Фантоми српске транзиције
Предраг Ранковић Пецони, Петар Матић и Јовица Стефановић Нини, сваки на свој начин, плету мистерију око себе и својих крупних послова, одбијајући да за медије говоре о себи и начину на који су стекли огромне иметке
Предраг Ранковић Пецони, Петар Матић и Јовица Стефановић Нини
Кад би се овдашња транзиција преточила у филм, сигурно би у њему главне улоге играла најмање тројица фантома. Они су владари српског тржишта и њиме шпартају, тако да њиховог лика нико не може да се сети, иако су им имена добро позната јавности. Чак и сувише добро. Списак предузећа на њиховим власничким листовима прилично је дугачак, али се, упркос пословним подвизима, не хвале јавно својим иметком. Вешто се скривају од папараца, интервјуе не дају чак ни часописима за познате и при том пажљиво бирају где ће се и с ким појавити.
Тако је у Србији тешко наћи некога ко није чуо за Предрага Ранковића Пецонија, али је готово немогуће срести онога ко зна како заправо изгледа овај контроверзни бизнисмен, који је првобитни капитал акумулирао у Сурчину. По сличном моделу послује и Нишлија Јовица Стефановић, звани Нини, који не полаже много на маркетниг, свестан да би му служба за односе с јавношћу представљала непотребан трошак.
У тајанствености их је, ипак, надмашио Петар Матић, који је доследан животној формули – да за јавност остане невидљив – коју је успоставио оног тренутка када је закорачио у свет бизниса. Овај средовечни бизнисмен никада није позирао пред камерама и фотоапаратима, а новинаре заобилази у широком луку. Само један таблоид је објавио његову бледу фотографију, која подсећа на цртеж, а они који су имали привилегију да виде Матића тврде да то није био он.
Око себе је окупио тим који јавно иступа и прилично отворено представља фирму МПЦ. То му даје маневарски простор да слободно прошета улицом и изађе у кафану. Иако се убраја у десет најбогатијих Срба, има привилегију да се неопажено појави било где.
Предраг Ранковић Пецони, власник групације „Инвеј”, под чијим окриљем послује 15 фирми, према сигналима из његовог окружења, размишља о промени досадашње философије односа с јавношћу. Моћни бизнисмен могао би, по свему судећи, ускоро да изађе из сенке. Вероватно је схватио да тајанственошћу, макар она била искључиво из приватних разлога, изазива супротан ефекат и тако само обмотава клупко мистерије.
Ипак, у претходних неколико дана, није нашао времена да одговори на само једно наше питање: Зашто се скрива од очију јавности?
За његово име некада се везивала проблематична прошлост, а данас се најчешће спомиње као власник фирми из области прехрамбене индустрије, кућне хемије, алкохолних пића и цигарета. На подужем списку Пецонијевих предузећа су: „Рубин”, „Витал”, „Ратар”, „Верат нет”, „Београдска индустрија пива”, „Албус”, „Милан Благојевић”, „Монус”, пекарска индустрија „Панчево”…
Према писању домаће штампе, од Мирослава Мишковића је купио фабрику уља „Сунце” из Сомбора, а са Јовицом Стефановићем Нинијем заједнички води фабрику кекса „Медела” и фармацеутску кућу „Срболек”. У јавности се зна и то да је преко своје фирме „Сити порт” постао власник угоститељског предузећа „Стари град” и тако се докопао ресторана „Лондон”, „Доњи град”, „Златни бокал”, кафане „Ташмајдан”, „Два бела голуба”, кафе-посластичарнице „Код коња”, хотела „Касина” и „Парк”.
Пецони, кажу, инвестира и у некретнине на неколико београдских локација. Његов узлет ка врху српског бизниса почео је још у време Слободана Милошевића, али га петооктобарске промене нису спречиле да настави са изградњом своје империје. У медијима фигурира само једна његова фотографија, а дуго се ширила фама о томе ко сме први да је објави.
Пецонијев пословни партнер Јовица Стефановић Нини изабрао је готово исти пут до јавности. Дакле, невидљив сам, а и те како постојим. И поред свих покушаја да до њега дођемо, овај нишки бизнисмен остао је недоступан. Под изговором да је на састанку са битним гостима из иностранства, данима је вешто избегавао разговор са новинарима. Његова секретарица, тврдила је да за све то време директор ниједном није ушао у канцеларију, већ је стално на терену. Упркос ћутању, уопште није тешко сазнати које фирме су у Нинијевом власништву. Довољно је само окренути „988”. Када затражите број телефона његове матичне фирме „МД Нини” добијате неколико различитих бројева. На један се јавља секретарица „Срболека”, на други оператерка „Нишке пиваре” и тако редом. Нини газдује још и „Луксолом”, „Житопрометом” и нишком „Просветом”, новосадским „Ветпромом” и „Ментом” из Падеја. Јавности је постао познат кад је пре неколико година купио зрењанинску „Југоремедију”, због које с радницима води спорове. Током каријере Нини се неколико пута нашао с друге стране закона. Тако је, између осталог, био на међународној потерници, тврдило се да је хапшен у акцији „Сабља”, иако је он тврдио да је у то време био на пословном састанку у Београду. Куповао је, а потом продавао још неке фирме које се баве производњом хране. Он ипак најчешће пазари компаније које се баве производњом, продајом и дистрибуцијом лекова.
Петар Матић, власник „МПЦ холдинга”, јавности није много познат по куповинама у процесу приватизације. Зна се да је „пазарио” две фирме, „Партизанку” и „Бигз”, а у престоници је на гласу као један од највећих инвеститора у некретнине. Прочуо се најпре као власник Пословне палате „Ушће”. Следеће године на истом месту ће подићи и њену близнакињу, а у међувремену ће бити завршен и шопинг-мол, највећи на Балкану. На месту некадашње фабрике чарапа „Партизанка” подигао је луксузни стамбени комплекс „Оаза”, а зграду „Бигза” планира да претвори у хотел. Пре Нове године купио је „Хипо консултанте”, предузеће за инвестирање у некретнине и тако је постао власник локација „Три листа дувана” и плаца покрај Калемегдана. Његова фирма „МПЦ пропертис” гради и пословни простор у новобеоградском Блоку 43, а у плану је и изградња пословно-стамбене четврти у Блоку 11. Овај плац, Матић је пазарио од Кинеске амбасаде, а у непосредном комшилука гради и Предраг Ранковић Пецони. Његову позицију однедавно је ојачала америчка инвестициона банка „Мерил Линч”, која има удео од 25 одсто у „МПЦ пропертису”.
Матић поседује и „Имо центре” на неколико локација, бившу робну кућу „Планет” у Кнез Михаиловој улици …. Са Милијом Бабовићем направио је „Ситроенов сервис” на Чукарици. Трговински део његове фирме чине „Витро група”, „Мерката” и „МПЦ холдинг Иксел” и „МПЦ холдинг ентрикс”.
Тројици фантома српског бизниса нико не спори право да се не појављују у јавности, ако то не желе, као што нико не може да оспори право јавности да пита – ко стоји иза толиког капитала стеченог током транзиције.
