Quantcast

Miroslav-Mika Antic - poezija za sva vremena

Enessa

Domaćin
Poruka
3.858
Bosonoga pesma

Ovo je pesma za tvoja usta od višanja i pogled crni
. Zavoli me dok jesen duva u pijane mehove.
Ja umem u svakoj kapiji da napravim juni,
i nemam obične sreće, i nemam obične grehove
. Podeliću sa tobom sve bolesti i sva zdravlja.
Zavoli moju priliku što se tetura niz dan.
Sutra nas mogu sresti ponori il' uzglavlja. Svejedno..
Lepo je nemati plan. Lepo je ne biti ni činovnik ni doktor.
Uputi telegram mome ocu: "Postoji tužna divota,
Vaš sin ne ume ljude da spašava od smrti, on, znate, spašava od - života...
" Zavoli trag moga osmeha na rubu čaše, na cigareti,
i blatnjav hod duž ulica koje sigurno nekuda vode.

Bićemo suviše voljeni ili suviše prokleti. Budi uz mene kad odem.
 

*Vasilisa

Domaćin
Poruka
3.507
Ne daj da te prevari pogrešni vrač pogađac, lažljivi čitač zvezda, koji od silnog gledanja u ovozemaljske stvari, ređe nego ti vidi nebo.

Koliko ja razumem, najveća je sloboda kad nisi svestan da si slobodan. Ono što osećaš i kao najmekšu svilu na sebi, znaj: znak je da si obuhvaćen.

Koliko ja razumem, najveća poezija je trenutak kad nisi svestan pesme. I najveći je život kad nisi svestan da živiš, nego misliš da sanjaš.
 

*Vasilisa

Domaćin
Poruka
3.507
U knjizi o mudrostima sam pročitao: "Mašta je stvarnost, lepša od same stvarnosti".
A ima, vidiš, i takvih koji su živi po zanimanju. Ima i takvih koji su živi iz pristojnosti. Ima i takvih koji su predivno živi, a pojma o tome nemaju.

Misliš da možda izmišljam? Ne izmišljam. Evo, pogledaj novine. Ovako izgleda horoskop. To su tih 12 znakova. Najkraća azbuka na svetu.
Azbuka proročanstva na jeziku svih naroda. Na jeziku svih stoleća. Od Sumera, gde je kolevka ljudske pameti. Od Vavilona, Egipta, Indije, stare Kine, do ovih naših dana.
Najlakša azbuka na svetu.

I zato najpogrešnija.
 

*Vasilisa

Domaćin
Poruka
3.507
Prošlost je sramno dopisivati, tako svi to rade, od istorije do uspomena. "Ko laže" - kaže Kornej - "taj mora da ima dobro pamćenje".
Ima li ičega goreg, ako ne umeš više da se igraš ni starim lažima?

Ni sadašnjosti se ništa ne može dodati, jer oprezna je i vreba. Jedino ostaje budućnost.
Sada čuti, to nije unutrašnji glas u čoveku, nego razgovor vekova koji dolaze. Zato sanjari lete i pišu istoriju budućnosti već danas.

Nema za njih zemljine teže i nema umora. Oni su mostovi nad ponorima. Oni su usamljenici koji pasu vetar i svetlost na vrhovima planina.
I opkoračuju vreme.
 

*Vasilisa

Domaćin
Poruka
3.507
"Da li sam svuda gde su mi tragovi..."

Da li sam svuda gde su mi tragovi
Ko zna s cim sam se spajao
a nisam ga ni takao
mozda sam boravio i u svom zivotu
mozda postoje izvesni znaci
ili kao da je neko stran.
Ali ipak uz mene se moze,
mada je neobicno.
Sa mnom je opasno ici,
ja se nikad ne umaram.
Valjda sam jedini covjek
koji sumnja u sebe
sve cesce mi se cini
da nisam nikakav oblik
vec da slobodno jedrim
kroz sopstveno pijanstvo
- prepusten suncevom vetru
odlivam se i dolivam.
Ali ipak uz mene se moze,
mada je neobicno,
sa mnom je opasno hteti,
ja nikad ne odustajem.
Neiskvaren iskustvom,
poseban slucaj samoce.
Ponekad izmislim sadasnjost,
da imam gde da prenocim.
I suvise sam video,
da bih smeo da tvrdim,
mnogo toga sam saznao,
da bih imao ijedan dokaz
ali ipak uz mene se moze,
mada je neobicno.
Sa mnom je opasno voleti,
ja nikad ne zaboravljam.
Pokusavam da shvatim ucenja
koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera
spremna da u mene veruje.
Tesko je biti okovan
u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom,
ne mogu da umirim mir.
Al ipak uz mene se moze,
mada je neobicno,
sa mnom je cudno cak i umreti...
jer ja se ne zavrsavam.
 

*Vasilisa

Domaćin
Poruka
3.507
Obzorja

1.

Nasloni glavu na moje rame i oslušni. Oslušni zenicama.

Sve što je oko tebe, sačinjeno je od nečega u tebi. Pokušaj da se osvrneš. Svet ima milione vrata. Lepo ih možeš opipati i u tami. Možeš ih opipati kao zvuk. Kao odjek.

Svejedno kroz koja vrata prođeš, prošao si kroz sebe. I sa obe strane te čeka
ogromna ljudska nada.

2.

Postoje vrata iskovana od dodira. Iskovana od mirisa. Postoje vrata načinjena od ukusa
neke pahulje na tvom dlanu. Ili vrata od treperenja jare ponad drumova u žarka letnja podneva.

Postoje vrata nekog tvog tajnog razgovora sa klikerima, kamičcima i cvetovima. Sa mrvicama kolača kojima hraniš vrapce što stanuju pod strehom.

Onaj kome u oči staju cela nebesa, vidi široka krila svemira. Ko, kao svrdlo, uperi vid u jednu tačku,
čitaće dubinu vasione, njene nerve.

Moje učenje kaže: u isto vreme i u istom životu ne možeš videti obe stvari.

3.

Izabereš li prvi način, imaćeš posla samo s ljuskama, sine moj. I divićeš se raskoši prostora. I verovaćeš da si obuhvatio nebo.
Izabereš li drugi način, umećeš spokojno da dišeš protiv vetra. Kretaćeš se kroz metež lako kao da lebdiš iznad tla. U vrevi govorićeš tiho. I klanjaće ti se i borovi i trave.

I bez lukavstva u srcu prolazićeš kroz život.

Dok drugi misle da držiš u rukama oblike, ti ćeš držati ono što je u njima bezoblično. I bićeš uvek za korak mlađi od svog vremena i bilo koje prolaznosti.

Onaj ko prođe, a ne zagleda se duboko, kao da nije ni bio među nama
 

Tiha*

Početnik
Poruka
16
Reka bi mogla da bude

Reka bi mogla da bude
okean, ako se zgrči
toliko ima u sebi
ogromne, večite vode.

Al ako ikada zapne
i umori se dok trči
umreće bez daljine,
umreće bez slobode.

Umreće u njoj vetar.
Umreće šume i žita.
Umreće bokori sunca
što se uz obalu pletu.

Zato ne sme da stane
i zato večito hita,
sa usnama od vode,
najžednija na svetu!

Miroslav Mika Antić
 

*Vasilisa

Domaćin
Poruka
3.507
Bogat sam. Imam oči i ruke,
i pune džepove dobrih reči.
Proći ću noćas kroz sve luke
brodove stare da izlečim.

Zubate kotve da odvalim.
Rumenom pesmom da plane mrak.
Da za plovidbe svi signali
u pravcu svitanja dadu znak.

Postoje nekakva bela vremena
kad prva mladost u oko kane.
To je ta lepa praznina mene
u koju ceo svet može da stane.

Sa jednom smeđom, toplom vešću
usne će obalom da mi odu.
Limune zrele s neba natrešću
u tamnu gorku vodu.
 

*Vasilisa

Domaćin
Poruka
3.507
Sad shvatam:
Nismo došli zadovoljni ko trave
što rastu da se zgaze kroz cvrkutave zore.
Mi smo zvezde što ludo u mrak se strmoglave
i zbog jednog bljeska ne žele da izgore.

Imamo ruke dobre ko pijane laste
da se grlimo plavo i gasimo u letu.
I prisutni smo u nebu što mora da izraste
u saksijama oka ponekom u svetu.

Prejeli smo se davno i zubatog i nežnog,
sad svako pruža šape i nova čuda traži.
A sve je smešno, i tužno,
i sve je neizbežno,
i ove istine dobre i ove dobre laži.

Prejeli smo se, kažem, i svako ume da sanja,
i svako ume da psuje i ore daljine glavom.
I jednako je u nama i kamenja i granja,
i jednako je u nama i prljavo i plavo.

I svesni da smo lepi isto koliko i ružni,
stigli smo gde se gmiže, i stigli gde se leti.
I znamo šta smo dali, i znamo šta smo dužni,
i šta smo juče hteli, i sta ćemo sutra hteti.
 
Top