vujadin
Poznat
- Poruka
- 9.689
Па наравно да је волео удовице због тог разлога, јер још није било распуштеница, а није био толико богат да тражи боље од подгријанца. Треба се уживити у оно доба и онда је све јасно.
-
- Popularno:
- Kuća Nikole Tesle rušena dva puta
- Ajnštajn između mita i stvarnosti
- Skenderbeg
- Treba li Bošnjaci da podrže ulazak BiH...
- Услови за опстанак везе/брака на даљину?
- Biti muškarac
- Informer i Branko Babić bi da kupe N1 i...
- BBC se izvinio Donaldu Trampu zbog...
- Ko plaća Ćacilend: Zna se odakle će se...
- BIA disciplinuje kontrolore letenja:...
Mit o "krilatom Vuku"
- Začetnik teme lj_950
- Datum pokretanja
Ajd i to, ako nemaš ništa pametnije iz vukovskih dogmata.
Ustvari, u pravu si, mi i ne raspravljamo o njegovom delu, već o liku – za početak! Pa, ako je tako, onda daj to o podgrejanom kupusu, pa redom... valjda ćeš da stigneš koju da pribeležiš i o Kati.
Vule, kućo stara, svaka ti je zlatna i svaku ti potpisujem i moralno a, ako treba, i materijalno. Samo se treba uživiti, što kažeš!
Pozdrav, Vule, veeeeliiki!
Prisoner
Elita
- Poruka
- 21.018
Ljupče, malo toga se zna o njegovom liku. Uglavnom se piše o njegovom delu, al delo znamo svi, i ostavimo ga za sad po strani. Šta misliš, šta bi rekao jedan psihoanalitičar za kuvani kupus? O kakvoj je osobi reč?
dadel
Aktivan član
- Poruka
- 1.421
Bi, on je bio reformator a ne romanticar, Zato mu mozda Branko przio corbu. Uostalom sta mu je i pripadalo po njegovom fizickim izgledu i materijalnim mogucnostima. Ne verujem da su svabice trcale za copavim covekom sa fesom na glavi. Mozda je to banalno poredjenje njegova osveta zenama. 
Ili je trebao da filozofira o ljubavi sa nepismenim Milosem.
Kada je nas recnik pokazivao u Rusiji tamu su nasli reci za zenske organe onda su ga pitali za muski on im je pokazao pod K. To kod njih nije smelo da se unosi u recnik pa je tako pridobio i simpatije brace nam Rusa koji su hvalili njegov rad.
Inace je bio i " Tezak na dugu " Kada mu je jedan plemic trazio/pismom/ da mu vrati dug Vuk mu je odgovorio da mu ne dosadjuje i da ce mu vratiti kad bude imao. I zeni je drsko odgovarao kada je trazila novac " Sta mi sa time dosadjujes kao da je ovde nemam vaznijeg posla." Tako nesto sam citao u " Vuk i porodica "
Ima dosta i o " dobrim partijama" koje je on planirao za cerku. Bese Branko, pa Djura, Odbio je jednog grbavog plemica/Zbog njegovog fizickog izgleda/ :wink: itd.
Pozdrav svima !
Ili je trebao da filozofira o ljubavi sa nepismenim Milosem.Kada je nas recnik pokazivao u Rusiji tamu su nasli reci za zenske organe onda su ga pitali za muski on im je pokazao pod K. To kod njih nije smelo da se unosi u recnik pa je tako pridobio i simpatije brace nam Rusa koji su hvalili njegov rad.
Inace je bio i " Tezak na dugu " Kada mu je jedan plemic trazio/pismom/ da mu vrati dug Vuk mu je odgovorio da mu ne dosadjuje i da ce mu vratiti kad bude imao. I zeni je drsko odgovarao kada je trazila novac " Sta mi sa time dosadjujes kao da je ovde nemam vaznijeg posla." Tako nesto sam citao u " Vuk i porodica "
Ima dosta i o " dobrim partijama" koje je on planirao za cerku. Bese Branko, pa Djura, Odbio je jednog grbavog plemica/Zbog njegovog fizickog izgleda/ :wink: itd.
Pozdrav svima !
Dao si mi nekoliko repera da se nadovežem.dadel:Bi, on je bio reformator a ne romanticar, Zato mu mozda Branko przio corbu. Uostalom sta mu je i pripadalo po njegovom fizickim izgledu i materijalnim mogucnostima. Ne verujem da su svabice trcale za copavim covekom sa fesom na glavi. Mozda je to banalno poredjenje njegova osveta zenama.
Kada je nas recnik pokazivao u Rusiji tamu su nasli reci za zenske organe onda su ga pitali za muski on im je pokazao pod K. To kod njih nije smelo da se unosi u recnik pa je tako pridobio i simpatije brace nam Rusa koji su hvalili njegov rad.
Inace je bio i " Tezak na dugu " Kada mu je jedan plemic trazio/pismom/ da mu vrati dug Vuk mu je odgovorio da mu ne dosadjuje i da ce mu vratiti kad bude imao. I zeni je drsko odgovarao kada je trazila novac " Sta mi sa time dosadjujes kao da je ovde nemam vaznijeg posla." Tako nesto sam citao u " Vuk i porodica "
Ima dosta i o "dobrim partijama" koje je on planirao za cerku. Bese Branko, pa Djura, Odbio je jednog grbavog plemica/Zbog njegovog fizickog izgleda/ :wink: itd.
1. Zato mu mozda Branko przio corbu.
Sad mi je jasno zašto je Krilati poredio mladu udovicu sa podgrejanim kupusom.
(Bi: kiselim, jer sladak kupus nikakav nije kad se podgreje.)
Ko da voli čorbu, kad mu je ”prži“ mlad, lep (bolestan, doduše, al se na da) pesnik, koji mu uz to podržava reformu.
Klikće Branko ne samo Mini:
”Pevam danju, pevam noću…”
Već i tati joj, i to, zamisli, na vrhuncu glorifikacije kosovskog izdajstva, za šta je sigurno zadatak dobijen od Bečkog dvora.
Nesudjenik Minin, koji je umro na rukama njene majke Ane, Vuka – reformatora jezika I pisama, suprotstavlja Vuku – izdajniku sa Kosova:
”Noć vam dodje sa Vuka jednoga,
Danak beli, braćo, sa drugoga,
Onaj mišku u gvoždje vam skova,
Ovaj drugi verige raskova.”
A, inače, upravo te ”dobre partije” koje si pomenuo su bili i glavni jurišnici reforme, koje ne bi ni bilo bez raformatorove štule, o čemu je i sam ostavio svedočanstvo.
dadel
Aktivan član
- Poruka
- 1.421
Sto rece Bi kada bi neki psihoanaliticar postavio Vukov profil. A zasto mi da ne probamo, dosta ljudi je toliko citalo i saznalo o njemo. Kao sto Vujadin rece da se prebacimo u to vreme i odmerimo sve njegove materijalne, fizicke osobine, njegovo putesestvije. Ta njegova putovanja su nesumljivo bila znacajna, neumorni duh, stvaralastvo ali mozda je i mali procenat razloga bio i bezanje od kuce ? Toliko pomrle dece, sin poginuo, cerka u godinama neudata, zena ni za glavu nece u tursku /Srbiju / vecito kuburenje sa besparicom, protivnici reforme itd. Ne moramo konkurisati Frojdu ali o Vuku se dosta zna. Pa i ako pri toj analizi pomalo zastranimo i promasimo, Boze moj nece nam biti jedina greska.
Ovim postom otvaramo puteve analiticarima Vukovog psihickog stanja u odredjenim zivotnim etapama. Od detinjstva do smrti.
Interesuje me vase misljenje.
Izvolite !
Ovim postom otvaramo puteve analiticarima Vukovog psihickog stanja u odredjenim zivotnim etapama. Od detinjstva do smrti.
Interesuje me vase misljenje.
Izvolite !
vujadin
Poznat
- Poruka
- 9.689
Ја имам једно, али ће вам изгледати чудно, у то време, како си навео изоставио си најглавније, по мом мишљењу, то је истовремено и стварање социјалиста и комуниста, панслависта и других реформатора, па је вероватно и то деловало на њега.
Pa, dobro, hajde da krenemo od kratke biografije.
Rođen je 1787. u porodici u kojoj su deca umirala, pa je po narodnom običaju, dobio ime Vuk kako mu veštice ne bi naudile. Rođen je u Tršiću. Pisanje i čitanje je naučio od rođaka Jevte Savića, koji je bio jedini pismen čovek u kraju. Obrazovanje je nastavio u Loznici, a kasnije u manastiru Tronoši. Kako ga u manastiru nisu učili, nego terali da čuva stoku, otac ga je vratio kući.
Ne uspevši da se upiše u karlovačku gimnaziju, on odlazi u Petrinje. Kasnije stiže u Beograd da upozna Dositeja Obradovića, svog voljenog prosvetitelja. Ovaj ga grubo otera od sebe i Vuk razočaran odlazi u Jadar i počinje da radi kao pisar kod Jakova Nenadovića. Kad je otvorena Velika škola u Beogradu, Vuk je postao njen đak. Ubrzo oboljeva i odlazi na lečenje u Peštu. Kasnije se vraća u Srbiju i kada ustanak propada, odlazi u Beč.
U Beču upoznaje cenzora Jerneja Kopitara koji mu dalje pomaže u ostvarenju planova.
Započeo je svoj rad na reformi jezika i pravopisa i uvođenju narodnog jezika u književnost. Zbog problema sa knezom Milošem Obrenovićem bilo mu je zabranjeno da štampa knjige u Srbiji, a i u austrijskoj državi, svojim radom stiče prijatelje i pomoć u Rusiji, gde dobija stalnu penziju 1826. godine.
U porodici mu je ostala živa samo kćerka Mina Karadžić.
Umro je u Beču 1864. Njegove kosti prenešene su u Beograd 1897. godine i sa velikim počastima sahranjene u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića.
Mislim da je bolest, koja ga je zadesila 1808. godine, a kako su nakon lečenja bolesti ostale posledice – Vuk je postao hrom u levu nogu i takav ostao do kraja života, jedan od osnovnih činilaca za formiranje njegove ličnosti, za dalji život, za "njegov rad" na reformi srpskog jezika, za odnos prema protivnicima i svim savremenicima koji su nešto značili u srpskom narodu s obe strane Dunava i Save.
Evo šta je on o zapisao kada je reč o njegovoj hromosti:
"Sa štulom ne mogoh više misliti ni na konje ni na rat, moradoh se navikavati, kako mogoh, na sjedenje kod kuće. Da mi nije bilo ove moje štule, ja bih odavno već poginuo bio od Turaka, kao što su sila drugijeh mojih vršnjaka, a ovako me štula moja natjertala da sjedim s mirom i na miru bilježim na hartiji što su mi uši slušale i oči vidjele."
Rođen je 1787. u porodici u kojoj su deca umirala, pa je po narodnom običaju, dobio ime Vuk kako mu veštice ne bi naudile. Rođen je u Tršiću. Pisanje i čitanje je naučio od rođaka Jevte Savića, koji je bio jedini pismen čovek u kraju. Obrazovanje je nastavio u Loznici, a kasnije u manastiru Tronoši. Kako ga u manastiru nisu učili, nego terali da čuva stoku, otac ga je vratio kući.
Ne uspevši da se upiše u karlovačku gimnaziju, on odlazi u Petrinje. Kasnije stiže u Beograd da upozna Dositeja Obradovića, svog voljenog prosvetitelja. Ovaj ga grubo otera od sebe i Vuk razočaran odlazi u Jadar i počinje da radi kao pisar kod Jakova Nenadovića. Kad je otvorena Velika škola u Beogradu, Vuk je postao njen đak. Ubrzo oboljeva i odlazi na lečenje u Peštu. Kasnije se vraća u Srbiju i kada ustanak propada, odlazi u Beč.
U Beču upoznaje cenzora Jerneja Kopitara koji mu dalje pomaže u ostvarenju planova.
Započeo je svoj rad na reformi jezika i pravopisa i uvođenju narodnog jezika u književnost. Zbog problema sa knezom Milošem Obrenovićem bilo mu je zabranjeno da štampa knjige u Srbiji, a i u austrijskoj državi, svojim radom stiče prijatelje i pomoć u Rusiji, gde dobija stalnu penziju 1826. godine.
U porodici mu je ostala živa samo kćerka Mina Karadžić.
Umro je u Beču 1864. Njegove kosti prenešene su u Beograd 1897. godine i sa velikim počastima sahranjene u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića.
Mislim da je bolest, koja ga je zadesila 1808. godine, a kako su nakon lečenja bolesti ostale posledice – Vuk je postao hrom u levu nogu i takav ostao do kraja života, jedan od osnovnih činilaca za formiranje njegove ličnosti, za dalji život, za "njegov rad" na reformi srpskog jezika, za odnos prema protivnicima i svim savremenicima koji su nešto značili u srpskom narodu s obe strane Dunava i Save.
Evo šta je on o zapisao kada je reč o njegovoj hromosti:
"Sa štulom ne mogoh više misliti ni na konje ni na rat, moradoh se navikavati, kako mogoh, na sjedenje kod kuće. Da mi nije bilo ove moje štule, ja bih odavno već poginuo bio od Turaka, kao što su sila drugijeh mojih vršnjaka, a ovako me štula moja natjertala da sjedim s mirom i na miru bilježim na hartiji što su mi uši slušale i oči vidjele."
Prisoner
Elita
- Poruka
- 21.018
Ljupčeee....ove pesmice sa vrha njegovog sela,..(...:wink: ..) jel to Vuk samo zapisao, ili šta?
dadel
Aktivan član
- Poruka
- 1.421
Kao sto znamo smrt mu je bila stalni pratioc, nije doziveo ali je znao kako su zavrisila njegova braca i sestre i zasto je dobio ime Vuk. Zato mislim da je " lakse" preboljevao i smrt svoje dece sto ga nije slomilo ni zaustavilo u daljnem radu.U ono vreme ustanaka, tuberkuloze, smrtnosti dece, to je bilo prihvacano kao deo zivota. Vise se umiralo ali... Vise i radjalo. Ne mislim da kazem da je bio bezosecajan ali je smatrao da svako ima svoj put.Cak ni slepog oca koji je prosio nije uzeo sebi nego je nastavio svoj put. Nije bio bas toliko zanesen kao neki koji su sebe smatrali Mesijom ali je bio uporan, tvrd. Na svom putu je pored kritike i protivnika sticao privrzenike i prijatelje sto je laskali njegovom slavoljublju. Prosao je vise nego mnogi zdravi ljudi i to je bila jos jedna potvrda njegove vrednosti. Ozenio svabicu, druzio se sa tadasnjim umovima sve to je bila satisfakcija za udarce u zivotu.Da nije krenuo tim putem bio bi jedan od hiljada Srba koji su bezglasno proziveli u monarhiji.Njegov zivot je bio borba, kao zdrav je bio za, kada je oboleo nasao je drugi nacin.Tu sam hteo da se osvrnem na njegovu odluku i razloge za izabrani put.
Do pisanja !
Do pisanja !
Nije ”sa vrha njegovog sela”, već: Mala moja, na vr sela moga.Bi2:
Pravo značenje je da se momak ili ljubavnik obraća svojoj dragani, čija je kuća na kraju sela. Selo je, u ovom slučaju, brdovito, a kuća o kojoj je reč nalazi se na kraju najvišeg dela sela.
E, sad, lascivno značenje se izvlači iz drugog dela rečenice, gde se vr(h) više ne odnosi na selo, nego na njegovog, a imenica selo doživljava transformaciju u glagol sedeti.
A, kada je reč o delu pitanja u vezi sa Vukom, imaš link:
http://pages.interlog.com/~nikolaf/emka/novaknjiga.htm
Prisoner
Elita
- Poruka
- 21.018
Sve si mi objasnio....
dadel
Aktivan član
- Poruka
- 1.421
Hej Bi ! Ne vidjam te na temi o Spartancima, od kad si pocela lakonski da postujes ?
Koliko te znam prilicno si " Brbljiva", je si li knap sa vremenom ? I na analize Vuka sam najvise na tebe racunao.
Izdajico !
Pozdrav !
Ljupco ! idemo dalje...
Vujadine sta bese sa tobom samo si nagovestio neke stvari, razjasni sa svoje tacke gledista, ne trazimo povelje i istoriske potvrde, interesuje me TVOJE misljenje.
Pozdrav !
Koliko te znam prilicno si " Brbljiva", je si li knap sa vremenom ? I na analize Vuka sam najvise na tebe racunao.
Izdajico !
Pozdrav !
Ljupco ! idemo dalje...
Vujadine sta bese sa tobom samo si nagovestio neke stvari, razjasni sa svoje tacke gledista, ne trazimo povelje i istoriske potvrde, interesuje me TVOJE misljenje.
Pozdrav !
vujadin
Poznat
- Poruka
- 9.689
Па о Вуковом раду се може само са захвалношћу изјашњавати, али о његовом приватном животу је сасвим друга ствар, пошто није био богаташ, морао се прилагођавати времену и ситуацији, збо тога га неки сматрају левичаром и пробисветом, који је јурио за богатим удовицама да би преживео. Оно "читај како пише и пиши како говориш" су Немци измислили, али нису могли у потпуности применити на немачки језик, док је Вук са мало труда применио на српско-хрватски због складног дијалекта којега је нашао у Херцеговини и околини. Неки мангупи су му извитоперили многе његове песме и приче, али то му иде само у корист, и ако се може замишљати да је и сам био мангуп, као и они други који су се служили својим знањем за исмијавање његове реформе.
Idemo! Mislim da je najbolje i najsigurnije, kada raspravljamo o Ocu našem jezikoslovnom i "njegovoj reformi" srpskog jezika i pravopisa, da se oslonimo na Mešu Selimovića.dadel:
Evo, šta je Meša pisao:
Kad govorimo o našem narodnom jeziku, gotovo uvek polazimo od netačne činjenice, od mita, da je pravopisnu i jezičku reformu započeo i prvi formulisao Vuk. Učinili su to, međutim, drugi pre njega, sa manje ili više doslednosti i odlučnosti, jer Vuk nije pao s neba, već je došao posle mnogih (bez obzira što je njihov uspeh bio delimičan ili nikakav), preuzevši ideju koja je postojala, i davši joj neslućen zamah i društveno-politički značaj, pretvorio je u određujuću misao i realnu snagu epohe, u zavisnosti od intenziteta kojim je rasla snaga i istorijska uloga naroda. Kad ovo kažemo, nimalo ne umanjujemo istinski revolucionarni značaj Vukova dela, nego ga svodimo u realne okvire, oslobađajući ga elemenata čuda. To delo je toliko veliko, da Vuku ostaje neokrnjeno naše divljenje, i kad njegovim prethodnicima priznamo njihov udeo.
Po onome što danas znamo, pre Dositeja, Solarića, Stojkovića i drugih, narodnim srpskim jezikom vanredno lepim i čistim, počeo je da piše još Gavril Stefanović Venclović, u prvim decenijama XVIII veka, sto godina pre Vuka. "Prosto vam ovo govorimo vašim srbskim jezikom, a ne po knjiški skriveno", piše Venclović, objašnjavajući to veoma zanimljivim mobilizatorskim razlogom: "Ako nepoznat glas truba daje, ko će se na boj pripraviti?" (Taj izuzetno daroviti pesnik, koji je delio zlo i dobro sa svojom seljačkom pastvom doseljenom iz stare domovine u južnu Ugarsku, smelo i otvoreno je izražavao svoja demokratska shvatanja: "Tko te hrani? Ne orač li i kopač? Da ih nije, kako bi ti, gospodičiću, živio? Ko koga hrani ono mu je i gospodar". To je prvi, sasvim rani glas o seljaštvu kao društvenoj i političkoj snazi, koji će u Vukovom političkom manifestu Viša klasa naroda našega zazvučati preteće.)
Venclović je izvršio i pravopisnu reformu, pisao je "uprošćenim pravopisom". On je "od šest znakova, koliko će kasnije Vuk uneti u svoju novu azbuku, upotrebljavao već tri: dž, ć i đ (samo je zamenjivao ć i đ), a lj i nj, je pisao bez tankog jer, zamenivši ga apostrofom (l', n'). Ta rana anticipacija Vukove reforme, kao očevidan znak makar i početaka jačih kretanja narodnih masa, potisnuta je polovinom XVIII veka ruskoslavenskim jezikom i starom fonetskom ortografijom, da bi se jače naglasila veza sa pravoslavnom Rusijom, kao ustuk pokušajima unijaćenja i denacionalizacije.
Početkom XIX veka Sava Mrkalj (da pomenemo samo još njega), čovek darovit koliko i nesrećan, čini prvi značajniji i potpuniji pokušaj u smislu demokratizacije jezika i pravopisa.
O Savi Mrkalju znamo da je studirao na peštanskom univerzitetu i da se družio sa Lukom Milovanovim, prijateljem i saradnikom Vukovim, sa Dimitrijem Davidovićem, Frušićem i Vukom. (Vuk se tada lečio u Pešti.) 1810. štampao je svoju čuvenu knjižicu pod naslovom koji odmah otkriva njegov stav: Salo debeloga jera libo Azbukoprotres u Budimu Gradu, 1810, u kojoj se zalaže za fonetski pravopis i za princip: piši kao što govoriš", a protiv starog korenskog pravopisa i nepotrebnih pismena, tankog i debelog jer (ь, ъ), čime se grdno zamerio crkvenim vlastima, čak i više nego zahtevom da prostonarodni jezik postane književni. Kao crkveni blagodejanac ubrzo je povučen u manastir, i tada počinje njegov križni put. Možemo samo da pretpostavimo kakav je, u manastiru Gomirju, bio život monaha Julijana, optuženog za pobunu i neprijateljstvo prema crkvi. Mitropolit je tada bio svemoćni Stevan Stratimirović, kulpinski plemić i dvorski savetnik, uporni poštovalac slavenosrpskog jezika i etimološkog pravopisa, i on je Salo debeloga jera primio kao otvorenu diverziju, pa je od peštanske cenzure zahtevao da se "više nipošto ne smeju štampati spisi slični Mrkaljevom".
Šta se sve dešavalo sa osetljivim Mrkaljem u samoći manastirskih ćelija, možemo da zaključimo iz Mrkaljeve prisilne kapitulacije i njegove potonje tragedije.
Kao što o sličnim slučajevima piše Nikanor Grujić u svojoj Avtobiografiji, o čemu Skerlić kaže: "Čovek dobija vrtoglavicu kada čita istorije tih vizantijskih spletaka i gleda to vrzino kolo od zavada, sumnjičenja, tužbi, denuncijacija, neumoljivih gonjenja sve dok žrtva oči ne sklopi. I kako su tada pojmljive reči Vukova preteče, Save Mrkalja, u kaluđerstvu brata Julijana, kojega je ,bratija' gonila i kinjila, mučila glađu dok nije poludio, one njegove reči, kada nije hteo da ide ni kod prosvećenoga Mušickoga: ,Ne dam se ni jednom popu živ u ruke'".
Bio je prezren i bojkotovan: arhimandrit manastira Gomirja i docniji patrijarh Rajačić piše da niko od bratije ni služitelja "ni edinoga slovese" sa Mrkaljem nije hteo da progovori, i zato nije čudo što je "imao fiktivnu ideju da ga od svuda goni potajni neprijatelj, neki zao duh".
Živeći u manastiru, koji je bio "pozorištem razboja, nasilja i bijenija", počeo je da pada u melanholiju i teška depresivna stanja. 1817. g., pod pritiskom ili već sasvim bez snage, napisao je Palinodiju kojom se odrekao svoje knjige i svojih ideja, odrekavši se tako slave i prava na vedro sećanje iz 1810. godine. U jednoj pesmi iz 1825. g. Mrkalj kaže, otkrivajući ponešto od svoje velike muke:
Zlo je mučno sadašnje podneti,
Zlo nas bivše peče u pameti,
Dnevne tuge rađaju sne hudne,
A sni noćni rastuže nas budne.
Otpušten iz manastira, potucajući se kao privatni učitelj, osetio je svu gorčinu usamljenosti i siromaštva. Tražeći utehu, ili želeći da umilostivi crkvene oce, piše 1821. jutarnju pobožnu molitvu, pa još 1828. sonet i slovo Lukijanu Mušickom, ali je tada već bio na kraju snage. 1825. poremetio je umom, iako je i docnije imao svetlih trenutaka. Umro je u bečkoj ludnici.
Prisoner
Elita
- Poruka
- 21.018
dadel:
Ahaa, brbljivica...Što reče naš Rile, ko Isidora :wink:..
Imala sam probleme sa netom, pa eror...i tako..Tu sam, tu sam...
."Od danas naš pravopis podvrgava se pod načelo: Piši kako što govoriš"
Kopitar, koji je ranije sigurno mnogo očekivao od Mrkalja, i koji ga je veoma cenio a posle žalio, neprestano je podsticao Vuka da se raspita za njega i njegovu sudbinu. Pisao je da "u Mrkaljevoj knjižici ima više lingvističke filozofije nego u drugoj debeloj gramatici".
Šta sadrži ovo "delce" od osamnaest stranica, kako ga sam autor naziva u svojoj posveti Mihailu Koiću, "Kupcu i Graždaninu Peštanskom, Nauka ljubitelju, Počitatelju i Blagodetelju knjižnika", verovatno svome meceni? Knjiga je malo poznata: često je pominjana, ali nije istaknut njen značaj ni pionirska uloga Mrkaljeva.
U Predgovoru Mrkalj kaže da je Dositej izostavljao debelo jer (ъ), i da je pisao narodnim jezikom, započinjući novu eru. Dosta pažnje posvetili su jeziku i Stojković, Tekelija, Solarić, Došenović i drugi. Pa ipak, malo ih je koji se usuđuju da u pisanju odstupe od stare ortografije. Svako piše kako mu je bezopasnije. Najlakše je ostati pri starom načinu, samo, da li je i najbolje?
Najvažniji cilj i načelo jezika jeste njegova najveća moguća razumljivost. Ko ovo načelo ne zaboravlja, on se drži narodnog jezika. Onaj ko za srpski narod govori i piše latinski, ili, što je gotovo isto, takozvanim slavjanskim jezikom, on očevidno gazi prvo i najvažnije načelo jezika; on svoje misli ne saopštava kako treba, jer ga malo ljudi razume.
Reči su znaci naših predstava i misli, a pismena su znaci delova reči; reči se odnose na sluh a pismena na vid. Prirodno je, dakle, da je u jeziku potrebno samo onoliko pismena koliko ima glasova. Ako ih je manje, nećemo znati zapisati svaku reč; ako ih je više, nepotrebna su, a mogu biti i štetna. "Na što će jednom prostom glasu dva ili tri znaka?"
Analizirajući azbuku i diferencirajući slova prema prirodi glasova (što je, čini mi se, prvi pristup fonetici kod nas uopšte), i navodeći niz primera (klasično obrazovan, znalac mnogih jezika, Mrkalj je veoma dobro upućen u nauku o jeziku), autor kaže da "imamo toliko zagonetnih slova", da više ne znamo ni čitati slavjanske odnosno crkvene knjige. Složenih pismena, kao što je nemačko sch, mi imamo na žalost više nego i kod jednog "inojezičnog naroda". Gotovo sva naša pismena mogu omekšati ili primiti meki glas, a šta je to drugo nego, pored naše azbuke, povećan broj novih složenih pismena? "Ovo svojstvo našega jezika učinilo je da je sveti Ćirilo pao na debelo jer (ъ). Videći, naime, da su pismena, koja je za nas već bio izmislio, podložna tako velikoj promeni, da bi predupredio svako zamešateljstvo, dodao je jedan znak (pomenuto ъ), koji bi nas opominjao da onde gde on stoji, ne može biti nikakva omekšavanja. Sveca mi, izlišna predostrožnost. Bolje bi sveti Ćirilo učinio da nas je, umesto mnogih drugih, nepotrebnih slova, naučio svima koja tako nastaju. Tad mu ne bi bilo potrebno da razbija glavu ni sa tanko jer" (za koji kaže da je "peti točak u kolima").
Sasvim je neobična ova sloboda s kojom ovaj mladi crkveni pitomac govori ne samo o "crkvenim" pismenima već i o svetom Ćirilu, prigovarajući i njemu, a još više - naravno - savremenicima, zbog komplikovane ortografije i nepotrebnih slova, što stvara samo nesporazume. Ali, "ko nam brani da ih izmenimo?" - kaže slobodoumni Mrkalj, ne znajući ili ne hajući u to vreme za one koji su i još kako branili ma kakvu izmenu.
Želeći da pojednostavi azbuku, Mrkalj predlaže da se ostave slova: a, b, v, g, d, e, ž, z, i, i (kao j), k, l, m, n, o, p, r, s, t, u, f, x ("za x seljani Serblji ne znadu: no malo uljudniji gotovo svagda ga izgovaraju i ja ga zato upotrebljavam"), c, č, š, ć (ćerva) već postoji, a dь, lь i nь "trebalo bi nam pismena...pod kakvim nibud oblikom izrezati, pak tankom jeru onda kazati put za debelim". Azbuka treba da ima 29 slova i sva da budu "jedinozvučna", i tada će biti savršena.
I eto, uglavnom, ceo sistem naše azbuke i fonetskog pravopisa je tu, u osamnaest stranica tog značajnog, prilično zaboravljenog dela. Trebalo je da se uzme jota (koju je Mrkalj naznačio), da Mušicki oživi staro Venclovićevo đ, da Vuk spoji l i ь (lj), n i ь (nj) i doda dž (za strane reči), i veliki posao je završen: jednostavna azbuka, za narod, može da zameni staru, crkveno-patricijsku. Zar onda Mrkalj nije stvarni tvorac naše pojednostavljene azbuke i fonetskog pravopisa? (Mrkalj to objavljuje kao manifest: "Od danas naš pravopis podvrgava se pod načelo: Piši kako što govoriš".)
Na kraju, Mrkalj je obećao "toliko nuždnu jezika Srbskog sočiniti Pismenicu, o čem u Jezikoprotresu, budućoj knjižici mojoj, svojemjestno imade biti slovo". Na žalost, pismenicu, gramatiku, nije uspeo da napiše.
Tako je Vuk nasledio manje-više dovršen sistem ortografije, koji je odmah prihvatio. I umesto Mrkalja, izolovanog i onemogućenog, napisao prvu pismenicu srpskog jezika.
Kopitar, koji je ranije sigurno mnogo očekivao od Mrkalja, i koji ga je veoma cenio a posle žalio, neprestano je podsticao Vuka da se raspita za njega i njegovu sudbinu. Pisao je da "u Mrkaljevoj knjižici ima više lingvističke filozofije nego u drugoj debeloj gramatici".
Šta sadrži ovo "delce" od osamnaest stranica, kako ga sam autor naziva u svojoj posveti Mihailu Koiću, "Kupcu i Graždaninu Peštanskom, Nauka ljubitelju, Počitatelju i Blagodetelju knjižnika", verovatno svome meceni? Knjiga je malo poznata: često je pominjana, ali nije istaknut njen značaj ni pionirska uloga Mrkaljeva.
U Predgovoru Mrkalj kaže da je Dositej izostavljao debelo jer (ъ), i da je pisao narodnim jezikom, započinjući novu eru. Dosta pažnje posvetili su jeziku i Stojković, Tekelija, Solarić, Došenović i drugi. Pa ipak, malo ih je koji se usuđuju da u pisanju odstupe od stare ortografije. Svako piše kako mu je bezopasnije. Najlakše je ostati pri starom načinu, samo, da li je i najbolje?
Najvažniji cilj i načelo jezika jeste njegova najveća moguća razumljivost. Ko ovo načelo ne zaboravlja, on se drži narodnog jezika. Onaj ko za srpski narod govori i piše latinski, ili, što je gotovo isto, takozvanim slavjanskim jezikom, on očevidno gazi prvo i najvažnije načelo jezika; on svoje misli ne saopštava kako treba, jer ga malo ljudi razume.
Reči su znaci naših predstava i misli, a pismena su znaci delova reči; reči se odnose na sluh a pismena na vid. Prirodno je, dakle, da je u jeziku potrebno samo onoliko pismena koliko ima glasova. Ako ih je manje, nećemo znati zapisati svaku reč; ako ih je više, nepotrebna su, a mogu biti i štetna. "Na što će jednom prostom glasu dva ili tri znaka?"
Analizirajući azbuku i diferencirajući slova prema prirodi glasova (što je, čini mi se, prvi pristup fonetici kod nas uopšte), i navodeći niz primera (klasično obrazovan, znalac mnogih jezika, Mrkalj je veoma dobro upućen u nauku o jeziku), autor kaže da "imamo toliko zagonetnih slova", da više ne znamo ni čitati slavjanske odnosno crkvene knjige. Složenih pismena, kao što je nemačko sch, mi imamo na žalost više nego i kod jednog "inojezičnog naroda". Gotovo sva naša pismena mogu omekšati ili primiti meki glas, a šta je to drugo nego, pored naše azbuke, povećan broj novih složenih pismena? "Ovo svojstvo našega jezika učinilo je da je sveti Ćirilo pao na debelo jer (ъ). Videći, naime, da su pismena, koja je za nas već bio izmislio, podložna tako velikoj promeni, da bi predupredio svako zamešateljstvo, dodao je jedan znak (pomenuto ъ), koji bi nas opominjao da onde gde on stoji, ne može biti nikakva omekšavanja. Sveca mi, izlišna predostrožnost. Bolje bi sveti Ćirilo učinio da nas je, umesto mnogih drugih, nepotrebnih slova, naučio svima koja tako nastaju. Tad mu ne bi bilo potrebno da razbija glavu ni sa tanko jer" (za koji kaže da je "peti točak u kolima").
Sasvim je neobična ova sloboda s kojom ovaj mladi crkveni pitomac govori ne samo o "crkvenim" pismenima već i o svetom Ćirilu, prigovarajući i njemu, a još više - naravno - savremenicima, zbog komplikovane ortografije i nepotrebnih slova, što stvara samo nesporazume. Ali, "ko nam brani da ih izmenimo?" - kaže slobodoumni Mrkalj, ne znajući ili ne hajući u to vreme za one koji su i još kako branili ma kakvu izmenu.
Želeći da pojednostavi azbuku, Mrkalj predlaže da se ostave slova: a, b, v, g, d, e, ž, z, i, i (kao j), k, l, m, n, o, p, r, s, t, u, f, x ("za x seljani Serblji ne znadu: no malo uljudniji gotovo svagda ga izgovaraju i ja ga zato upotrebljavam"), c, č, š, ć (ćerva) već postoji, a dь, lь i nь "trebalo bi nam pismena...pod kakvim nibud oblikom izrezati, pak tankom jeru onda kazati put za debelim". Azbuka treba da ima 29 slova i sva da budu "jedinozvučna", i tada će biti savršena.
I eto, uglavnom, ceo sistem naše azbuke i fonetskog pravopisa je tu, u osamnaest stranica tog značajnog, prilično zaboravljenog dela. Trebalo je da se uzme jota (koju je Mrkalj naznačio), da Mušicki oživi staro Venclovićevo đ, da Vuk spoji l i ь (lj), n i ь (nj) i doda dž (za strane reči), i veliki posao je završen: jednostavna azbuka, za narod, može da zameni staru, crkveno-patricijsku. Zar onda Mrkalj nije stvarni tvorac naše pojednostavljene azbuke i fonetskog pravopisa? (Mrkalj to objavljuje kao manifest: "Od danas naš pravopis podvrgava se pod načelo: Piši kako što govoriš".)
Na kraju, Mrkalj je obećao "toliko nuždnu jezika Srbskog sočiniti Pismenicu, o čem u Jezikoprotresu, budućoj knjižici mojoj, svojemjestno imade biti slovo". Na žalost, pismenicu, gramatiku, nije uspeo da napiše.
Tako je Vuk nasledio manje-više dovršen sistem ortografije, koji je odmah prihvatio. I umesto Mrkalja, izolovanog i onemogućenog, napisao prvu pismenicu srpskog jezika.
Prisoner
Elita
- Poruka
- 21.018
.... :shock: ....To je njegova umotvorina??? Oooo, koliko ja ništa ne znam....dadel:Bi, on je bio reformator a ne romanticar, Zato mu mozda Branko przio corbu. Uostalom sta mu je i pripadalo po njegovom fizickim izgledu i materijalnim mogucnostima. Ne verujem da su svabice trcale za copavim covekom sa fesom na glavi. Mozda je to banalno poredjenje njegova osveta zenama.
Kada je nas recnik pokazivao u Rusiji tamu su nasli reci za zenske organe onda su ga pitali za muski on im je pokazao pod K. To kod njih nije smelo da se unosi u recnik pa je tako pridobio i simpatije brace nam Rusa koji su hvalili njegov rad.
Inace je bio i " Tezak na dugu " Kada mu je jedan plemic trazio/pismom/ da mu vrati dug Vuk mu je odgovorio da mu ne dosadjuje i da ce mu vratiti kad bude imao. I zeni je drsko odgovarao kada je trazila novac " Sta mi sa time dosadjujes kao da je ovde nemam vaznijeg posla." Tako nesto sam citao u " Vuk i porodica "
Ima dosta i o " dobrim partijama" koje je on planirao za cerku. Bese Branko, pa Djura, Odbio je jednog grbavog plemica/Zbog njegovog fizickog izgleda/ :wink: itd.
Pozdrav svima !
Ako je poredio ženu sa kupusom, taj nije filozofirao o ljubavi..
..Ne, nikako..:wink:Udovica i filozofiranje?..
O Savi Mrkalju, još ponešto...
Prvo, o veličini Mrkaljeve ličnosti izjasnio se Jernej Kopitar rečima da na 18 strana njegove knjige IMA VIŠE JEZIČKE FILOZOFIJE NEGO U KAKVOJ DEBELOJ GRAMATICI.
Samouki i još nedoučeni Vuk u odnosu na veleučenog Mrkalja, koga je 1810. godine sreo u Pešti, uskoro je u svojoj prvoj gramatici napisao: JA NE MOGU DRUGE AZBUKE UPOTRIJEBITI NEGO MRKALjOVU, JERBO ZA SERPSKI JEZIK LAKŠA I ČISTIJA NE MOŽE BITI OD OVE.
Drugo, Mrkalj spada u najznamenitije Srbe i po tome što je, kako veli čuveni slavista Vatroslav Jagić, bio PRVI JUGOSLAVENSKI FILOZOF ZVUKOVA SRPSKOG JEZIKA.
Treće, od Mrkaljevih samo dvanaest originalnih pesama, tri su ušle u naše savremene antologije, dakle četvrtina.
Četvrto, Mrkalj je 1822. godine prvi dao primer soneta u pravom jampskom jedanaestercu, koji je do 1959. godine, nažalost ostao u rukopisu.
Peto, Mrkalj je prethodnik Laze Kostića u primeni čuvenog jampskog deseterca s akcentiranim jednosložnicama, odnosno ostvarenim iktusima na četvrtom i desetom slogu, i to u kombinovanju s jampskim jedanaestercem. To je upotrebio u antologijskom prepjevu umno odabranog psalma 14 (15).
Mrkalj se ogledao i u književnoj kritici kao briljantan polemičar, npr. u kritici Vidakovića...
Prvo, o veličini Mrkaljeve ličnosti izjasnio se Jernej Kopitar rečima da na 18 strana njegove knjige IMA VIŠE JEZIČKE FILOZOFIJE NEGO U KAKVOJ DEBELOJ GRAMATICI.
Samouki i još nedoučeni Vuk u odnosu na veleučenog Mrkalja, koga je 1810. godine sreo u Pešti, uskoro je u svojoj prvoj gramatici napisao: JA NE MOGU DRUGE AZBUKE UPOTRIJEBITI NEGO MRKALjOVU, JERBO ZA SERPSKI JEZIK LAKŠA I ČISTIJA NE MOŽE BITI OD OVE.
Drugo, Mrkalj spada u najznamenitije Srbe i po tome što je, kako veli čuveni slavista Vatroslav Jagić, bio PRVI JUGOSLAVENSKI FILOZOF ZVUKOVA SRPSKOG JEZIKA.
Treće, od Mrkaljevih samo dvanaest originalnih pesama, tri su ušle u naše savremene antologije, dakle četvrtina.
Četvrto, Mrkalj je 1822. godine prvi dao primer soneta u pravom jampskom jedanaestercu, koji je do 1959. godine, nažalost ostao u rukopisu.
Peto, Mrkalj je prethodnik Laze Kostića u primeni čuvenog jampskog deseterca s akcentiranim jednosložnicama, odnosno ostvarenim iktusima na četvrtom i desetom slogu, i to u kombinovanju s jampskim jedanaestercem. To je upotrebio u antologijskom prepjevu umno odabranog psalma 14 (15).
Mrkalj se ogledao i u književnoj kritici kao briljantan polemičar, npr. u kritici Vidakovića...
Govoreći "sverhu pismena serpskih" Vuk se poziva na Savu Mrkalja i njegovo delo Salo debeloga jera, ponavljajući Mrkaljev zahtev da se debelo jer i jeri izbace: "Buduće da su već mnogi očitali rešenje debelom jeru (ъ) i dokazali su da je ono peti točak u kolima, a kad je debelo jer peti točak, to je i jeri (ы) deveti u plugu; ono je u serpskomu jeziku toliko nužno i potrebno koliko i ъ. Zato sad smesta [Mrkalj kaže: od danas...] mogu g. učrednici ta dva pismena slobodno izbaciti, a i neka im zasad jošt služi po starom kao i dosad; ъ neka služi da umekšava pismena d, t, l, n, kao i dosad; pak onda čitateljima neće biti nužno nijednu reč pogađati, nego će svaki moći čitati kao da je sam napisao..."
Vuk govori s poštovanjem o Mrkalju, zasnivajući sva svoja mišljenja na njegovom delu i na njegovim idejama. Mrkalj mu je glavno ishodište i vrhovni autoritet. Čak i za budućnost ("koje će najposle biti") predviđa pobedu upravo Mrkaljeve koncepcije o jeziku i pravopisu, i, prihvatajući je u potpunosti, namerava i sam da je sledi (tada je već pisao svoju Pismenicu), iako je znao za sudbinu Mrkaljevu i za moćne protivnike kojih su se g. učrednici bojali i kojima su prinuždeni ugađati.
Uskoro, zaista uskoro, Vuk se osamostaljuje, izrasta, njegovo skromno početno znanje postaje neočekivano široko a njegova hrabrost izazovna. Te iste 1814. godine on piše recenziju na Usamljenog junošu, otpočinjući svoj rušilački i graditeljski pohod. Ali u svome ogromnom delu on je, od samih početaka do pobedonosnog završetka, isticao dva osnovna principa SVOJE reforme, fonetski pravopis i narodni jezik. A njih je preuzeo od Mrkalja.
Tako, i kad piše Mušickom: "Zašto ne biste vi u srpskim odama uzeli MOJU ortografiju sasvijem? Koga se bojite, kad vam um kaže da onako treba? Nemojte misliti da vam ja nudim kao Turčin vjerom: ja ne marim. Sto ih više sad pristane sa mnom, to ćemo prije postaviti temelj srpskoj literaturi; a što ih manje pristaje, to je meni veća slava što nijesu svi ljudi kadri misliti kao ja".
Vuk govori s poštovanjem o Mrkalju, zasnivajući sva svoja mišljenja na njegovom delu i na njegovim idejama. Mrkalj mu je glavno ishodište i vrhovni autoritet. Čak i za budućnost ("koje će najposle biti") predviđa pobedu upravo Mrkaljeve koncepcije o jeziku i pravopisu, i, prihvatajući je u potpunosti, namerava i sam da je sledi (tada je već pisao svoju Pismenicu), iako je znao za sudbinu Mrkaljevu i za moćne protivnike kojih su se g. učrednici bojali i kojima su prinuždeni ugađati.
Uskoro, zaista uskoro, Vuk se osamostaljuje, izrasta, njegovo skromno početno znanje postaje neočekivano široko a njegova hrabrost izazovna. Te iste 1814. godine on piše recenziju na Usamljenog junošu, otpočinjući svoj rušilački i graditeljski pohod. Ali u svome ogromnom delu on je, od samih početaka do pobedonosnog završetka, isticao dva osnovna principa SVOJE reforme, fonetski pravopis i narodni jezik. A njih je preuzeo od Mrkalja.
Tako, i kad piše Mušickom: "Zašto ne biste vi u srpskim odama uzeli MOJU ortografiju sasvijem? Koga se bojite, kad vam um kaže da onako treba? Nemojte misliti da vam ja nudim kao Turčin vjerom: ja ne marim. Sto ih više sad pristane sa mnom, to ćemo prije postaviti temelj srpskoj literaturi; a što ih manje pristaje, to je meni veća slava što nijesu svi ljudi kadri misliti kao ja".
Ala ovaj "Krilati", iako samo sa jednom nogom, žuri da zbriše u prošlost... Primakao se polovini 2. strane...
Ja bih, da ga osvežimo i podignemo na više mesto, jer on, ipak, pripada srpskim ocima...
Dakle, otac naš jezikoslovni, najpre predviđa pobedu upravo Mrkaljeve koncepcije o jeziku i pravopisu, i, prihvatajući je u potpunosti, namerava i sam da je sledi... potom ističe dva osnovna principa SVOJE reforme, fonetski pravopis i narodni jezik... pa predlaže Mušickom da uzme NJEGOVU ortografiju sasvijem... preteći, da ako Mušicki sebe ne ugradi u temelj srpske literature, onda neće imati mesto u istorijskoj slavi, jer nijesu svi ljudi kadri mislit kao on (on = "Krilati").
Pošto sebe smatram običnim smrtnikom, ja neću kao Meša da napišem da je svu slavu "Krilati" preuzeo od Mrkalja. Meša je Meša, znao je on i za adekvatnije izraze od preuzimanja, ali dobra i prefinjena duša nije verovatno htela da ih zabeleži. A i ne liče da ostanu u književnoj literaturi.
Evo samo nekih od tih naših reči: lupež, lopuža, rsuzin, hrsuz (tur. hirsiz, bezobrazan, bestidan čovek)... da dodam još: lopov, lopurda... Zna li neko još koju?
Prvu je i "Krilati" upotrebio:
Ali će doći dan Gospodnji kao lupež noću, u koji će nebesa s hukom proći, a stihije će se od vatre raspasti, a zemlja i djela što su na njoj, izgorjeće. (Druga saborna poslanica svetoga apostola Petra, 3. 10)
Kao i njegov đak, nesuđeni zet i nastavljač u istorijskoj slavi:
Ne sramote lupeža koji ukrade da nasiti dušu svoju, budući gladan... (Priče Solomonove, 6, 30)
Bogte, ovo Solomonovo dođe mu kao da ništa ružno nije učinio!!!???
Ja bih, da ga osvežimo i podignemo na više mesto, jer on, ipak, pripada srpskim ocima...
Dakle, otac naš jezikoslovni, najpre predviđa pobedu upravo Mrkaljeve koncepcije o jeziku i pravopisu, i, prihvatajući je u potpunosti, namerava i sam da je sledi... potom ističe dva osnovna principa SVOJE reforme, fonetski pravopis i narodni jezik... pa predlaže Mušickom da uzme NJEGOVU ortografiju sasvijem... preteći, da ako Mušicki sebe ne ugradi u temelj srpske literature, onda neće imati mesto u istorijskoj slavi, jer nijesu svi ljudi kadri mislit kao on (on = "Krilati").
Pošto sebe smatram običnim smrtnikom, ja neću kao Meša da napišem da je svu slavu "Krilati" preuzeo od Mrkalja. Meša je Meša, znao je on i za adekvatnije izraze od preuzimanja, ali dobra i prefinjena duša nije verovatno htela da ih zabeleži. A i ne liče da ostanu u književnoj literaturi.
Evo samo nekih od tih naših reči: lupež, lopuža, rsuzin, hrsuz (tur. hirsiz, bezobrazan, bestidan čovek)... da dodam još: lopov, lopurda... Zna li neko još koju?
Prvu je i "Krilati" upotrebio:
Ali će doći dan Gospodnji kao lupež noću, u koji će nebesa s hukom proći, a stihije će se od vatre raspasti, a zemlja i djela što su na njoj, izgorjeće. (Druga saborna poslanica svetoga apostola Petra, 3. 10)
Kao i njegov đak, nesuđeni zet i nastavljač u istorijskoj slavi:
Ne sramote lupeža koji ukrade da nasiti dušu svoju, budući gladan... (Priče Solomonove, 6, 30)
Bogte, ovo Solomonovo dođe mu kao da ništa ružno nije učinio!!!???
Re: Etimologija reci SEDLO
Da li je baš reč "preuzeti" adekvatna za ovo što se desilo na početku borbe jezikoslovne... Ili sam ja mnogo grešan što pokušavam da pojasnim ono što je Meša napisao...
Mani sedlo, nije reč o jahanju, ovaj je imao krila...
Hellen, baš si im očitala, i ako si... ali, pusti husarove baljezgarije, daj da razjasnimo ovo oko Mrkalja... i ovoga što je "preuzeo" to što je preuzeo...Hellen:
Da li je baš reč "preuzeti" adekvatna za ovo što se desilo na početku borbe jezikoslovne... Ili sam ja mnogo grešan što pokušavam da pojasnim ono što je Meša napisao...
Mani sedlo, nije reč o jahanju, ovaj je imao krila...
Hellen
Buduća legenda
- Poruka
- 29.969
Не бих се сложила са термином ''преузимање'' ако му је дато негативно звучање.
Вук је ''преузео'' много од Мркаља, Мркаљ је ''преузео'' од Аделунга....а сви они су били продукти свог времена и европских књижевних и културних токова...
Све је систем, нико није појава за себе, независна и самоникла...све се наставља једно на друго, и добро је што је тако...
Вук је ''преузео'' много од Мркаља, Мркаљ је ''преузео'' од Аделунга....а сви они су били продукти свог времена и европских књижевних и културних токова...
Све је систем, нико није појава за себе, независна и самоникла...све се наставља једно на друго, и добро је што је тако...
Dobro, ajd da se nastavim i ja na ovo tvoje...Hellen:
Neću o "preuzimanju" ma kakav prizvuk imalo... samo ovo: nije u pitanju zvučanje već zvečanje... Jer, zaricati se da će se neko slediti, a onda mu bolnom i prebolnom to uzeti – to je zveket vekovni...
Veliš da je "Krilati" produkt svog vremena i evropskih književnih i kulturnih tokova.
Ali, dr Golub Dobrašinović piše malo drugačije: "Najveće Kopitarevo delo, po jednom mišljenju, upravo je Vuk: njegova kulturna revolucija, njegovi tomovi narodnih umotvorina itd."
Dakle, ako bismo Kopitara izjednačiti sa vremenom i rečenim tokovima, onda si u pravu, mada mislim da bi i grbavom Slovencu to mnogo bilo.
"Krilati" je, prema tome, Kopitarov produkt, o čemu ima još mnogo, mnogo argumenata... ali čekam da pročitam šta misliš o ovome.
Pozdrav.
Hellen
Buduća legenda
- Poruka
- 29.969
Тај ''крилати'' или ''ћопави'', како год га звали (није се разбио)......није се могао појавити у 14., 16. или 20. веку...
Он се појавио услед сплета историјских и културних околности, због Мркаља, због Аделунга, због Копитара, због политичке сиутације, због књижевних трендова, због панславизма и југославизма, због романтизма, због Првог и Другог српског устанка, због претходног просветитељства, због тисућу других разлога који су се сплели у једном тренутку и створили услове да се деси све како се десило...
Ја за то не бих тражила ни кривце ни заслужне.... То је једноставно тако било...
Он се појавио услед сплета историјских и културних околности, због Мркаља, због Аделунга, због Копитара, због политичке сиутације, због књижевних трендова, због панславизма и југославизма, због романтизма, због Првог и Другог српског устанка, због претходног просветитељства, због тисућу других разлога који су се сплели у једном тренутку и створили услове да се деси све како се десило...
Ја за то не бих тражила ни кривце ни заслужне.... То је једноставно тако било...
