Quantcast

Мирослав Антић

Glumac2004

Obećava
Poruka
70
Sta mislite o ovj pesmi? S ovom pesmom idem sad u Martu na recitatorsko takmicenje!
Miroslav Antić – In Memoriam


Postoji jedan neverovatan gad koji se zove
Miroslav Antić
Ždere moj hleb pravi moju decu nosi moja
Odela
Sa mojom ženom leže u krevet na moje
Rođene oči
Jer zna da sam tog trenutka sigurno negde
Daleko u Lenjingradu

I taj Antić što me je upropastio I kao
Pisca I kao čoveka
Dakle taj koji će na kraju leći u moju
Sopstvenu grobnicu
Pita me jedno jutro šta vam je boga mu
Čoveče
Izgledate mi nekako bolesni
A šta se izvinite za izraz baš njega tiče
Kako je meni
I dokle mi je

O meni se najlepše brinu oni koji me
Ostavljaju na miru
A on pere ruke mojom rakijom ima ključ od
Mog ateljea

Ljudi taj me tera da čitam knjige petlja sa
Mojim plavušama
Dere se u mojoj kuci ogovara me svasta
Laže
Deca mi liče na njega a on nosi kravatu
Brije se poznaje neke ljude radi
Svako jutro se tusira pravi se da zna sve
O zenbudizmu
Prevodi knjige čini mu se da ima prijatelje
Mom sinu zamislite svinjariju mome jedinom
Sinu kupuje sladoled

Bio sam mornar bežao sam ili odem na primer
U Pariz
Pokrijem se ćebetom preko glave pustim brkove
A on me I tu pronađe u nekoj ulici Žolive
U nekom bednom hotelu
I vrati kući I rasplače me

Mati moja Melanija koja ne zna da je rodila mene
A ne njega
Više ga voli više mu veruje I on to još kako
Koristi
A on je uveravam vas on je ta upeglana stoka kojoj
Ja dižem spomenik

On je ta uvažena životinja kojoj ja pišem
Biografiju
Ovako popljuvan I sam I do krajnosti zgađen
Što moram da mu javno pozajmim oči I dušu
I ono malo para koje sam jedva pozajmio

Kad sam ja na primer skočio sa Petrovaradinske
Tvrđave
On je uskakao u đačke čitanke
Kad me je doktor Savić lečio od alkohola
On se pravio kao da ima neke veze sa filmom

Gde god se pojavim gurao me je da ga ne obrukam
Pristajao je na kompromise cerekao se na
Prijemima
Primao je moje nagrade mešao se u moje snove
Jedan licemer

Jedan stvarni licemer
Jedan provincijalac
Jedan koji je trpeo sve ono što ja nikada neću
Trpeti
I koji sada tako fino žuri da crkne umesto mene
Da bi umesto mene
Svinja jedna
Da bi umesto mene što pre jedini živeo
 

Justina

Obećava
Poruka
53
E da, pesma je odlichna :) Ima i chika Borhes neshto slichno ... nadam se da chitash engleski ... Pozdrav!


Borges and I


The other one, the one called Borges, is the one things happen to. I walk through the streets of Buenos Aires and stop for a moment, perhaps mechanically now, to look at the arch of an entrance hall and the grillwork on the gate; I know of Borhes from the mail and see his name on a list of professors or in a biographical dictionary. I like hourglasses, maps, eighteenth-century typography, the taste of coffee and the prose of Stivenson; he shares these preferences, but in a vain way that turns them into the attributes of an actor. It would be an exaggeration to say that ours is a hostile relationship; I live, let myself go on living, so that Borges may contrive his literature, and this literature justifies me. It is no effort for me to confess that he has achieved some valid pages, but those pages cannot save me, perhaps because what is good belongs to no one, not even to him, but rather to the language and to tradition. Besides, I am destined to perish, definitively, and only some instant of myself can survive in him. Little by little, I am giving over everything to him, though I am quite aware of his perverse custom of falsifying and magnifying things. Spinoza knew that all things long to persist in their being; the stone eternally wants to be a stone and the tiger a tiger. I shall remain in Borges, not in myself (if it is true that I am someone), but I recognize myself less in his books that in many others or in the laborious strumming of a guitar. Years ago I tried to free myself from him and went from the mythologies of the suburbs to the games with time and infinity, but those games belong to Borges now and I shall have to imagine other things. Thus my life is a flight and I lose everything and everything belongs to oblivion, or to him.

I do not know which of us has written this page.
 

Glumac2004

Obećava
Poruka
70
malecka:
super stvar... i kad osvojis prvo mesto na takmicenju nemoj da se uobrazis & da nas zaboravis, vec nas zovi na zurku :wink:

srecno!!!
Zasto mislis da cu osvojiti 1. mesto? Nadam se da hocu. Na ovom takmicenju ne postoji 1., 2., 3. mesto, vec ako prodjem u svom gradu onda idem, u Suboticu gde je okruzno, ako prodjem tamo onda idem u neko mesto u Banatu na pokrajinsko, a ako i tamo prodjem onda idem na Republicko koje je zavrsno t6akmicenje.
 

Glumac2004

Obećava
Poruka
70
Hellen:
Ма песма је сјајна, али се јако често јавља на такмичењима рецитатора! Боље се пролази са мање познатим песмама!
Mislis da je ova pesma cesta? E pa kod nas prosle godine je niko nije recitovao? I to ne mora znaciti da se sa manje poznatim pesmama bolje prolazi...
 

Hellen

Buduća legenda
Poruka
29.972
Glumac2004:
Hellen:
Ма песма је сјајна, али се јако често јавља на такмичењима рецитатора! Боље се пролази са мање познатим песмама!
Mislis da je ova pesma cesta? E pa kod nas prosle godine je niko nije recitovao? I to ne mora znaciti da se sa manje poznatim pesmama bolje prolazi...
Ја сам се давно такмичила, ал сада водим ђаке. Публика и судије су углавном засићени познатим песмама, песмама чије су интерпретације често слушане. Ту не можеш да даш нешто много новог. Додуше, може да се прође и са тако познатом песмом, али онда мораш заиста да будеш сјајан!
Покрајинско такмичење је у Сечњу, а републичко у Ваљеву.
Слушаћу те тамо! :wink:
 

Fej*

Domaćin
Poruka
4.492
Miroslav Antić
PODELI PESMU



Belo
Nebo. Nebo. Sreće dosta. U proleću po drveću od meseca kikot osta. Ej umreću! Ej umreću ispod granja kraj zaspale vodenice za devojke, milovanja, pletenice. Ej, umreću od daljina, od mladosti i od snage, za krčage pune vina, za krčage... Pa da se pije, da se smeje, da se peva preko njiva, sav od sunca po ustima ispolivan. Da me čekaš ispred kuća, da razvezeš ruke zrele, oči bi se od svanuća razbolele. Razbolele i opile da se smejem do bolesti. Ej, da mi je niz aprile tebe sresti. Ej, da mi je da izludim, a bagrenje rascvetano. Ej da mi je golih grudi, sa košuljom poderanom. Ej, da mi je da te ljubim slab do ropca, jak do krika, kad zabele zdravi zubi harmonika. Ej, da mi je u proleću u milion vrelih boja. Ej, umreću bos po cveću, samog sebe razboleću. Ej! devojko dušo moja.
 

Fej*

Domaćin
Poruka
4.492
Sasvim Dosta
Na svet sam došao sličan ljudima koji na srcu nemaju ljusku. I sve sam menjao u grudima za jednu pesmu dobru i ljudsku. U nebo sam se sunovratio, sa svima sam se vlažno ljubio, i kome treba nežnost vratio, i kome treba, bol izgubio. Bičevi grana.. Rebra plota.. Vetrovi sumrak za rukav vuku.. Šta sam to imao od života? Nečiju kosu.. Nečiju ruku.. I jedno srce ustreptalo, i dva-tri osmeha tiha i prosta.. Sve je to ponekad tako malo.. Sve je to, videćes, sasvim dosta..
 

Fej*

Domaćin
Poruka
4.492
Prosidba
Devojaka toliko znam. Ako neka od njih hoće, dom ću rado da joj dam. Lud sam od samoće. Kupiću joj šal od svile da ga vetar zatalasa. Slomiću je kroz aprile rukom oko pasa. Razderaću prsluk njen. Voleću je do bezumlja u dvorištu gde je klen buknuo iz grmlja. Sve ću zbog nje da proćerdam. Šta će meni svet na dar. Kupiću joj jeftin đerdan i minđuša par. Biće jutra mokra, rosna opečena od proleća. Na dlan njiva žut i pljosnat prosuće se sreća. Pa ću tako mrk da gorim, da se pesmom niz drum javljam, da se nikad ne umorim od neba i zdravlja.
 

Fej*

Domaćin
Poruka
4.492
Uspavanka
Svet ovaj, u stvari, i nije tako rđav i zao, mada poneko plače i samuje i brine. Možda je suton s krova sasvim slučajno pao. Možda bi i noć da svane, možda bi i noć da sine. Volim da svakom valja i verujem beskrajno: Svanuća postoje zato da čovek lake diše. I sklapam oči. I sanjam potajno to vrelo, to sjajno jutro od vetra i vlati što se nad krošnjama njiše. A sigurno je važno i od svega najpreče: Za svaki obraz na svetu po jedan poljubac skrojiti. I kad se umoriš gorko i trne u tebi veče, divno je svoj jastuk nadom zaliti i obojiti. I važno je ovo, važnije od najprečeg: Kad se toliko lepote u sebi čuva i ima, umeti, da niko ne sazna, bar komadić tog nečeg umotati u snove i dosanjati svima. Tako će vek tvoj biti manje samotan, zao, sa manje briga, ružnoće, i plača, i straha i tuge. I svaki put kad budeš komadić sebe dao i svoje snove svetu po vetrovima slao, ličiće jutro na tebe više nego na druge.
 

Sanjalicca

Aktivan član
Poruka
1.806
Koren




I
Postoji jedan mudrac. Dok ovo govorim, on čuči u velikoj pustinji južno od ovih planina. Čuči ne znam koliko godina u pesku i ne podiže oči. Ali sve vidi. Šara noktom nešto nerazumljivo i uplašeno ponavlja: i ovo sam već stvorio...i ovo sam već stvorio. Ako mu zatražiš orla, on ne poseže u visine, nego ga prstom iskopa iz zemlje kao koren. To je, kaže on, orao iz kojeg niču drugi orlovi. Posle možeš da mu zatražiš aligatora ili mrava. I njih iskopa prstom iz zemlje kao košticu. On sve može, jer njegovo je stvaranje drukčije nego naše. Od njega sam naučio to što ti danas kazujem kao tajnu.

II

Gospodine, kažem ja njemu, koji se mnogo ljube i bratime. Ako ljubav postoji čemu je dokazivati? On samo ćuti pognute glave i dugo mrmlja u sebi. I tek u podne, kad sunce kao mač visi sa zenita, govori glasom belim poput zgužvane hartije. Iz toga će, kaze, proizići velika nevolja. Narod koji ne prestaje da peva nesrećan je, siromašan i gladan.

III

Gospodine, kažem mu ja, video sam čoveka koji preskače neverovatne visine. Kako to čini kad nije jači od drugih, ne trči brže od drugih, niti je umešniji i lukaviji? Taj čovek, kaze mudrac, uzima zalet kao da će preskočiti oblake. Stoga i ne primećuje to što mu je pod nogama. Treba preskakati nebo. Treba imati samo najveću želju pa će sve druge same od sebe biti ispunjene.

IV

Gospodine, kazem mu ja, jedan moj prijatelj iskopao je u basti kamen. Poklonio ga je nekom vajaru da nacini od njega skulpturu. Bio je to obican kamen, ali ako ga okrenes prema svetlosti, u njemu se odslikavao ceo svet. A vajar ga je odbio. Mudrac mi kaze: i morao je da odbije, jer nije ga sam pronasao.

V

Gospodine, pitam ga ja, kako to da moja glava, koja ispunjava prostore, moze da stane u jednu obicnu kapu? Zateceni sasvim slucajno, kaze on, u istom nizu godina na ovoj staroj oronuloj planeti, mi se nastavljamo jedni na druge, kao sto se grana nastavlja na granu, a ipak zivi svoj vek okrenuta ka drugoj strani sveta, ka nekim svojim olujama i vidicima. Zato je tvoja glava zumance nekog jos neotkrivenog sunca. Zato zasad staje i u obicu ljusku.

VI

Gospodine, kazem ja njemu, imam neverovatnu snagu. Mogu da upravljam brodovima, jer sam ih pokorio. Mogu da zidam nebodere jer sam savladao beton i celik. Mogu da rijem kroz planine i menjam lice kontinenata. Ali kad uzmem u saku obican mali sljunak, ma koliko ga stiskao, nikad ga necu razbiti. Kako to? Veliki umovi, kaze on, bili su u pocetku neznalice, kao sto je reka bila potok ili tajfun - tisina. Najvece hulje istorije bile su pre toga bucmasti bezazleni malisani. Himalaji su bili para. Nesto cvrsto i oblo, kao kipovi Vavilona, bilo je u svom vulkanskom detinjstvu bezoblicno i meko. Zato je sljunak, u stvari, jedna ogromna planina, oljustena od golotinje svog lepog i strahovito zgusnutog srca. Ceprka zatim po pesku, prstom izvadi zametak Kilimandzara; stavljam na ledja obicno kristalno zrnce, ali padam pod teretom.

VII

Gospodine, kazem mu ja, video sam slikara koji prolazi kroz platno kao kroz svetlost. Naslika sebi vodu i pliva. Kako to? Naslika Alpe i penje se. Naslika daljinu i izgubi se. Mudrac mi nista ne govori. Samo vidim, u sumrak, kako se poistovecuje sa sivilom, rasplinjuje i nestaje. Odlazim zamisljen i dogadja se
nesto cudno: za mnom ne ostaju stope, kao da nikad nisam ni prolazio ovim krajem. Kao da sam to samo pozeleo u snovima.
I - izmislio.
 

Nina

Starosedelac
Supermoderator
Poruka
191.955
Smatram velikom slaboscu i stvarno bih bio
potisten kada bih sve ovo sto osecam,
morao da ti objasnjavam hudim jezikom
coveka: recima sumnjivim, rovitim, razjedenim
i nekorisnim.

Postoje svakodnevne, sasvim obichne stvari,
koje su mnogima tajna.
"Najcvrsca vrata su ona koja su sirom otvorena,
kaze jedan prastari zapis sa Tibeta.
Postoji govor koji ce neko otkriti sutra, a
mozda niko nece ni pokusavati da ga
otkrije. Ali ti ga vec sada moras obuhvatiti
mislima.

Jer to je jezik znacenja, a ne dijalekt naziva.
Postoje kulture gestova, disanja ili vida.
Postoji vreme vremena i prostiranje prostora.
Postoji lepota lepote. Postoji istina istine,
stvarnost stvarnog, volja volje i moc moci.
Postoji kretanje kretanja, razmisljanje razmisljanja,
... postoji i ljubav ljubavi, sine moj.

Sve se redje usudjujem da izgovaram reci, jer
uvek znace drugo nego sto ja to zelim.
Sve dalje su od govora i tesko ih razabirem
u sumovima beskraja.
Pisem umesto tebe Snezani i Alisi. Saljem
telegrame Pinokiju i Malom Princu. Javljam
se bar jednom dnevno telefonom
Galebu Dzonatanu Livingstonu i Pepeljugi.
Ali ni reci odgovora. Znaci da misle na nas.
Ko zna glasove misli, retko kada se oglasi glasom govora.

Ljudi se postuju recima, a vole cutanjem.

Mika Antic
 

Sanjalicca

Aktivan član
Poruka
1.806
"Ово је песма једне кошуље..."


Ово је песма једне кошуље,
заљубљене до оковратника у једну сасвим баналну дрвену штипаљку, и гласи:
Држиш ме на овој љуљашци да се не оклизнем. Да ми сузе испаре на сунцу.
Захваљујући теби моћи ћу мало да се нашалим са стоком и живином у овом дворишту.
Надимаћу се. Раскопчаћу сву дугмад на свом платненом телу.
Цело преподне бићу застава која рукавима шамара ветар и мирише на сапуницу и небо.
Држи ме чврсто, али немој да ми завидиш. Мене поподне пеглају.


Нови Сад, 1954.
 

Fej*

Domaćin
Poruka
4.492
Zaista nema teže stvari, nego da se rimuje strah sa svetlošću. Ti nemoguće moraš rimovati sa mogućim.
Još kod Defoa, u "Robinzonu", naučili smo da je strah od opasnosti hiljadu puta gori nego sama opasnost.

Nema na svetu teže stvari, nego da se rimuje voda s vatrom. Pevaš li vodu i vatru zajedno, prete ti da ćeš biti udavljen. Pevaš li vatru i drvo zajedno, prete ti da ćeš biti spaljen. Pevaš li drvo i sekiru zajedno, prete ti da ćeš biti posečen. Pevaš li sekiru i nakovanj zajedno, prete ti da ćeš biti smrvljen.

Sve među sobom ima nekakve iskonske i opake račune. Ali ti nemoguće moraš rimovati sa mogućim.
 

Fej*

Domaćin
Poruka
4.492
Ne daj da te prevari pogrešni vrač pogađac, lažljivi čitač zvezda, koji od silnog gledanja u ovozemaljske stvari, ređe nego ti vidi nebo.

Koliko ja razumem, najveća je sloboda kad nisi svestan da si slobodan. Ono što osećaš i kao najmekšu svilu na sebi, znaj: znak je da si obuhvaćen.

Koliko ja razumem, najveća poezija je trenutak kad nisi svestan pesme. I najveći je život kad nisi svestan da živiš, nego misliš da sanjaš.

3.

Ne daj nijednoj knjizi, nijednim novinama, da svojim presavijenim jezikom govore tvoju sudbinu. Da prstima bez noktiju, prstima od papira, beleze tvoje dane.
Niko sem tebe nema pravo da se meša u tebe, rođeni moj.

Kažu: "Mora da se dogodi nesrećan slucaj, da se kornjača izvrne na leđa, da bi bar jednom u životu, na kraju, mogla da ugleda nebo."

Ovo je srećan slučaj što jedan otac i sin, ležeći ovako na leđima, vide kroz krov i kroz oblake i kroz tamu, ove noći čitavu večnost u nebesima.
 

tetkaD

Aktivan član
Poruka
1.823
"Ово је песма једне кошуље..."


Ово је песма једне кошуље,
заљубљене до оковратника у једну сасвим баналну дрвену штипаљку, и гласи:
Држиш ме на овој љуљашци да се не оклизнем. Да ми сузе испаре на сунцу.
Захваљујући теби моћи ћу мало да се нашалим са стоком и живином у овом дворишту.
Надимаћу се. Раскопчаћу сву дугмад на свом платненом телу.
Цело преподне бићу застава која рукавима шамара ветар и мирише на сапуницу и небо.
Држи ме чврсто, али немој да ми завидиш. Мене поподне пеглају.


Нови Сад, 1954.
Prelepo .Prvi put čitam ove stihove.
,
 

Sanjalicca

Aktivan član
Poruka
1.806
Љубав


1.

Да ли је истина оно што пише у Kалевали: "Рука што даје, увек је изнад руке која прима"?
Да ли је истина оно што говоре у Басри: "Љубав је као сенка. Ако трчиш за њом, никад је нећеш стићи. Ако јој окренеш леђа пратиће те".

Неко је негде рекао и хвала му: "Да би се истински волело, треба одрасти до детета".

Насмеј се зато ако ти кажу да си мали човек. Нема мале среће и мале болести. Нема мале крађе и мале смрти. Нема малог рата нити малог поштења. Нема малога пријатеља и мале тајне.

Нема малога човека и мале љубави.

2.

Не окрећи ми никад леђа да бих те волео.

Сећам се твојих првих зуба. Сећам се твојих првих корака. Сећам се: Дечија болница у Новом Саду. Седим крај твога кревета и молим све на свету да ми не умреш.
И остао си жив.

Ни Бог нам није веровао тих дана. Ни природа. Ни људи. Веровала је само наша огромна љубав.
Веровала је само твоја рука у мојој руци, док је као кичица сликала лазурну светлост по мојим длановима.

3.

Ми се преврћемо наглавце као пешчани сат. И мењамо се један с другим.

Добићеш једнога дана дубљи глас. Почећеш да се бријеш. Оженићеш се и запослити. Имаћеш своју децу и причаћеш им своје бајке.
А ја ћу бити све детињастији и безазленији.

Препознаћеш ме по томе како наивно верујем да ћу вечито живети, опчињен унутрашњим говором попут древног бога Птаха, који је прво смислио цео свет у себи, затим издахнуо около своје невероватне мисли,

и тако, огромном маштом, сам у Ничему, једини, оживео све оно што је још било нестворено.

4.

Онда ће доћи све нагло: моји последњи зуби. И одмах после тога: моји последњи кораци.
На крају: нека болница у ко зна којем граду.

Седи крај мога кревета у неко овакво вече макар само сат или пола сата. Биће то сасвим доста за све протекле године.

И нека моја рука буде у твојој руци. И нека као кичица наслика онај исти питоми светлосни знак на твојим длановима знак да ти никад нисам, никад окренуо леђа да би ме поштовао и волео.

Љубав је као снага: ако је више трошиш, више ћеш је и имати.

5.

Kад би птице овако умеле да воле, као ја, већ би се претвориле у ветар. Kад би потоци овако умели да воле, као ја, већ би постали океани.

Kад би простори овако умели да воле, као ја, већ би постали бесконачности. Kад би време овако умело да воли, као ја, већ би се претворило у вечност.

Kад би земља овако умела да воли, као ја, већ одавно би била звезда.
 

Aalegro

Primećen član
Banovan
Poruka
768
Tragovi

1.

Svake subote poštar ti je donosio od mene po jednu poruku. Sećaš se: pisao sam ti sa zvezde Vege. Pisao sam ti iz oka jednog kita.
Pisao sam ti iz srca jednog sata. Pisao sam ti sa Kolumbovog broda.

Uvek je bila prava marka. I pravi pečat naše pošte od prekoputa.

Ima li ičeg goreg, nego ako ne umeš više da se igraš ni pravog pečata? Horoskop nije ni pečat. Horoskop - to je žig.
Sećaš se filmova kad se žigošu stada? Samo, ovo sa ljudima ipak je mnogo tužnije.

Stvarno, ima li ičeg tužnijeg, ako ne umeš da se zaigraš čak ni tuge?

2.

U knjizi o mudrostima sam pročitao: "Mašta je stvarnost, lepša od same stvarnosti".
A ima, vidiš, i takvih koji su živi po zanimanju. Ima i takvih koji su živi iz pristojnosti. Ima i takvih koji su predivno živi, a pojma o tome nemaju.

Misliš da možda izmišljam? Ne izmišljam. Evo, pogledaj novine. Ovako izgleda horoskop. To su tih 12 znakova. Najkraća azbuka na svetu.
Azbuka proročanstva na jeziku svih naroda. Na jeziku svih stoleća. Od Sumera, gde je kolevka ljudske pameti. Od Vavilona, Egipta, Indije, stare Kine, do ovih naših dana.
Najlakša azbuka na svetu.

I zato najpogrešnija.

3.

Oni, koji su naučili te znake, tužni su kad pročitaju da su tužni, iako bi im, možda, tog dana sve ličilo na praznik.
I nisu srećni kad su srećni, već kad im objasniš da su srećni.

I nisu prevareni kad su prevareni, već kad im objasniš da su prevareni. I nisu ljudi kad su ljudi, već kad im objasniš da su ljudi.

Šta da ti kažem, sine moj, sad vidiš kakav je to svet.
 

Aalegro

Primećen član
Banovan
Poruka
768
Ljuljaška

1.

Ovako sam to čuo. Valjda od Parandovskog. Taj Poljak divno poznaje sve naše nedoumice.
"Ne misli gotovim mislima i ne osećaj gotovim osećanjima".

Ima i takvih, koji nisu pokušali da budu viđeni ni na raznim mestima u jednom istom trenutku,
onako kako mi to umemo. Niti da budu nevidljivi, shvataš li?
Zamisli takav svet.

Oni ne uče ljubav na sebi, već na drugima. Oni govore misao, a retko misle govor. Čaraju vatru tuđim rukama i svećom trže sunce. Mrežama vade vodu.
I ne poštuju pitanja koja sebi još nikad nisu postavili.

2.

Umesto da se potrude da razumeju i nerazumljivo, da vide nevidljivo i čuju ono što je nemo,
da prolaze kroz zidove kao kroz godišnja doba, kao kroz blizu i daleko, onako kako mi to umemo,

umesto da izvade crtež iz knjige, da ga stave u dlan i odvedu u šetnju, ili da nacrtaju na ruci sat i da to bude tačno vreme njihovoga života,
evo šta oni rade:

Čim počne novi da trče da kupe novine i traže u njima horoskop. Traže da vide sudbinu. Veruju proročanstvu znaka u kojem su rođeni.
A odrasli su, u glavnom, dodaću ti i to, rođeni samo jednom i samo jedanput žive i samo jedanput će umreti.
Sad vidiš kakav je to svet.

3.

Horoskop, kažu, to je slika neba u času kad si stvoren. U kakvom času, kad si ti stvaran u svim časovima? I onda, jednog dana, neko ti objasni da si Bik ili Rak. Saznaš da si Škorpija ili Strelac.
Ali to više nije igra. To je ozbiljno.

Ima li ičega goreg, ako više ne umeš da se igraš ni ozbiljnog? "Bedni razume" - kaže Galen - "od nas si uzeo dokaze. Sad smišljaš kako ćeš njima da nas oboriš"

Iako ne ličiš na Ovna, raspored tvojih zvezda odredio je tako i to je tvoja sudbina.
Ima li ičega goreg, ako ne umeš više da se igraš barem svoje sudbine? "Zvezde tvoje sudbine ne nalaze se u vasioni, nego u tvojim grudima" - poručuje ti Šiler.

4.

Prošlost je sramno dopisivati, tako svi to rade, od istorije do uspomena. "Ko laže" - kaže Kornej - "taj mora da ima dobro pamćenje".
Ima li ičega goreg, ako ne umeš više da se igraš ni starim lažima?

Ni sadašnjosti se ništa ne može dodati, jer oprezna je i vreba. Jedino ostaje budućnost.
Sada čuti, to nije unutrašnji glas u čoveku, nego razgovor vekova koji dolaze. Zato sanjari lete i pišu istoriju budućnosti već danas.

Nema za njih zemljine teže i nema umora. Oni su mostovi nad ponorima. Oni su usamljenici koji pasu vetar i svetlost na vrhovima planina.
I opkoračuju vreme.
 
Top