Quantcast

Милена Павловић Барили - сликарка и песникиња

belo okruglo

Zainteresovan član
Poruka
347
Милену Павловић Барили многи с правом називају песникињом сликарства. Али су нам углавном познате само њене слике, иако је за собом оставила прегршт песама на неколико језика (шпанском, италијанском, француском).

Дуго сам тражила збирку њене поезије, да би сада, обележавајући стогодишњицу Милениног рођења, био основан и сајт о њој. На њему сам нашла пар песама и одушевила се (знала сам да су јединствене, на тражење ме је подстакла једина коју сам сасвим случајно прочитала пре две године).

Занима ме ваше мишљење о њој, њеним остварењима, животу...
Осећам да ова тема неће заживети, али сам морала да је отворим, да видим има ли још опчињених њеном лиричношћу, постоји ли неко ко зна где је могуће набавити збирку поезије (кажу да је издата)...

Хвала свима унапред.
Уживајте, за почетак, та једна судбоносна поема (коју сам, узгред, већ више пута помињала на овом подфоруму):

Спалићемо Месец
да употпунимо ноћи
да одрешимо снове,
да суздржимо дах.
Онда ће Игра
потећи из наших дланова
сувих од живота. Ни хитра
ни спора неће бити.
Биће Сама.
Као велики шестар
потпуно упоредна
с механичким ритмом
распадања.
 

belo okruglo

Zainteresovan član
Poruka
347
Киша ми капље у собу
у собу која није моја
(у било коју собу).
Чује се како трчи попут миша.
Тако сам задовољна кад замишљам
како палим месец
како га палим да плане и изгори
и видим како црни и одлеће
као мали угљенисани лептири
спори и коси
који не мењају ништа у тишини.
Али треба се чувати облака
јер са њима
он може да нам умакне
заувек.
Треба их се чувати упорно,
упорно
као што чине и остали.
 

belo okruglo

Zainteresovan član
Poruka
347
Долазак бујице вода
избледео је краљевски пут.
Али за нас
који не можемо ходати
важни су само хоризонти.
Живећемо у миру
непомичног надирања
у којем лежи спокој.
Нећемо покушавати да схватимо више од тога
јер речи
нису наша природа.
Оседећемо
на дну заједничке сенке
без покрета,
у тишини
пустићемо да оде
терет за који смо мислили да је наш.
 

belo okruglo

Zainteresovan član
Poruka
347
Сабласт

Ох, младе жене у бело одевене
оваплоћења чини и потајног миловања
да ли сте икад љубав виделе?
Далеко на хоризонту
пре него што сване дан, њен бледи лик,
скривен под златном косом
са грудима натопљеним крвљу,
креће се споро, сањарећи у скитњи.
Чувајте се, не реците му ништа
он је старији него свет.
Скупите своје скуте, склопите црне рукавице
и вратите се неопажене, са угаслим месецом.
 

belo okruglo

Zainteresovan član
Poruka
347
Непомичне и сјајне
гледаху твоје далеке очи.
На мојим празним длановима
носим спомен
на облик твоје главе,
твојих рамена,
твојих усана.
Чувам и ведри осмех
твоје доброте.
Немам ништа друго.
Нити ће ми ишта друго
недостајати.
Била сам богатија од целог света.
 

belo okruglo

Zainteresovan član
Poruka
347
Бритки језик немани
својим пламеном
одрубио је хоризонт.
Онда је лишће пало
а божанствена тишина
сачувала је сећање.
Они који су знали заборавили су.
Много касније сазнало се
да је сто хиљада ратника наоружаних
копљима и луковима
напустило ону земљу
заједно са потомцима и хатовима.
 

Милунка Савић

Buduća legenda
Poruka
36.021
Милена је ренесансни дух. Геније. :ok:
Као што су јој слике сјајне, тако јој је је и поезија необично занимљива и магично привлачна.

Ја имам збирку, коју је објавио "Верзал прес" 1998, купила сам је 1999, не знам да ли сад има где да се набави, можда по антикваријатима.

Радо бих искенирала књигу али на жалост, немам пуно слободног времена, поготово што ми тренутно неке друге књиге већ чекају на то. :(
 

belo okruglo

Zainteresovan član
Poruka
347
Милунка, хвала Вам на томе што Вам је тако нешто и пало на памет. Наравно, не бих могла да тако нешто тражим од некога.
Само ме занима како се зове књига. Можда је некако пронађем.
Хвала још једном.
 

divlja koka

Aktivan član
Poruka
1.132
Deo iz clanka o Mileni objavljen u Kulturnom dodatku Politike
04/07/2009
Pisala: Sanja Domazet


Tačnost ruske poslovice da „jedan dar nikada ne ide sam”, potvrđuje i slučaj Milene Pavlović Barili koja je u sebi nosila više darova – očito je da su najizrazitiji bili onaj slikarski, a zatim – literarni.

Poezija Milene Pavlović Barili potpuno je i do kraja u vezi sa njenom biografijom, privatnom i javnom, sa njenim likovnim delom, baš kao i sa njenim ahasferskim, lutalačkim životom. Milena se fotografiše sa licem preko koga je tamna, gusta, španska čipka i takvi su, upravo, i njeni stihovi, koji su, najpre seizmograf njenih duhovnih lutanja, uzleta i posrtaja, kao i životnih, ljubavnih i svih drugih usuda njene prefinjene, zbilja krilate duše. (Otuda toliko krila i na njenim slikama i u njenoj poeziji.)

Milena Pavlović Barili na četiri jezika piše poeziju, u kojoj se u svetlosti od leda kreću ljudi koji ne mogu hodati i za koje su važni samo horizonti. Očito je da Milena Barili peva o anđelima i o onostranom, o drugim svetovima, u kojima ne važe ni zemaljski zakoni, ni zemaljski aršini. Noći u njenim stihovima imaju usta od stakla, a anđeli u njenim stihovima su neverni, očiju staklenih i hrane se – zvezdama. Milena u pesmama sluti sopstveni brzi odlazak,pišući o ženama koje plešu deset dana u crnini, u crnini do vrhova prstiju, udaljavajući se svakim pokretom, koje na zapaljenim ustima imaju krv detinjstva.

Njena poezija nosi i tamni, tajnoviti pečat autobiografskog:Moje ruke spaljuju lice i kose u barjaku ognja. Kada će biti kraj mukama? Milenina poezija naslućuje i do koje je mere ova umetnica bila po svemu neobična, samosvojna, čudesna: Smejem se, opružena po svojoj senci. Njeni stihovi nam svedoče i da je u njoj gorela želja, žudnja, strast, za savršenstvom, za ispunjenjem, za ljubavlju, svedoče nam o tome koliko je sama Milena bila od vatre:Svukla sam cipele, jer su bile od plamena, sneg, tako lagan i nežan, topio se naočigled pod mojim koracima.

U vlasništvu Mileninog prijatelja iz njujorškog perioda, ĐanaKarla Menotija(nedavno je preminuo),koji je smatrao Milenin izrazito nesrećan brak uzrokom njene rane smrti ostale su slike „Hrist”, „Anđeo sa lampom”, „Jevanđelist Jovan”, „Tišina”,portret supruga Goslena, „Kaluđerica sa stigmama”. Zanimljivo je da sve ove slike imaju karakterističnu, oniričnu atmosferu sna sa Mileninih slika i da su svi naslikani likovi zatvorenih očiju, osim Goslena.

:)
 

belo okruglo

Zainteresovan član
Poruka
347
Ево за оне који знају италијански (опростите ако има грешака, преписивала сам, а не знам језик)...

Poveri Bambini
dell'Oceano
coi cuori liquidi
con le dita gelate
smaritti nell'ombra immobile
piu costante del piombo e del ferro
Eternamente piccoli
e morti.
Figli delle cariatidi
di marmo,
quelle con i profili neri e silenziosi.
 

Милунка Савић

Buduća legenda
Poruka
36.021
I guardiani della notte
con le lancie magnetiche
controllano il cerchio
dell"Universo,
lasciando spazi vuoti
tra ogni sincope fosforoscente.
Distanti
come le tre torri
del Sogno.
Si guardano in silenzio
pensando la stessa parola.
Enormi giganti di ferro
ascoltano il fischio eterno
Distanti
come le tre torri
del Sogno.
Дивно, и у оригиналу и у преводу. :D
 

Милунка Савић

Buduća legenda
Poruka
36.021
А ево једне моје песме, одавно написане :


* * *

Сенима Милене Павловић Барили


Ходим пепелом
спаљеног Месеца.
Траг стопа носи
плави звук
погледа
девојке с лампом,
којој
сан једини
веран оста.
 

majska_maja

Primećen član
Poruka
761
Непомичне и сјајне
гледаху твоје далеке очи.
На мојим празним длановима
носим спомен
на облик твоје главе,
твојих рамена,
твојих усана.
Чувам и ведри осмех
твоје доброте.
Немам ништа друго.
Нити ће ми ишта друго
недостајати.
Била сам богатија од целог света.
divna je...:)

p.s. cini mi se da je ipak imala mnogo vise...da joj nije samo san ostao..
 

belo okruglo

Zainteresovan član
Poruka
347
Једним јединим оком
видели смо светове
тврде и сиве путеве
воде што мру од жеђи.
Због тога,
они који не сазнаше
оковаше нас, мислећи да нас имају.
Али наш је живот био сигурнији
него бусола -
јер ми бејасмо деца Сокола.
И, чекајући час погубљења
расла су наша крила
тако поносита
и тако силна,
да ни њихов ужарени челик,
ни отров њихових голубица
није спречио величанствени лет
наше равнодушности.
 

belo okruglo

Zainteresovan član
Poruka
347
Слика

Под мојим капцима
ти си месец у башти,
ти си магла на реци,
ти си једини увијен у сан,
у Одјек детињства
и у плач.
Ти си вал што се пропиње високо
тражећи звезде у висини неба.
 

belo okruglo

Zainteresovan član
Poruka
347
Расплела сам дуге косе
са хиљадама витица.
То је био тежак посао
који нисам могла привести крају
јер су се косе сплитале
са грањем дрвећа
док сам пролазила трчећи.

Чинило ми се да их опет видим,
своје лађе,
али оне су биле отишле,
док сам спавала оне су дигле сидро
и отишле су све
(а ипак
сан је тако дивљи,
треба га гонити данима
и данима,
бити стрпљив, не дрхтећи, не дишући,
не мислећи).

Али док сам ја спавала
они су отишли у рат...
И сада -
коме да пишем?...

А могла сам да будем
мала, плава девојчица
у цвећу резеде,
међу белим крилима голубице,
девојчица која се игра са Одјеком
на обали језера једног огледала.

Авај!
Сачувала сам своје детињство
опаљено од морских прича
само у својим рукама.

Да бих можда поново њих стигла
могла бих да трчим, трчим
брже од свог срца:
могла бих да појашем коња
да што мање времена изгубим.

Али ствар није у томе.
Ако боље посмотрим,
мислим да је њих олуја
однела
јер облаци имају чудноват облик
иако зора није гранула.

А ја нисам унајмила посаду
јер су људи били пијани
и клецали су
и тукли се због једне речи,
због ситнице, ћутећи.
Видела сам њихове хитре покрете
на белој фасади
цркве.
 

belo okruglo

Zainteresovan član
Poruka
347
II
Хтела бих да те волим
више него што могу
Окренута од света –
без времена и простора –
бити урезана у твом одразу.
У тескоби постојања,
хтела бих
да свест уроним
у твоје спокојство
ослобађајући се сваке сузе
коју ипак морам исплакати
на страшној граници
измишљеног односа.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.