Quantcast

Mistress

Susan Sto Helit

Primećen član
Poruka
518
Rekla je:
-Ostavite me.

Bele su pregače zalepršale iz prostorije, sklopivši vrata bez šuma. Nije se obazrela. Opšte je poznato bilo da je pod njenim krovom zabranjena svaka glasnija reč ili korak. Kako je živela, tako je od drugih zahtevala.
Najposle, za neistomišljenike uvek postoji bič.

Kada je imala petnaest godina, noć uoči njenog venčanja, majka joj je došla u spavaonicu; sama. Već je puki taj čin bio neobičan. Gospođe majčinog ranga nigde se ne pojavljuju bez pratnje, čak ni pod sopstvenim krovom. Ona je sedela na rubu postelje, bosonoga i raspletene kose pale skoro do peta; gledajući majku kako prilazi istim onim korakom kojim danas i sama hoda: lakim, bez šuma, koji jedva da pomera skute. Te je noći, zadnje svog detinjstva, dobila dve pouke: bračna istina nikad ne napušta zidove bračne ložnice.
I, služinčad se nikad ne udara rukom; pogotovo ne otvorenim dlanom.
Njena je majka smatrala da nema životnih istina većih koje bi joj trebala preneti.
Kako živiš, tako od drugih zahtevaj.

Pogled sa prozora bio je veličanstven, ali uvek je takav bio. U maglu uvijeni plavi vrhovi snežnika koji cepaju oblake, vrisak bezmernih provalija i ledeno bleštanje mrtvih zimskih jezera. Posmatrala je ne videći, i ništa ne osećajući. Gledala je kroz taj prozor i prve noći svog braka, kada se u praskozorje popela do njega sitnim, ranjenim koracima; uvijena u krvavu plahtu. Gledala ga je dok je u znoju, ne pustivši glasa, rađala svoje prvo muško dete. Sasvim se sigurno seća kako je uz njeg stajala posle prvog šamara koji joj je rasekao usnu i srce. Bilo je to pošteno. U izvijenu kovanu rešetku izlivena stakla jedina su u kojima je ikad videla svoj pravi odraz.
Ne devicu pokidane utrobe. Ne nasmrt izmučenu, krhku petnaestogodišnjakinju s kostima kao od ružinih latica koja u krvi rađa. Ne sramotu šamara nadlanicom, kao da je neposlušni kmet.
Nikad suncem ogrejani vrhovi snežnika i mrtva jezera.
Pravi odraz.

Uzela je da spliće kosu zlatnu i crvenu poput meda. To je zlo, rekla je majka jednom kad su je sluškinjice češljale pred spavanje. Prošle su godine pre nego ju je razumela. Mada je jutro posle svoje prve bračne noći odenula do grla zakopčanu, zift-crnu udovičku haljinu, i nikad potom ponovo otvorila svoju od ružinog drveta rezanu kutiju za nakit; ta nesretna crvena kosa nikako se nije dala pokoriti. BIla je sasvim neprimerena.
U njenim očima, lepota koju su joj pripisivali uvek je izazivala podozrenje i sumnju. Lepota je bila teret, robila je tuđe poglede i šaptanja. Sve što je ikada u životu tražila, bio je - posluh.
Ne spevavanje u ode. Lepotu niko ne uzima za ozbiljno.

Nakon deset godina, bilo je podnošljivije.

Okrenula se od prozora i osmotrila sobu - četvrtasta, svedena, neukrašena, onako kako je zahtevala. Nije morala prevlačiti vrhom prsta po komodama ni njušiti plahte. U kaminu visine čoveka praskalo je zdravo, mirisno drvo. Prošla je kraj njega ne zastavši da ogrije ruke.

Svugde duž kamenom popločanih hodnika pred njom su sevala leđa. Pognuta leđa u radu, jedina kakva je u svojoj blizini trpela. Nije bilo zastajkivanja, češanja jezika ni otvorenih pogleda. Kuda bi okom uspela da dosegne, retko je kad bilo uopšte - prisutnih. Ponekad se osećala kao Mojsije kad je ono sekao more.
Sve se živo sklanjalo od njene pažnje.

Hodala je ne praveći nikakvog šuma, kičme koju ništa ne sagiba, skutova za koje se nikakva nečist ne hvata. Hodnici su išli miljama sa vrhe kule; ali svi su podovi bili pometeni, sve sveće useknute, sve tepiserije po zidovima oprašene. Iz vešernice je kuljala para s mirisom lavande. Znala je da se u pećinastoj kuhinji ovog momenta na ražnju okreće zverinje, ali ti joj mirisi nisu čak ni podraškali nosnice. Ona, koja već deset godina nije u usta stavila komad mrtve životinje, sasvim je dobro obučila kuhinjsko osoblje čemu služe zatvorena vrata.

Kad je spuštala nogu sa zadnjeg stepenika, neko joj, pognut i krijući lice, reče da je stigao. Zastala je na pola trena, tek koliko je trebalo njenoj maloj, nemuštoj sluškinjici da joj pritrči i popravi ukosnicu. U nekoj drugačijoj situaciji, iznenadila bi se. S njenih crnih haljina nije bilo trunčica koje bi se morale skinuti ni pod srebrnim šnalama pramenova koje bi valjalo dotegnuti.
Skoro nikad.
Ovaj se put, pak, nije začudila. Ovaj je put, naravno, izuzetak.

Dva su paža u žutom i modrom pred njom otvorila teška dvokrilna vrata. Na pragu joj lice zali miris konjske balege i nagorelog drveta. Nije imala vremena da gadljivo nabire nos. Parčići smrznute zemlje varničili su pod rasnim kopitama, umreženo je prstenje oklopa zvečalo, muški je smeh činio da joj potplati čizama od one fine, meke kože podrhtavaju.

Stajala je na pragu, preplevši prste na baršunu svoje haljine, kičme kao od željeza, dignute brade.
Kora ledničkog jezera puče. Nešto se pomeri u crnim dubinama.
Dok ga je gledala kako baca uzde štitonoši i prilazi joj, drhtaj joj je prošao kroz kičmu od čelika. Niko to nije video.
Ni on.

Stao je pred nju, visinom i ramenima zaklonivši nebo. Stao i bacio senku duž praga na kom je drhtala, jedinu u kojoj je ikad dozvolila da bude. Namirisala je teško sečivo za pasom, metal, krzno i kožu.
Krv.
Trepavice su joj zaigrale dok je spuštala pogled. Mrzeći svaki slog svog glasa, rekla je:
-Dobro mi došli, gospodaru, mužu moj.
Dok su paklene vatre počinjale da plamte, a ledena kora svuda duž površine cvilela cepajući se i topeći; ništa se nije moglo porediti s mržnjom koju je osećala spram znanja da bi sa istom očajnom iskrenošću iste reči izgovorila ponovo.
 

Top