Полако се навикавам. И да спремам доручак, и да шетам ујутру и да лијежем да спавам прије поноћи и сијасет других ствари. И дефинитивно се осјећам боље. Одморнија сам, опуштенија, проводим један семинарски крају, генерално, ушла сам у колотечину опуштености. Мислим и да сам изгубила бар један кг јер се крећем и једем и нутритивно вриједну и укусну храну. И сједим за столом у трпезарији и фино једем као дворска дама. Навукла сам се на грчки јогурт. И одлучила сам да баталим кафу. Прочитах негдје да у неким ситуацијама кофеин не утиче позитивно на кортизол, па рекох...
И имам новог друга. Посљедња три дана сваки дан сједим на истој клупици у парку гдје и деда Милутин. Заједно хранимо голубове. Заправо, он храни голубове, ја само слушам његове приче. Човјек је изузетно начитан и супер је саговорник. Већ сад се радујем што ћу сутра опет да га сретнем. Каже да је удовац одавно, неких тридесетак година. Жена му је ваљда имала срчани удар, ако сам добро разумела. Нисам хтјела да се распитујем, нешто ми некултурно да чачкам по ожиљцима. Каже да је пензионисани професор социологије. (Ту сам одлучила да прећутим да ми социологија никад није била омиљена). Кажем вам, једва чекам сутра, баш је мили чико.
Сазнала сам и да су му оба сина у граду, да има унучиће, да је све лијепо али да је он тужан. Од дана кад је остао без своје Јелене, све му је ,,празно" и каже да ,,жив у земљу не може". Нисам знала шта да му кажем. Само сам почела да размишљам о мом дједу и мојој баки. Смрт их је држала раздвојеним мало мање од 3 године. Бака је ,,отпутовала" прва. Деда је послије често говорио да ноћима сања како га бака зове да дође код ње јер је сама и хладно јој је. А онда је и деда умро. И онда сам се још једном запитала. Да ли заиста постоје љубави које превазилазе људске крајеве? Желим да вјерујем да су, шта год да стоји иза оловне тачке смрти, моји бака и деда заједно. Исто тако, желим и да вјерујем да Јелена чека свог Милутина. Само не бих да га ускоро дочека, потребан је свој породици. А и голубове мора неко да храни.
И имам новог друга. Посљедња три дана сваки дан сједим на истој клупици у парку гдје и деда Милутин. Заједно хранимо голубове. Заправо, он храни голубове, ја само слушам његове приче. Човјек је изузетно начитан и супер је саговорник. Већ сад се радујем што ћу сутра опет да га сретнем. Каже да је удовац одавно, неких тридесетак година. Жена му је ваљда имала срчани удар, ако сам добро разумела. Нисам хтјела да се распитујем, нешто ми некултурно да чачкам по ожиљцима. Каже да је пензионисани професор социологије. (Ту сам одлучила да прећутим да ми социологија никад није била омиљена). Кажем вам, једва чекам сутра, баш је мили чико.
Сазнала сам и да су му оба сина у граду, да има унучиће, да је све лијепо али да је он тужан. Од дана кад је остао без своје Јелене, све му је ,,празно" и каже да ,,жив у земљу не може". Нисам знала шта да му кажем. Само сам почела да размишљам о мом дједу и мојој баки. Смрт их је држала раздвојеним мало мање од 3 године. Бака је ,,отпутовала" прва. Деда је послије често говорио да ноћима сања како га бака зове да дође код ње јер је сама и хладно јој је. А онда је и деда умро. И онда сам се још једном запитала. Да ли заиста постоје љубави које превазилазе људске крајеве? Желим да вјерујем да су, шта год да стоји иза оловне тачке смрти, моји бака и деда заједно. Исто тако, желим и да вјерујем да Јелена чека свог Милутина. Само не бих да га ускоро дочека, потребан је свој породици. А и голубове мора неко да храни.
