- Poruka
- 355.425
Ispričaću vam… Neću da krijem.
Doživeo sam posle silnog vremena da budem bez ovog prokletog lanca, kobajagi na slobodi. Gazda mi iz čistog mira bio velikodušan, ne znam šta mu bi. Omogućio da budem slobodan, svoj… Makar na kratko…
Zato sam poželeo da obiđem mesta gde sam nekad bio…. vodio društveni život… Da sretnem neko od svoje silne dece, zašto ne i neku majku… Tako odoh do reke da se najurcam po travi, vidim staro društvo…
Kad… Vidim tamo neka gužva, neki sabor, smotra, šta li je… a ono mi, moj soj, rod… i užas. Gledam gužvu, gledam, gledam… ne mogu da verujem… Mi… sa loknama… perlama, podvezicama… šiškama… pa ešarpe, kaputići, povoci, lanci, brnjice…
E, glupi pasji stvore, ne izdržah da ne kažem. Šta si sebi dozvolio, šta si dozvolio da ti ljudi rade… Još se ovi nesretnici raduju, poskakuju, verovatno u sebi pevaju od sreće što su tu i takvi šareni. A ono samo ludilo i ništa više. A kobajagi ti si životinja sa inteligencijom, čak ta priča ide dotle, a i ja verujem u to ili bar sam verovao do skora, dok nisam mućnuo ovu svoju prostu pasju glavu, da si ti po pameti odah iza čoveka… Eeeee… Ne, ne rekoh sebi… Ti glupi pasji stvore nisi ni pametan, ni mudar, ti si glup kao guska, ćurka, obična si budala, srljaš, srljaš, pristaješ na sve, na ono što niko normalan ne bi ni u snu pristao. Ti si obična propala duša, i ništa više. Izgleda da si mnogo nesposobniji više nego što se misli, pa ništa ne umeš i ne znaš sam, već sve smeš ili možeš samo uz čoveka, pa si se ubedio u međuvremenu da tako i moraš, danas s repom, bez repa, sa loknama, perlama… Užas živi.
Kada sam video svu tu nesreću, odmah sam se vratio, poželeo da umrem, ma još gore, poželeo sam da zatražim da me vežu u ovom ćošku, ne jednim lancem nego s pet njih, i da ovde na suncu, ledu i svakoj drugoj nesreći više ne vidim beli svet, da ne gledam našu bruku. I sramotu. Nikad, nikad…
Neću da krijem…
(baštabalkana)
Doživeo sam posle silnog vremena da budem bez ovog prokletog lanca, kobajagi na slobodi. Gazda mi iz čistog mira bio velikodušan, ne znam šta mu bi. Omogućio da budem slobodan, svoj… Makar na kratko…
Zato sam poželeo da obiđem mesta gde sam nekad bio…. vodio društveni život… Da sretnem neko od svoje silne dece, zašto ne i neku majku… Tako odoh do reke da se najurcam po travi, vidim staro društvo…
Kad… Vidim tamo neka gužva, neki sabor, smotra, šta li je… a ono mi, moj soj, rod… i užas. Gledam gužvu, gledam, gledam… ne mogu da verujem… Mi… sa loknama… perlama, podvezicama… šiškama… pa ešarpe, kaputići, povoci, lanci, brnjice…
E, glupi pasji stvore, ne izdržah da ne kažem. Šta si sebi dozvolio, šta si dozvolio da ti ljudi rade… Još se ovi nesretnici raduju, poskakuju, verovatno u sebi pevaju od sreće što su tu i takvi šareni. A ono samo ludilo i ništa više. A kobajagi ti si životinja sa inteligencijom, čak ta priča ide dotle, a i ja verujem u to ili bar sam verovao do skora, dok nisam mućnuo ovu svoju prostu pasju glavu, da si ti po pameti odah iza čoveka… Eeeee… Ne, ne rekoh sebi… Ti glupi pasji stvore nisi ni pametan, ni mudar, ti si glup kao guska, ćurka, obična si budala, srljaš, srljaš, pristaješ na sve, na ono što niko normalan ne bi ni u snu pristao. Ti si obična propala duša, i ništa više. Izgleda da si mnogo nesposobniji više nego što se misli, pa ništa ne umeš i ne znaš sam, već sve smeš ili možeš samo uz čoveka, pa si se ubedio u međuvremenu da tako i moraš, danas s repom, bez repa, sa loknama, perlama… Užas živi.
Kada sam video svu tu nesreću, odmah sam se vratio, poželeo da umrem, ma još gore, poželeo sam da zatražim da me vežu u ovom ćošku, ne jednim lancem nego s pet njih, i da ovde na suncu, ledu i svakoj drugoj nesreći više ne vidim beli svet, da ne gledam našu bruku. I sramotu. Nikad, nikad…
Neću da krijem…
(baštabalkana)
