http://forum.verujem.rs/index.php?action=printpage;topic=10433.0
ЦРКВА И НАЦИЈА
Презвитер мр Александар Ђаковац
(Предавање одржано 26.11.2006 у Новом Саду)
Свету је блиско схватање човека као индивидуе, па отуда борба за различита индивидуална људска права, за права ових или оних категорија људи и интересних групација. Насупрот овоме стоји црквено схватање човека као уникатне, непоновљиве и незаменљиве личности, која се не може сврстати ни у какве категорије, која је јединствена и која своју пуну афирмацију постиже тек у заједници са истим таквим непоновљивим личностима.
Пагански национализам, шовинизам, представља управо последицу схватања човека као индивидуе. Индивидуе се удружују у различите корпусе – често баш националне – како би браниле своје себичне интересе, супротстваљене другим индвидуама, на истим начелима удруженим. Такав национализам, заправо шовинизам, носи немалу опасност за Цркву, пошто, будући да је противан самом њеном бићу, има сталну тежњу да је претвори у племску религију која би служила идолу нације. У свету у коме је религиозност веома присутна – већина становника верује у Бога – а црквеност запостављена – већина оних који кажу да у Бога верују не учествују у светотајинском животу Цркве – православна хришћанска вера лако се може погрешно интерпретирати у категоријама поменуте племенске религиозности.
С друге стране, Црквени национализам, ако смемо тако да кажемо, заснива се на схватању човека као личности, па он не искључује другога, него га – напротив – прихватата са свим његовим посебностима, укључујући наравно и националне.
Надаље, данас доминантни начин супротстваљања паганском национализму, предстаља другу страну истог новчића, а оличен је у споменутом хуманистичком, либерланом интернационализму који стреми поништавању разлика, негирању националног идентитета, управо због тога што је заснован на истим темељима као и пагански национализам, на схватању човека као индивидуе. По овом схватању, сукоби међу индивидуама и њиховим организацијама и корпусима – па и националним – могу се постићи само негирањем посебности и различитости. Колико су овакве идеје погубне и колико негативно утичу на свет у коме живимо, имали смо, нажалост, прилике да искусимо. Као што је пагански национализам спреман да жртвује потребан број људских личности за остварење својих «виших циљева» спреман је и либерални интернационализам. И једна и друга опција се у искуству Цркве препознају као промашај – као грех, па Црква мора и једно и друго да одбаци. Либерлани интернационализам, да би био Црквен, мора да се преобрази у јеванђеоску спремност прихватања и жртвовања за другог, док свака посебност па и национална, мора да буде трансцендирана у католичност, у узајмано прихватање разлика у љубави.
