...zvali smo ga, "banka žar". Majka mu je odavno umrla,otac alkoholičar a stariji brat na odsluženju zatvorske kazne. Od bliže familije nije imao nikoga, brinuo je sam o sebi.
Subotom je rano ustajao,raspaljivao žar,odlazio na groblje i tamo ga prodavao ljudima za kandila, šetajući između spomenika tiho je govorio, "banka žar".Sa to malo zarađenog novca živeo je do sledeće subote. Iako prepušten sebi uvek je bio čist, ispeglan i redovan u školi. Jednoga dana dobio je novi nadumak "Mile kesa"..
Kako je rastao shvatao je da postoje i drugi načini da zaradi za život.. Nekako u to vreme se pojavljuju prve plastične kese...Mile na pijaci između tezgi svakodnevno uzvikuje "kese,kese"...vrlo brzo je zakupio tezgu a pored kesa na tezgi su se našle i plastične posude. Posao se polako širio, on je odrastao... u njegov život je ušla i jedna devojka koja mu je vratila osmeh na lice.
Imao je osećaj za posao i veliku želju koja ga je vukla napred. Radio je i danju i noću ali se nije odvajao od svoje tezge iako je napravio malu fabriku za proizvodnju plastike.U međuvremnu je kupio i jednu od najvećih kuća,opremio najskupocenijim nameštajem, popločao mermerom....
Život je svakome od nas odredio put, razdvojio nas ali se ponekad sretnemo... Jednoga dana čujem da se moj drug iz mladosti "Mile kesa" ubio..............
Zašto ove kapije...pored jedne slične smo satima pričali i maštali........
