Biltova fatva: Milo je samo izvođač radova, zapadni srbomrsci su osmislili udar na srpsku crkvu
Pečat | 28. januar 2020.,Autor: Nikola Vrzić -
Pečat
Kako su vezu između američkog generala Kertisa Skaparotija i crnogorskog Zakona o slobodi veroispovesti razotkrili Karl Bilt i njegov Evropski savet za spoljne odnose
Sećate li se, a kako možete da ga se ne setite ako iole pažljivo promatrate sve ovo što nam se događa, američkog generala Kertisa Skaparotija i njegovog – bio je tada vrhovni saveznički (NATO) zapovednik Evrope i komandant Evropske komande Sjedinjenih Američkih Država – svedočenja pred Odborom za oružane snage američkog Senata 8. marta 2018. godine.
Za svaki slučaj, da podsetimo šta je general tada rekao o nepoželjnom rastu nepoželjnog ruskog uticaja u Evropi, i kako je s tim u vezi naročito apostrofirao Zapadni Balkan, zahtevajući zbog toga pojačano američko angažovanje na ovom našem prostoru. „Pre svega Srbija“, odgovorio je Skaparoti na pitanje koja ga među zapadnobalkanskim državama naročito brine, a onda izgovorio ono što teorije zavere protiv srpskog naroda razotkriva kao njihovu stvarnu zaveru protiv nas, koju je uz to i jasno obrazložio: „Srbija kao država, ali i srpski narod na Balkanu. Postoje, očigledno, istorijske veze i osećaj pripadnosti, a zbog toga i pogodno tlo za ruski uticaj, i oni to koriste u smislu dezinformacija, uticaja na taj narod, ali i u smislu kvarenja (američkih planova) u odnosu na Kosovo i u tripartitnom Predsedništvu Bosne i Hercegovine. I taj uticaj u poslednjih godinu i po dana, koliko sam na ovoj poziciji, raste.“
MOĆ PERSPEKTIVE I eto ga. General Kertis Skaparoti u međuvremenu je penzionisan, ali nije i ideja koju je on izneo. Problem vlasnika naše evroatlantske budućnosti, koju nam priželjkuju uz svu podrazumevajuću predanost njihovom a ne našem interesu, zaista i jeste čitav srpski narod na Balkanu. I upravo u tome, u tih nekoliko neoprezno izgovorenih reči koje su spomenutu teoriju (zavere) ogolile kao našu surovu realnost, i leži ključ za razumevanje razloga, i uticaja, koji stoje iza, inače, autodestruktivnog poteza vlasti Mila Đukanovića u vidu donošenja Zakona o slobodi vjeroispovjesti ili uvjerenja i pravnom položaju vjerskih zajednica. Autodestruktivnog zato što mu je uspelo ono što svakako nije želeo, da probudi sav taj problematični srpski narod i time natera i zvaničnu Srbiju da učini ono što nije imala snage (ili smelosti) da učini pre nego što je taj zakon donet.
No nije to sada tema, premda ćemo se i ovom pitanju vratiti kasnije, tema je naum koji stoji iza čitave ove blasfemične operacije pokušaja amputacije Srpske pravoslavne crkve iz Crne Gore. Taj naum, ako već nije postao očigledan posle onih reči generala Skaparotija, sasvim jasan postaje zahvaljujući – blagodarimo – Evropskom savetu za spoljne odnose (European Council on Foreign Relatins – ECFR) i njegovoj publikaciji „Moć perspektive: Zašto je članstvo u EU i dalje važno na Zapadnom Balkanu“.
Ovaj dokument, objavljen na naš Božić 7. januara, njima je to običan radni dan, posvećen je dokazivanju da perspektiva učlanjenja u Evropsku uniju – jednog lepog dana a možda i pre, dakle reč je samo o mogućnosti priključenja, a ne i zagovaranju našeg stvarnog članstva u EU – ima magičnu moć nad Zapadnobalkancima utoliko što ih prisiljava da, u ime te perspektive, razreše međusobne probleme, inače plemenit i hvale vredan cilj, ali ne na bilo koji način već samo na onaj način koji odgovara interesima, sve vreme je reč o interesima a ne o plemenitim ciljevima, moćnih centara koji stoje iza ovog Evropskog saveta. Što je, naravno, mnogo manje vredno bilo kakve pohvale.
„Dobrosusedski odnosi“, napominje se u uvodu ove publikacije, „postali su deo uslova Evropske unije još kada je otpočelo njeno proširenje na Centralnu i Istočnu Evropu. Ali rešavanje bilateralnih nesporazuma na Zapadnom Balkanu odnedavno je postalo eksplicitan i veoma naglašen preduslov za dalje proširenje (EU). Primera radi, Evropska komisija nedavno je sasvim jasno navela: ’EU ne može i neće da uvozi bilateralne nesuglasice i nestabilnost koju one mogu da donesu sa sobom.’“
Ovaj izveštaj, objašnjava se dalje, donosi „mapu nerešenih bilateralnih problema država Zapadnog Balkana i nudi preporuke evropskim donosiocima odluka“. A među svim tim nerešenim problemima – od Kosova i Metohije, preko ratifikacije granica od Vardara pa do Triglava, do pitanja Severne Makedonije i Grčke – kako je ukazano, „Srpska pravoslavna crkva na Kosovu i u Crnoj Gori mogla bi da se pokaže kao potencijalna goruća tačka“.
SRBIJA I CRNA GORA Kako je SPC već postala goruća tačka na Kosovu i Metohiji videli smo prilikom pogroma 17. marta 2004. godine, no sada nam je naročito interesantan njen položaj u NATO članici Crnoj Gori.
Odnose dve države, kako se navodi, opterećuju crnogorsko „priznanje državnosti Kosova“, odbijanje Crne Gore da svojim državljanima omogući istovremeno posedovanje srpskog državljanstva, i – obratite pažnju – „delovanje Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori“. Ovo stoga što „vlasti Crne Gore brinu“, Njegoš i kralj Nikola mora da se prevrću u grobu, „zbog uloge koju SPC ima u Crnoj Gori“.
Citiramo izveštaj ECFR-a, suzdržavajući se od komentara sve dok budemo imali snage za to: „U poslednje vreme, tenzije su narasle pošto je vlada usvojila novi zakon o religioznoj slobodi koji bi vlasništvo nad većinom crkvene imovine u zemlji efektivno preneo na crnogorsku državu… Shodno novom zakonu, usvojenom krajem 2019, svaka crkva, uključujući SPC, moći će da zadrži vlasništvo samo ako može da proizvede dokaze o vlasništvu pre 1918… Srpski mediji optužuju crnogorsku vladu da pokušava da opljačka SPC, dok je patrijarh SPC Irinej pripretio crnogorskom predsedniku Milu Đukanoviću anatemom. Srpska vlada, takođe, pripretila je Crnoj Gori pogoršanjem diplomatskih odnosa. Nasuprot tome, Venecijanska komisija Saveta Evrope pozdravila je nacrt zakona jer on ’donosi važne pozitivne promene postojećoj, zastareloj legislativi’.“
No suštinski prigovor ulozi koju SPC ima u Crnoj Gori tek sledi, i iz njega se vidi da ova pravnička akrobatika Venecijanske komisije – uostalom, sećamo se kako se Kanjoš Macedonović proveo u Mlecima – predstavlja samo prozirnu masku kojom se nevešto prikrivaju njihovi pokvareni ciljevi: „Iako je odvojena Crnogorska pravoslavna crkva osnovana 1993, većina pravoslavnih crnogorskih vernika pohađa SPC, koja ima veliki uticaj na javno mnjenje. Mnogi sveštenici SPC, među njima i mitropolit, iskazuju snažne nacionalističke i društveno konzervativne poglede, uključujući poricanje srpskih ratnih zločina u jugoslovenskim konfliktima. Oni su glasno protiv LGBT prava i ravnopravnosti polova; negiraju postojanje crnogorskog nacionalnog identiteta; NATO nazivaju Četvrtim rajhom…“
Iz svega toga sledi i krunska optužba, koja nas vraća na one otrežnjujuće reči generala Skaparotija: „SPC je takođe blisko povezana s Rusijom, te se često smatra zastupnikom ruskih interesa… Sve u svemu, SPC je politički neprijateljski nastrojena prema crnogorskoj državi i njenoj zapadnoj orijentaciji, zbog čega je Vlada Crne Gore i vidi kao bezbednosnu pretnju.“
A novi zakon će, optimistički predviđa ECFR i usput obelodanjuje namere njegovih inspiratora, „vlastima omogućiti veći nadzor i kontrolu nad njom (Srpskom pravoslavnom crkvom)“. Te se stoga, u zaključku izveštaja, iznosi i preporuka: „U ovom kontekstu, važno je da EU i njene države članice uzmu u obzir probleme s kojima se suočava Vlada Crne Gore.“
Ova pak preporuka možda i ne bi zavređivala ovoliku pažnju da i te kakvu pažnju, zbog značaja svojih članova, već ne zavređuje sam ECFR. A tu je okupljen sam krem, ako je to krem, te evroatlantističke elite. Na čelu mu je Karl Bilt, nekadašnji švedski premijer i šef diplomatije, a društvo mu u ECFR-u prave i bivši genseci NATO-a Havijer Solana i Jap de Hop Shefer, te Joška Fišer, Dejvid Miliband, Marti Ahtisari, Bernar Kušner, Zigmar Gabrijel, Džordž i njegov sin Aleksandar Soroš, među donatorima organizacije osim njihovog Fonda za otvoreno društvo je i Atlantski savet iz Vašingtona…
HIBRIDNI RAT Imajući, elem, sve ovo u vidu, potpuno je očevidno i ko je, i zbog čega, doneo sporni zakon u Crnoj Gori. Milo Đukanović je u svemu tome, iako ga to naravno nimalo ne abolira, samo izvođač radova na terenu. A reč je, da ne dužimo, o nastavku borbe protiv, Skaparotijevim rečima, srpskog naroda na Balkanu, u kojoj su se uostalom uvaženi pripadnici ECFR-a već dobrano istakli, pa je u ovom slučaju njihove fatve izrečene našoj pravoslavnoj crkvi u Crnoj Gori iznenađujuće samo to što nije doneta i ranije.
I ta njihova borba protiv nas neće stati donošenjem Zakona o slobodi veroispovesti, već treba očekivati da on bude i primenjen; da treba da ostane samo mrtvo slovo na papiru, najzad, ne bi ga ni donosili.
A da treba očekivati i reakciju na ustanak srpskog naroda litijama, izazvan usvajanjem ovog NATO zakona, govori i prošlonedeljna sednica Vojnog komiteta NATO-a, održana u Briselu, posle koje je njen predsedavajući, britanski maršal Stjuart Pič izjavio da se NATO „direktno suočava sa pokušajima Rusije da izvede hibridne napade, zbog čega je odlučeno da NATO u Crnu Goru uputi tim za borbu protiv hibridnih pretnji“: „NATO kontrahibridni tim za podršku raspoređen je u našu zemlju saveznicu Crnu Goru, sa ciljem da pomogne u jačanju sposobnosti zemlje i odvraćanju hibridnih izazova.“
Kako to misle da urade, tek ostaje da se vidi. Ali unapred je jasno da će Srbija na to morati da uzvrati mudro koliko i odlučno, a pre svega odlučno. Ako ni zbog čega drugog, a onda zato što srpski narod na Balkanu vrlo dobro oseća da drugačijeg izbora zapravo i nema.
Nije mu Milo sipao 30e goriva i dao sendvic i dnevnicu 
