Dve majke sede pored bračnog kreveta svoje dece i štrikaju. Jedna je mladoženjina majka, druga je mladina. Pošto majka uvek sve najbolje zna, dve majke znaju još više. Što da se znanje ne duplira. Kćerkina majka prebacuje petlju s igle na prst, glavu je zabacila kao pijanista: "Zete, nemoj da mi gnječiš ćerku".
Druga majka tiho kašljuca. Pročišćava grlo. Sedi u spavaćoj sobi sa beretkom na glavi, bojkotuje snajinu kuću. Savetuje: "Sine, ne preteruj sa bračnim dužnostima, ne zamaraj se. Znaš da sutra rano treba da nosiš mokraću na pregled. Evo, mama je donela sterilisanu flašu (vadi ispod kaputa polalitarsku flašu, besprekorno čistu i bez etikete). Kad budeš mokrio, propusti sine prvi mlaz, tako treba, znaš da sam tati stalno nosila urin na pregled zbog bilirubina."
"Prijo", obraća joj se druga majka, "pustite decu na miru, valjda znaju da mokre". Obe se zadubljuju u štrikeraj. Štrikaju, pa razgledaju rad. Malo ga razvuku da procene mustru... "Sine", tiho će majka, "zašto stenješ toliko, pile mamino, da ti nije dobro? Bešika znači, kao kod tate. Najbolji je ugrejan crep. Umotaš ga peškirom, da se ne opečeš".
Druga majka, zamišljeno: "Kad sam ja u svoje vreme mokrila za laboratoriju, mokraća bistra kao suza. Nema leukocita, nema bakterija, žuta kao dukat, miriše na narcice. U našoj familiji svi imaju dobre bešike i mokraćne puteve"... I nastave da štrikaju. Čuje se kuckanje igala i tihi šapat: "Hani, je l' hoćeš da ti dam jedan s...?... Daj mi ga, yebaču moj, pa nek ide život!".
to sam i ja primetila
