Quantcast

MIOMIRIS ŽENE

KPCTAHK

Aktivan član
Poruka
1.299
Pre neki dan silno se obradovah kada natavrljah na ženče od koje se očurde razrogačuju k`o turski fildžan, reči zastaju u grlu kao vrela knedla i sve se uzbudi, ukruti i zatalasa, baš ono ljuljaj – ljuljaj, stenji i bauljaj, da te ta, gotovo boleća, nadrndanost obori s nogu svojom neopisivo slatkom ošamućenošću. Uskipelo u meni sve kao da je od kvasca sazdano čak mi se je i čuperak na glavi gadno ukrutio, malkice užutio, kao svrdlo zašiljio i k`o svetionik zaštrljio, a kamo li neće ono što mi još osta od muškog ponosa i srpskog iskonskog prkosa psima i dušmanima. Sve bi potaman - ugođaj, mesto, vreme i način kada velikoj ljubavi sam postaješ začin, još potamanija sama činjenica da ona hoće, a ja ne znam da se branim kada mi mrak padne na oči i naprednjak poskoči. Francusko cmakanje, stenjanje i neprsetano žvakanje i tek tu i tamo plaženje jezičine i dahtanje kao džukela kada se bori da na ilindanskoj žezi dođu do zraka bi uvertira te ljubosunovratije u kojoj je nagon posve pomračio svaku mrvicu razuma. Imao sam silnu želju da koliko me grlo nosi zaurlam:

Bože, ako ovo preživim ljubavnu poetiku ću da optočim suvim zlatom, napisaću nove psalme Davidove i LJubav poistovetiti sa Bogom !

ali `oćeš malo sutra – čim podignem glavu ka Nebesima ona me nimalo nežno ščepa za kosu, nešto sočno promumlja i podbaci svoju preslatku uzavrelu siku pod moje nabubrele labrnje. Šta posle toga i može da biva već njuši i tuši dok se iz tebe puši i preti da te to uguši...

Oduvek u svemu, a naročito ono-me, u uvertiru pokušavam da ugradim što više svojih osećaja, treptaja, ponekad i jecaja, kako bih posle u dodavanju začina na hiljadu načina što više i silnije uživao u tome što sam sam zakuvao. Verujem da je to baš ono što se na kraju pamti, opevava i oplakuje i zbog toga nikada ne brzam, ne riljam i ne srljam u kontakte s nogu jer tu ugraditi sebe ne želim, neću i ne mogu. Još više sam ubeđen da je ONO samo tačka na j od ljubavi, a kada se to j napiše posle toga ne preostane ništa više osim da te koma zgrabi o`ma`. I tog vragolastopredivnog smejuljka lepljivosladunjavog prolećneg predvečerja kada me je Amorova strela tresnula u nejačko srdašce sam pokušavao da se držim tog nenapisanog protokola Sv. Kurasija Krivonogog, no nije mi se dalo, a do savršenstva me je delilo samo malo – ona tanjušna kovrdža, miomirisava Nidžina dirindara

(najduža dlačica na minđi koja otpadne pri prvom „junaštvu“ - tako nam je tada utuvljavao tu čudnu reč razulareni bogoslovski junoša, moj tadađšnji sabrat iz bogoslovije Sv. Arsenije Sremac u Sr. Karlovcima, a sada ugledni beogradski protojerej-stavrofor o. Nikola kome se više ne gade gej parade, Grand nakarade i ostale bogohule smrade )

koju je kao najveću dragocenost čuvao u kutiji šibica, šepureći se pokazivao samo onda kada se njemu ćefne i dozvoljavao da se, bar malko, onjuši samo onda kada bi mu petobanku bacio u raširenu šapu.

Nežno sam je nauznakio (postaviti na leđa) na meku postelju, skinuo svaku krpicu sa njenog tela i poljupcima upijao znoj sa njenog čela, no sa guslijadom sam oklevao mada je ona sve češće i sve zvučnije ponavljala jedno te isto:

Uuuuuzmiiii meeeee !“

Gorio sam od želje da uslišim njene zapovedi i okuskunim kako vredi, golicanje roja leptirića u donjem delu stomaka me je izluđivalo svojom milinom, tik-takanje srca je poodavno prešlo u galop i svojim tresljajima me je gotovo ošamutilo, a nekakva neopisiva jebezovnost dignula kao perce i to lebdenje mi je pretilo silinom neopisivog ugođaja telu sumrakom ovozemaljskosti te ukoliko uskoro ne dođe do spajanja dva tela u jedan krik posve poludeću od miline fine, no ipak nešto mi se nije dalo i osećaj da je čak i vreme zastalo počelo je da koprca moju posve pomućenu savest. Sve, baš sve je bilo na svom mestu, ali osećaj da ipak nešto nedostaje kako bi ta ljubav mogla još koji titraj da potraje je počeo da me sve više boli. Taj tren bi najplastičnije opisao ako bih ga uporedio sa ovim:

... plam slavske sveće titra pre očima, slavski kolač čeka da ga obratuješ, razlomiš i gricneš, najdraža i jedina gošća nestrpljivo čeka da očitaš Oče naš i posle toga joj poljubac daš, a ti muliš, uši ćuliš i nikako slavski putir vinom da napuniš...

Miris tamjana nedostaje !“ gotovo vrisnuh kada me štrecnu to poređenje.

Štaaaa!?“ zaurla nauznačena lepotica.

Koji to miris imaš, bre ?“ prostenjah

Onaj najbolji – od mošus govečeta !“ izjeca moja večerica.

E, od tog mirisa mogu samo da mučem k`o govedo...“ izdeklamoh joj na uvence.

Štoooo?“ uzvrati začinjavajući to poljupcem.

Ne znam - očigledno se nisam baš toliko poživotinjio da bi me ekstrakt govečeta uzbuđivao...“ prošaptah joj sasvim iskreno i dobronamerno.

Pridigla se žustro i otrčala u kupatilo. Žuborenje potoka koji je na sebe nemilice izlivala mi je delovalo kao najlepša melodija u tom trenutku nestrpljivog iščekivanja kada će ekstrak mošus govečeta da zemeni neodoljivi miris žene. Moja Afrodita se je za tili čas opet našla u mom čvrstom zagrljaju. Neopisivi miris žene, nešto izumeđu tek iz rerne izvađene pogače, zrelog klasja pšenice i tek iz biserne reke izvađene pozamašne jegulje, me je naterao da se sa tom slašću sklupčam u nerazmrsivost koja će da se okonča kao i uvek do tada – neartikulisanim krikom i uvek istom konstatacijom:

Jaoooj, kaaako je slaaatkooo...“

Od tog trena shvatio sam da sam dobro naučio još jednu životnu lekciju koja ne može nikako drugačije da se nazove osim

MIOMIRIS ŽENE JE NEODOLJIVOST ZA MENE !

Ništa mi ne znači boja kose, il` gaćice kakve nose dame, čak ni to da li su u vezi ili same (ja sam uvek bez veze - zna se, takav mi horoskop) ali miomiris žene – to je ono što je pravi pravcati opijat za mene. To je i razlog da mnogo, mnogo i mnogo volim žene ...

Krstan Đ. Kovjenić

poljubac - u kadi .jpg
 
Top