Miris mastiksa

Lada:
IMG-fc4d0306e9c0e986e0edbf040cba5332-V-1024x689.jpg

AIDA: Priča o ljubavnom trouglu
Kliknite za proširenje...
jel ovo Trebs Aida?
 
Evo jedna "modernija opera" Makropulos Case Leoša Janačeka:

Would you take an elixir that will keep you eternally young?
In this gripping tale, a seductive diva discovers that the gift of everlasting life can be meaningless if all love is fleeting.

 
I iz mog potpisa finale Rosenkavaliera, Štrausove društvene komedije u 3 čina i priče o mladosti (i prolaznosti iste) i ljubavi (ali i o braku).

Radnja opere smeštena je u 18. vek, zlatno doba Habsburške monarhije, takva je i estetika, u drugom činu pojavljuje se i valcer u muzičkom delu, ali se oseća duh vremena u kojem je opera nastala - početak 20. veka i već vidljivi slom nekada moćne imperije. Glavni akteri su Mašalka (sopran, može da bude i dramski i lirski ali svakako zreliji) koja se vrlo zanimljivo zove Mari Terez, grof Oktavijan (mecosopran) i Sofi (lirski sopran).

Preludij je opis seksualno čina koji se dešava iza scene između Oktavijana i Maršalke, u Maršalkinoj spavaćoj sobi, dok je Feldmaršal sa vojskom u Hrvatskoj. Prva scena sledi odmah nakon climaxa u preludijumu - postkoitalno cvrkutanje njih dvoje počinje. U ovom delu Oktavijan se žali zašto je već svanulo i time Štraus (i njegov libretista Hugo von Hofmannsthal) pravi parelelu sa Vagnerovim Tristanom i Izoldom.

Ono što je posebno interesantno u ovoj operi je uloga Oktavijana - naslanjajući se na Mocartovu tradiciju tzv. trauzer uloga (kerubino), Štrausovog zavodika peva mecosopran koji će se (već prerušena u muškarca, tj. mladića od 17 godina), u 3. činu još jednom "prerušiti" u ženu :D
 
Vlad Dragulija:
Hm...Laik sam ...Ne vidim nikakvu razliku između opera i opereta...Ogradiću se odmah...Nije moja teritorija...
Kliknite za proširenje...
ma i ja sam, opusteno.
ovo za Vagnera je posalica jer on je svoje opere nazivao Gesamtkunstwerk sto je valjda sveobuhvatno umetnicko delo ili tako nesto u prevodu.
Kod Vagnera nema prekida radnje nijednog trenutka, nema arija, i da, smatra se reformatorom opere. Otisao je toliko daleko da je kreirao posebne instrumente i posebne glasove za svoj Gesamtkunstwerk - tako da imamo vagnerijanski sopran, vagnerijanski tenor i sl.
I da, projektovao i posebnu operu u Bajrojtu
 
boemi-474-279-4827.jpg

Zanimljivo je napomenuti da su Pučinijevi "Boemi" nastali u direktnoj konkurenciji sa "Boemima" Ruđera Leonkavala, a danas se smatra da je upravo Leonkavalo napravio originalni zaplet. Ruđero Leonkavalo napadao je Pučinija da je on prvi odlučio da se bavi ovom tematikom; međutim Pučinijev rad je već bio poodmakao, pa nije želeo da ga prekine. Obojica su završili svoje opere, ali publici svih vremena se više dopala Pučinijeva opera, dok je Leonkavalova gotovo pala u zaborav. Pučinijevi ''Boemi'' ušli su u redovni i nezaobilazni repertoar svih operskih kuća i postali omiljena opera mnogih redovnih posetilaca. Ipak, mnogi kritičari danas govore o nepravdi koju je Leonkavalovo delo doživelo, ističući i činjenicu da su u Milanu obe verzije “Boema” čak izvođena u isto vreme u Teatru Liriko i u Teatru dela Verme.

Đakomo Pučini: ''Boemi'', sinopsis

Na vrhuncu pravca verizma, dvojica već proslavljenih kompozitora su se posvađali oko toga ko ima prvenstvo nad radnjom koju su obojica izabrali za svoju novu operu. Ruđero Leonkavalo napadao je Pučinija da je on prvi odlučio da se bavi ovom tematikom; međutim Pučinijev rad je već bio poodmakao, pa nije želeo da ga prekine. Obojica su završili svoje opere, ali publici svih vremena se više dopala Pučinijeva opera, dok je Leonkavalova gotovo pala u zaborav. Pučinijevi ''Boemi'' ušli su u redovni i nezaobilazni repertoar svih operskih kuća i postali omiljena opera mnogih redovnih posetilaca.

Možda je neadekvatan srpski prevod naslova dela. ''La Boheme'' izvorno (u kontekstu polovine 19. veka) znači ''boemija'', što je mnogo opštiji pojam - ne označava konkretnu grupu ljudi, već stil, način života, životnu filozofiju i čitavu jednu, za ono vreme sub-kulturu. Međutim, uobičajeno je čuti da se govori o ''Boemima'', takvi su prepoznatljivi, pa ću se i ja tako izražavati. Ta tematika je postala veoma popularna u Evropi u doba kada se raznim putevima afirmisao život u Parizu, naročito život umetnika, od kojih su se mnogi izrazili upravo kao boemi u siromašnim četvrtima, vodeći raskalašan život po birtijama i bordelima, živeći oskudno od prodaje svojih uglavnom malo cenjenih umetničkih dela (mada su među njima i neka od vodećih imena iz istorije umetnosti: gotovo svi francuski modernisti su potekli iz tih krugova). U to doba to je značilo korenitu promenu u društvenoj svesti. U umetnost ulazi mnogo toga što se dotada smatralo neprikladnim i nemoralnim; ni žene koje inspirišu stvaraoce više nisu device anđeoskog lica, već osobe koje je život primorao da zarađuju na razne načine, i od prodaje svoga tela.

Takav svet je Pučini uneo u svoju operu, što je nesumnjivo predstavljalo osveženje za publiku naviknutu na romanse između dobro odevenih i odgajanih, bogatih plemićkih parova koji nemaju egzistencijalnih briga. Naravno da libreto ima slabih strana (kao i većina operskih libreta), da ima patetike i na nekim mestima gde ne bi trebalo, ali to je sve osveženo muzikom zbog koje se svi nedostaci praštaju (sa Pučinijem je uvek takav slučaj). Jedna od prednosti je da je izbegnuta razvodnjenost, delo ima taman takvu dužinu kakva odgovara konciznoj priči ispričanoj gotovo u jednom dahu. Replike su šarmantne i duhovite, oseća se na momente čak i parodičnost prema tradicionalnom operskom izražavanju; kako ističu neki kritičari, jezik kakvim se ovde govori morao je biti veoma neuobičajen za publiku onoga vremena.

ČIN I
Uvod u nestalan i oskudan život momaka na iznajmljenom tavanu neke trošne kuće u boemskoj četvrti: pesnik Rodolfo i slikar Marčelo pokušavaju da se bave svaki svojom delatnošću, ali prsti su im toliko ukočeni i promrzli da teško uspevaju u tome. Da bi se ikako zagrejali, rešavaju da žrtvuju šporetu Rodolfovu novu dramu. Uto dolazi i druga polovina siromašne, ali vedre i vesele družine: student filozofije Kolin i muzičar Šonar, koji donose hranu, vino i cigarete - Šonar je to ućario na poslu sa nekim ekscentričnim bogatašem. Pošto se malo okrepe, donese se odluka da se novac iste večeri probanči u Momus kafeu. Međutim, pojavljuje se stanodavac, priprosti starac koji je došao po kiriju; podstaknut vinom počinje da se hvali o svojim tobožnjim brojnim pustolovinama sa lepim ženama. Kada napokon pomene da je oženjen, momci će ga, izigravajući moralno zgražanje nad njegovom razbludnošću, izgurati iz prostorije ne plativši mu stanarinu. Svi odlaze u kafe, osim Rodolfa, koji ima da završi neki mali članak, ali će im se ubrzo pridružiti.

Uto se začuje kucanje; to je stanarka susedne sobe, dražesna ali smrznuta švalja Mimi, koja je došla po vatru jer joj je nestalo šibica. Rodolfo je očaran njenom ljupkošću, ali njoj se žuri. Međutim, posle sekunde se vraća jer je izgubila ključ kod njega; zajedno počinju da ga traže, Rodolfo ga i pronađe ali to ne prijavljuje, da bi što više ostao s njom. Promaja oboma ugasi sveće i tako ostanu u mraku; Rodolfo tobože slučajno nabasa na njenu ruku; sledi niz prelepih arija u kojima se jedno drugom predstavljaju, zbližavaju i napokon izjavljuju ljubav (''Che gelida manina'' - ''Kakva smrznuta ručica''; ''Si, mi chiamano Mimi'' - ''Da, zovu me Mimi''; ''O soave fanciulla'' - ''O nežna devojčice''). Dogovaraju se da najpre odu kod njegovih prijatelja u kafe, a da zatim zajedno provedu noć (ovo poslednje doduše ne baš tako direktno, ali sa dovoljno jasnim nagoveštajima).

ČIN II
Na putu do kafea, na snežnim pariskim trgovima i ulicama, Rodolfo i Mimi prolaze kroz gomilu ljudi koji se u ''vašarskoj'' atmosferi dovikuju, reklamirajući svoju robu i iščekujući nekog Parpinjola, trgovca lutkama. Večernju živost dočaravaju raskošne pesme hora. Rodolfo kupuje Mimi šeširić kakav je oduvek želela.

U kafeu upoznajemo i Mizetu, koketnu lepoticu koja je neko vreme bila sa Marčelom, ali ga je ostavila zbog svog sadašnjeg bogatog ali vremešnog pratioca, Alčindora. Starac joj je dosadio i želi da ga se reši; kako bi privukla Marčelovu pažnju, peva zavodljivu ariju ''Quando m'en vo'' (''Dok hodam ulicom''), na ushićenje svih prisutnih muškaraca, dok se Marčelo izjeda od ljubomore. Mizeta se pravi da je žulja cipela, i skinuvši je (uz podizanje haljine visoko iznad gležnjeva), šalje Alčindora obućaru da je popravi, a onda se baci u zagrljaj Marčelu, jer su se oboje uželeli jedno drugoga. Svi nestaju iz kafane, ostavljajući pozamašan račun starcu koji tek treba da se vrati.

ČIN III
Na gradskoj kapiji, po snegu i hladnoći, pojavljuje se Mimi, kašljući silovito, ophrvana tuberkulozom. Tu, u maloj kafani, Marčelo je unajmljen da slika; Mimi mu poruči preko neke žene da želi da razgovara s njim napolju. Poveri mu se da je Rodolfo postao bolesno ljubomoran i da je te noći otišao od nje. Rodolfo, koji je za to vreme u kafani spavao, sada izlazi i doziva Marčela; Mimi se sklanja u stranu da ne bi bila viđena. Rodolfo se poverava, najpre da je ljubomoran jer Mimi koketira sa svakim muškarcem, a onda priznaje istinu - nije to u pitanju; Mimi je u stvari vrlo bolesna, možda i smrtno. Potrebni su joj uslovi za život koje Rodolfo ne može da joj pruži, pa se nada da će ga ona ostaviti i potražiti nekog bogatijeg ko može da je leči i neguje. Mimi je sve ovo čula; kašalj je odaje, i dvoje ljubavnika pevaju o neodoljivoj ljubavi koja ih vezuje iako moraju da se rastave. Odlučuju da ostanu zajedno do proleća, a tada će rastanak biti lakši. Kao kontrast njihovom raspoloženju u ariju im se upliće histerična svađa Marčela i Mizete; on je ljubomoran, a ona mu prkosno dobacuje da ima pravo da vodi ljubav s kim hoće i da joj on nije muž.

ČIN IV
Na tavanu na kome stanuju boemi, atmosfera je veoma slična onoj u prvom činu. Marčelo i Rodolfo pokušavaju da se posvete poslu, ali nijedan ne može da se koncentriše, jer su opsednuti svojim neuspelim ljubavima. Kolin i Šonar ovoga puta donose traljavu večeru, i unose veselost u hladni dom; svi imitiraju ponašanje na banketima, komično parodirajući igre koje prethode bogataškim večerama. Sve to prekida Mizeta, uzbuđeno javljajući da je Mimi, koja je bila sa nekim bogatim grofom koji je odevao kao kraljicu, ostavila toga grofa i tumarala ulicama, bolesnija nego ikad. Mizeta je našla takvu i sada je vodi Rodolfu. Bleda i iscrpljena, Mimi se sruši na krevet. Dok Rodolfo pokušava da je utopli, Mizeta odlazi sa Marčelom da proda svoje minđuše kako bi kupila neki lek i platila doktora, a Kolin odlazi sa Šonarom da u istu svrhu založi svoj kaput. Rodolfo i Mimi ostaju sami; prisećaju se prvog susreta i prošlih dana bezgranične sreće. Rodolfo joj pokazuje šešir koji je zadržao kao uspomenu na njihovu ljubav. Ubrzo stižu i ostali - Mizeta je kupila muf da Mimi zagreje svoje promrzle ruke. Na putu je i doktor. Tiho razgovaraju, da ne bi probudili zaspalu Mimi; dok se Mizeta moli za svoju prijateljicu, Šonar otkriva da je Mimi mrtva. Rodolfo očajno doziva njeno ime i bespomoćno jeca.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top