Погледао је шертеским погледом, несташног дечака. Смишљао је нови марифетлук.
- Лепо је време, прошапута јој тик потред ува.
- Где скитамо данас?, упита она не часећи ни часа.
- Ја бих данас негде поред воде. Треба ми опуштање уз шум таласа.
- Мммм, одлична идеја. Уморна сам од гужве и непрестане јурњаве. Устај, идемо одмах!
- Да сам рекао да идемо на Марс ти би и тада одмах скочила...
- Наравно. Са тобом и с оне стране дуге...
Утрчала је у собу, пресвукла се брзином светлости, покупила немирне локне у реп и ставила мало ружа на усне. Погледала се у огледалу и задовољно насмешила.
- Изгледаш тако секси. Нећу моћи да те одбраним од насртљивих погледа, говорио је гледајући нетремице у њену заводљиву фигуру.
- Како да не. Сви ће само у мене гледати...
- Ја се извињавам. Замолио бих вас да мојој љубави не срозавате вредност. Знам о чему причам.
Весели смех испуни простор.
- Знала сам да си шашав, али да си толико нисам знала...
- Ко ти је крив. Сама си бирала.
- Јесам... Најбољег...
Џентлменски јој отвори улазна врата и сачека да прође. Врцавим кораком прође крај њега носећи за собом чаробни мирис омиљеног парфема. Занесен мирисом крете за њом заборављајући да затвори врата.
- Врата, рече она кроз смех.
- Шта врата? упита збуњено.
- Оставио си широм отворена врата замлато. Украшће нам неко радост и срећу, ако остану отворена.
- Она ставила парфем који ми памет пимера, па звоца што су врата остала отворена. Добро да су ноге пошле са мном ..., гунђао је док је закључавао врата.
Возили су се кроз град, весело чаврљајући.
- Опасно сам се опустио. Нисам ни сањао да ћу те возити брже од Топаловића, говорио је кроз смех.
- Јел то Лаки мало нервозан, или хоће да ме што пре избаци из аута? закикота се она гласно.
- Мораћу да се вратим на Топаловић мод. Знаш да уживам да се возим са тобом.
- Док бесни возачи трубе и псују...
- Ко им крив кад немају тебе крај себе...
Широки кеј се указа испред њих. Велика река мирно плови, носећи са собом многе неостварене снове и маштања и доноси мир онима који сањају будни. Лаганим кораком кренуше поред реке, остављајући за собом градску вреву, умор и тешке мисли. Несташни поветарац им милује лица, а мир и спокој шири руке. Зрачили су топлином. Њихова љубав се осећала у ваздуху, а весели смех епидемично ширио на пролазнике.
- Шта сам ти рекао? Сви гледају задивљено у тебе. Овај витез Која ће морати да оштри мач...
- Гледају у две бленте које се смеју од срца и терају им осмехе на лице. Видиш да смо растерали све тутумраке одавде.
- Ено клупице као створене за нас. У хладу платана чека да нас угости, рече и поведе је тамо. Скиде ранац са леђа и седе поред ње.
- А сада драга дамо имате част да пробате врхунско вино, док уживате у овој лешоти.
Извади из ранца боцу вина, две чаше и чинију сира.
- Помислиће људи да нисмо нормални. Што додуше и није далеко од истине. Али то смо ми...
- Нека мисле шта хоће. Нису пробали, па не знају како је ово наше лудило добро, рече додајући јој чашу.
Чаробни укус вина пробуди сва њена чула. Невероватно добро се слагао са сиром и један обичан дан претворио у онај који је вредан успомена.
- Знаш, често сам размишљао о томе шта би било да се истварила твоја прва и права љубав. Много ми је жао што њега више нема, али сам му захвалан до неба што те својом љубављу створио оваквом каква јеси.
Погледа према небу, као према храму, склопи руке и рече:
- Хвала ти пријатељу! Не брини ја је чувам.
Топла суза се искраде из њеног ока и за собом остави лелујави траг. Он је привуче себи и пољуби чупаву косу.
- Знам да си ту и да пазиш на мене са облака, прошапута кроз сузе.
Привукао је ближе себи и прошапутао:
- Ту је и сад ће ти то и доказати. Пријатељу ајде је опет гађај листом, да се увери.
- Немој само да откине велику грану...
Није стигла да заврши реченицу гранчица паде са дрвета право на њену косу. Обоје праснуше у смех.
Посматрали су пролазнике који су их прво са неверицом посматрали, а онда ширили давно заборављене осмехе.
- Ово је наша мисија. Наш задатак је да враћамо људима осмехе на лице, говорила је наслањајући чупаву главу на његово раме.
- Била си у праву. Нисам ти веровао када си ми говорила о томе, али сам сада у то сигуран. Видео сам како љубав и срећа утичу на пролазнике. Људи их осећају пролазећи поред нас и дарују их осмехом. То нема цену.
- Скупљај пинкле и дижи се. Идемо да прошетамо. Треба свету срећу делити, рече она са враголастим осмехом на уснама.
Спаковаше ранац у трен ока и загрљени кренуше поред реке. У сусрет им наиђоше двоје младих људи. Момак осокољен призором испред себе подиже руку и загрли девојку, која се као маче увуче у његов загрљај.
- Јеси видео ово?
- Јесам и срце ми је као кућа.
- Не прекидамо мисију. Идемо даље!
Поред њих протрчаше две девојчице. Застадоше на тренутак и подарише им најлепши осмех. Једна фина госпођа их одмери од главе до пете. Скоро да су могли да чују њене мисли: " Хоћу и ја овако!"
Загрљени и насмејани кренуше даље да осмехе шире и добро у људима буде.
Совка
- Лепо је време, прошапута јој тик потред ува.
- Где скитамо данас?, упита она не часећи ни часа.
- Ја бих данас негде поред воде. Треба ми опуштање уз шум таласа.
- Мммм, одлична идеја. Уморна сам од гужве и непрестане јурњаве. Устај, идемо одмах!
- Да сам рекао да идемо на Марс ти би и тада одмах скочила...
- Наравно. Са тобом и с оне стране дуге...
Утрчала је у собу, пресвукла се брзином светлости, покупила немирне локне у реп и ставила мало ружа на усне. Погледала се у огледалу и задовољно насмешила.
- Изгледаш тако секси. Нећу моћи да те одбраним од насртљивих погледа, говорио је гледајући нетремице у њену заводљиву фигуру.
- Како да не. Сви ће само у мене гледати...
- Ја се извињавам. Замолио бих вас да мојој љубави не срозавате вредност. Знам о чему причам.
Весели смех испуни простор.
- Знала сам да си шашав, али да си толико нисам знала...
- Ко ти је крив. Сама си бирала.
- Јесам... Најбољег...
Џентлменски јој отвори улазна врата и сачека да прође. Врцавим кораком прође крај њега носећи за собом чаробни мирис омиљеног парфема. Занесен мирисом крете за њом заборављајући да затвори врата.
- Врата, рече она кроз смех.
- Шта врата? упита збуњено.
- Оставио си широм отворена врата замлато. Украшће нам неко радост и срећу, ако остану отворена.
- Она ставила парфем који ми памет пимера, па звоца што су врата остала отворена. Добро да су ноге пошле са мном ..., гунђао је док је закључавао врата.
Возили су се кроз град, весело чаврљајући.
- Опасно сам се опустио. Нисам ни сањао да ћу те возити брже од Топаловића, говорио је кроз смех.
- Јел то Лаки мало нервозан, или хоће да ме што пре избаци из аута? закикота се она гласно.
- Мораћу да се вратим на Топаловић мод. Знаш да уживам да се возим са тобом.
- Док бесни возачи трубе и псују...
- Ко им крив кад немају тебе крај себе...
Широки кеј се указа испред њих. Велика река мирно плови, носећи са собом многе неостварене снове и маштања и доноси мир онима који сањају будни. Лаганим кораком кренуше поред реке, остављајући за собом градску вреву, умор и тешке мисли. Несташни поветарац им милује лица, а мир и спокој шири руке. Зрачили су топлином. Њихова љубав се осећала у ваздуху, а весели смех епидемично ширио на пролазнике.
- Шта сам ти рекао? Сви гледају задивљено у тебе. Овај витез Која ће морати да оштри мач...
- Гледају у две бленте које се смеју од срца и терају им осмехе на лице. Видиш да смо растерали све тутумраке одавде.
- Ено клупице као створене за нас. У хладу платана чека да нас угости, рече и поведе је тамо. Скиде ранац са леђа и седе поред ње.
- А сада драга дамо имате част да пробате врхунско вино, док уживате у овој лешоти.
Извади из ранца боцу вина, две чаше и чинију сира.
- Помислиће људи да нисмо нормални. Што додуше и није далеко од истине. Али то смо ми...
- Нека мисле шта хоће. Нису пробали, па не знају како је ово наше лудило добро, рече додајући јој чашу.
Чаробни укус вина пробуди сва њена чула. Невероватно добро се слагао са сиром и један обичан дан претворио у онај који је вредан успомена.
- Знаш, често сам размишљао о томе шта би било да се истварила твоја прва и права љубав. Много ми је жао што њега више нема, али сам му захвалан до неба што те својом љубављу створио оваквом каква јеси.
Погледа према небу, као према храму, склопи руке и рече:
- Хвала ти пријатељу! Не брини ја је чувам.
Топла суза се искраде из њеног ока и за собом остави лелујави траг. Он је привуче себи и пољуби чупаву косу.
- Знам да си ту и да пазиш на мене са облака, прошапута кроз сузе.
Привукао је ближе себи и прошапутао:
- Ту је и сад ће ти то и доказати. Пријатељу ајде је опет гађај листом, да се увери.
- Немој само да откине велику грану...
Није стигла да заврши реченицу гранчица паде са дрвета право на њену косу. Обоје праснуше у смех.
Посматрали су пролазнике који су их прво са неверицом посматрали, а онда ширили давно заборављене осмехе.
- Ово је наша мисија. Наш задатак је да враћамо људима осмехе на лице, говорила је наслањајући чупаву главу на његово раме.
- Била си у праву. Нисам ти веровао када си ми говорила о томе, али сам сада у то сигуран. Видео сам како љубав и срећа утичу на пролазнике. Људи их осећају пролазећи поред нас и дарују их осмехом. То нема цену.
- Скупљај пинкле и дижи се. Идемо да прошетамо. Треба свету срећу делити, рече она са враголастим осмехом на уснама.
Спаковаше ранац у трен ока и загрљени кренуше поред реке. У сусрет им наиђоше двоје младих људи. Момак осокољен призором испред себе подиже руку и загрли девојку, која се као маче увуче у његов загрљај.
- Јеси видео ово?
- Јесам и срце ми је као кућа.
- Не прекидамо мисију. Идемо даље!
Поред њих протрчаше две девојчице. Застадоше на тренутак и подарише им најлепши осмех. Једна фина госпођа их одмери од главе до пете. Скоро да су могли да чују њене мисли: " Хоћу и ја овако!"
Загрљени и насмејани кренуше даље да осмехе шире и добро у људима буде.
Совка
