milica 79
Početnik
- Poruka
- 27
или пре на Душана Срезојевића
-
- Popularno:
- Izabrane najbolje knjige milenijuma
- Da li biste smeli da oslobodite vuka...
- Sta bi uradile kad bi...
- Pričest
- Konzervativci vs liberali
- Električni modeli nemaju smisla...
- Секс са старијим женама као алтернатива...
- Због чега сте на Крсти?
- Izrael izvršio vazdušni napad; čule su...
- Da li je meditacija beg od stvarnosti?
Misterija smrti Branka Miljkovića
- Začetnik teme *~Anti~*
- Datum pokretanja
Sedamdesetih godina Zagreb je osvanuo prepun grafita sa Miljkovićevim stihovima. To nisu bili klasični grafiti već nešto nalik šablonima. Ovaj podatak sam negde pročitao. Na promociji knjige Radovana Popovića o Branku koja se zvala ''Princ pesnika'' pitao sam Gojka Tešića šta zna o tome.
Potvrdio mi je da se to zaista dogodilo.
Ovo sam naveo kao podatak koji verovatno malo ko zna.
Potvrdio mi je da se to zaista dogodilo.
Ovo sam naveo kao podatak koji verovatno malo ko zna.
tbmdeluxe
Obećava
- Poruka
- 73
naravno da je ubijen :mad:
nazalost!
nazalost!
goxy
Zaslužan član
- Poruka
- 105.785
Teorija zavere u svim segmentima života ima vrlo plodno tle u Srbiji...Kao da se radi o bog-zna-kakvoj svetskoj sili
tbmdeluxe
Obećava
- Poruka
- 73
dovoljno je bilo da se raspituje za Tita... pa da ga nema 
*~Anti~*
Poznat
- Poruka
- 7.272
Motiv smrti kroz poeziju Branka Miljkovića
I deo
Tihomir Brajović
Pesničko iskustvo i smrt
Da umesto mene pati, pesme eto!
"Ariljski anđeo"
Ali opasnosti prevaziđene metaforom
Na drugome će mestu zapevati opasnije
"Orfičko zaveštanje"
...jer ima jedna reč koju ne možeš ukrotiti,
koju ne možeš ni izdati,
reč suviše budna za naše blago srce.
"Orfička pesma"
.
OPŠTE MESTO GOVORENJA I PISANJA O POEZIJI Branka Miljkovića jeste uverenje da je to hermetičan i zagonetan pesnik. Nije, onda, za čuđenje to što su u tumačenju ovog pesništva povlašćena ona mesta i stihovi koji nedvosmisleno i makar u prvi mah jasno ukazuju na pesničko samorazumevanje. Sa toga gledišta, Miljkovićevo pesničko zaveštanje moglo bi se skupiti u dva kratka gnomska stiha, dve poetske lozinke naizgled oprečnih značenja, koje se odnose na položaj i poslanstvo poezije u svetu, a u kontekstu pesama iz kojih su uzete ("Poeziju će svi pisati" i "Balada") i na odnos pevanja i onoga koji peva. Poeziju će svi pisati, glasi prvi, a Isto je pevati i umirati drugi od tih stihova.
Poetski slogan Poeziju će svi pisati, često navođen kao Miljkovićeva pesnička oporuka, posreduje jedno u osnovi populističko poimanje poezije; važno je, međutim, primetiti da je ono iskazano u obliku futurističko-utopijske vizije, po svemu sudeći, u duhu Miljkoviću inače bliske avangardno-nadrealističke estetike integrisanja umetnosti u oblast stvarnosti (...jednoga dana/ (...) neće biti u ljudskom govoru takvih reči/ kojih će se pesma odreći/ poeziju će svi pisati/ istina će prisustvovati u svim rečima/ (...) ja prihvatam veliku misao budućih poetika/ (...) ja primam na sebe osudu propevale gomile...). Poezija je ovde, dakle, mišljena kao čežnja, kao ono što bi tek trebalo da bude, ali i kao seta, kao ono što još uvek nije. I jedno i drugo stanovište podrazumevaju i nose u sebi pak prikriveno, projektovano najviše, integralističko poslanstvo pesničke reči koja ima da bude utočište svekolikog govora o svetu i rodno mesto istine o svetu, u isti mah.
Istovetno poslanstvo, ovoga puta elitistički shvaćeno, namenjuje poeziji i stih Isto je pevati i umirati. Mišljena iznutra, kao ono bezvremeno, što uvek treba da jeste i mora da bude, poezija se ovde otkriva kao ono što s razlogom još uvek nije i možda nikada neće biti za sve -- gest neprestanog suoćavanja sa sudbinskim i neponovljivim, i stoga: izabraništvo i iskušeništvo, posvećenost koja je dostupna retkima, jer je poistovećivanje pevanja i umiranja pardoksalno za uobičajeno, kulturološki prihvatljivo razumevanje poezije kao slavljenja života, koje književnosti namenjuje društveno podobnu ulogu. Smrt je za takvo razumevanje uvek skandal, ne samo skandal mišljenja, nego pre svega skandal za mišljenje, kulturni tabu kao zalog lagodnosti koju zahteva okvir kolektivnog javnog opštenja. U poeziji Branka Miljkovića smrt je, međutim, jedna od najfrekventnijih imenica, ona je memento koji čitaocu ne dozvoljava da zaboravi na metafizičku opsesiju ovog pesništva. U pesnikovoj prvoj zbirci stihova Uzalud je budim jedno od središnjih mesta zauzima ciklus pod naslovom "Sedam mrtvih pesnika"; verovatno pisan po ugledu na Malarmeove "grobljanske" pesme o Pou, Bodleru i Verlenu, on predstavlja Miljkovićeve posmrtne poćasti domačim pesnicima prethodnicima, ali i definiše jednu od neotklonjivih tema njegove poezije -- smrt kao ispunjenje i dovršenje pesničke sudbine. Dan i noć si pomirio u svojoj smrti što nas/ obasjava./ Taj san je u noći produžetak dana i puta -- ovi stihovi iz pesme "Grob na Lovćenu" upućuju na jedno poimanje koje smrt ne vidi samo kao gašenje i nestanak, već i kao svojevrsno nadomešćenje i ispunjenje egzistencije u prostoru njenog negativiteta. Granice u kojima živimo nisu/ granice u kojima umiremo, odjekuje iz daljine u pesmi "More pre nego usnim" (Vatra i ništa) ista misao. Ali evo kako letalni "produžetak dana i puta" dobija svoje obrise paradoksalnog smisla: Noću mome glasu više ne doziva/ prostore izgubljene koje poseduju sunca// Krv moja zaspala pod kamenom ne bunca/ zbog pakla iz zemlje iskopanog ko živa, peva Miljković u pesmi "Tin", i poentira: Najzad sam dovoljno mrtav ništa me ne boli. Dovoljnost smrti je ovde, nema sumnje, od one vrste koja ne donosi samo izbavljenje od života-patnje već i smirenje jednog kretanja koje tek u nebivanju može naći ispunjenje "dana i puta": umreti ne znači samo prestati biti živ, nego još više i postati neživ, preseliti se u tajanstvo ne-življenja u kojem možda kamenje peva i ptica se skameni siva. Smrt shvaćena kao nebivanje nije, otuda, puko okončanje života, ona je bezmerno prostranstvo koje ga obuhvata i obavija i s početka i s kraja: O nežna maglo koja me izdvajaš,/ evo vraćam se čist na svoje prvobitno mesto, kazuje mrtvi pesnik ("Momčilo Nastasijević") na usta živog pesnika, otvarajući oblast čistog važenja u kojoj će se dodirnuti pesma i smrt.
U uvodnom, tročlanom ciklusu "Svest o pesmi", u zbirci Vatra i ništa, bliskost pevanja i smrti dobiće lični vid pesničkog samoiskazivanja. Reč smrt! hvala joj što me ne sprečava/ da otputujem u sebe ko u nepoznato,/ gde ako ne nađem sebe i smisao što spasava/ naći naći ću svoga dvojnika i njegovo zlato, peva Miljković ne bez izvesnog entuzijazma, ali i vere u moć i domašaje pesničke reči:
Verujem, da bih mogao da govorim
da izađem iz sebe s nadom u povratak,
makar kroz pustinju do mesta gde gorim,
makar kroz smrt do istinskih vrata.
Miljkovićevo slavljenje putovanja u nepoznato, ka "istinskim vratima", i to upravo kroz smrt, ili makar kroz negaciju njenog protivljenja tome, gotovo neminovno evocira parabolično tamne slike sa svršetka Bodlerovog jeretičkog "Putovanja", u kojem približavanje smrti znači udaljavanje od sveta "malog i jednolikog", sveta kao "pustinje čame":
O, Smrti, kapetane, čas je! Dižimo jedra!
Ove smo zemlje siti, o smrti! Da se brodi!
..................................
Okrepi, otrov svoj nam ulij! Toliko žari
taj plam mozgove naše da znamo samo ovo:
Napred u ambis, u Raj il' Pakao, šta mari!
Da na dnu Nepoznatog nađemo nešto novo!
U osnovi ovog zazivanja je, pak, izvorno romantičarska fascinacija oblašću noći i smrti u kojoj, po Blanšou, pesništvo "traži nešto s one strane smrti, nešto više od smrti, povratak potpuno preobraženom stanju". Hajdemo sad gde vlada mrak,/ u zemljine dubine,/ ...Čun uski će za tili čas/ prevesti k žalu neba nas.// Nek se slavi večna noć,/ san večni nek se slavi. (...) Sa čežnjom naziremo nju/ gde mrkla noć je skriva/ ...U rodni zato hajd'mo kraj/ gde blista svetog doba sjaj, peva Novalis u "Čežnji za smrću", poslednjoj od svojih "Himna noći", upotrebljavajući istu, prepoznatljivu navigacijsko-nokturalnu metaforiku. U bodlerovsko-simbolističkoj pesničkoj metafizici romantičarski misticizam smrti nadomešten je, međutim, svojevrsnom negativnom transcendencijom. Smrt je postala prostor spoznaje iznad i izvan iskustva, ona je shvaćena kao prečica do novog, tog vrhovnog zahteva i mere svekolikog modernizma nakon pesnika Cveća zla. Smrt je sada željeni izlaz iz sveprisutnosti splina ali je, zbog svoje skrivenosti i nepoznatosti, još mnogo više potpuna potencijalnost, neoskvrnjena mogućnost, beskrajno otvoreno područje u koje je moguće smestiti simbolističku čežnju za čistom, makar i negativnom suštastvenošću. Povlašćeno metafizičko polje simbolizma je upravo ova negativna transcendencija -- jedno Ništa, središte obrta u kojem svest o odsustvu postaje mera stvari, ono Ništa oko kojega kruži celokupna Malarmeova poezija i koje kao amblem stoji u pročelju najznačajnije Miljkovićeve zbirke (Vatra i ništa).
Smrt je, veli Miljković u "Orfičkoj pesmi", podivljalo ništa, prohodala praznina. Smrt, ta reč koju ne možeš ukrotiti, reč suviše budna za naše blago srce, kako kaže pesnik, ovde je ne samo mera stvari, nego i mera pevanja. Tamo gde čisto odsustvo, hipostazirano Ništa, dolazi na mesto iščezlog prisustva, na mesto pisanja egzistencije staje egzistencija pisanja, pisanje, drugim rečima, biva uzdignuto u rang egzistencije. "Svet je načinjen tako da se završi jednom lepom knjigom", glasi čuvena Malarmeova misao u kojoj je sadržan krunski ideal i iluzija simbolističkog pogleda na svet. Prenošen među pesnicima prijemčivim za takav zahtev, ideal Knjige-sveta, pisanja koje će pokriti i preuzeti prisustvo u svetu, sadržavajući ga i prevladavajući ga u isti mah, zasijaće uvek u predvorju ništavila -- poslednje kapije i vratnica neimenljivog i večnog, kao u Rilkeovim "Sonetima posvećenim Orfeju":
Pesma... nije molben ton,
žudnja za nečim što postići mogu;
pesma je postojanje.
(...)
Istinske pesme drukčiji je dah.
Dah oko ničeg.
I deo
Tihomir Brajović
Pesničko iskustvo i smrt
Da umesto mene pati, pesme eto!
"Ariljski anđeo"
Ali opasnosti prevaziđene metaforom
Na drugome će mestu zapevati opasnije
"Orfičko zaveštanje"
...jer ima jedna reč koju ne možeš ukrotiti,
koju ne možeš ni izdati,
reč suviše budna za naše blago srce.
"Orfička pesma"
.
OPŠTE MESTO GOVORENJA I PISANJA O POEZIJI Branka Miljkovića jeste uverenje da je to hermetičan i zagonetan pesnik. Nije, onda, za čuđenje to što su u tumačenju ovog pesništva povlašćena ona mesta i stihovi koji nedvosmisleno i makar u prvi mah jasno ukazuju na pesničko samorazumevanje. Sa toga gledišta, Miljkovićevo pesničko zaveštanje moglo bi se skupiti u dva kratka gnomska stiha, dve poetske lozinke naizgled oprečnih značenja, koje se odnose na položaj i poslanstvo poezije u svetu, a u kontekstu pesama iz kojih su uzete ("Poeziju će svi pisati" i "Balada") i na odnos pevanja i onoga koji peva. Poeziju će svi pisati, glasi prvi, a Isto je pevati i umirati drugi od tih stihova.
Poetski slogan Poeziju će svi pisati, često navođen kao Miljkovićeva pesnička oporuka, posreduje jedno u osnovi populističko poimanje poezije; važno je, međutim, primetiti da je ono iskazano u obliku futurističko-utopijske vizije, po svemu sudeći, u duhu Miljkoviću inače bliske avangardno-nadrealističke estetike integrisanja umetnosti u oblast stvarnosti (...jednoga dana/ (...) neće biti u ljudskom govoru takvih reči/ kojih će se pesma odreći/ poeziju će svi pisati/ istina će prisustvovati u svim rečima/ (...) ja prihvatam veliku misao budućih poetika/ (...) ja primam na sebe osudu propevale gomile...). Poezija je ovde, dakle, mišljena kao čežnja, kao ono što bi tek trebalo da bude, ali i kao seta, kao ono što još uvek nije. I jedno i drugo stanovište podrazumevaju i nose u sebi pak prikriveno, projektovano najviše, integralističko poslanstvo pesničke reči koja ima da bude utočište svekolikog govora o svetu i rodno mesto istine o svetu, u isti mah.
Istovetno poslanstvo, ovoga puta elitistički shvaćeno, namenjuje poeziji i stih Isto je pevati i umirati. Mišljena iznutra, kao ono bezvremeno, što uvek treba da jeste i mora da bude, poezija se ovde otkriva kao ono što s razlogom još uvek nije i možda nikada neće biti za sve -- gest neprestanog suoćavanja sa sudbinskim i neponovljivim, i stoga: izabraništvo i iskušeništvo, posvećenost koja je dostupna retkima, jer je poistovećivanje pevanja i umiranja pardoksalno za uobičajeno, kulturološki prihvatljivo razumevanje poezije kao slavljenja života, koje književnosti namenjuje društveno podobnu ulogu. Smrt je za takvo razumevanje uvek skandal, ne samo skandal mišljenja, nego pre svega skandal za mišljenje, kulturni tabu kao zalog lagodnosti koju zahteva okvir kolektivnog javnog opštenja. U poeziji Branka Miljkovića smrt je, međutim, jedna od najfrekventnijih imenica, ona je memento koji čitaocu ne dozvoljava da zaboravi na metafizičku opsesiju ovog pesništva. U pesnikovoj prvoj zbirci stihova Uzalud je budim jedno od središnjih mesta zauzima ciklus pod naslovom "Sedam mrtvih pesnika"; verovatno pisan po ugledu na Malarmeove "grobljanske" pesme o Pou, Bodleru i Verlenu, on predstavlja Miljkovićeve posmrtne poćasti domačim pesnicima prethodnicima, ali i definiše jednu od neotklonjivih tema njegove poezije -- smrt kao ispunjenje i dovršenje pesničke sudbine. Dan i noć si pomirio u svojoj smrti što nas/ obasjava./ Taj san je u noći produžetak dana i puta -- ovi stihovi iz pesme "Grob na Lovćenu" upućuju na jedno poimanje koje smrt ne vidi samo kao gašenje i nestanak, već i kao svojevrsno nadomešćenje i ispunjenje egzistencije u prostoru njenog negativiteta. Granice u kojima živimo nisu/ granice u kojima umiremo, odjekuje iz daljine u pesmi "More pre nego usnim" (Vatra i ništa) ista misao. Ali evo kako letalni "produžetak dana i puta" dobija svoje obrise paradoksalnog smisla: Noću mome glasu više ne doziva/ prostore izgubljene koje poseduju sunca// Krv moja zaspala pod kamenom ne bunca/ zbog pakla iz zemlje iskopanog ko živa, peva Miljković u pesmi "Tin", i poentira: Najzad sam dovoljno mrtav ništa me ne boli. Dovoljnost smrti je ovde, nema sumnje, od one vrste koja ne donosi samo izbavljenje od života-patnje već i smirenje jednog kretanja koje tek u nebivanju može naći ispunjenje "dana i puta": umreti ne znači samo prestati biti živ, nego još više i postati neživ, preseliti se u tajanstvo ne-življenja u kojem možda kamenje peva i ptica se skameni siva. Smrt shvaćena kao nebivanje nije, otuda, puko okončanje života, ona je bezmerno prostranstvo koje ga obuhvata i obavija i s početka i s kraja: O nežna maglo koja me izdvajaš,/ evo vraćam se čist na svoje prvobitno mesto, kazuje mrtvi pesnik ("Momčilo Nastasijević") na usta živog pesnika, otvarajući oblast čistog važenja u kojoj će se dodirnuti pesma i smrt.
U uvodnom, tročlanom ciklusu "Svest o pesmi", u zbirci Vatra i ništa, bliskost pevanja i smrti dobiće lični vid pesničkog samoiskazivanja. Reč smrt! hvala joj što me ne sprečava/ da otputujem u sebe ko u nepoznato,/ gde ako ne nađem sebe i smisao što spasava/ naći naći ću svoga dvojnika i njegovo zlato, peva Miljković ne bez izvesnog entuzijazma, ali i vere u moć i domašaje pesničke reči:
Verujem, da bih mogao da govorim
da izađem iz sebe s nadom u povratak,
makar kroz pustinju do mesta gde gorim,
makar kroz smrt do istinskih vrata.
Miljkovićevo slavljenje putovanja u nepoznato, ka "istinskim vratima", i to upravo kroz smrt, ili makar kroz negaciju njenog protivljenja tome, gotovo neminovno evocira parabolično tamne slike sa svršetka Bodlerovog jeretičkog "Putovanja", u kojem približavanje smrti znači udaljavanje od sveta "malog i jednolikog", sveta kao "pustinje čame":
O, Smrti, kapetane, čas je! Dižimo jedra!
Ove smo zemlje siti, o smrti! Da se brodi!
..................................
Okrepi, otrov svoj nam ulij! Toliko žari
taj plam mozgove naše da znamo samo ovo:
Napred u ambis, u Raj il' Pakao, šta mari!
Da na dnu Nepoznatog nađemo nešto novo!
U osnovi ovog zazivanja je, pak, izvorno romantičarska fascinacija oblašću noći i smrti u kojoj, po Blanšou, pesništvo "traži nešto s one strane smrti, nešto više od smrti, povratak potpuno preobraženom stanju". Hajdemo sad gde vlada mrak,/ u zemljine dubine,/ ...Čun uski će za tili čas/ prevesti k žalu neba nas.// Nek se slavi večna noć,/ san večni nek se slavi. (...) Sa čežnjom naziremo nju/ gde mrkla noć je skriva/ ...U rodni zato hajd'mo kraj/ gde blista svetog doba sjaj, peva Novalis u "Čežnji za smrću", poslednjoj od svojih "Himna noći", upotrebljavajući istu, prepoznatljivu navigacijsko-nokturalnu metaforiku. U bodlerovsko-simbolističkoj pesničkoj metafizici romantičarski misticizam smrti nadomešten je, međutim, svojevrsnom negativnom transcendencijom. Smrt je postala prostor spoznaje iznad i izvan iskustva, ona je shvaćena kao prečica do novog, tog vrhovnog zahteva i mere svekolikog modernizma nakon pesnika Cveća zla. Smrt je sada željeni izlaz iz sveprisutnosti splina ali je, zbog svoje skrivenosti i nepoznatosti, još mnogo više potpuna potencijalnost, neoskvrnjena mogućnost, beskrajno otvoreno područje u koje je moguće smestiti simbolističku čežnju za čistom, makar i negativnom suštastvenošću. Povlašćeno metafizičko polje simbolizma je upravo ova negativna transcendencija -- jedno Ništa, središte obrta u kojem svest o odsustvu postaje mera stvari, ono Ništa oko kojega kruži celokupna Malarmeova poezija i koje kao amblem stoji u pročelju najznačajnije Miljkovićeve zbirke (Vatra i ništa).
Smrt je, veli Miljković u "Orfičkoj pesmi", podivljalo ništa, prohodala praznina. Smrt, ta reč koju ne možeš ukrotiti, reč suviše budna za naše blago srce, kako kaže pesnik, ovde je ne samo mera stvari, nego i mera pevanja. Tamo gde čisto odsustvo, hipostazirano Ništa, dolazi na mesto iščezlog prisustva, na mesto pisanja egzistencije staje egzistencija pisanja, pisanje, drugim rečima, biva uzdignuto u rang egzistencije. "Svet je načinjen tako da se završi jednom lepom knjigom", glasi čuvena Malarmeova misao u kojoj je sadržan krunski ideal i iluzija simbolističkog pogleda na svet. Prenošen među pesnicima prijemčivim za takav zahtev, ideal Knjige-sveta, pisanja koje će pokriti i preuzeti prisustvo u svetu, sadržavajući ga i prevladavajući ga u isti mah, zasijaće uvek u predvorju ništavila -- poslednje kapije i vratnica neimenljivog i večnog, kao u Rilkeovim "Sonetima posvećenim Orfeju":
Pesma... nije molben ton,
žudnja za nečim što postići mogu;
pesma je postojanje.
(...)
Istinske pesme drukčiji je dah.
Dah oko ničeg.
*~Anti~*
Poznat
- Poruka
- 7.272
Motiv smrti kroz poeziju Branka Miljkovića
II deo
Tihomir Brajović
Pesničko iskustvo i smrt
Između Rilkeovog "pesma je postojanje", Gesang ist Dasein, i Miljkovićevog "Isto je pevati i umirati" otvara se, na prvi pogled, nepremostiv zjap. Ali, budući da pesnik "Devinskih elegija" veli i da je dah "istinske pesme... dah oko ničeg" (In Wahrheit singen, ist... ein Hauch um nichts), blagonaklonom čitaocu ukazuje se mogućnost upoređivanja ili čak poistovećivanja ova dva pesnička iskaza. Jer oni variraju u osnovi isto, orfejsko poimanje pevanja kao sudbinskog gesta koji nastaje u presudnim a ne efemernim momentima, koji može da bude učinjen tek tamo gde je zabranjeno osvrnuti se, u neposrednoj blizini onog "podivljalog ništa", u neprestanom evociranju svesti o tome da pevati i/ili postojati znači neprekidno se približavati nepostojanju i nestajanju. "Pesnički govoriti i nestati", sumira Blanšo smisao orfejskog pesničkog zaveštanja, "pripada dubini jednog istog kretanja... Onaj koji peva treba da se sav založi i, na kraju, da propadne, jer on govori samo kad prevremeno približavanje smrti... rastanak unapred određen, brišu u njemu lažnu sigurnost bivanja, razbijaju zaštitna obezbeđenja, predaju ga neograničenoj nesigurnosti." Polazeći od rilkeovske formule pevanje=postojanje, da bi se, preko izvedene predstave postojanje=permanentno umiranje, stiglo do miljkovićevskog pevanje=umiranje, postaje moguće uobličiti jedno orfejski-silogističko shvatanje pesništva koje počiva na ideji potpune egzistencijalizacije pesničkog čina. Postojanje, pevanje i umiranje su u granicama tog shvatanja analogne i međusobno zamenjive kategorije, tri lica istoga, troličje zaistinskog ljudskog bivanja u svetu.
Upravo u ovoj tački, i mimo uobičajeno razmatranih poetičkih i formalno-tehničkih srodnosti, pesništvo Branka Miljkovića iskazuje svoju dublju (neo)simbolističku opredeljenost evociranja poverenja u čin pevanja kao ravnopravnog i/ili istovetnog bitnim činovima postojanja. Pesma se ne piše, ona se živi -- tako glasi jedan od gnomski uobličenih stihova Miljkovićevih koji gotovo amblemski sažima ovu težnju da se -- rilkeovski rečeno -- izrazi i vidi "kako sudbina u pesmu ulazi": živeti , a ne pisati pesmu, evo figure koja treba da nagovesti pesnički san o samoprevladavanju, o žuđenom savršenstvu iskazivanja koje će sasvim zakloniti i čak dokinuti vlastitu posredničku prirodu, koje će učiniti nevidljivim "rad" jezika i "trenje" pesničkih sredstava, pretvarajući ono što čitamo/slušamo u nepatvoreno i pri tom u samoj bitnosti smešteno prisustvo onoga što u svojoj egzistenciji jesmo.
Unutrašnja napregnutost ovog nastojanja tolika je da njegovo razumevanje samo uz pomoć alatki logičkog rasuđivanja čini gotovo nedostupnim, ili makar dvosmislenim. U prvi mah se teško oteti utisku da izjednačavanje pevanja i življenja/umiranja u stvari vodi nadređenom položaju prvoga. Da umesto mene pati, pesme eto!, veli Miljković u "Ariljskom anđelu" i na taj način kao da iskazuje jedno prekomerno očekivanje koje u poistovećivanju pevanja i postojanja nalazi opravdanje za izlazak iz područja neposrednog egzistencijalnog proživljavanja i stupanje u područje zamenjenog i na izvestan način zaštićenog postojanja. Ali Ispražnjeno srce još je uvek živo, podseća pesnik već u sledećem stihu, a nekoliko strofa kasnije "objašnjava" u duhu svoje poetike paradoksa: Nek ti ime čeznu ostrva u plimi,/ Anđele, i pesma koja mesto mene/ Pati, jer pakao i moje srce primi,/ Da bela iznutra crnim tragom krene. Anđeoska i čini se sterilna unutrašnja belina pesme, predodređene da umesto pevača pati, tek zahvaljujući liptanju u pakao, odnosno u posrnulost, u konkretno-nesavršeno preseljenog srca "crnim tragom" svedočenja kreće, i u isti mah se izgubljene čistoće seća. Nije, prema tome, ovde reč ni o zamenjenom, niti o pesmom zaštičenom postojanju, već je reč o upijanju i obuhvatnju postojanja u prostoru pevanja, o postojanju kroz pesmu. Nadrediti umetnost bezobličju postojanja, poverovati u opstojnost esteticistički pročišćenih reči -- to bi bilo primereno malarmeovskoj, rano-simbolističkoj filozofiji pesništva. Ceo vek kasnije, iz jednog samosvesnog, poznog modernističko-simbolističkog poimanja odnosa umetnosti i egzistencije proizlazi u isto vreme i skromnije i pretencioznije uspostavljeno pesništvo. Skriveno središte tog nastojanja je iskustvo, ne svakodnevno i ne životno, ili ne samo životno, već pesničko iskustvo, skup spoznaja koje kristalizuju u bitnost:
Mudrosti, neiskusno sviću zore,
Na obične reči više nemam pravo!
Moje se srce gasi, oči gore.
Pevajte, divni starci, dok nad glavom
Rasprskavaju se zvezde kao metafore!
Ovo su početni stihovi "Balade", pesme koja nosi Miljkovićevu reč o istosti pevanja i umiranja; postojanje kroz pesmu, samoosvešćenje postojanja kroz čin pesničkog iskazivanja u njima je shvaćeno kao prevazilaženje "neiskustva" običnih reči, kao dozrevanje za poetsko imenovanje sveta. Ptico, dovešću te do reči, orfejski obećava pesnik u jednom od narednih stihova, ali i podseća: Sunce je reč koja ne ume da sija. Na sredokraći između bića koja treba dovesti do reči i reči koje "ne umeju da sijaju", kao medijator stoji pesničko iskustvo, iskustvo prepoznatog i spoznatog postojanja, vlastitog i tuđeg (U tuđem smo srcu svoje srce čuli), ukrštajno događanje ontološkog i egzistencijalnog bivstvovanja u jeziku, moguće samo i jedino u pesništvu. Egzistencijalizacija pevanja, pesnički čin shvaćen ne kao opevavanje postojanja, već kao sam njegov pev, samoprepoznajuće prebivanje u srcu postojanja, prebivanje koje mora biti neminovni paradoks neprekidnog iskustva promene u pokušaju da se u rečima iskusi nepromenljiva osnova bitisanja -- to je ona "večito živa" i večito promenljiva vatra Miljkovićevog pesništva koja čini da ono bude više od baštinika ove ili one, pa i simbolističke tradicije.
Upamti/ Taj pad u život kao dokaz tvom žaru -- ovaj stih s kraja druge strofe "Balade" neminovno evocira jedan od kultnih toposa celokupnog srpskog simbolizma:
To je onaj život gde sam pao i ja
S nevinih daljina, sa očima zvezda
I sa suzom mojom što nesvesno sija
I žali, ko tica oborena gnezda.
To je onaj život gde sam pao i ja.
Vladislav Petković Dis, autor ovih više nego poznatih stihova, možda pre nego drugi srpski pesnici simbolističkog opedeljenja s početka ovog veka blizak je Miljkovićevom poimanju pesničkog poslanstva u svetu. Na to ne ukazuje samo činjenica da je Dis kao jedini iz plejade srpskih modernista zastupljen u Miljkovićevom panteonu "Sedam mrtvih pesnika". Pesnik Utopljenih duša bio je opsednut temama smrti i ništavila, jednako kao i pesnik Vatre i ništa, i, jednako kao i on, poimao je pesništvo ne kao spokojno beleženje lepih stihova o ljudskom tragizmu, nego kao poprište objavljivanja i razrešavanja vlastite egzistencije: U trenutku kada čovek sam sa sobom razgovara,/ I zanesen smelo ide u predele svojih snova,/ I razgleda doživljaje i izmišlja, sreću stvara./ I moja se miso budi, al' ko miso pesnikova, peva Dis u "Pesmi", pomalo naivno iskazujući poverenje u sudbinski smisao pesničkog govorenja. A u osnovi tog poverenja je, čini se, "integralistička" misao o tome Da život i smrt jesu iste građe ("Kob"), Jer svak živi u grobu svom, samo što neće/ Da vidi grob ("Orgije"), misao o "tamnici" egzistencije u koju smo zatočeni i bačeni već samim rođenjem. I Dis i Miljković stoga poimaju život kao ono u šta se pada ili u šta se biva bačen. Pesnik "Nirvane" pada, doduše, sa suzom... što nesvesno sija/ I žali, ko tica oborena gnezda, dok je pesniku "Balade" pad u život... dokaz... žaru, gotovo entuzijastički memento pesničkog znanja o istosti pevanja i življenja-umiranja. Kao da je, od Disa do Miljkovića, unekoliko ipak promenjen odnos prema pesničkom uvidu u metafizički ogoljenu evidenciju neprevidivih datosti postojanja.
I zaista: Na horizontu dvadesetog veka nepovratno se promenio pesnički i filozofski odnos prema smrti, a to znači i prema životu. Miljkovićevo disovsko pevanje o palosti u život, koje kod pesnika Porekla nade postaje zalog oslobađajućem žaru pevanja-življenja, odnosno pevanja-umiranja, u svojim misaonim konsekvencama koincidira s epohalnim, egzistencijalističkim i -- konkretno -- hajdegerovskim poimanjem specifično ljudskog postojanja kao propalosti (Verfallenheit) ili bačenosti (Geworfenheit) u svet. "Pad", odnosno "propalost" ili "bačenost" u život-svet otuda je ipak više od disovske metafore o nepovratnom prizemljivanju s "nevinih daljina"; to je -- obuhvatnije i značajnije od mogućeg aluzivnog upućivanja na religiozno-mitske topose posrnuća i prvobitnog greha -- fundamentalno i trajno ljudsko stanje, koje -- rekao bi pisac Sein und Zeit -- predstavlja najelementarniji dokaz naše egzistencije, a "čovjekova 'supstanca' nije duh kao sinteza duše i tijela, nego je egzistencija". Egzistirati, ljudski postojati u svetu znači, sa ovog stanovišta, neotklonjivo i neprestano se susretati sa suprotnim porivima: "opštežiteljskom" potrebom da se sa-učestvuje u zajednici i svetu i tako zaboravi na dublji smisao vlastitog postojanja, kao i autentičnom potrebom da se suštinski učestvuje u vlastitom postojanju, da se boravi u svesti o njegovoj bitnosti. Odlučujuća za ovo drugo razumevanje egzistencije je, pri tom, kategorija vremenitosti i, iz nje izveden, pojam svesti o smrtnosti kao jedinstveno ljudski kvalitet.
II deo
Tihomir Brajović
Pesničko iskustvo i smrt
Između Rilkeovog "pesma je postojanje", Gesang ist Dasein, i Miljkovićevog "Isto je pevati i umirati" otvara se, na prvi pogled, nepremostiv zjap. Ali, budući da pesnik "Devinskih elegija" veli i da je dah "istinske pesme... dah oko ničeg" (In Wahrheit singen, ist... ein Hauch um nichts), blagonaklonom čitaocu ukazuje se mogućnost upoređivanja ili čak poistovećivanja ova dva pesnička iskaza. Jer oni variraju u osnovi isto, orfejsko poimanje pevanja kao sudbinskog gesta koji nastaje u presudnim a ne efemernim momentima, koji može da bude učinjen tek tamo gde je zabranjeno osvrnuti se, u neposrednoj blizini onog "podivljalog ništa", u neprestanom evociranju svesti o tome da pevati i/ili postojati znači neprekidno se približavati nepostojanju i nestajanju. "Pesnički govoriti i nestati", sumira Blanšo smisao orfejskog pesničkog zaveštanja, "pripada dubini jednog istog kretanja... Onaj koji peva treba da se sav založi i, na kraju, da propadne, jer on govori samo kad prevremeno približavanje smrti... rastanak unapred određen, brišu u njemu lažnu sigurnost bivanja, razbijaju zaštitna obezbeđenja, predaju ga neograničenoj nesigurnosti." Polazeći od rilkeovske formule pevanje=postojanje, da bi se, preko izvedene predstave postojanje=permanentno umiranje, stiglo do miljkovićevskog pevanje=umiranje, postaje moguće uobličiti jedno orfejski-silogističko shvatanje pesništva koje počiva na ideji potpune egzistencijalizacije pesničkog čina. Postojanje, pevanje i umiranje su u granicama tog shvatanja analogne i međusobno zamenjive kategorije, tri lica istoga, troličje zaistinskog ljudskog bivanja u svetu.
Upravo u ovoj tački, i mimo uobičajeno razmatranih poetičkih i formalno-tehničkih srodnosti, pesništvo Branka Miljkovića iskazuje svoju dublju (neo)simbolističku opredeljenost evociranja poverenja u čin pevanja kao ravnopravnog i/ili istovetnog bitnim činovima postojanja. Pesma se ne piše, ona se živi -- tako glasi jedan od gnomski uobličenih stihova Miljkovićevih koji gotovo amblemski sažima ovu težnju da se -- rilkeovski rečeno -- izrazi i vidi "kako sudbina u pesmu ulazi": živeti , a ne pisati pesmu, evo figure koja treba da nagovesti pesnički san o samoprevladavanju, o žuđenom savršenstvu iskazivanja koje će sasvim zakloniti i čak dokinuti vlastitu posredničku prirodu, koje će učiniti nevidljivim "rad" jezika i "trenje" pesničkih sredstava, pretvarajući ono što čitamo/slušamo u nepatvoreno i pri tom u samoj bitnosti smešteno prisustvo onoga što u svojoj egzistenciji jesmo.
Unutrašnja napregnutost ovog nastojanja tolika je da njegovo razumevanje samo uz pomoć alatki logičkog rasuđivanja čini gotovo nedostupnim, ili makar dvosmislenim. U prvi mah se teško oteti utisku da izjednačavanje pevanja i življenja/umiranja u stvari vodi nadređenom položaju prvoga. Da umesto mene pati, pesme eto!, veli Miljković u "Ariljskom anđelu" i na taj način kao da iskazuje jedno prekomerno očekivanje koje u poistovećivanju pevanja i postojanja nalazi opravdanje za izlazak iz područja neposrednog egzistencijalnog proživljavanja i stupanje u područje zamenjenog i na izvestan način zaštićenog postojanja. Ali Ispražnjeno srce još je uvek živo, podseća pesnik već u sledećem stihu, a nekoliko strofa kasnije "objašnjava" u duhu svoje poetike paradoksa: Nek ti ime čeznu ostrva u plimi,/ Anđele, i pesma koja mesto mene/ Pati, jer pakao i moje srce primi,/ Da bela iznutra crnim tragom krene. Anđeoska i čini se sterilna unutrašnja belina pesme, predodređene da umesto pevača pati, tek zahvaljujući liptanju u pakao, odnosno u posrnulost, u konkretno-nesavršeno preseljenog srca "crnim tragom" svedočenja kreće, i u isti mah se izgubljene čistoće seća. Nije, prema tome, ovde reč ni o zamenjenom, niti o pesmom zaštičenom postojanju, već je reč o upijanju i obuhvatnju postojanja u prostoru pevanja, o postojanju kroz pesmu. Nadrediti umetnost bezobličju postojanja, poverovati u opstojnost esteticistički pročišćenih reči -- to bi bilo primereno malarmeovskoj, rano-simbolističkoj filozofiji pesništva. Ceo vek kasnije, iz jednog samosvesnog, poznog modernističko-simbolističkog poimanja odnosa umetnosti i egzistencije proizlazi u isto vreme i skromnije i pretencioznije uspostavljeno pesništvo. Skriveno središte tog nastojanja je iskustvo, ne svakodnevno i ne životno, ili ne samo životno, već pesničko iskustvo, skup spoznaja koje kristalizuju u bitnost:
Mudrosti, neiskusno sviću zore,
Na obične reči više nemam pravo!
Moje se srce gasi, oči gore.
Pevajte, divni starci, dok nad glavom
Rasprskavaju se zvezde kao metafore!
Ovo su početni stihovi "Balade", pesme koja nosi Miljkovićevu reč o istosti pevanja i umiranja; postojanje kroz pesmu, samoosvešćenje postojanja kroz čin pesničkog iskazivanja u njima je shvaćeno kao prevazilaženje "neiskustva" običnih reči, kao dozrevanje za poetsko imenovanje sveta. Ptico, dovešću te do reči, orfejski obećava pesnik u jednom od narednih stihova, ali i podseća: Sunce je reč koja ne ume da sija. Na sredokraći između bića koja treba dovesti do reči i reči koje "ne umeju da sijaju", kao medijator stoji pesničko iskustvo, iskustvo prepoznatog i spoznatog postojanja, vlastitog i tuđeg (U tuđem smo srcu svoje srce čuli), ukrštajno događanje ontološkog i egzistencijalnog bivstvovanja u jeziku, moguće samo i jedino u pesništvu. Egzistencijalizacija pevanja, pesnički čin shvaćen ne kao opevavanje postojanja, već kao sam njegov pev, samoprepoznajuće prebivanje u srcu postojanja, prebivanje koje mora biti neminovni paradoks neprekidnog iskustva promene u pokušaju da se u rečima iskusi nepromenljiva osnova bitisanja -- to je ona "večito živa" i večito promenljiva vatra Miljkovićevog pesništva koja čini da ono bude više od baštinika ove ili one, pa i simbolističke tradicije.
Upamti/ Taj pad u život kao dokaz tvom žaru -- ovaj stih s kraja druge strofe "Balade" neminovno evocira jedan od kultnih toposa celokupnog srpskog simbolizma:
To je onaj život gde sam pao i ja
S nevinih daljina, sa očima zvezda
I sa suzom mojom što nesvesno sija
I žali, ko tica oborena gnezda.
To je onaj život gde sam pao i ja.
Vladislav Petković Dis, autor ovih više nego poznatih stihova, možda pre nego drugi srpski pesnici simbolističkog opedeljenja s početka ovog veka blizak je Miljkovićevom poimanju pesničkog poslanstva u svetu. Na to ne ukazuje samo činjenica da je Dis kao jedini iz plejade srpskih modernista zastupljen u Miljkovićevom panteonu "Sedam mrtvih pesnika". Pesnik Utopljenih duša bio je opsednut temama smrti i ništavila, jednako kao i pesnik Vatre i ništa, i, jednako kao i on, poimao je pesništvo ne kao spokojno beleženje lepih stihova o ljudskom tragizmu, nego kao poprište objavljivanja i razrešavanja vlastite egzistencije: U trenutku kada čovek sam sa sobom razgovara,/ I zanesen smelo ide u predele svojih snova,/ I razgleda doživljaje i izmišlja, sreću stvara./ I moja se miso budi, al' ko miso pesnikova, peva Dis u "Pesmi", pomalo naivno iskazujući poverenje u sudbinski smisao pesničkog govorenja. A u osnovi tog poverenja je, čini se, "integralistička" misao o tome Da život i smrt jesu iste građe ("Kob"), Jer svak živi u grobu svom, samo što neće/ Da vidi grob ("Orgije"), misao o "tamnici" egzistencije u koju smo zatočeni i bačeni već samim rođenjem. I Dis i Miljković stoga poimaju život kao ono u šta se pada ili u šta se biva bačen. Pesnik "Nirvane" pada, doduše, sa suzom... što nesvesno sija/ I žali, ko tica oborena gnezda, dok je pesniku "Balade" pad u život... dokaz... žaru, gotovo entuzijastički memento pesničkog znanja o istosti pevanja i življenja-umiranja. Kao da je, od Disa do Miljkovića, unekoliko ipak promenjen odnos prema pesničkom uvidu u metafizički ogoljenu evidenciju neprevidivih datosti postojanja.
I zaista: Na horizontu dvadesetog veka nepovratno se promenio pesnički i filozofski odnos prema smrti, a to znači i prema životu. Miljkovićevo disovsko pevanje o palosti u život, koje kod pesnika Porekla nade postaje zalog oslobađajućem žaru pevanja-življenja, odnosno pevanja-umiranja, u svojim misaonim konsekvencama koincidira s epohalnim, egzistencijalističkim i -- konkretno -- hajdegerovskim poimanjem specifično ljudskog postojanja kao propalosti (Verfallenheit) ili bačenosti (Geworfenheit) u svet. "Pad", odnosno "propalost" ili "bačenost" u život-svet otuda je ipak više od disovske metafore o nepovratnom prizemljivanju s "nevinih daljina"; to je -- obuhvatnije i značajnije od mogućeg aluzivnog upućivanja na religiozno-mitske topose posrnuća i prvobitnog greha -- fundamentalno i trajno ljudsko stanje, koje -- rekao bi pisac Sein und Zeit -- predstavlja najelementarniji dokaz naše egzistencije, a "čovjekova 'supstanca' nije duh kao sinteza duše i tijela, nego je egzistencija". Egzistirati, ljudski postojati u svetu znači, sa ovog stanovišta, neotklonjivo i neprestano se susretati sa suprotnim porivima: "opštežiteljskom" potrebom da se sa-učestvuje u zajednici i svetu i tako zaboravi na dublji smisao vlastitog postojanja, kao i autentičnom potrebom da se suštinski učestvuje u vlastitom postojanju, da se boravi u svesti o njegovoj bitnosti. Odlučujuća za ovo drugo razumevanje egzistencije je, pri tom, kategorija vremenitosti i, iz nje izveden, pojam svesti o smrtnosti kao jedinstveno ljudski kvalitet.
*~Anti~*
Poznat
- Poruka
- 7.272
Motiv smrti kroz poeziju Branka Miljkovića
III deo
Tihomir Brajović
Pesničko iskustvo i smrt
"Umirati", veli Hajdeger, "znači biti obdaren za smrt kao smrt. (...) Smrt je škrinja ništavila, naime -- onoga što ni u kom pogledu nikad nije puko bivstvujuće, ali što ipak prebiva čak kao tajna samog bića. Kao škrinja ništavila, smrt sklanja u sebe ono suštastvujuće u biću. Smrt je, kao škrinja ništavila, utočište bića." U ovom hajdegerovski zatamnjenom iskazu moguće je, mutatis mutandis, nazreti i razumevanje Miljkovićevog opsesivnog pevanja o smrti; pesnik koji je verovao u najviše, metafizičko poslanstvo poezije imao je, čini se, upravo ovakvu svest o smrti kao paradoksalnom "utočištu bića". Smrt svoju u glavi nosim ja putnik bez prtljaga i lica -- orfejski iskazuje Miljković u "Triptihonu za Euridiku" sveprisustvo svesti o smrti koje ravna ljudskim vremenom i ograničenim trajanjem. Onoga časa kad prestanemo da bežimo od ideje o vlastitoj smrtnosti i kad postanemo kadri da osećamo njenu senku na svojim predstavama i postupcima, mi postajemo "obdareni za smrt", postajemo smrtnici u hajdegerijanskom značenju te reči. Nije, čini se, pogrešno reći da je pesništvo Branka Miljkovića naročito "obdareno za smrt": poimajući pevanje kao postojanje, a ovo "egzistencijalistički", kao permanentno umiranje, ono se uspostavlja u stalnom, orfejskom suočavanju sa vlastitim ontološkim horizontom na kojem se ocrtava večito i nepomerljivo "podivljalo ništa". Kad mastilo sazre u krv svi će znati/ Da je isto pevati i umirati može, konačno, da kaže pesnik "Balade", dajući trajni oblik svom iskustvu ljudske privremenosti. Kao i iskaz Poeziju će svi pisati, ovaj stih je budućnosna projekcija; lično pesničko iskustvo on pretpostavlja kao još uvek nesamerljivo opštem iskustvu, kao otajstvo koje će možda tek postati svojina drugih. Ali ne samo to. U onom kad i fantazmi slike koja sledi kao da je sadržana uslovnost, naknadna nesigurnost i same amblemske pesničke spoznaje o istosti pevanja i umiranja. Kad mastilo sazre u krv je smela pesnička slika koja počiva na staroj metafori o "pisanju krvlju"; kondicionalnost u koju je ovde postavljena, njena neopredeljena uslovnost pokazuje, međutim, da je pesnička samosvest, uprkos neprekidnom opominjanju na sopstveni status kao sudbinski čin, u samom središtu svoje nečuvene avanture postala nagrižena sumnjom u krajnju ostvarljivost i istinitost takvog preduzeća.
* * *
"Poezija je negativna ontologija" -- tako je u poznoj fazi svog kratkog pesnikovanja govorio Miljković. Jednu od mogućih eksplikacija ove paradoksalne zamisli pronalazimo u eseju pod naslovom "Pesma i smrt": "Pesmu", piše Miljković, "treba tražiti tamo gde ona prestaje, zamenjena prirodom, smrću i tišinom. To ontološko nebiće pesme je njeno poreklo i suština...". Prava, zaistinska poezija, drugim rečima, mora da iskorači iz sebe, mora da prevlada svoje verbalno telo i da se dovrši u onome što premašuje reči. Pesma treba da bude više od pesme: ako hoće da imenuje postojanje, ona sama mora da dodirne nepostojanje. Naličje ove jedinstvene težnje otkriva se u obrnutom uvidu, u kojem samo postojanje svedoči o deficitnosti pevanja:
Putuj pevaj prkosi
Samo te pesma hoće
I noć se tobom ponosi
Ali dok budeš pevao ko će
Tvoje breme da nosi
Ovo su stihovi iz pesme "Dok budeš pevao" koja nije uvršćena u za života objavljene zbirke Branka Miljkovića. Na miljkovićevski upečatljiv način, oni pokazuju da je pesnik Porekla nade u ontološko-egzistencijalnoj jednačini svog pesništva imao i jednu nerešivu nepoznatu: slutnju o tome da nije dovoljno u jeziku, retorski egzistencijalizovati i "negativno ontologizovati" pevanje. "Uzaludnost reči", još jedna pesma iz Miljkovićeve zaostavštine, možda primerno izražava ovo spoznanje: Ovo upinjanje da se kaže sve/ neće nas odvesti dalje od nas samih/ ma šta rekao nećeš iz sebe izaći ne/ što više govorimo sve smo više sami. Tamo gde pevanje hoće da bude samo postojanje, a postojanje je egzistencijalistički shvaćeno kao neprekidno i samosvesno umiranje, jer tek u svesti o vlastitoj smrtnosti ljudski postojimo, tamo, dakle, pevanje u jednom trenutku mora dorasti i do svesti o tome da je ono samo uvek i neminovno vlastita nepotpunost i promašaj, budući da može da peva tek povodom smrti i o smrti, ali nikako iz nje same, nikako, dakle, ne može da stigne do ispunjenja svog nečuvenog zahteva i ne može da bude odelotvorena "negativna ontologija".
Počev od ciklusa "Kritika poezije" u poslednjoj zbirci Poreklo nade, pa do kasnih pesama koje pesnik nije stigao ili hteo da konačno uobliči i uobruči u knjigu, Miljkovićeva pesnička samorefleksija pokazuje nedvosmislene znakove unutrašnje destabilizacije koja bi se mogla nazvati i krizom. Promeni svoju pesmu! uzvikuje pesnik u istoimenoj poznoj pesmi s žarom koji je više nego retorske prirode, i kao da epiloški replicira vlastitim stihovima o istosti pevanja i umiranja: Dolazi istina, biće mnogo mrtvih,/ Nova pobožnost već je izmišljena./ Nemojte se nikad koristiti slobodom/ I bićete slobodni: krv se ispisala. A u testamentarnoj "Pesmi za moj 27. rođendan" kao da priziva potpuni zaokret stihom Više mi nisu potrebne reči, treba mi vreme, i dodaje: Vreme je da sunce kaže koliko je sati;/ Vreme je da cvet progovori a usta zaneme... Kao da smo, zaista, ovde suočeni s potrebom za iskoračenjem preko ruba pesničkog iskustva, odnosno pesništva shvaćenog kao iskustva: autorska samosvest koja je pevanje-postojanje videla kao pad, kao bačenost u život, stigla je do stadijuma u kojem se raskriva i izvesnost obratnog uvida u postojanje kao bačenost u pevanje. I u jednom i u drugom slučaju onaj koji peva zatočen je, utamničen u nemogućnost nadilaženja ontološko-egzistencijalnih granica inherentnih prepoznatim područjima postojanja. "Bez strogo određenog oblika nema savršenosti", pisao je Miljković u jednom od svojih najznačajnijih programskih tekstova pod naslovom "Poezija i oblik", izražavajući uverenje u mogućnost nadvladavanja bezobličja i mnogoobličja življenja-postojanja obličkim savršenstvom pevanja-postojanja; u poznoj "Zajedničkoj pesmi" imanentnopoetičko poimanje je, međutim, već sasvim drugaćije: Pevamo ne brinući za smisao i red/ Bolest našu leče poređenja smela/ I tako pobeđujemo gorčinu i jed/ Dok smešan cvet i neoprezna pčela/ Pretvaraju vreme u opori med... Mada je formalno ustrojstvo ovih stihova još uvek "strogo određeno", njihov tematski sloj pokazuje pomaljanje jedne negativno-morfološke svesti što se iskazuje u sazrelosti poimanja o tome da je, makar i savršena, egzistencija pesničkog oblika tek verbalna ljuštura u koju ipak nije moguće uhvatiti oblik pesničke egzistencije.
III deo
Tihomir Brajović
Pesničko iskustvo i smrt
"Umirati", veli Hajdeger, "znači biti obdaren za smrt kao smrt. (...) Smrt je škrinja ništavila, naime -- onoga što ni u kom pogledu nikad nije puko bivstvujuće, ali što ipak prebiva čak kao tajna samog bića. Kao škrinja ništavila, smrt sklanja u sebe ono suštastvujuće u biću. Smrt je, kao škrinja ništavila, utočište bića." U ovom hajdegerovski zatamnjenom iskazu moguće je, mutatis mutandis, nazreti i razumevanje Miljkovićevog opsesivnog pevanja o smrti; pesnik koji je verovao u najviše, metafizičko poslanstvo poezije imao je, čini se, upravo ovakvu svest o smrti kao paradoksalnom "utočištu bića". Smrt svoju u glavi nosim ja putnik bez prtljaga i lica -- orfejski iskazuje Miljković u "Triptihonu za Euridiku" sveprisustvo svesti o smrti koje ravna ljudskim vremenom i ograničenim trajanjem. Onoga časa kad prestanemo da bežimo od ideje o vlastitoj smrtnosti i kad postanemo kadri da osećamo njenu senku na svojim predstavama i postupcima, mi postajemo "obdareni za smrt", postajemo smrtnici u hajdegerijanskom značenju te reči. Nije, čini se, pogrešno reći da je pesništvo Branka Miljkovića naročito "obdareno za smrt": poimajući pevanje kao postojanje, a ovo "egzistencijalistički", kao permanentno umiranje, ono se uspostavlja u stalnom, orfejskom suočavanju sa vlastitim ontološkim horizontom na kojem se ocrtava večito i nepomerljivo "podivljalo ništa". Kad mastilo sazre u krv svi će znati/ Da je isto pevati i umirati može, konačno, da kaže pesnik "Balade", dajući trajni oblik svom iskustvu ljudske privremenosti. Kao i iskaz Poeziju će svi pisati, ovaj stih je budućnosna projekcija; lično pesničko iskustvo on pretpostavlja kao još uvek nesamerljivo opštem iskustvu, kao otajstvo koje će možda tek postati svojina drugih. Ali ne samo to. U onom kad i fantazmi slike koja sledi kao da je sadržana uslovnost, naknadna nesigurnost i same amblemske pesničke spoznaje o istosti pevanja i umiranja. Kad mastilo sazre u krv je smela pesnička slika koja počiva na staroj metafori o "pisanju krvlju"; kondicionalnost u koju je ovde postavljena, njena neopredeljena uslovnost pokazuje, međutim, da je pesnička samosvest, uprkos neprekidnom opominjanju na sopstveni status kao sudbinski čin, u samom središtu svoje nečuvene avanture postala nagrižena sumnjom u krajnju ostvarljivost i istinitost takvog preduzeća.
* * *
"Poezija je negativna ontologija" -- tako je u poznoj fazi svog kratkog pesnikovanja govorio Miljković. Jednu od mogućih eksplikacija ove paradoksalne zamisli pronalazimo u eseju pod naslovom "Pesma i smrt": "Pesmu", piše Miljković, "treba tražiti tamo gde ona prestaje, zamenjena prirodom, smrću i tišinom. To ontološko nebiće pesme je njeno poreklo i suština...". Prava, zaistinska poezija, drugim rečima, mora da iskorači iz sebe, mora da prevlada svoje verbalno telo i da se dovrši u onome što premašuje reči. Pesma treba da bude više od pesme: ako hoće da imenuje postojanje, ona sama mora da dodirne nepostojanje. Naličje ove jedinstvene težnje otkriva se u obrnutom uvidu, u kojem samo postojanje svedoči o deficitnosti pevanja:
Putuj pevaj prkosi
Samo te pesma hoće
I noć se tobom ponosi
Ali dok budeš pevao ko će
Tvoje breme da nosi
Ovo su stihovi iz pesme "Dok budeš pevao" koja nije uvršćena u za života objavljene zbirke Branka Miljkovića. Na miljkovićevski upečatljiv način, oni pokazuju da je pesnik Porekla nade u ontološko-egzistencijalnoj jednačini svog pesništva imao i jednu nerešivu nepoznatu: slutnju o tome da nije dovoljno u jeziku, retorski egzistencijalizovati i "negativno ontologizovati" pevanje. "Uzaludnost reči", još jedna pesma iz Miljkovićeve zaostavštine, možda primerno izražava ovo spoznanje: Ovo upinjanje da se kaže sve/ neće nas odvesti dalje od nas samih/ ma šta rekao nećeš iz sebe izaći ne/ što više govorimo sve smo više sami. Tamo gde pevanje hoće da bude samo postojanje, a postojanje je egzistencijalistički shvaćeno kao neprekidno i samosvesno umiranje, jer tek u svesti o vlastitoj smrtnosti ljudski postojimo, tamo, dakle, pevanje u jednom trenutku mora dorasti i do svesti o tome da je ono samo uvek i neminovno vlastita nepotpunost i promašaj, budući da može da peva tek povodom smrti i o smrti, ali nikako iz nje same, nikako, dakle, ne može da stigne do ispunjenja svog nečuvenog zahteva i ne može da bude odelotvorena "negativna ontologija".
Počev od ciklusa "Kritika poezije" u poslednjoj zbirci Poreklo nade, pa do kasnih pesama koje pesnik nije stigao ili hteo da konačno uobliči i uobruči u knjigu, Miljkovićeva pesnička samorefleksija pokazuje nedvosmislene znakove unutrašnje destabilizacije koja bi se mogla nazvati i krizom. Promeni svoju pesmu! uzvikuje pesnik u istoimenoj poznoj pesmi s žarom koji je više nego retorske prirode, i kao da epiloški replicira vlastitim stihovima o istosti pevanja i umiranja: Dolazi istina, biće mnogo mrtvih,/ Nova pobožnost već je izmišljena./ Nemojte se nikad koristiti slobodom/ I bićete slobodni: krv se ispisala. A u testamentarnoj "Pesmi za moj 27. rođendan" kao da priziva potpuni zaokret stihom Više mi nisu potrebne reči, treba mi vreme, i dodaje: Vreme je da sunce kaže koliko je sati;/ Vreme je da cvet progovori a usta zaneme... Kao da smo, zaista, ovde suočeni s potrebom za iskoračenjem preko ruba pesničkog iskustva, odnosno pesništva shvaćenog kao iskustva: autorska samosvest koja je pevanje-postojanje videla kao pad, kao bačenost u život, stigla je do stadijuma u kojem se raskriva i izvesnost obratnog uvida u postojanje kao bačenost u pevanje. I u jednom i u drugom slučaju onaj koji peva zatočen je, utamničen u nemogućnost nadilaženja ontološko-egzistencijalnih granica inherentnih prepoznatim područjima postojanja. "Bez strogo određenog oblika nema savršenosti", pisao je Miljković u jednom od svojih najznačajnijih programskih tekstova pod naslovom "Poezija i oblik", izražavajući uverenje u mogućnost nadvladavanja bezobličja i mnogoobličja življenja-postojanja obličkim savršenstvom pevanja-postojanja; u poznoj "Zajedničkoj pesmi" imanentnopoetičko poimanje je, međutim, već sasvim drugaćije: Pevamo ne brinući za smisao i red/ Bolest našu leče poređenja smela/ I tako pobeđujemo gorčinu i jed/ Dok smešan cvet i neoprezna pčela/ Pretvaraju vreme u opori med... Mada je formalno ustrojstvo ovih stihova još uvek "strogo određeno", njihov tematski sloj pokazuje pomaljanje jedne negativno-morfološke svesti što se iskazuje u sazrelosti poimanja o tome da je, makar i savršena, egzistencija pesničkog oblika tek verbalna ljuštura u koju ipak nije moguće uhvatiti oblik pesničke egzistencije.
*~Anti~*
Poznat
- Poruka
- 7.272
Motiv smrti kroz poeziju Branka Miljkovića
IV deo
Tihomir Brajović
Pesničko iskustvo i smrt
"Stvarati -- to znači dati neki oblik svojoj sudbini." Ova Kamijeva misao iz "Mita o Sizifu" posebnu težinu dobija -- čini se tako iz današnje čitalačke perspektive -- u svetlu pesničkog postojanja i umiranja Branka Miljkovića. Ovo retko zahtevno pesništvo -- nije to nepoznato -- omeđeno je sa dva na prvi pogled udaljena uverenja: uverenjem da su "Reći... moćni okvir sveta", jer "sve što se dešava, dešava se na području jezika i simbola", i uverenjem da je "Poezija... pobeda nad pesnikom", jer "Pesnik je oduvek bio onaj koji u drugima leči bolest od koje sam umire" pa "...Nikada nijedan pesnik neće izdržati pretvaranje svojih reči u delo, ma kakve bile te reči". U luku od ontološkog poverenja u pesnički jezik do egzistencijalnog nepoverenja u moć pesništva da obuhvati i samo postojanje i misao o njemu smestila se Miljkovićeva stvaralačka drama. Kako se ova gotovo besprimerna pesnička avantura bližila kraju sve snažniji je, čini se, postajao unutrašnji nalog za napuštanjem zadovoljstva pravljenja lepih stihova i za preduzimanjem nekog radikalnog gesta koji bi značio dovršenje, konačno uobličenje pesnikove na jezik i življenje-umiranje raspolućene sudbine. Da, upravo gesta, onakvog kako ga shvata rani Lukač, jer "gest je skok kojim duša iz jednog dospeva u drugo, skok kojim ona napušta uvek relativne činjenice stvarnosti da bi dostigla večnu izvesnost oblika". Suština gesta je paradoks: sam se ispoljavajući kao trenutno i prolazno, on zadobija sposobnost da označi trajno i neprolazno; upućujući van sebe, on se samoprevazilazi i ovekovećuje kao janusovska mogućnost u kojoj se očigledno spajaju namera i čin, misao i delo, pevanje i postojanje, i tako zadobija žuđeni oblik egzistencijalnog pesničkog integralizma. Ni dve reči se više/ Međusobno ne slažu/ Pesme ako su lepe/ Bestidno zvuče i lažu// Na nekom mestu tuđem/ Preletajući dubine tuđe/ Mami me ptica sve luđe/ Da za njom u vatru uđem, peva Miljković u pesmi s karakterističnim naslovom "Zavođenje", nagoveštavajući, možda, svoju sazrevajuću misao o nedostatnosti verbalno-pesničkih gestova i odluci za nepovratni, okončavajući smisao svog krunskog, tragičkog životnog i pesničkog gesta.
"Samoubistvo je delotvornost stoga što apstraktnu i ispraznu negaciju čitavog bića zamenjuje negativnim radom", piše Sartr: " U pesmi treba da bude predočen sam samoubilački postupak. (...) Pošto je pesma samoubistvo čoveka i poezije, biće treba najzad da se sklopi nad tom smrću, trenutak pesničke punoće treba da odgovara trenutku uništenja." Možda nije neprikladno pomisliti da je autor zbirke Smrću protiv smrti, pesnik koji je bio opsednut idejom o istosti pevanja i umiranja, ispunjenje svoje pesničke sudbine u jednom trenutku mogao videti upravo u ovakvom "negativnom radu" vlastite voljne smrti, prihvatajući sartrovski zahtev "da u pesmi treba da bude predočen samoubilački postupak" i u isto vreme ga premašujući iskoračenjem iz verbalno-simboličkog u telesno-simbolički akt. Ako ništa drugo -- imajući u vidu i moguće vanpesničke razloge za Miljkovićev izbor voljne smrti, ali i razloge za sumnju u voljnost te smrti -- ne izgleda tako daleko od istine poverovati u to da je, zahvaljujući trajnom bavljenju mišlju o sveprisustvu smrti, autor ciklusa "Sedam mrtvih pesnika" pre negoli neko drugi mogao da se saživi sa ovakvom idejom.
Srećan ko živi posle svega što je rekao (...) Srećan ko svoju pesmu ne plati glavom -- ovi isuviše dobro poznati stihovi u sebi možda skrivaju i nešto više od neporecive zebnje. Kao i u fatumskoj rečenici iz poslednjeg Miljkovićevog pisma, "Sada moje pesme traže moju glavu", u njima možda prebiva samozatajni imperativ jedne zahtevne pesničke egzistencije koja je htela da se preobrazi makar u negativnu ontologiju. Možda je to preobraženje i našla u iskoraku, u paradoksalnom obrtu kojim je pevanje kao simboličko umiranje simbolično zamenjeno umiranjem kao konačnim, zanemelim pevanjem.
"...Delo nekog velikog pesnika... može uvek da bude samo istinski izraz njegovog duševnog života", još krajem prošlog veka pisao je Diltaj. Možda je, posle svih iskušenja koje je videlo naše doba, zaista vreme da uzmemo u obzir i mogućnost jedne drugačije hermeneutike za koju pesničko delo ne bi predstavljalo samo odjek, kompenzaciju ili upotpunjavanje života, već bi, obrnuto, pesnikov život mogao predstavljati dopunu i dovršenje njegovog umetničkog dela. Ne delo kao izraz i tumačenje života, nego život i, naravno, njegovo okončanje kao samooblikovani izraz i tumačenje dela -- evo formule jedne moguće, obratne hermeneutike. Nerval, Jesenjin, Atila Jožef, Džon Berimen, Paveze, Majakovski, Cvetajeva, Trakl, Celan, Silvija Plat... tek su poznatiji pripadnici bratstva svojevoljno mrtvih pesnika koji su, poput Branka Miljkovića, svoje stihove i pesme naselili usevima mogućeg razumevanja budućeg vlastitog umiranja. Apstrahovano i na izvestan način nepersonalizovano, jer podrazumeva pročišćavanje u ekstrakt doživljavanja, pesničko iskustvo preobraća se ovde paradoksalno u beskonačno prisutno i "živo" iskustvo pesnika, objedinjavajući u sebi kao u odasvud vidljivoj žiži sumu pevanja i sumu življenja: pisanje vlastitom krvlju nije više puka metafora, ono je telesna tekstura, konkretna opštost u čijoj sinkretičnoj gestualnosti odsada pa zauvek nerazlučivo a možda i nikada do kraja zaista pojmljivo, postoje i beskonačnost pisma i konačnost življenja. Za tumačenje koje prihvata valjanost ovakvog hermeneutičkog obrata pesnikova smrt stoga prestaje da bude neizbežno tabuisani skandal i postaje krunska činjenica, konačni i izabrani životni čin i vrhovni gest jednog egzistencijalnog kretanja koje se ispunjava i samoprevazilazi s one strane pevanja, zatvarajući samo na taj način sklopiv krug u kojem najzad i bez ostatka postojanje biva jednako pevanju, a ovo biva jednako umiranju.
IV deo
Tihomir Brajović
Pesničko iskustvo i smrt
"Stvarati -- to znači dati neki oblik svojoj sudbini." Ova Kamijeva misao iz "Mita o Sizifu" posebnu težinu dobija -- čini se tako iz današnje čitalačke perspektive -- u svetlu pesničkog postojanja i umiranja Branka Miljkovića. Ovo retko zahtevno pesništvo -- nije to nepoznato -- omeđeno je sa dva na prvi pogled udaljena uverenja: uverenjem da su "Reći... moćni okvir sveta", jer "sve što se dešava, dešava se na području jezika i simbola", i uverenjem da je "Poezija... pobeda nad pesnikom", jer "Pesnik je oduvek bio onaj koji u drugima leči bolest od koje sam umire" pa "...Nikada nijedan pesnik neće izdržati pretvaranje svojih reči u delo, ma kakve bile te reči". U luku od ontološkog poverenja u pesnički jezik do egzistencijalnog nepoverenja u moć pesništva da obuhvati i samo postojanje i misao o njemu smestila se Miljkovićeva stvaralačka drama. Kako se ova gotovo besprimerna pesnička avantura bližila kraju sve snažniji je, čini se, postajao unutrašnji nalog za napuštanjem zadovoljstva pravljenja lepih stihova i za preduzimanjem nekog radikalnog gesta koji bi značio dovršenje, konačno uobličenje pesnikove na jezik i življenje-umiranje raspolućene sudbine. Da, upravo gesta, onakvog kako ga shvata rani Lukač, jer "gest je skok kojim duša iz jednog dospeva u drugo, skok kojim ona napušta uvek relativne činjenice stvarnosti da bi dostigla večnu izvesnost oblika". Suština gesta je paradoks: sam se ispoljavajući kao trenutno i prolazno, on zadobija sposobnost da označi trajno i neprolazno; upućujući van sebe, on se samoprevazilazi i ovekovećuje kao janusovska mogućnost u kojoj se očigledno spajaju namera i čin, misao i delo, pevanje i postojanje, i tako zadobija žuđeni oblik egzistencijalnog pesničkog integralizma. Ni dve reči se više/ Međusobno ne slažu/ Pesme ako su lepe/ Bestidno zvuče i lažu// Na nekom mestu tuđem/ Preletajući dubine tuđe/ Mami me ptica sve luđe/ Da za njom u vatru uđem, peva Miljković u pesmi s karakterističnim naslovom "Zavođenje", nagoveštavajući, možda, svoju sazrevajuću misao o nedostatnosti verbalno-pesničkih gestova i odluci za nepovratni, okončavajući smisao svog krunskog, tragičkog životnog i pesničkog gesta.
"Samoubistvo je delotvornost stoga što apstraktnu i ispraznu negaciju čitavog bića zamenjuje negativnim radom", piše Sartr: " U pesmi treba da bude predočen sam samoubilački postupak. (...) Pošto je pesma samoubistvo čoveka i poezije, biće treba najzad da se sklopi nad tom smrću, trenutak pesničke punoće treba da odgovara trenutku uništenja." Možda nije neprikladno pomisliti da je autor zbirke Smrću protiv smrti, pesnik koji je bio opsednut idejom o istosti pevanja i umiranja, ispunjenje svoje pesničke sudbine u jednom trenutku mogao videti upravo u ovakvom "negativnom radu" vlastite voljne smrti, prihvatajući sartrovski zahtev "da u pesmi treba da bude predočen samoubilački postupak" i u isto vreme ga premašujući iskoračenjem iz verbalno-simboličkog u telesno-simbolički akt. Ako ništa drugo -- imajući u vidu i moguće vanpesničke razloge za Miljkovićev izbor voljne smrti, ali i razloge za sumnju u voljnost te smrti -- ne izgleda tako daleko od istine poverovati u to da je, zahvaljujući trajnom bavljenju mišlju o sveprisustvu smrti, autor ciklusa "Sedam mrtvih pesnika" pre negoli neko drugi mogao da se saživi sa ovakvom idejom.
Srećan ko živi posle svega što je rekao (...) Srećan ko svoju pesmu ne plati glavom -- ovi isuviše dobro poznati stihovi u sebi možda skrivaju i nešto više od neporecive zebnje. Kao i u fatumskoj rečenici iz poslednjeg Miljkovićevog pisma, "Sada moje pesme traže moju glavu", u njima možda prebiva samozatajni imperativ jedne zahtevne pesničke egzistencije koja je htela da se preobrazi makar u negativnu ontologiju. Možda je to preobraženje i našla u iskoraku, u paradoksalnom obrtu kojim je pevanje kao simboličko umiranje simbolično zamenjeno umiranjem kao konačnim, zanemelim pevanjem.
"...Delo nekog velikog pesnika... može uvek da bude samo istinski izraz njegovog duševnog života", još krajem prošlog veka pisao je Diltaj. Možda je, posle svih iskušenja koje je videlo naše doba, zaista vreme da uzmemo u obzir i mogućnost jedne drugačije hermeneutike za koju pesničko delo ne bi predstavljalo samo odjek, kompenzaciju ili upotpunjavanje života, već bi, obrnuto, pesnikov život mogao predstavljati dopunu i dovršenje njegovog umetničkog dela. Ne delo kao izraz i tumačenje života, nego život i, naravno, njegovo okončanje kao samooblikovani izraz i tumačenje dela -- evo formule jedne moguće, obratne hermeneutike. Nerval, Jesenjin, Atila Jožef, Džon Berimen, Paveze, Majakovski, Cvetajeva, Trakl, Celan, Silvija Plat... tek su poznatiji pripadnici bratstva svojevoljno mrtvih pesnika koji su, poput Branka Miljkovića, svoje stihove i pesme naselili usevima mogućeg razumevanja budućeg vlastitog umiranja. Apstrahovano i na izvestan način nepersonalizovano, jer podrazumeva pročišćavanje u ekstrakt doživljavanja, pesničko iskustvo preobraća se ovde paradoksalno u beskonačno prisutno i "živo" iskustvo pesnika, objedinjavajući u sebi kao u odasvud vidljivoj žiži sumu pevanja i sumu življenja: pisanje vlastitom krvlju nije više puka metafora, ono je telesna tekstura, konkretna opštost u čijoj sinkretičnoj gestualnosti odsada pa zauvek nerazlučivo a možda i nikada do kraja zaista pojmljivo, postoje i beskonačnost pisma i konačnost življenja. Za tumačenje koje prihvata valjanost ovakvog hermeneutičkog obrata pesnikova smrt stoga prestaje da bude neizbežno tabuisani skandal i postaje krunska činjenica, konačni i izabrani životni čin i vrhovni gest jednog egzistencijalnog kretanja koje se ispunjava i samoprevazilazi s one strane pevanja, zatvarajući samo na taj način sklopiv krug u kojem najzad i bez ostatka postojanje biva jednako pevanju, a ovo biva jednako umiranju.
*~Anti~*
Poznat
- Poruka
- 7.272
Zanimljiv podatak, ja ga nisam znao.
Znam da se profesor Gojko Tešić bavio, i još uvek se bavi istraživanjem poezije Branka Miljkovića, ima i on nekih radova ( na primer: Gojko M. Tešić, Bio-bibliografija Branka Miljkovića i radova o njemu (1951–1973), I–II, Književna istorija (Beograd), VII/ 25 i 26, (1974): 151–197, 343–396). Koga zanima evo može i da potraži.
Ne znam koliko je poznat podatak da je poznati francuski književnik Alan Boske Miljkoviću posvetio roman Potreba za nesrećom. Njih dvojica su se upoznali i imali su relativno stalnu prepisku. Treba pročitati taj roman jer glavni lik umnogome podseća na nesrećnog Branka.
*~Anti~*
Poznat
- Poruka
- 7.272
BRANKO MILJKOVIĆ ILI NEUKROTIVA REČ
Petar Džadžić
Noć suviše velika za moje zvezdano čelo
u nekim šumama crnim nepoznatim.
I drvo je reklo nemoj Jutro moje belo
ime ti svoje ostavljam kad ne mogu da se vratim
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Ko prleće koje zaboravi da cveta
sad ležim mrtav na severu sveta.
Smrti ljubomorna najveća moja noći!
(Branko Miljović:Goran)
Pesnik Branko Miljković je živeo dvadeset i sedam godina: mnogo je hteo i započeo. Pokoše na samom pragu zrelosti, priključio se velikoj porodici prerano izgubljenih naših pesnika, ostavljajući nam gorak utisak da mu je zenit ostvarenja ostao ispod vertikale mogućnosti. Sagoreo je brzo, u velikom, opsasnom plamenu svoje mislilačke i pesničke strasti, posvećen bez ostatka zagonetnom čvoru koji spliće osnovna pitanja života i razloga da se živi, smrti i muklih doziva noći, bića i nebića. Da poezija za njega nije bila samo sredstvo izraza već i način življenja, sudbonosna obaveza, da su izgovorene reči imale težinu stvarnih događaja dokazao je činom bez opoziva.
Kad mastilo sazre u krv, svi će znati
Da je isto pevati i umirati.
U krv sazreli su stihovi, vesnici nesreće:
Srećan onaj ko izađe iz opevane šume
Ko prebrodi opevano
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Srećan ko svoju pesmu ne plati glavom
Možemo uvrstiti Branka u kategoriju Ničeovih „ispaštalaca duha“ i Isidorinih pesnika “koji ukleto neumorno putuju po ponorima, i to sve jedno da li u dubinski podzemni haos i mrak ili u visinske oblasti sublimnih i apsolutnih vrednosti“. Svojim delom ispevao je bogatu stranicu posleratne književnosti.
***
Kad god sam se zapitao šta je to što je poteglo obračun unutarnjeg revolvera koji mi je ubijen, čuo sam njegovo drugarsko preklinjanje: „Drugovi, ne spletkarite“.
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
Možda će ovaj vek videti još mrtvih pesnika, ako ima pesnika
(Branko Miljković, - na godišnjicu smrti Majakovskog, Književne novine, 8. april 1960)
U noći između 11. i 12. februara 1961. godine, tragično je završio život Branko Miljković, digavši ruku na sebe. Bio je priznat pesnik, najmlađi laureat Oktobarske nagrade, pesnička pojava koja je posle Pope i Pavlovića sa najviše kritičkog elana ubačena u orbitu posleratne poezije. Već prva njegova zbirka, Uzalud je budim, zagrejala je dlanove kritici, čak i onoj poslovično opreznoj i konvencionalno strogoj na premijerama pesničkih debitanata. Kao da se na njega čekalo: tražena je, u tim stihovima, misaonost novog tipa, bez oslonca na oveštale konvencije naše tradicije, ali u spretnom spoju sa starim dražima pesničke muze, rečitošću pomalo svečanom, patetikom rima, muzikom napetih, jakih sinkopa i potmulih, tragičnih tonova. I to kao da je godilo vremenu sa tolikim nanosima pesničkog verbalizma, a čitaocima poezije, bar u licu kritičara, još i više. Branko nije poznavao trnovite staze nepriznavanja, anonimnosti, osporavanja, i sudbina „prokletih pesnika“, bar u svom spoljnjem vidu, ni okrznula ga nije.
Februarsko jutro, sada već istorija našeg sećanja, i već u istoriji tragičnih datuma naše literature, obelodanilo je prizor nesreće; pesnik stiha I drvo je reklo nemoj Jutro moje belo izabrao je za rastanak način pesnika Les Chimèrs, Žerarda de Nervala. Pred zagonetkom ove smrti, pred tajnom poslednjeg pesnikovog praskozorja, ostajemo bez pravog odgovora: sve što uočavamo i sve što naslućujemo može biti samo jedan izbor, nikako i jedina istina. Razlozi dovoljni za život nekad su dovolji i za smrt. Perspektiva krupnih biografskij događaja često je varljiva: slučaj nepoznatog porekla, kome toliko duguje život čoveka, može biti presudan i za njegov samovoljno izabran kraj. ’’Ima mnogo uzroka za jedno samoubistvo – kaže Aber Kami – i, uošte uzevši, najuočljiviji nisu bili i najdelotvorniji.’’
Ko može imenovati prave zazloge za postupak našeg pesnika? I svedočanstva njegovih drugova, nas koji smo prijateljevali sa njim, mogu li imati neki presudni značaj? Pamćenje, i kada je sigurno, prekraja činjenice: u svetlu pesnikovog kraja sve što zaborav nije pokopao dobijalo bi nova značenja, sve što je može biti obično pretilo bi da postane simbolička manifestacija. Posthumna svedočanstva – to je niz velikih falsifikata izven rukom nesvesnih krivotvoritelja.
Daću samo nekoliko opštih podataka o životu pesnika, kako bi rekao Rastko Petrović, o čoveku sa kojim smo drugovali. Znali smo za njegova, ne retka, depresivna stanja. Melanholiju je pokušao da prevlada na razne načine, ali jedan samo kao da je bio pravi, i oni koji su Branka bliže upoznali znaju to: pisanje. Noći probdevene na ulicama, u kafanama, među starim znancima i slučajnim poznanicima kao da nisu otkanjale sumorni žig sa njegovog čela. Noći probdevene za radnim stolom vraćale su ga umirenog, kao iznutra okupanog, sa novom svežinom ideja, razrešenih emocija, ponosnog za sebe, spremnog da se žarom koji se širi započne višečasovni razgovor o temama koje je ćudljivo birala njegova sjajna rečitost. Pesnici njegove generacije pobožno su slušali njegovo slovo o poeziji; obrazovaniji i oštroumniji od njih, širio je ideju o poeziji kao veri dostojnoj da joj se posveti ceo život, svaki život. Uostalom, kako kad: umeo je i da joj se ruga, da je sa gnevom, koji je neznano otkud dolazio, baca pod noge; omalovažavao je ponekad tu svoju svetinju kao što se to često čini sa bićem koje se toliko voli da su i spontani trenuci mržnje plod iste te ljubavi, njene dijalektike: protest potčinjenog, reakcija ograničene slobode. Sličnu emociju osetićemo i u zamašnom ciklusu Kritika poezije, iz zbirke Poreklo nade.
Obilna literatura zadržavala se u njemu pretvarajući se brzo u hranu koju je spravljao po svom ukusu. Konture tih lektira nazirale su se, suština je bivala izmenjena, uvek druga. Bilo je privlačno slušati ga: filozof se takmičio s pesnikom, znalac sa liričarom, odsustvo životnog iskustva nadoknađivao je bogatom apstraknošću razgorele kontempatine strasti.
Tonove nelagodnosti, koji su prožimali njegovu životnu intimu, nalazimo najbolje iskazivane njegovom pesničkom intimom. Rekao je jednom da piše iz straha: njegova poezija će potvrditi da to nije jedan od uobičajenih odgovora kojima se udovoljava novinarskoj radoznalosti...
Petar Džadžić
Noć suviše velika za moje zvezdano čelo
u nekim šumama crnim nepoznatim.
I drvo je reklo nemoj Jutro moje belo
ime ti svoje ostavljam kad ne mogu da se vratim
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Ko prleće koje zaboravi da cveta
sad ležim mrtav na severu sveta.
Smrti ljubomorna najveća moja noći!
(Branko Miljović:Goran)
Pesnik Branko Miljković je živeo dvadeset i sedam godina: mnogo je hteo i započeo. Pokoše na samom pragu zrelosti, priključio se velikoj porodici prerano izgubljenih naših pesnika, ostavljajući nam gorak utisak da mu je zenit ostvarenja ostao ispod vertikale mogućnosti. Sagoreo je brzo, u velikom, opsasnom plamenu svoje mislilačke i pesničke strasti, posvećen bez ostatka zagonetnom čvoru koji spliće osnovna pitanja života i razloga da se živi, smrti i muklih doziva noći, bića i nebića. Da poezija za njega nije bila samo sredstvo izraza već i način življenja, sudbonosna obaveza, da su izgovorene reči imale težinu stvarnih događaja dokazao je činom bez opoziva.
Kad mastilo sazre u krv, svi će znati
Da je isto pevati i umirati.
U krv sazreli su stihovi, vesnici nesreće:
Srećan onaj ko izađe iz opevane šume
Ko prebrodi opevano
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Srećan ko svoju pesmu ne plati glavom
Možemo uvrstiti Branka u kategoriju Ničeovih „ispaštalaca duha“ i Isidorinih pesnika “koji ukleto neumorno putuju po ponorima, i to sve jedno da li u dubinski podzemni haos i mrak ili u visinske oblasti sublimnih i apsolutnih vrednosti“. Svojim delom ispevao je bogatu stranicu posleratne književnosti.
***
Kad god sam se zapitao šta je to što je poteglo obračun unutarnjeg revolvera koji mi je ubijen, čuo sam njegovo drugarsko preklinjanje: „Drugovi, ne spletkarite“.
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
Možda će ovaj vek videti još mrtvih pesnika, ako ima pesnika
(Branko Miljković, - na godišnjicu smrti Majakovskog, Književne novine, 8. april 1960)
U noći između 11. i 12. februara 1961. godine, tragično je završio život Branko Miljković, digavši ruku na sebe. Bio je priznat pesnik, najmlađi laureat Oktobarske nagrade, pesnička pojava koja je posle Pope i Pavlovića sa najviše kritičkog elana ubačena u orbitu posleratne poezije. Već prva njegova zbirka, Uzalud je budim, zagrejala je dlanove kritici, čak i onoj poslovično opreznoj i konvencionalno strogoj na premijerama pesničkih debitanata. Kao da se na njega čekalo: tražena je, u tim stihovima, misaonost novog tipa, bez oslonca na oveštale konvencije naše tradicije, ali u spretnom spoju sa starim dražima pesničke muze, rečitošću pomalo svečanom, patetikom rima, muzikom napetih, jakih sinkopa i potmulih, tragičnih tonova. I to kao da je godilo vremenu sa tolikim nanosima pesničkog verbalizma, a čitaocima poezije, bar u licu kritičara, još i više. Branko nije poznavao trnovite staze nepriznavanja, anonimnosti, osporavanja, i sudbina „prokletih pesnika“, bar u svom spoljnjem vidu, ni okrznula ga nije.
Februarsko jutro, sada već istorija našeg sećanja, i već u istoriji tragičnih datuma naše literature, obelodanilo je prizor nesreće; pesnik stiha I drvo je reklo nemoj Jutro moje belo izabrao je za rastanak način pesnika Les Chimèrs, Žerarda de Nervala. Pred zagonetkom ove smrti, pred tajnom poslednjeg pesnikovog praskozorja, ostajemo bez pravog odgovora: sve što uočavamo i sve što naslućujemo može biti samo jedan izbor, nikako i jedina istina. Razlozi dovoljni za život nekad su dovolji i za smrt. Perspektiva krupnih biografskij događaja često je varljiva: slučaj nepoznatog porekla, kome toliko duguje život čoveka, može biti presudan i za njegov samovoljno izabran kraj. ’’Ima mnogo uzroka za jedno samoubistvo – kaže Aber Kami – i, uošte uzevši, najuočljiviji nisu bili i najdelotvorniji.’’
Ko može imenovati prave zazloge za postupak našeg pesnika? I svedočanstva njegovih drugova, nas koji smo prijateljevali sa njim, mogu li imati neki presudni značaj? Pamćenje, i kada je sigurno, prekraja činjenice: u svetlu pesnikovog kraja sve što zaborav nije pokopao dobijalo bi nova značenja, sve što je može biti obično pretilo bi da postane simbolička manifestacija. Posthumna svedočanstva – to je niz velikih falsifikata izven rukom nesvesnih krivotvoritelja.
Daću samo nekoliko opštih podataka o životu pesnika, kako bi rekao Rastko Petrović, o čoveku sa kojim smo drugovali. Znali smo za njegova, ne retka, depresivna stanja. Melanholiju je pokušao da prevlada na razne načine, ali jedan samo kao da je bio pravi, i oni koji su Branka bliže upoznali znaju to: pisanje. Noći probdevene na ulicama, u kafanama, među starim znancima i slučajnim poznanicima kao da nisu otkanjale sumorni žig sa njegovog čela. Noći probdevene za radnim stolom vraćale su ga umirenog, kao iznutra okupanog, sa novom svežinom ideja, razrešenih emocija, ponosnog za sebe, spremnog da se žarom koji se širi započne višečasovni razgovor o temama koje je ćudljivo birala njegova sjajna rečitost. Pesnici njegove generacije pobožno su slušali njegovo slovo o poeziji; obrazovaniji i oštroumniji od njih, širio je ideju o poeziji kao veri dostojnoj da joj se posveti ceo život, svaki život. Uostalom, kako kad: umeo je i da joj se ruga, da je sa gnevom, koji je neznano otkud dolazio, baca pod noge; omalovažavao je ponekad tu svoju svetinju kao što se to često čini sa bićem koje se toliko voli da su i spontani trenuci mržnje plod iste te ljubavi, njene dijalektike: protest potčinjenog, reakcija ograničene slobode. Sličnu emociju osetićemo i u zamašnom ciklusu Kritika poezije, iz zbirke Poreklo nade.
Obilna literatura zadržavala se u njemu pretvarajući se brzo u hranu koju je spravljao po svom ukusu. Konture tih lektira nazirale su se, suština je bivala izmenjena, uvek druga. Bilo je privlačno slušati ga: filozof se takmičio s pesnikom, znalac sa liričarom, odsustvo životnog iskustva nadoknađivao je bogatom apstraknošću razgorele kontempatine strasti.
Tonove nelagodnosti, koji su prožimali njegovu životnu intimu, nalazimo najbolje iskazivane njegovom pesničkom intimom. Rekao je jednom da piše iz straha: njegova poezija će potvrditi da to nije jedan od uobičajenih odgovora kojima se udovoljava novinarskoj radoznalosti...
Ubijen!!!
strujici
Primećen član
- Poruka
- 507
Manite se teorija zavere, njega njegovi najblizi nazalost nisu poznavali... Miljkovic je branio i Majakovskog i sebe pesnikovim amanetom "DRUGOVI NE SPLETKARITE"... On je bio prenezan za to vreme koje je neznosti ispisalo nekrolog... on se UBIO... ali ne zbog te zene koja je bila "njegov zastitni omotac od metafizicke studeni" niti zbog "prejake reci" niti zbog poezije koja ga je pobedila vec ZATO STO JE BIO BRANKO MILJKOVIC I ZATO STO JE BILO ONAKVO VREME I ONAKVI LJUDI............................
zato ponavljam "DRUGOVI NE SPLETKARITE"
zato ponavljam "DRUGOVI NE SPLETKARITE"
hedon29
Aktivan član
- Poruka
- 1.321
Koliko je meni poznato, spletkarenje znaci nesto sasvim drugo u odnosu na iznosenje svedocanstava njemu bliskih ljudi i tadasnjih okolnosti. Ne zna se sa sigurnoscu da li se ubio, ili je ubijen. Postoji sumnja. I ko je svedok da je istina sve sto je Branko rekao? Tvoj post mi lici na mistifikaciju njegovih reci.
dr.caligari
Početnik
- Poruka
- 18
Postoje stvari koje se ne mogu dodirnuti... razum ne može suditi srcu a Miljković je bio "prenežan za to vreme"...hedone29 suviše bukvalno posmatraš stvari, za pesnika je istina samo ono što ga izgrađuje, tu nema mistifikacije, jer to je poezija, ona je takva, med kada je uz pesnika smrtonosni otrov kada se okrene protiv njega... Zar stvarno mislis da je tvorac najlepših stihova (po meni) mogao biti ubijen?(namerno baš na ovaj trosmislen način formulišem ovo pitanje)
ostavi se prepucavanja i crnih hronika, nemoj bukvalisati i truditi se da nekakvim činjenicama dokažeš bilo šta... uzmi njegove stihove jer tu su skriveni svi odgovori...
"Nisu mi potrebne reči, treba mi vreme..."
ostavi se prepucavanja i crnih hronika, nemoj bukvalisati i truditi se da nekakvim činjenicama dokažeš bilo šta... uzmi njegove stihove jer tu su skriveni svi odgovori...
"Nisu mi potrebne reči, treba mi vreme..."
Милунка Савић
Buduća legenda
- Poruka
- 36.021
Nema čvrstih dokaza ni za ni protiv, znači, ostavljen je velik prostor za mnoge manipulacije, senzacionalizam, "naknadnu pamet". Uostalom, zar je, zaista, to toliko i važno? Ostaje fenomenalna Miljkovićeva poezija.
*~Anti~*
Poznat
- Poruka
- 7.272
To što sam ja naveo nije nikakva ''crna hronika'', već samo nešto što su drugi ljudi istakli. A kada već preporučuješ stihove, bilo bi zaista lepo, a i prikladno temi da preko nekih njegovih stihova pružiš odgovor ili bolje rečeno svoje mišljenje na postavljenu temu. I to je jedan od razloga zašto ova tema postoji.
*~Anti~*
Poznat
- Poruka
- 7.272
Pošto je već bilo reči o tome da se Branko odrekao svoje poezije, mišljenja sam da bi to bilo dobro dopuniti i njegovim pismom (koje je kasnije i dovelo do mnogih spekulacija u knjiiževnim krugovima, da li je Branko ubijen ili se možda ubio). Evo i tog pisma koje je Branko uputio redakciji lista ’’Duga’’ u kome se on odriče svojih knjiga i pesama. Pismo je objavljeno u ’’Dugi’’ br. 792, od 5.02.1961. godine pod naslovom ’’Odričem se svojih knjiga i pesama’’.
’’Pre svega zahvaljujem se ’’Dugi’’ i mome prijatelju Branku V. Radičeviću, koji mi omogućuju da ona ovim stanicama oglasim ono što bi ostali smatrali, možda smatrali, za čistu ludost, duševnu pomućenost, ili, što je još gore, lažnu megalomansku skromnost i licemerje, glumu, neiskrenost, itd. Želim da se zna da sam raščistio sa onim što sam naškrabao za ovo nekoliko godina. Odričem se:
1) knjige ’’Uzalud je budim’’
2) zbirke: ’’Poreklo nade’’
3) zbirke: ’’Vatra i ništa’’ (Žao mi je što nisam u stanju da vratim nagradu)
i 4) zajedničke zbirke :’’Smrću protiv smrti’’
27.01.1961.
Bgd.
Branko Miljković’’
’’Pre svega zahvaljujem se ’’Dugi’’ i mome prijatelju Branku V. Radičeviću, koji mi omogućuju da ona ovim stanicama oglasim ono što bi ostali smatrali, možda smatrali, za čistu ludost, duševnu pomućenost, ili, što je još gore, lažnu megalomansku skromnost i licemerje, glumu, neiskrenost, itd. Želim da se zna da sam raščistio sa onim što sam naškrabao za ovo nekoliko godina. Odričem se:
1) knjige ’’Uzalud je budim’’
2) zbirke: ’’Poreklo nade’’
3) zbirke: ’’Vatra i ništa’’ (Žao mi je što nisam u stanju da vratim nagradu)
i 4) zajedničke zbirke :’’Smrću protiv smrti’’
27.01.1961.
Bgd.
Branko Miljković’’
*~Anti~*
Poznat
- Poruka
- 7.272
Kao prvo, ovde se ne radi ni o kakvim ''spletkarenjima’’ ni o ’’teorijama zavere’’, već o ’’iznošenju svedočanstava njemu bliskikh ljudi’’ (kako je i sam naveo @hedon 29), a i što sam ja više puta naglašavao.
Kao drugo, to tvoje ’’DRUGOVI NE SPLETKARITE’’ izvađeno je iz konteksta celokupnog teksta koji je napisao Miljković, a nije u skladu sa onim što si rekao. Najmanje što možeš da uradiš jeste da ne banalizuješ i izopačavaš reči i da ih svodiš na značenje na koje navode samo svojim površinskim likom. Ne uzimaj iz konteksta da bi samo opravdao svoje odbijanje ovoga što je govoreno u okviru ove teme.
Na kraju, iskreno, ne osporavam tvoje mišljenje da se pesnik ubio, ali se ne bih složio i išao toliko daleko da pojednostavim razlog njegovog samoubistva (ovde konkretno ciljam na toju reč ‘’prenežan’’)…
Evo navodim čitav tekst, koji će svakako opravdati tvrdnju da su tvoje reči izvađene iz konteksta - tekst je objavljen u ’’Kniževnim novinama’’ 8.4.1960. godine, koji je Miljković napisao povodom tridesetogodišnjice smrti Vladimira Majakovskog:
’’PESMA OSTAJE AKO JE ISPEVANA U VREMENU
Majakovski se nije ubio u trenutku duševne krize. Njega je ubio višak vlastite snage i ’’revolverski pucanj iznutra’’.
Umeo je da obesnaži smisao tuđeg samoubistva, ali je sam podlegao apsurdu. Katkad sam se zapitao šta je to što je poteglo obarač unutarnjeg revolvera kojim je ubijen, čuo sam njegovo dugačko preklinjanje:’’Drugovi, ne spletkarite’’. Pa ipak, revolver nije opalio slučajno. Majakovskog nije ubila potisnuta lirika, prezaposlena nežnost. On je bio isuviše jak da bi ga mogli pobediti kanarinci. Drugačije su ptice kružile nad njegovom glavom.
Časni i strastveni ljubavnik Revolucije, isuviše muzikalan i vatren da bi mogao podneti pogrešne note koje su se javljale u ohlađenoj i normalizovanoj svakidašnjici, Majakovski je pre pristao da se ubije nego li da se prepire sa onim što je voleo više od svega. On je prihvatio Revoluciju kao ’’svoju’’ revoluciju; on nije mogao da pristane da je deli sa bilo kim.
Majakovski je bio nemiran i do kraja revolucionaran duh. Spokojstvo je smatrao nemoralnim. Njegove političke pesme, agitke i satire, govore o njegovoj večitoj društvenoj i idejnoj pesničkoj budnosti. Učinio je poeziju upotrebljivom, potrebnom u najvišem smislu. Aktivistička, pokretljiva forma i idejna aktuelnost njegovih stihova učinili su ga stvarnim pesnikom Revolucije. Posedovao je ogromnu emotivnu snagu koja je pretvarala u poeziju sve čega se takla: svakodnevni politički događaj, reklamu, parolu, politički program. Dao je obrazac revolucionarne poezije, koju karakteriše realizam i socijalistički patriotizam. Ali njegov pesnički, visokoškolovani, muzikalni realizam ne da se svesti pod dogme socijalističkog realizma.
Njegov realizam nije realizam pesničke slike i izraza, već realizam ideje i revolucionarnog saznanja. Idejnost njegove poezije je neodvojiva od njene modernosti.
Događaj se samo upola dogodio ukoliko ne nađe svoga pesnika. Oktobarska revolucija je našla svoga pesnika u Majakovskom. Ona je ušla u njegove stihove ne smanjivši svoju žestinu i snagu. Ona jemči za veličinu i značaj njegove poezije. Majakovski je umeo da pretvori stih u ’’bombu i zastavu’’, umeo je da iznese pred probuđene mase ’’poeziju trgova i ulica’’.
Ubio se aprilom.
Nikada ni jedan pesnik neće izdržati pretvaranje svojih reči u delo, ma kakve bile te reči. Isuviše je buke, otpada i pogrešaka. Možda će ovaj vek videti još mrtvih pesnika, ako ima pesnika.
Ali pesma ostaje ako je ispevana u vremenu.’’
*~Anti~*
Poznat
- Poruka
- 7.272
Kosta Dimitrijević (odlomak):
''BIO PONOSAN ŠTO JE SRBIN
Često je imao običaj da, pod dejstvom alkohola, ispoljava nacionalni ponos
Uz pozdrav, Branko je dodao još dva rada: "Pošalji mi Vaskovu adresu. Želeo bih da vam
pišem, kad imam vremena". S takvom porukom, očigledno je da se pesnik ne ubija, on je uvek znao da prkosi nedaćama i da se iskupi za ranije "grehove" novim, još boljim stihovima, što je najbližim i obećavao.
Po Mladenovićevom pisanju, iz "konteksta ovih Brankovih rečenica jasno je da je on raskrstio ne sa životom kao takvim, nego sa ranijim pretpostavljenim zabludama", što najbolje svedoče rukopisi novih, započetih pesama u zelenoj fascikli nađenoj na njegovom radnom stolu u iznajmljenoj sobi, na adresi Bjankijeva 11.
Povodom kritičkih Mladenovićevih primedbi, Petar Džadžić u članku Pravo izbora, očigledno pokoleban u vezi sa svojim ranijim stavom, odnosno uverenjem da je Branko izvršio samoubistvo, donekle sve to sagledava u drugačijem svetlu: "Ne isključujem ni mogućnost ubistva. Ali takva teza zahteva trezvenu i objektivno proučenu argumentaciju... U poslednje vreme javnosti su predočeni i novi, dosad nepoznati detalji vezani za Brankove poslednje časove. Valja ih pažljivo i nepristrasno ispitati, ali ne da bi se optuživao neko ko možda to ne zaslužuje, nego istine radi i zadovoljenja pravde..." (Književne novine, 15. februar 1994).
Detaljno, studiozno i analitički razmatrajući Brankov tragični slučaj, Tasa Mladenović izvodi pretpostavku s kojom bi se autor ove knjige najviše složio: "Branko je često imao običaj da, pod dejstvom alkohola ali i bez njega, ispoljava svoj nacionalistički ponos što je Srbin i što pripada srpskom narodu. Skretao sam mu pažnju i molio da strogo pazi u kom i kakvom društvu to može da kaže, a u kome ne sme. Nije isključeno da je, tog svog poslednjeg dana i te svoje poslednje noći, dao neku takvu izjavu i da je, zbog toga platio glavom.
Ubistvo su mogli da izvrše i ljudi iz zagrebačkog podzemlja, dakle ljudi bez neke sasvim određene političke fizionomije i političkog opredeljenja. Virus frankovluka trajao je već jedan i po vek, nažalost, našao svoje mesto u duši mnogih hrvatskih takozvanih običnih ljudi, brižljivo negovan od jednog dela intelektualne elite.
Najnoviji događaji u Hrvatskoj, obnavljanje genocida i nikakvim moralnim obzirima omeđena svirepa borba koju su poveli protiv svega što je srpsko, uveravao me je definitivno da Branko Miljković nije samoubica, već da je mučki ubijen! Tvrdnja da je digao ruku na sebe zbog jedne žene u koju se bio zaljubio i koja ga je napustila, po mom dubokom uverenju, nema realnog osnova..." (Tanasije Mladenović: Usputne skice za portrete, 1993).
Slično mišljenje o pesnikovoj likvidaciji iskazao mi je i Brankov pobratim dr Laza Tomašević, ističući u jednom razgovoru:
- S obzirom na to da sam i lično, tokom ranijih godina, prisustvovao Brankovom naglom, neodmerenom reagovanju, naročito ako je bio pod dejstvom alkohola, smatram, kao i niz njegovih poznanika, da je Mladenovićevo razmišljanje o tom nažalost do ovih dana nerazjašnjenom ubistvu sasvim opravdano. Ali, ako je do toga došlo, odnosno ako se Branko zbog ovog patriotizma u periferijskoj zagrebačkoj kafani potukao sa nekim ustaškim privrženikom, onda je to bila politička likvidacija.
Naravno da islednici onda zatiru sve bitne dokaze i tragove za razjašnjenje jer su u službi vlasti. Možda su taj gnusan zločin izvršili i plaćenici, te ubice za novac su danas u velikoj modi. I Mladenović napominje da su, po svoj prilici, za to ubistvo bili angažovani "ljudi iz zagrebačkog podzemlja", koji su se, inače, okupljali u toj periferijskoj kafani na zlom glasu, tako da je, kažu, i policija izbegavala i imala kao takvu obeleženu na svojoj mapi.
Međutim, po kasnijem verodostojnom svedočenju pesnikinje Dobrile Nikolić, mogla se desiti i režimska likvidacija od strane titoističke vlasti, i to ne samo zbog pesnikovog odricanja od svog dela, među kojima se nalazila slavopojka Brozu u poeziji i prozi, nego se to odigralo i u vezi sa Brankovim razočarenjem u režim koji mu nije omogućio uslove za pristojan život.
Inače, moje je mišljenje da Branko nikad nije bio sklon stvarnim samoubilačkim namerama, ni po mentalitetu, ni po psihičkoj strukturi, a pogotovo što je uvek težio ka napretku u karijeri i još većoj pesničkoj slavi. Čak je zbog tih osobina postao naklonjen režimu kojem nije iskreno verovao niti se s nepravdama mirio.
To moje mišljenje potkrepljuju činjenice da je Branko imao izrazito samoljubiv karakter. A poznato je da je radi reklamiranja svoje poezije i boemstva uz konzumiranje alkohola pravio skandale o kojima se mnogo govorilo. To zatvara krug gorke istine da Branko ni u snovima nije stvarno pomišljao da sebi oduzme život.
Ono što mislim, a čak sam u to siguran, da su ubice imale dovoljno materijala za svoj alibi, ne samo zbog njegove izrazito pesimistične poezije, nego koristeći Brankov zaokupljen duh fenomenom smrti u cilju njegovog razjašnjenja, te su sve te okolnosti sjajno iskoristili za svoje perfidno opravdanje.
Sećam se da je Branko razmišljajući na temu rađanja i smrti rado citirao dve Sartrove misli: "Ceo život je smrt. Lagano umiranje", i "Život počinje s onu stranu očaja". Na te teme znao je Branko beskrajno da lamentira pozivajući u pomoć i omiljene drevne filozofe osuđujući samoubistvo kao kukavan čin ističući da čovek pri pameti nikad nije u stanju da na sebe podigne ruku vršeći suicid.
Na temu pesnikovog ubistva ili samoubistva objavljeno je mnogo protivurečnih izjava i napisa, čak i nekoliko psihijatrijskih studija, koje se svode samo na pretpostavke dok nas prilikom pokušaja rasvetljavanja te enigme ili "rašomonijade" više interesuju dokumentovana, strana događanja.''
''BIO PONOSAN ŠTO JE SRBIN
Često je imao običaj da, pod dejstvom alkohola, ispoljava nacionalni ponos
Uz pozdrav, Branko je dodao još dva rada: "Pošalji mi Vaskovu adresu. Želeo bih da vam
pišem, kad imam vremena". S takvom porukom, očigledno je da se pesnik ne ubija, on je uvek znao da prkosi nedaćama i da se iskupi za ranije "grehove" novim, još boljim stihovima, što je najbližim i obećavao.
Po Mladenovićevom pisanju, iz "konteksta ovih Brankovih rečenica jasno je da je on raskrstio ne sa životom kao takvim, nego sa ranijim pretpostavljenim zabludama", što najbolje svedoče rukopisi novih, započetih pesama u zelenoj fascikli nađenoj na njegovom radnom stolu u iznajmljenoj sobi, na adresi Bjankijeva 11.
Povodom kritičkih Mladenovićevih primedbi, Petar Džadžić u članku Pravo izbora, očigledno pokoleban u vezi sa svojim ranijim stavom, odnosno uverenjem da je Branko izvršio samoubistvo, donekle sve to sagledava u drugačijem svetlu: "Ne isključujem ni mogućnost ubistva. Ali takva teza zahteva trezvenu i objektivno proučenu argumentaciju... U poslednje vreme javnosti su predočeni i novi, dosad nepoznati detalji vezani za Brankove poslednje časove. Valja ih pažljivo i nepristrasno ispitati, ali ne da bi se optuživao neko ko možda to ne zaslužuje, nego istine radi i zadovoljenja pravde..." (Književne novine, 15. februar 1994).
Detaljno, studiozno i analitički razmatrajući Brankov tragični slučaj, Tasa Mladenović izvodi pretpostavku s kojom bi se autor ove knjige najviše složio: "Branko je često imao običaj da, pod dejstvom alkohola ali i bez njega, ispoljava svoj nacionalistički ponos što je Srbin i što pripada srpskom narodu. Skretao sam mu pažnju i molio da strogo pazi u kom i kakvom društvu to može da kaže, a u kome ne sme. Nije isključeno da je, tog svog poslednjeg dana i te svoje poslednje noći, dao neku takvu izjavu i da je, zbog toga platio glavom.
Ubistvo su mogli da izvrše i ljudi iz zagrebačkog podzemlja, dakle ljudi bez neke sasvim određene političke fizionomije i političkog opredeljenja. Virus frankovluka trajao je već jedan i po vek, nažalost, našao svoje mesto u duši mnogih hrvatskih takozvanih običnih ljudi, brižljivo negovan od jednog dela intelektualne elite.
Najnoviji događaji u Hrvatskoj, obnavljanje genocida i nikakvim moralnim obzirima omeđena svirepa borba koju su poveli protiv svega što je srpsko, uveravao me je definitivno da Branko Miljković nije samoubica, već da je mučki ubijen! Tvrdnja da je digao ruku na sebe zbog jedne žene u koju se bio zaljubio i koja ga je napustila, po mom dubokom uverenju, nema realnog osnova..." (Tanasije Mladenović: Usputne skice za portrete, 1993).
Slično mišljenje o pesnikovoj likvidaciji iskazao mi je i Brankov pobratim dr Laza Tomašević, ističući u jednom razgovoru:
- S obzirom na to da sam i lično, tokom ranijih godina, prisustvovao Brankovom naglom, neodmerenom reagovanju, naročito ako je bio pod dejstvom alkohola, smatram, kao i niz njegovih poznanika, da je Mladenovićevo razmišljanje o tom nažalost do ovih dana nerazjašnjenom ubistvu sasvim opravdano. Ali, ako je do toga došlo, odnosno ako se Branko zbog ovog patriotizma u periferijskoj zagrebačkoj kafani potukao sa nekim ustaškim privrženikom, onda je to bila politička likvidacija.
Naravno da islednici onda zatiru sve bitne dokaze i tragove za razjašnjenje jer su u službi vlasti. Možda su taj gnusan zločin izvršili i plaćenici, te ubice za novac su danas u velikoj modi. I Mladenović napominje da su, po svoj prilici, za to ubistvo bili angažovani "ljudi iz zagrebačkog podzemlja", koji su se, inače, okupljali u toj periferijskoj kafani na zlom glasu, tako da je, kažu, i policija izbegavala i imala kao takvu obeleženu na svojoj mapi.
Međutim, po kasnijem verodostojnom svedočenju pesnikinje Dobrile Nikolić, mogla se desiti i režimska likvidacija od strane titoističke vlasti, i to ne samo zbog pesnikovog odricanja od svog dela, među kojima se nalazila slavopojka Brozu u poeziji i prozi, nego se to odigralo i u vezi sa Brankovim razočarenjem u režim koji mu nije omogućio uslove za pristojan život.
Inače, moje je mišljenje da Branko nikad nije bio sklon stvarnim samoubilačkim namerama, ni po mentalitetu, ni po psihičkoj strukturi, a pogotovo što je uvek težio ka napretku u karijeri i još većoj pesničkoj slavi. Čak je zbog tih osobina postao naklonjen režimu kojem nije iskreno verovao niti se s nepravdama mirio.
To moje mišljenje potkrepljuju činjenice da je Branko imao izrazito samoljubiv karakter. A poznato je da je radi reklamiranja svoje poezije i boemstva uz konzumiranje alkohola pravio skandale o kojima se mnogo govorilo. To zatvara krug gorke istine da Branko ni u snovima nije stvarno pomišljao da sebi oduzme život.
Ono što mislim, a čak sam u to siguran, da su ubice imale dovoljno materijala za svoj alibi, ne samo zbog njegove izrazito pesimistične poezije, nego koristeći Brankov zaokupljen duh fenomenom smrti u cilju njegovog razjašnjenja, te su sve te okolnosti sjajno iskoristili za svoje perfidno opravdanje.
Sećam se da je Branko razmišljajući na temu rađanja i smrti rado citirao dve Sartrove misli: "Ceo život je smrt. Lagano umiranje", i "Život počinje s onu stranu očaja". Na te teme znao je Branko beskrajno da lamentira pozivajući u pomoć i omiljene drevne filozofe osuđujući samoubistvo kao kukavan čin ističući da čovek pri pameti nikad nije u stanju da na sebe podigne ruku vršeći suicid.
Na temu pesnikovog ubistva ili samoubistva objavljeno je mnogo protivurečnih izjava i napisa, čak i nekoliko psihijatrijskih studija, koje se svode samo na pretpostavke dok nas prilikom pokušaja rasvetljavanja te enigme ili "rašomonijade" više interesuju dokumentovana, strana događanja.''
*~Anti~*
Poznat
- Poruka
- 7.272
Kosta Dimitrijević (odlomak):
''ŽELEO DA BUDE AMBASADOR
Branko se žalio da mu teško padaju kritike
Povodom tih izjava dugo sam u kafe-restoranu Terazije razgovarao sa Brankom, otvoreno mu zamerajući što je toliko snishodljiv prema vlastodršcima u našoj kulturi, tvrdeći da on za to nema razloga, jer je on, iako još u razvoju, bolji pesnik. On se branio pominjući da mora tako jer od toga zavisi njegova dalja karijera, samouvereno nagovestivši:
-Videćeš, ja ću otići toliko daleko da vas, moje sadašnje prijatelje, neću ni poznavati. Pre rata, neki značajni pesnici bili su poslanici i ambasadori. Garantujem ti da ću ja biti od pisaca prvi ambasador svoje zemlje u inostranstvu. Govorio je tako samouvereno da sam mu verovao...
Sećam se kad mu je objavljena prva zbirka sa koliko je zebnje čekao da se pojave njeni prikazi, žaleći mi se da njegovu refleksivnu poeziju teško shvataju. Sa skoro isklijalim suzama u očima žalio mi se da ga zavidljivci ogovaraju da prepisuje Valerijeve i Eliotove stihove koje se trudio da uspešno prevede, poput toliko drugih značajnih ruskih i francuskih pesnika.
Tešio sam ga da pesnici koji donose novine, većinom teško prolaze kod široke čitalačke publike i stroge kritike, dok je zamerao neosimbolistima sa Jeremićem na čelu, što ništa ne preduzimaju da se njegova zbirka analitičnije prikaže. Prebacivao je na ovaj način i meni što sam u Književnim novinama prikazao odličnu Lazićevu zbirku pripovedaka Putem pored reke, dok o njegovoj zbirci ćutim. Najviše se ljutio na Jeremića ističući:
-Kakav je postao Dragan najbolje se vidi u njegovom prikazu mlade literature u NIN-u, gde uopšte ne spominje neosimboliste. A najviše me je zapanjio što sa simpatijama pominje imena Mirkovića i Miloradovića, koji su najgore pisali o neosimbolistima. Mora da je po nečijoj direktivi odozgo okrenuo ćurak naopako...
Pričao mi je Branko da je jedna njemu naklonjena osoba na visokom položaju angažovala kritičara Pava Broza da napiše prikaz njegove zbirke, a posle toga, i ostali će, bio je uveren, u horu zapevati. Tako se i desilo. Čitajući pregršt pohvalnih ocena njegovoj poeziji Branka sam prvi put video presrećnog, kupovao je po nekoliko primeraka novina. Kritika je s pravom ukazivala da se rodio "zreo lirik" nove generacije. Radovali smo se i mi, njegovi prijatelji i sapatnici, nadajući se da će se pesnik najzad manuti alkohola i opijen uspehom prionuti da ostvari najavljene nove zbirke Veče bola, Moravske elegije, Vatra i ništa...
Taj most koji je toliko želeo da spoji sa drugima, Branku je polazilo za rukom da ostvari samo u trenucima izuzetnog nadahnuća, kada bi svojim kafanskim opservacijama zadivljavao sve prisutne, ali pri tom bi opet preterivao u piću.
Uteha u alkoholu
Nikada neću zaboraviti jedan veoma neprijatan doživljaj sa Brankom s jeseni 1957. godine, baš u vreme kada je svojom volšebnom poetikom stekao najviše simpatija, mada je bilo i otpora na račun njegovog "buncanja" i "nebuloza", kako su izvesni govorili o njoj s potcenjivanjem.
Preosetljiv, verovatno zbog tog nerazumevanja, Branko je i patio pokušavajući da nađe utehu u alkoholu.
Bilo je to u sumrak, kada smo imali zakazano književno veče u poznatoj "Četrdeset petici", zakasnio sam koji minut, a u sauli srećem Branka prebledelog od pića, kako se pridržava za mermerni stub, nešto šapuće, kao da sebe preslišava. Kada sam mu se javio, on me srdačno potapša po ramenu, obradovan što me vidi, pa grčevito se pridržavajući za gelender s mukom pođe stepenicama ka gornjem spratu gde se nalazila sala, mrmljajući koliko sam mogao da razumem:
- Pokazaćemo mi njima! I mi konja za trku imamo!... Videće, oni šta mi znamo!...
Uzalud sam Branka nagovarao da ne idemo na to književno veče plašeći se skandala, dok je produžio slabo osvetljenim hodnikom ka širom otvorenim vratima iza kojih se videla publika, verovatno nestrpljiva zbog pesnika koji nije stizao. Odjednom, Branko se zaustavi ispred prozorčića s vatrogasnim priborom unutra, koji ,kako nije bio zaključan, otvori, pa uz prigušeno cerekanje poče odvrtati ručicu mehanizma, tako da ga zapljusnu nagli vodeni slap.
Voda u hodniku
Uzalud sam pokušao da zatvorim ručicu dok je Branko posrćući bežao hodnikom koji je počela da plavi voda, tako da našavši se u tako glupoj situaciji, potrčah za njim stigavši ga tek na ulici. Ne znam, ali mogu pretpostaviti šta se u prepunoj sali tada desilo kada je voda počela i tamo da prodire. Zadihani od žurbe, za sve vreme pridržavao sam Branka da se ne oklizne i padne, obreli smo se na Kalemegdanu, a kad smo zauzeli najbližu klupu, Branko reče:
- E, sad znaš zašto nam je Bog podario noge...
Pokušao sam da mu predočim da to što je uradio ne priliči njegovom renomeu, ali Branko se na to nije obazirao već je glumom imitirao verovatno nastalu paniku u sali prilikom prodora vode:
- Eh, samo da sam mogao videti lica tih praznoglavaca i tupadžija, komentarisao je kreveljeći se Branko, pa tek mojih obožavateljki, koje od mene traže poeziju dok onim ništacima daju onu stvar, mamicu im njihovu...
AKO DOĐEM NA VRASLT, STRELJAĆU TE!
Prijatelj si mi i kao takav znaš sve moje loše strane
Zamisli, ako je neko od tih zevzeka još povikao "Spasavajmo se, potop!" Uh, bre, sad baš žalim što nisam ostao tamo, u hodniku, da im vidim uplašene njuške. To bi me vratilo životnim radostima...
Shvativši da je Branka u ovakvom stanju uzalud opominjati, ništa mi drugo nije preostalo nego da slušam njegove beskrajne lamentacije o vodi, vatri, zemlji i bilju, a sve začinjeno omiljenim citatima s pozivanjem na obožavanog Heraklita: "Smrt zemlje rodi vodu, smrt vode rodi vazduh..." Pomiljao je još neke poznate misli antičkih filozofa, verovatno trudeći se da mi dokaže da je pri čistoj svesti, da nije pod totalnim, zlokobnim dejstvom alkohola, a potom mi postavi pitanje: - Da li si mi prijatelj?
Smrtna presuda
Kad sam odgovorio potvrdno, Branko će opet: - Da li si ti moj iskreni prijatelj? Dobivši opet potvrdan odgovor uz opasku da to sam treba da proceni, Branko odjednom povišenim tonom reče: - Slušaj, ja te ovo sasvim ozbiljno pitam. I upozoravam te da taj odgovor u izvesnom trenutku može biti i - smrtna presuda.
Znajući da mu te večeri nisu sve koze na broju morao sam da ga opomenom: -Pobogu, Branko, ako si malo više popio, nadam se da nisi sasvim izgubio pamet.
A Branko idući za svojim mislima kao u halucinaciji tihim glasom, skoro šapućući, reče mi: - Pitao sam te da li si mi zaista prijatelj jer da jesi, znaš, onda kada bih došao na vlast ja bih tebe odmah streljao!
S čuđenjem saslušavši tu "presudu" koju mi je Branko izrekao, ja mu samo postavih pitanje: - A zašto bi to učinio? - Kako zašto? - kao čudeći se izusti opet šapatom Branko. - Zar ti nije jasno? - Nije, i ostavi se šale...- odmahnuh rukom, doduše već pomalo iznerviran, spremajući se da pođem. - Čekaj! - reče Branko ustajući s klupe.- Hoću da ti objasnim.
-Pametnije je jutro od večeri, odgovorih, bolje sutra o svemu da popričamo. - Sutra će možda biti kasno- reče Branko.- Pitaš, čudiš se, zašto bih te ja, da se domognem vrhunske vlasti, odmah skratio za glavu? A to je tako jednostavno...
- Pa, pravo da ti kažem i čudim se, odgovorih, zapanjen sam kakve ti sve gluposti večeras nisu pale na pamet... - Ali, ja baš sve mislim ozbiljno -reče Branko unoseći mi se u lice.- Da sam ja na vlasti, zapravo čim bih dobio vrhunsku vlast, odmah bi te streljao. - Dobro, a zašto bi to učinio? - pitam tek da pijanu bedu skinem s vrata.
- Pa, eto, zato što si mi prijatelj! - odgovori Branko.- Zaista, mislim da si pravi, dobar prijatelj, a takve veoma cenim...
- Izvini, Branko, ali ja te ne razumem? ... Zagrlivši me Branko poče da mi razjašnjava svoju pretnju: - E, zašto bih te streljao? Pa, jednostavno zato što si mi prijatelj i kao takav znaš sve moje loše strane... To znaju i moji ostali, dragi prijatelji, Žika, Boža, Mića, Dragan, pa ni njihne bih poštedeo. A zašto? , opet ćeš me pitati.
Pa, zato, u vreme kada preuzmem vlast, da bih izbegao ogovaranje svojih najboljih prijatelja, potpisao bih vam odmah smrtne presude. Kao što je činio onaj pametan gad Hitler, a i naš Broz s čistkom prve pariske garniture s Gorkićem na čelu, samo o tome nikom ne govori ako ti je glava još mila i hoćeš da je zadržiš na ramenu. Taj što je sada na vlasti, kojem svi metanišu a ne znaju ni ko je, ni odakle dolazi, nije mutav nego dobro zna šta radi.
Da bi me spasli, jer, ponekad mnogo lajem, sada me uvlače u Partiju, a tu nema vrdanja, zato ispitujući savest toliko i pijem. Ali, nema mi drugog izlaza. Zapamti, sreća je vaša, mojih prijatelja, što još nisam na vlasti, jer uveren sam da bih prevazišao i Kaligulu, a tek šta bi dočekale one ženske koje su me izneverile... Nego, vidim da želiš što pre da odeš, evo ti ruke, i sve ovo zaboravi, život teče dalje, a mene će ubiti prejaka reč.
Sam u tami
I Branko mi pruži desnicu u znak oproštaja, ali kad sam pošao, teturajući me stiže, rekavši da se boji da ostane sam u tami, predloživši da odemo kod Ive na večeru u Klub književnika, čiji smo česti gosti bili u to vreme. Prihvatio sam to uz uslov da više ne govori to što sam malopre čuo. Branko je dao svoju reč tražeći od mene da sve zaboravim i obrevši se u Klubu književnika, sjajno je sve zabavio svojim zanimljivim opaskama i pričama. To je bio onaj drugi Branko, koji je pravi nije bilo lako iz prve odgonetnuti...''
''ŽELEO DA BUDE AMBASADOR
Branko se žalio da mu teško padaju kritike
Povodom tih izjava dugo sam u kafe-restoranu Terazije razgovarao sa Brankom, otvoreno mu zamerajući što je toliko snishodljiv prema vlastodršcima u našoj kulturi, tvrdeći da on za to nema razloga, jer je on, iako još u razvoju, bolji pesnik. On se branio pominjući da mora tako jer od toga zavisi njegova dalja karijera, samouvereno nagovestivši:
-Videćeš, ja ću otići toliko daleko da vas, moje sadašnje prijatelje, neću ni poznavati. Pre rata, neki značajni pesnici bili su poslanici i ambasadori. Garantujem ti da ću ja biti od pisaca prvi ambasador svoje zemlje u inostranstvu. Govorio je tako samouvereno da sam mu verovao...
Sećam se kad mu je objavljena prva zbirka sa koliko je zebnje čekao da se pojave njeni prikazi, žaleći mi se da njegovu refleksivnu poeziju teško shvataju. Sa skoro isklijalim suzama u očima žalio mi se da ga zavidljivci ogovaraju da prepisuje Valerijeve i Eliotove stihove koje se trudio da uspešno prevede, poput toliko drugih značajnih ruskih i francuskih pesnika.
Tešio sam ga da pesnici koji donose novine, većinom teško prolaze kod široke čitalačke publike i stroge kritike, dok je zamerao neosimbolistima sa Jeremićem na čelu, što ništa ne preduzimaju da se njegova zbirka analitičnije prikaže. Prebacivao je na ovaj način i meni što sam u Književnim novinama prikazao odličnu Lazićevu zbirku pripovedaka Putem pored reke, dok o njegovoj zbirci ćutim. Najviše se ljutio na Jeremića ističući:
-Kakav je postao Dragan najbolje se vidi u njegovom prikazu mlade literature u NIN-u, gde uopšte ne spominje neosimboliste. A najviše me je zapanjio što sa simpatijama pominje imena Mirkovića i Miloradovića, koji su najgore pisali o neosimbolistima. Mora da je po nečijoj direktivi odozgo okrenuo ćurak naopako...
Pričao mi je Branko da je jedna njemu naklonjena osoba na visokom položaju angažovala kritičara Pava Broza da napiše prikaz njegove zbirke, a posle toga, i ostali će, bio je uveren, u horu zapevati. Tako se i desilo. Čitajući pregršt pohvalnih ocena njegovoj poeziji Branka sam prvi put video presrećnog, kupovao je po nekoliko primeraka novina. Kritika je s pravom ukazivala da se rodio "zreo lirik" nove generacije. Radovali smo se i mi, njegovi prijatelji i sapatnici, nadajući se da će se pesnik najzad manuti alkohola i opijen uspehom prionuti da ostvari najavljene nove zbirke Veče bola, Moravske elegije, Vatra i ništa...
Taj most koji je toliko želeo da spoji sa drugima, Branku je polazilo za rukom da ostvari samo u trenucima izuzetnog nadahnuća, kada bi svojim kafanskim opservacijama zadivljavao sve prisutne, ali pri tom bi opet preterivao u piću.
Uteha u alkoholu
Nikada neću zaboraviti jedan veoma neprijatan doživljaj sa Brankom s jeseni 1957. godine, baš u vreme kada je svojom volšebnom poetikom stekao najviše simpatija, mada je bilo i otpora na račun njegovog "buncanja" i "nebuloza", kako su izvesni govorili o njoj s potcenjivanjem.
Preosetljiv, verovatno zbog tog nerazumevanja, Branko je i patio pokušavajući da nađe utehu u alkoholu.
Bilo je to u sumrak, kada smo imali zakazano književno veče u poznatoj "Četrdeset petici", zakasnio sam koji minut, a u sauli srećem Branka prebledelog od pića, kako se pridržava za mermerni stub, nešto šapuće, kao da sebe preslišava. Kada sam mu se javio, on me srdačno potapša po ramenu, obradovan što me vidi, pa grčevito se pridržavajući za gelender s mukom pođe stepenicama ka gornjem spratu gde se nalazila sala, mrmljajući koliko sam mogao da razumem:
- Pokazaćemo mi njima! I mi konja za trku imamo!... Videće, oni šta mi znamo!...
Uzalud sam Branka nagovarao da ne idemo na to književno veče plašeći se skandala, dok je produžio slabo osvetljenim hodnikom ka širom otvorenim vratima iza kojih se videla publika, verovatno nestrpljiva zbog pesnika koji nije stizao. Odjednom, Branko se zaustavi ispred prozorčića s vatrogasnim priborom unutra, koji ,kako nije bio zaključan, otvori, pa uz prigušeno cerekanje poče odvrtati ručicu mehanizma, tako da ga zapljusnu nagli vodeni slap.
Voda u hodniku
Uzalud sam pokušao da zatvorim ručicu dok je Branko posrćući bežao hodnikom koji je počela da plavi voda, tako da našavši se u tako glupoj situaciji, potrčah za njim stigavši ga tek na ulici. Ne znam, ali mogu pretpostaviti šta se u prepunoj sali tada desilo kada je voda počela i tamo da prodire. Zadihani od žurbe, za sve vreme pridržavao sam Branka da se ne oklizne i padne, obreli smo se na Kalemegdanu, a kad smo zauzeli najbližu klupu, Branko reče:
- E, sad znaš zašto nam je Bog podario noge...
Pokušao sam da mu predočim da to što je uradio ne priliči njegovom renomeu, ali Branko se na to nije obazirao već je glumom imitirao verovatno nastalu paniku u sali prilikom prodora vode:
- Eh, samo da sam mogao videti lica tih praznoglavaca i tupadžija, komentarisao je kreveljeći se Branko, pa tek mojih obožavateljki, koje od mene traže poeziju dok onim ništacima daju onu stvar, mamicu im njihovu...
AKO DOĐEM NA VRASLT, STRELJAĆU TE!
Prijatelj si mi i kao takav znaš sve moje loše strane
Zamisli, ako je neko od tih zevzeka još povikao "Spasavajmo se, potop!" Uh, bre, sad baš žalim što nisam ostao tamo, u hodniku, da im vidim uplašene njuške. To bi me vratilo životnim radostima...
Shvativši da je Branka u ovakvom stanju uzalud opominjati, ništa mi drugo nije preostalo nego da slušam njegove beskrajne lamentacije o vodi, vatri, zemlji i bilju, a sve začinjeno omiljenim citatima s pozivanjem na obožavanog Heraklita: "Smrt zemlje rodi vodu, smrt vode rodi vazduh..." Pomiljao je još neke poznate misli antičkih filozofa, verovatno trudeći se da mi dokaže da je pri čistoj svesti, da nije pod totalnim, zlokobnim dejstvom alkohola, a potom mi postavi pitanje: - Da li si mi prijatelj?
Smrtna presuda
Kad sam odgovorio potvrdno, Branko će opet: - Da li si ti moj iskreni prijatelj? Dobivši opet potvrdan odgovor uz opasku da to sam treba da proceni, Branko odjednom povišenim tonom reče: - Slušaj, ja te ovo sasvim ozbiljno pitam. I upozoravam te da taj odgovor u izvesnom trenutku može biti i - smrtna presuda.
Znajući da mu te večeri nisu sve koze na broju morao sam da ga opomenom: -Pobogu, Branko, ako si malo više popio, nadam se da nisi sasvim izgubio pamet.
A Branko idući za svojim mislima kao u halucinaciji tihim glasom, skoro šapućući, reče mi: - Pitao sam te da li si mi zaista prijatelj jer da jesi, znaš, onda kada bih došao na vlast ja bih tebe odmah streljao!
S čuđenjem saslušavši tu "presudu" koju mi je Branko izrekao, ja mu samo postavih pitanje: - A zašto bi to učinio? - Kako zašto? - kao čudeći se izusti opet šapatom Branko. - Zar ti nije jasno? - Nije, i ostavi se šale...- odmahnuh rukom, doduše već pomalo iznerviran, spremajući se da pođem. - Čekaj! - reče Branko ustajući s klupe.- Hoću da ti objasnim.
-Pametnije je jutro od večeri, odgovorih, bolje sutra o svemu da popričamo. - Sutra će možda biti kasno- reče Branko.- Pitaš, čudiš se, zašto bih te ja, da se domognem vrhunske vlasti, odmah skratio za glavu? A to je tako jednostavno...
- Pa, pravo da ti kažem i čudim se, odgovorih, zapanjen sam kakve ti sve gluposti večeras nisu pale na pamet... - Ali, ja baš sve mislim ozbiljno -reče Branko unoseći mi se u lice.- Da sam ja na vlasti, zapravo čim bih dobio vrhunsku vlast, odmah bi te streljao. - Dobro, a zašto bi to učinio? - pitam tek da pijanu bedu skinem s vrata.
- Pa, eto, zato što si mi prijatelj! - odgovori Branko.- Zaista, mislim da si pravi, dobar prijatelj, a takve veoma cenim...
- Izvini, Branko, ali ja te ne razumem? ... Zagrlivši me Branko poče da mi razjašnjava svoju pretnju: - E, zašto bih te streljao? Pa, jednostavno zato što si mi prijatelj i kao takav znaš sve moje loše strane... To znaju i moji ostali, dragi prijatelji, Žika, Boža, Mića, Dragan, pa ni njihne bih poštedeo. A zašto? , opet ćeš me pitati.
Pa, zato, u vreme kada preuzmem vlast, da bih izbegao ogovaranje svojih najboljih prijatelja, potpisao bih vam odmah smrtne presude. Kao što je činio onaj pametan gad Hitler, a i naš Broz s čistkom prve pariske garniture s Gorkićem na čelu, samo o tome nikom ne govori ako ti je glava još mila i hoćeš da je zadržiš na ramenu. Taj što je sada na vlasti, kojem svi metanišu a ne znaju ni ko je, ni odakle dolazi, nije mutav nego dobro zna šta radi.
Da bi me spasli, jer, ponekad mnogo lajem, sada me uvlače u Partiju, a tu nema vrdanja, zato ispitujući savest toliko i pijem. Ali, nema mi drugog izlaza. Zapamti, sreća je vaša, mojih prijatelja, što još nisam na vlasti, jer uveren sam da bih prevazišao i Kaligulu, a tek šta bi dočekale one ženske koje su me izneverile... Nego, vidim da želiš što pre da odeš, evo ti ruke, i sve ovo zaboravi, život teče dalje, a mene će ubiti prejaka reč.
Sam u tami
I Branko mi pruži desnicu u znak oproštaja, ali kad sam pošao, teturajući me stiže, rekavši da se boji da ostane sam u tami, predloživši da odemo kod Ive na večeru u Klub književnika, čiji smo česti gosti bili u to vreme. Prihvatio sam to uz uslov da više ne govori to što sam malopre čuo. Branko je dao svoju reč tražeći od mene da sve zaboravim i obrevši se u Klubu književnika, sjajno je sve zabavio svojim zanimljivim opaskama i pričama. To je bio onaj drugi Branko, koji je pravi nije bilo lako iz prve odgonetnuti...''
*~Anti~*
Poznat
- Poruka
- 7.272
Kosta Dimitrijević (odlomak):
''VALST ZABRANILA ŠIRENJE ISTRAGE
Komunističkim vlastima odgovaralo da se ne istražuje misteriozna smrt srpskog pesnika u Zagrebu
U cilju otkrivanja zakulisnih događanja i prave istine, nikad ne prihvativši zvaničnu verziju o Brankovoj smrti, zajedno sa njegovim bratom Dragišom, nastavio sam dalja traganja. Pri tom nadležni držali su se one poznate Sokratove sentence "Znam da ništa ne znam", dok je književnik Tasa Mladenović imao hrabrosti da doprinese bližem rasvetljavanju tog slučaja 1991. godine prilikom svoje TV emisije Portret po sećanju, koja je uzbudila ondašnju javnost naročito tvrdnjom da je posredi političko ubistvo.
Poput svojih roditelja i Brankov brat Dragiša, koji je radio u Skupštini grada Beograda, nikada nije mogao da prihvati zvaničnu verziju istrage pa bi me posećivao u redakciji "Politike" ili u stanu iznoseći nove, vredne pažnje, pojedinosti. Istovremeno, on je uz moju pomoć prikupljao građu posvećenu tom tragičnom slučaju.
Neverni prijatelji
Povodom tridesetogodišnjice Brankove smrti objavio je zbornik Glas prijatelja, koji sačinjavaju pesme posvećene njegovom bratu. Veoma druželjubiv, plemenitog ponašanja Dragiša je sve Brankove privrženike i likom podsećao na brata, i kad su ga posećivali na radnom mestu, bilo mu je drago, pozivao na čast u Klubu Skupštine grada gde su uz kafu i koju čašicu pića obnavljali uspomene koje su mu često bila podloga za dalja istraživanja, i da ga smrt u leto 1993. godine nije pokosila verujem da bi napisao najbolju monografiju o bratovom životu i stradanju. "A stalno je odlagao pisanje - kaže njegova supruga Anđa - nije ni slutio koliko će brzo otići..."
Posebno mi je Dragiša isticao da su im zvaničnici zabranili da zahtevaju proširenje istrage obećavajući da će kad dođu "bolja vremena" to sve ponovo "ispitati" što se nije desilo.
Po Dragišinom kazivanju, razočarani Branko mu se jednom prilikom požalio na izvesne svoje zavidljive prijatelje: "Burazeru, ako ovako nastavim da pišem uz sve moguće pohvale kritike, bojim se da ću izgubiti svoje prijatelje. Jer, nažalost sa svakim mojih uspehom prijatelja je sve manje, a Salijerija više..." To nije bila njegova paranoja, pričao je Dragiša, i da nije mogao više da veruje ušima i očima kako su se prema Branku počeli ponašati takoreći do juče nerazdvojni neki zemljaci i prijatelji.
- Bilo je, to i u još nekim slučajevima kod onih koji su postigavši uspeh u javnosti na neki način štrčali, poput Branka, iznad naše letargične, učmale, birokratizovane sredine - rekao mi je Dragiša ne skrivajući svoje ogorčenje.
- Sećam se da je po povratku sa prijema u Skupštini grada, potpuno trezan, došao Branko kući, i pred nama, ukućanima, izražavajući svoju ljutnju bacio povelju i kovertu s novčanim iznosom, rekavši da mu to nije bilo potrebno, jer je tamo na svečanosti u Starom dvoru čuo svakojaka, glupa ogovaranja. Pri tim ružnim opadanjima bila je spominjana čak i ministarka za kulturu, koja je, doduše, veoma cenila njegovu poeziju i sa kojom je bio samo u srdačnom prijateljskom odnosu, ne padajući mu na pamet da je iskoristi u postelji, poput nekolicine naših poznatih umetnika. Da jeste, sigurno da bi poput tih "donžuana" odmah povoljno rešio stambeno i radno pitanje, a ne bi za to konkurisao u tri republike, i na kraju otišao u Zagreb.
Uzdrhtalog glasa Dragiša mi je poverio svoje iznenađenje kada mu je u zagrebačkom SUP-u, posle razgledanja isledničkgo dosijea, bilo zabranjeno da kopira fotografiju sa obešenim Brankom o nisku vrbovu granu u klečećem položaju kaj đubrišta. A tu istu fotografiju držao je na svom radnom stolu pesnik Zvonimir Golob koji je ranije pričao jednu verziju Tasi Mladenoviću, a potom 4. juna 1988. godine drugu želeći da obesnaži sumnje u pesnikovo samoubistvo.
- Taj modernistički pesnik, vajni Brankov prijatelj, na perfidan način pokušao je da ospori nove činjenice iznete u našoj štampi u vezi sa nasilnom smrću mog brata - pričao mi je Dragiša. - Kao tipičan sluga hrvatske političke vrhuške, on je preuzeo, posle skoro tri decenije, na sebe ulogu policijskog istražitelja iznoseći u svojim članicama neistine: da Brankov leš nije osvanuo na "smetlištu", da on nije visio na tankoj grani vrbe koju smo fotografisali nego na sasvim drugom, debljem stablu za koje, tobože, nismo znali, pa je čak negirao izjave komšija - svedoka povodom vike i zapomaganja žrtve te stravične noći.
Čitajući Golubov tekst objavljen u Vjesniku od 18. juna 1988. godine i poredeći njegove ranije izjave, svako će se uveriti u tačnost Dragišinih tvrdnji...''
''VALST ZABRANILA ŠIRENJE ISTRAGE
Komunističkim vlastima odgovaralo da se ne istražuje misteriozna smrt srpskog pesnika u Zagrebu
U cilju otkrivanja zakulisnih događanja i prave istine, nikad ne prihvativši zvaničnu verziju o Brankovoj smrti, zajedno sa njegovim bratom Dragišom, nastavio sam dalja traganja. Pri tom nadležni držali su se one poznate Sokratove sentence "Znam da ništa ne znam", dok je književnik Tasa Mladenović imao hrabrosti da doprinese bližem rasvetljavanju tog slučaja 1991. godine prilikom svoje TV emisije Portret po sećanju, koja je uzbudila ondašnju javnost naročito tvrdnjom da je posredi političko ubistvo.
Poput svojih roditelja i Brankov brat Dragiša, koji je radio u Skupštini grada Beograda, nikada nije mogao da prihvati zvaničnu verziju istrage pa bi me posećivao u redakciji "Politike" ili u stanu iznoseći nove, vredne pažnje, pojedinosti. Istovremeno, on je uz moju pomoć prikupljao građu posvećenu tom tragičnom slučaju.
Neverni prijatelji
Povodom tridesetogodišnjice Brankove smrti objavio je zbornik Glas prijatelja, koji sačinjavaju pesme posvećene njegovom bratu. Veoma druželjubiv, plemenitog ponašanja Dragiša je sve Brankove privrženike i likom podsećao na brata, i kad su ga posećivali na radnom mestu, bilo mu je drago, pozivao na čast u Klubu Skupštine grada gde su uz kafu i koju čašicu pića obnavljali uspomene koje su mu često bila podloga za dalja istraživanja, i da ga smrt u leto 1993. godine nije pokosila verujem da bi napisao najbolju monografiju o bratovom životu i stradanju. "A stalno je odlagao pisanje - kaže njegova supruga Anđa - nije ni slutio koliko će brzo otići..."
Posebno mi je Dragiša isticao da su im zvaničnici zabranili da zahtevaju proširenje istrage obećavajući da će kad dođu "bolja vremena" to sve ponovo "ispitati" što se nije desilo.
Po Dragišinom kazivanju, razočarani Branko mu se jednom prilikom požalio na izvesne svoje zavidljive prijatelje: "Burazeru, ako ovako nastavim da pišem uz sve moguće pohvale kritike, bojim se da ću izgubiti svoje prijatelje. Jer, nažalost sa svakim mojih uspehom prijatelja je sve manje, a Salijerija više..." To nije bila njegova paranoja, pričao je Dragiša, i da nije mogao više da veruje ušima i očima kako su se prema Branku počeli ponašati takoreći do juče nerazdvojni neki zemljaci i prijatelji.
- Bilo je, to i u još nekim slučajevima kod onih koji su postigavši uspeh u javnosti na neki način štrčali, poput Branka, iznad naše letargične, učmale, birokratizovane sredine - rekao mi je Dragiša ne skrivajući svoje ogorčenje.
- Sećam se da je po povratku sa prijema u Skupštini grada, potpuno trezan, došao Branko kući, i pred nama, ukućanima, izražavajući svoju ljutnju bacio povelju i kovertu s novčanim iznosom, rekavši da mu to nije bilo potrebno, jer je tamo na svečanosti u Starom dvoru čuo svakojaka, glupa ogovaranja. Pri tim ružnim opadanjima bila je spominjana čak i ministarka za kulturu, koja je, doduše, veoma cenila njegovu poeziju i sa kojom je bio samo u srdačnom prijateljskom odnosu, ne padajući mu na pamet da je iskoristi u postelji, poput nekolicine naših poznatih umetnika. Da jeste, sigurno da bi poput tih "donžuana" odmah povoljno rešio stambeno i radno pitanje, a ne bi za to konkurisao u tri republike, i na kraju otišao u Zagreb.
Uzdrhtalog glasa Dragiša mi je poverio svoje iznenađenje kada mu je u zagrebačkom SUP-u, posle razgledanja isledničkgo dosijea, bilo zabranjeno da kopira fotografiju sa obešenim Brankom o nisku vrbovu granu u klečećem položaju kaj đubrišta. A tu istu fotografiju držao je na svom radnom stolu pesnik Zvonimir Golob koji je ranije pričao jednu verziju Tasi Mladenoviću, a potom 4. juna 1988. godine drugu želeći da obesnaži sumnje u pesnikovo samoubistvo.
- Taj modernistički pesnik, vajni Brankov prijatelj, na perfidan način pokušao je da ospori nove činjenice iznete u našoj štampi u vezi sa nasilnom smrću mog brata - pričao mi je Dragiša. - Kao tipičan sluga hrvatske političke vrhuške, on je preuzeo, posle skoro tri decenije, na sebe ulogu policijskog istražitelja iznoseći u svojim članicama neistine: da Brankov leš nije osvanuo na "smetlištu", da on nije visio na tankoj grani vrbe koju smo fotografisali nego na sasvim drugom, debljem stablu za koje, tobože, nismo znali, pa je čak negirao izjave komšija - svedoka povodom vike i zapomaganja žrtve te stravične noći.
Čitajući Golubov tekst objavljen u Vjesniku od 18. juna 1988. godine i poredeći njegove ranije izjave, svako će se uveriti u tačnost Dragišinih tvrdnji...''
*~Anti~*
Poznat
- Poruka
- 7.272
Kosta Dimitrijević (odlomak):
''Poruka Miodraga Bulatovića
Na odru je bilo mnogo cveća, venaca, a majka je ponavljala: "Ubili su Branka"
Stigavši sa prijateljem slikarom Slavom Bogojevićem oko 15 časova na Brankovu sahranu na beogradskom Novom groblju, najpre sam, ispred kapele, sreo našeg druga Žiku Lazića, koji tiho samo reče: "Ode naš Branko!" Tu je i Boža Timotijević, koji, poput mene, nije verovao u Brankovo samoubistvo. On mi šapatom reče da ni pesnikovi roditelji, brat i snaja, takođe, ne veruju u pesnikovo samoubistvo.
U gužvi, vidim i Miodraga Bulatovića, jedinog sa šeširom na glavi, koji onako manit zadirkuje neke kolege neprijatnom porukom: "Sad si ti na redu!" Pored Mihiza, primećujem Miodraga Pavlovića, ali nema Daviča i Dušana Matića. Raspituje se Oljača kako je moguće da se Branko obesio o tanušnu granu, dok mu Milankov objašnjava da to "Zagrepčani još drže u diskreciji zbog našeg bratstva i jedinstva". Bio je tu i veoma bled Branko V. Radičević, koji je u "Dugi" objavio ono nesrećno Brankovo odricanje od svoje poezije…’’
‘’…Ulazeći u kapelu dok o ovom svemu razmišljam položivši cvetni buket na kovčeg prijatelja, gledam kroz prozorče na kovčegu njegov dobroćudni, bucmasti, smireni lik i vrat bez ikakve ozlede-znaka od namaknute omče (svetu na uvidu po želji ucveljenih roditelja) jer mrtva usta ne govore. U kapeli ispunjenoj svetom tužno su odjekivali jecaji majke Marije i oca Gligorija. Dok sam im izjavljivao saučešće po ko zna koji put kapelom bi odjekivao materin krik:
-Ubili su nam, Branka! To su zločinci koji mi ubiše sina! Ubice treba da odgovaraju!...
Bile su uzaludne svake reči utehe... Majčino srce nije moglo da svima ne saopšti strašnu sumnju koja ju je danonoćno nagrizala od kobnog saznanja, dok su je pridržavali suprug i mlađi sin bojeći se nesvestice, jer se već nekoliko puta savijala pod teretom tuge i bola.
Na pesnikovom odru bilo je puno cveća i venaca, a potom su u 16 časova prijatelji izneli na rukama Brankov kovčeg položivši ga u crna kola koja su okružena mnoštvom poštovalaca njegovog književnog dela, među kojima je, po pisanju štampe, bila i Stanka Veselinov, predsednik Saveta za kulturu Srbije, sporim hodom stigla do iskopane rake u parceli 35.
Govor Petra Džadžića
Stojeći nad otvorenom rakom, kraj pesnikovog sanduka, koji je u uzama grlila majka poput Brankove lepotice, plavokosa Madlene, posle oproštajnih govora književnika Petra Džadžića i Milivoja Slavičeka, poslednju poštu mu je odao dramski umetnik Stojan Dečermić govoreći stihove iz nagrađene zbirke Vatra i ništa. Tu Brankovu zbirku stavio je na kovčeg koga, potom, prekrila zemlja. Kao da su se u tom teškom trenutku oglasili poslednji Brankovi stihovi:
Noć suviše velika za moje zvezdano čelo
u nekim šumama crnim nepoznatim
i drvo je reklo nemoj Jutro moje belo
ime ti ostavljam kad ne mogu da se vratim
Ovde treba napomenuti da je godinu dana kasnije bila druga Brankova sahrana, kojoj smo prisustvovali mi - njegovi najbliži prijatelji-neosimbolisti, odajući mu poštu prilikom preseljenja kovčega sa zemnim ostacima u podignutu mermernu grobnicu u parcelu 8, sa uklesanom opominjućom pesnikovom porukom - epitafom "Ubi me prejaka reč". Smatram da u toj poruci leži ključ za kasnije odgonetanje tragičnog Brankovog kraja.’’
''Poruka Miodraga Bulatovića
Na odru je bilo mnogo cveća, venaca, a majka je ponavljala: "Ubili su Branka"
Stigavši sa prijateljem slikarom Slavom Bogojevićem oko 15 časova na Brankovu sahranu na beogradskom Novom groblju, najpre sam, ispred kapele, sreo našeg druga Žiku Lazića, koji tiho samo reče: "Ode naš Branko!" Tu je i Boža Timotijević, koji, poput mene, nije verovao u Brankovo samoubistvo. On mi šapatom reče da ni pesnikovi roditelji, brat i snaja, takođe, ne veruju u pesnikovo samoubistvo.
U gužvi, vidim i Miodraga Bulatovića, jedinog sa šeširom na glavi, koji onako manit zadirkuje neke kolege neprijatnom porukom: "Sad si ti na redu!" Pored Mihiza, primećujem Miodraga Pavlovića, ali nema Daviča i Dušana Matića. Raspituje se Oljača kako je moguće da se Branko obesio o tanušnu granu, dok mu Milankov objašnjava da to "Zagrepčani još drže u diskreciji zbog našeg bratstva i jedinstva". Bio je tu i veoma bled Branko V. Radičević, koji je u "Dugi" objavio ono nesrećno Brankovo odricanje od svoje poezije…’’
‘’…Ulazeći u kapelu dok o ovom svemu razmišljam položivši cvetni buket na kovčeg prijatelja, gledam kroz prozorče na kovčegu njegov dobroćudni, bucmasti, smireni lik i vrat bez ikakve ozlede-znaka od namaknute omče (svetu na uvidu po želji ucveljenih roditelja) jer mrtva usta ne govore. U kapeli ispunjenoj svetom tužno su odjekivali jecaji majke Marije i oca Gligorija. Dok sam im izjavljivao saučešće po ko zna koji put kapelom bi odjekivao materin krik:
-Ubili su nam, Branka! To su zločinci koji mi ubiše sina! Ubice treba da odgovaraju!...
Bile su uzaludne svake reči utehe... Majčino srce nije moglo da svima ne saopšti strašnu sumnju koja ju je danonoćno nagrizala od kobnog saznanja, dok su je pridržavali suprug i mlađi sin bojeći se nesvestice, jer se već nekoliko puta savijala pod teretom tuge i bola.
Na pesnikovom odru bilo je puno cveća i venaca, a potom su u 16 časova prijatelji izneli na rukama Brankov kovčeg položivši ga u crna kola koja su okružena mnoštvom poštovalaca njegovog književnog dela, među kojima je, po pisanju štampe, bila i Stanka Veselinov, predsednik Saveta za kulturu Srbije, sporim hodom stigla do iskopane rake u parceli 35.
Govor Petra Džadžića
Stojeći nad otvorenom rakom, kraj pesnikovog sanduka, koji je u uzama grlila majka poput Brankove lepotice, plavokosa Madlene, posle oproštajnih govora književnika Petra Džadžića i Milivoja Slavičeka, poslednju poštu mu je odao dramski umetnik Stojan Dečermić govoreći stihove iz nagrađene zbirke Vatra i ništa. Tu Brankovu zbirku stavio je na kovčeg koga, potom, prekrila zemlja. Kao da su se u tom teškom trenutku oglasili poslednji Brankovi stihovi:
Noć suviše velika za moje zvezdano čelo
u nekim šumama crnim nepoznatim
i drvo je reklo nemoj Jutro moje belo
ime ti ostavljam kad ne mogu da se vratim
Ovde treba napomenuti da je godinu dana kasnije bila druga Brankova sahrana, kojoj smo prisustvovali mi - njegovi najbliži prijatelji-neosimbolisti, odajući mu poštu prilikom preseljenja kovčega sa zemnim ostacima u podignutu mermernu grobnicu u parcelu 8, sa uklesanom opominjućom pesnikovom porukom - epitafom "Ubi me prejaka reč". Smatram da u toj poruci leži ključ za kasnije odgonetanje tragičnog Brankovog kraja.’’
*~Anti~*
Poznat
- Poruka
- 7.272
Milan Komnenić (odlomak):
’’Kakvoj to pošalici sudbine ima da blagodarimo što se na početku i kraju njmlađeg veka u srpskoj poeziji nalaze dva Branka, dva mlada pesnika – svetlaca, naglo sinula i još naglije utrnula, oba prerano uklonjena iz poezije? Da bi se uslišio nekakav slepi zahtev, onaj ionako nebeseli luk obležio se tuberkulozom na jednom, samoubistvom na drugom kraju.
Nije lako razumevati podudarnosti u životopisima. Branko Radičević je čedo romantizma, pokreta po mnogo čemu demonskog, ali odista ukletog sa prerano razvijenim crnim barjacima iznad glava najzanesenijih privrženika njegovih. Osim Getea i Igoa, koje su mimoišla ’’usta tame’’, mnoge romantičarske pesnike Evrope pokosila je smrt ili ugrabilo ludilo, suviše mlade, suviše spremne na veliko, kao klasje bure koju su zasejali sami.
Tamnu analogiju sačekuje na drugoj strani lik Branka Miljkovića. Isti ga polet nosi, ista vera u pesničku reč krasi ovog pesnika čija su polazišta bila uglavnom različita od romantičarskih. Ali, u vrtnji paradoksa, kompleks nade i vernički odnos prema poeziji, kakav se može sagledati u Miljkovićevoj pojavi, jeste u osnovi kompleks romantizma. Dalo bi se bez po muke pokazati u kojoj meri Miljković, i kao pesnik i kao čovek, odudarao od tehnološke civilizacije, njenog scijentizma, njenog mišljenja i izražavanja. Sagoreo je u tom neskladu između svog pesničkog subjekta i sveta u kome mu je bilo dosuđeno da proživi dvadeset sedam godina, kao plen neke unakrsne logike, ostavši do kraja veran izazovnom patosu na rubu nade i beznađa. Pomišljam da je u njegovom slučaju postepeno prevladavala unutrašnja smrt bez kočnice, smrt građena pesništvom i samim življenjem. No, kada su posledice iste, ovakve kakve jesu, nema osobite koristi od ispitivanja uzorka...’’
’’Kakvoj to pošalici sudbine ima da blagodarimo što se na početku i kraju njmlađeg veka u srpskoj poeziji nalaze dva Branka, dva mlada pesnika – svetlaca, naglo sinula i još naglije utrnula, oba prerano uklonjena iz poezije? Da bi se uslišio nekakav slepi zahtev, onaj ionako nebeseli luk obležio se tuberkulozom na jednom, samoubistvom na drugom kraju.
Nije lako razumevati podudarnosti u životopisima. Branko Radičević je čedo romantizma, pokreta po mnogo čemu demonskog, ali odista ukletog sa prerano razvijenim crnim barjacima iznad glava najzanesenijih privrženika njegovih. Osim Getea i Igoa, koje su mimoišla ’’usta tame’’, mnoge romantičarske pesnike Evrope pokosila je smrt ili ugrabilo ludilo, suviše mlade, suviše spremne na veliko, kao klasje bure koju su zasejali sami.
Tamnu analogiju sačekuje na drugoj strani lik Branka Miljkovića. Isti ga polet nosi, ista vera u pesničku reč krasi ovog pesnika čija su polazišta bila uglavnom različita od romantičarskih. Ali, u vrtnji paradoksa, kompleks nade i vernički odnos prema poeziji, kakav se može sagledati u Miljkovićevoj pojavi, jeste u osnovi kompleks romantizma. Dalo bi se bez po muke pokazati u kojoj meri Miljković, i kao pesnik i kao čovek, odudarao od tehnološke civilizacije, njenog scijentizma, njenog mišljenja i izražavanja. Sagoreo je u tom neskladu između svog pesničkog subjekta i sveta u kome mu je bilo dosuđeno da proživi dvadeset sedam godina, kao plen neke unakrsne logike, ostavši do kraja veran izazovnom patosu na rubu nade i beznađa. Pomišljam da je u njegovom slučaju postepeno prevladavala unutrašnja smrt bez kočnice, smrt građena pesništvom i samim življenjem. No, kada su posledice iste, ovakve kakve jesu, nema osobite koristi od ispitivanja uzorka...’’
