванско село“... Слично је писао и др Владан Ђорђевић. Благо, одвећ добронамерно према Црногорцима су писали Владимир Ћоровић и Владан Ђорђевић.
Poslednja izmena: