Milan Kundera

Francuska trilogija Milana Kundere donosi u jednoj knjizi tri piščeva romana pisana na francuskom jeziku: Usporavanje, Identitet i Neznanje. U ovoj knjizi nalazi se možda najbolji Kundera.
Kunderini romani Usporavanje Identitet Neznanje uzbudljivo su svedočanstvo o drami prinudnog odlaska i o nemogućnosti dobrovoljnog povratka u zemlju koja je jednom napuštena. Naime, Kunderin junak u ovim romanima odlazi u egzil iz neslobodne zemlje, a kada, posle nekoliko decenija, u njegovoj zemlji dođe do političkih promena, pada Berlinskog zida i rušenja komunizma, on snažnije nego ikada oseća kako se nalazi ni na čijoj zemlji. U zemlji u koju je dospeo kao politički emigrant on nikada nije do kraja integrisan i njegov značaj potpuno bledi kada nestanu politički razlozi njegove emigracije. U zemlji koju je svojevremeno morao da napusti Kunderinog junaka doživljavaju kao nekoga ko ih je napustio kada je bilo teško i ko sada pokušava da se vrati i ubere plodove njihove političke borbe. Otuda Kunderin junak nigde nije prihvaćen i on pokušava da nađe stajnu tačku u mudrom promišljanju života i u zrelom otkriću ljubavi.
Kunderina francuska trilogija Usporavanje Identitet Neznanje pokazuje se kao uzbudljiva knjiga o nesigurnosti života u modernim političkim vremenima i, na drugoj strani, o smislu ljubavi, ali i kao aktuelna knjiga o krizama koje menjaju čovekov život.
Kunderini junaci, kao neki moderni nomadi, tragaju za ljubavi, razumevanjem, bliskošću, toplinom, stajnom tačkom u kojoj će se osetiti da su kod kuće, u intimi i među svojima.
Pročitani zajedno, ova tri romana Milana Kundere daju jednu novu celinu, po mnogo čemu jedinstvenu u savremenoj evropskoj književnosti.
Milan Kundera je prihvatio predlog Gojka Božovića, glavnog urednika Arhipelaga, da se za srpske čitaoce oblikuje posebno izdanje piščevih francuskih romana i objavi u jedinstvenom tomu.
Ovo je prvo svetsko izdanje Kunderinih francuskih romana u ovakvom poretku.
 
O slučaju Kundera

Pišući prije deset-petnaest godina o Mihailu Bulgakovu (u eseju Pontius Pilatus, naš suvremenik), Dževad Karahasan je želio iznijeti neporeciv dokaz da je tvorac Majstora i Margarite po svojoj prirodi bio teatarski čovjek. Prije samog iznošenja dokaza, Karahasan navodi stvari koje takav dokaz ne mogu biti i doslovce kaže: “Nije dokaz ni njegova biografija u kojoj se tvrdi da je godinama radio kao pomoćnik redatelja u MHAT-u. Kakav dokaz može biti nečija biografija u vremenu sveopćih falsifikata kakvo je naše, i to u staljinizmu koji je savršen izraz našeg vremena barem po tome što je tako maestralno falsificirao doslovno sve – od ideje na kojoj se konstituirao, preko historije do ‘društvene stvarnosti’ koju je proizveo (treba li napominjati da u to naravno ulaze i biografije)?”

Sjetio sam se Karahasanove (opravdane) skepse spram maestralnih staljinističkih falsifikata u danu kad je cijelim svijetom odjeknula vijest da je Milan Kundera bio doušnik čehoslovačke tajne policije, odgovoran za dojavu nakon koje je jedan mladić uhapšen, zatim osuđen na smrt da bi mu kasnije kazna bila preinačena u dvadeset i dvije godine robije, od kojih je odslužio četrnaest. Nije teško naslutiti zašto su se češki mediji tako brzo prepustili onome što Coleridge (u sasvim drugom kontekstu) zove suspension of disbelief. Nije toliko problem u Kunderinom programskom ignoriranju medija, koliko u njegovoj svjesno preuzetoj ulozi “đavolovog advokata” koji koristi svaku priliku da svoje (bivše) zemljake podsjeti kako se period od 1945. do 1989. godine ne može svesti na izlizane metafore “komunističkog mraka” i “tamnice”. U posljednjih dvadesetak godina Kundera je često ironizirao izjave sredovječnih i starijih Čeha koji su najveći dio života proveli u komunističkoj Češkoj, a koji to vrijeme sada nazivaju tamnicom ili paklom. Ti su ljudi, kaže Kundera, živjeli svoje živote manje-više posve normalno, imali svoje poslove, brakove, vikendice, ljubavne avanture, žurke, druženja, godišnje odmore, a sada se, evo, deklarativno odriču svega toga. Nije stoga ni čudno što se Kunderina reputacija u Češkoj nije popravila nakon “baršunaste revolucije”; sam je pisac negdje kazao da se u domovinu vratio “na magarcu nesporazuma”.

Mnogi su ovih dana pisali kako priča o navodnoj Kunderinoj dojavi djeluje kao zaplet nekog njegovog romana, skoro kao Šala II. Nije, međutim, primijećeno da se cijela situacija mnogo više uklapa u onu njegovu legendarnu dijagnozu (iz Besmrtnosti) o kraju privatnosti u modernom svijetu. Onomad, dok je u istočnoj Evropi još carevao socijalizam, Kundera je zapisao da privatnost na Istoku uništava tajna policija, a na Zapadu masovni mediji. U zemljama u tranziciji “istočni” metodi jošte žive, a i “zapadni” su procvjetali te je Kundera tako ispao žrtvom policijske bilješke rastrubljene putem medija.

Sreća da je Kundera živ te je cijelu priču instantno demantirao, inače bi se potpuno uklopila i u njegov koncept “iznevjerenih oporuka”. U svom grandioznom eseju o iznevjerenim oporukama Kundera, između ostalih, piše i o Majakovskom, piše o tome kako ga danas rutinski osuđuju zbog njegove vjere u komunizam. Lako je suditi o tuđem putu s goleme distance, piše Kundera, lako je jer se s distance ne vidi magla na tom putu. Kao i u slučaju Majakovskog, suvremeni puritanci danas bi sudili Kunderi zbog njegove mladalačke vjere u komunizam. Konkretan slučaj navodne dojave tu je samo katalizator.

I tu ova priča o Kunderi postaje naša priča. Osamdesetih godina prošlog stoljeća, kad je Kundera bio na vrhuncu slave, kad je u Jugoslaviji bio bestselling autor, kad se premijerno svjetsko objavljivanje Nepodnošljive lakoće postojanja paralelno desilo u engleskom, francuskom i srpskohrvatskom prevodu, a ovaj je potonji publiciran u Sarajevu, neki je novinski kritičar napisao kako se Kundera kod nas s razlogom doživljava kao domaći pisac. Ta “naškost” bila je posljedica zajedničkih iskustava o kojima tadašnji jugoslavenski pisci uglavnom nisu pisali. “Naško” je i iskustvo o naknadnom sataniziranju socijalističkog vremena. Tako, recimo, sarajevska gradonačelnica danas priča o svom, tobože, ilegalnom iftarenju, a pisci i pjesnici koji su u socijalističkom vaktu imali i materijalno blagostanje i široku društvenu reputaciju dostojnu kakve estradne zvijezde, žale se na paklene muke totalitarne cenzure.

Magla na životnom putu koju ideolozi naknadne pameti ne vide u tuđim biografijama kod nas biva nevidljivom i u autobiografskim sjećanjima i u vlastitoj memoriji. Zgroženost nad Kunderom kao navodnim doušnikom treba sakriti u iskrenu tronutost sedmogodišnjaka koji deklamira Danas kada postajem pionir dajem časnu pionirsku riječ, nepatvorenu tugu koja je obuzela cijelu zemlju u četvrto majsko poslijepodne 1980. godine, stvarnu vjeru u superiornost samoupravljanja, pokreta nesvrstanih i strategije miroljubive koegzistencije. Vjerovatno najpoznatija rečenica koju je Milan Kundera ispisao jest ona kojom se otvara Knjiga smijeha i zaborava: “Borba čovjeka protiv moći je borba pamćenja protiv zaborava.” Ispisana u kontekstu privatnog života protagoniste romana, kao komentar njegove potrebe da iz vlastite biografije izbriše podatak da je u mladosti imao ružnu ljubavnicu, rečenica je najčešće čitana u političkom ključu.

Književnost je sudbina, kazao bi Kunderin prijatelj Danilo Kiš. I ovaj je “slučaj” zapravo dokaz umjetničke istinitosti Kunderine literature, i to bez obzira na eventualno pouzdano utvrđivanje ili opovrgavanje podataka iz zapisnika čehoslovačke tajne policije. Uvijek se živi u magli, naročito u lirskom dobu mladosti, kada je teško ne biti kolaboracionistom modernosti. Mode se mijenjaju, magla o(p)staje. A ako je jedini Kunderin grijeh u sumnjivom pedeset i osam godina starom zapisniku koji su krtice pronašle u arhivima tajne policije, onda on ni u mladosti nije previše lutao u magli.

Muharem Bazdulj
 
Pročitala sam Usporavanje, Identitet, Neznanje, bilo je sve u jednoj knjizi. Ne bih nipošto rekla da je smarač, mada mi stil pisanja ne odgovara, ali sam pročitala u dahu. Odličan je poznavalac ljudskih težnji, psihologije uopšte i na zanimljiv, pitak način iznosi poentu životne promašenosti.
 
Princess Chaotic:
Pročitala sam Usporavanje, Identitet, Neznanje, bilo je sve u jednoj knjizi. Ne bih nipošto rekla da je smarač, mada mi stil pisanja ne odgovara, ali sam pročitala u dahu. Odličan je poznavalac ljudskih težnji, psihologije uopšte i na zanimljiv, pitak način iznosi poentu životne promašenosti.
Kliknite za proširenje...
Trebala bi da pročitaš i njegova ranija dela koja su napisana na češkom, za razliku od ova tri koja je pisao na francuskom, i koja se po stilu razlikuju od onih na češkom.
 
Sebe prvenstveno smatra romanopiscem, a njegovo stvaralaštvo ističe dubokoumna razmišljanja na temu ljubavi...
  • "Ah, ne, nijedna ljubav ne može da preživi u tišini"

    Dvoje zaljubljenih, izolovani od ostatka sveta, to je nešto najlepše.

    Ne možete da merite uzajamnu pažnju dvoje ljudi po broju reči koje razmene ili izgovore."
 
"Kada bi voljena osoba stalno bila prisutna, bila bi, u stvari, prisutna samo u svojoj neprestanoj prolaznosti, koju je moguće zaustaviti samo u trenucima usamljenosti."

"Voditi ljubav sa ženom i spavati sa ženom su dva odvojena osećanja, ono prvo je požuda, ovo drugo je ljubav."
 
"Postoji nekakav spoljašnji izgled žene, koji takozvani ukus malog grada pogrešno tumači kao lepotu. A zatim, postoji stvarna erotska lepota žene. Naravno, nije mala stvar prepoznati takvu lepotu na prvi pogled. To je - umetnost!"
 
"U životu, dragi moj prijatelju, nije reč o tome da osvojite što je moguće veći broj žena, jer je to samo spoljašnji uspeh. Reč je, pre svega, o tome da negujete sopstvene visoke zahteve, jer se u njima ogleda mera vaše lične vrednosti. Zapamtite, dragi prijatelju, da pravi ribar vraća sitne ribice u vodu!"
 
MILAN KUNDERA: KOMUNIZAM, TELESNOST I BANJE U ČEŠKOJ

Milan Kundera je čovek koga možete čitati iz mnogo razloga, ali evo tri neočekivana: komunizam, telesnost, i češka toplovodna odmarališta.

Postoji mnogo razloga zbog kojih biste poželeli da čitate Milana Kunderu: možda vam je neko mudar rekao da je valjan; možda ste načuli da je kontroverzan; verovatno znate da je popularan; a mogućno je i da se zovete Milan, te vas ta sličnost prijatno šašolji. U svakom slučaju, ako ste već raspoloženi da zagnjurite u odličnu književnost, kanda su vam potrebne nekakve smernice. U te svrhe, tri goleme teme mile Kunderinom srcu biće vam predočene kroz prizmu romana u kojima su najzastupljenije. Na vama je da nedugo potom, vođeni ličnim afinitetima, zgrabite jedan od njih.

Komunizam: Šala (1967)

Praško proleće 1968.: češki izraz antipatije prema režimu
Istorija 20. veka u rukavu ima čitav arsenal priča o strahotnostima kako desničarskih, tako i levičarskih totalitarnih režima: repertoar seže od Gulaga i Holokausta, do mogućnosti da se zaglavi u zatvoru jer je Staljinova slika sramno okačena naspram toaleta.

Politički neprijatna situacija u istočnom bloku opstala je, međutim, dobrih nekoliko decenija. U međuvremenu se i u takvom društvu živeti nekako moralo: u Češkoj se nedugo posle kraja rata moglo biti, primerice, entuzijastičan student i komunista – koji pravi neumesnu ali bezazlenu šalu, i za to biva kažnjen isključenjem iz partije i sa fakulteta. Roman Šala govori upravo o takvoj situaciji, ističući tragikomični položaj pojedinca u režimu bolje nego ijedno drugo Kunderino delo. Ludvik, protagonista, uspeva da ostvari naučnu karijeru uprkos nekolicini godina kazne za rečenicu nehajno naškrabanu na poleđini razglednice. Ipak, entuzijazam je nestao: ogorčen je i besan na kolege koje su sudelovale u njegovom progonu. Stoga, rado grabi priliku da se sa jednim od njih neumesno našali još jednom, ovoga puta na ličnom, pre nego na političkom nivou. Iako šala ne dovodi do očekivanog, slatkog poslednjeg smeha, u samom Ludvikovom pokušaju osetna je simbolična težnja da se, pošto je politika prisvojila i ugrozila njegov lični život, osveti tako što će pomrsiti konce tuđeg. Nelagodan rasplet provlači tanku nit ideja koje kod Kundere idu ruku pod ruku sa društvenom represijom: nemoć pojedinca da kontroliše sopstveni život, te nužnost, neizbežnost i večito ponavljanje.

Telesnost: Nepodnošljiva lakoća postojanja (1985)

Sabina u susretu sa sobom, Nepodnošljiva lakoća postojanja
Odmah na početku valja naglasiti: Nepodnošljiva lakoća postojanja nije roman samo o telesnosti. Ipak, on se u velikoj meri bavi upravo odnosom prema sopstvenom telu, odnosom sa drugim telima, i najzad – čudnim spojem neizbežne, truležne i često nelagodne fizičke prisutnosti i onoga što se Kundera usuđuje nazvati „dušom“.

Tomaš, hirurg, i u privatnom životu voli da posmatra ženska tela okom istraživača, i otkriva uvek nove horizonte ne vezujući ih za nežne emocije – jer on, u stvari, voli samo Terezu.

Tereza se od malena gadi svoga tela kao što se gadi i tela svoje majke; nesposobna je da ga prihvati kao deo i odraz sebe i plaši ga se. Kroz slikovite košmare o golim i mrtvim ženama burno proživljava Tomaševa brojna neverstva.

Jedina imenovana Tomaševa ljubavnica, Sabina, odraz je upravo one lakoće koja se javlja u naslovu romana. Večito u pokretu i usprotivljena, ali od svih likova najbliža slobodi, ostaje kao najupečatljivija slika čitavog romana u svom donjem vešu i strogom šeširu, između muškosti i ženskosti, ispred ogledala.

Da li je moguće odvojiti telo od duše unutar sebe ili u onima koje posmatramo? Kako uklopiti odvratnost prema trošnom i fiziološkom u ono što čovek oseća da zaista jeste? Da li se može pobeći od samoga sebe? I, što je možda najbitnije – da li Bog, po čijem je liku stvoren čovek, ikada *****?

Kao čest Kunderin motiv, dobar parnjak katkad nepojmljivoj i zagušljivoj neizbežnosti tela, i ovde se ponovo javlja nužnost: celim romanom odjekuje Betovenovo polušaljivo, polukobno „Es muss sein!“, i likovi se kreću unutar uskih granica režima ili društvenih okolnosti, pridajući sopstvenom životu značaj koji naposletku biva raskrinkan kao lažan, jer je ono što vidimo kao sudbinu možda samo puki skup slučajnosti.

Nepodnošljiva lakoća postojanja vrhunsko je delo koje pretenduje da postane omiljeno svakom svom čitaocu; prikladno temama kojima se bavi, roman je dopadljivo pristupačan bez pojednostavljenosti, i kontemplativan bez visokoparnosti. Uostalom, čak i ako vas nimalo ne zanimaju češka književnost, komunizam, nužnost, tela, filozofija, banje i sam Kundera – Nepodnošljive lakoće se latiti morate.

Banje u Češkoj: Oproštajni valcer (1976)

Jedna od očiglednijih simptoma komunističkog režima u Češkoj bila je nemogućost, ili makar velika ograničenost, međunarodnih putovanja. Izlaza na more nema, a zasluženi odmor negde provesti treba. Kundera ovu činjenicu spaja sa svojom drugom gorespomenutom omiljenom temom – problemom telesnosti – i kao rezultat, dobijamo banje.

Ovo nije šala: dobar deo Kunderinog opusa smešten je u nekakav siv i učmao hram termalnih voda. Radnja romana Oproštajni valcer se u potpunosti odvija u malenom banjskom gradu, a na druge gradiće s lekovitim izvorima ili makar bolnicama naletaćete sporadično svud po njegovim delima.

Ovo, takođe, nije ni loše: mali gradovi su vazda bili idealna pozadina za slikanje sasvim običnih građana, čija ih običnost ne čini dosadnima, već im, naprotiv, pridaje istovremeno dirljivu i neprijatnu značajnost. U Oproštajnom valceru ima nečeg burlesknog, ali i neugodno poznatog: medicinska sestra na klinici za lečenje plodnosti suočena sa neželjenom trudnoćom, ginekolog sa ambicijama da na dovitljiv način ostavi lični pečat na budućoj generaciji, izanđali buntovnik i zaljubljeni, naivni automehaničar ljudi su kakvi bismo mogli biti mi ili ma ko koga znamo – mada takve slike ličnosti nipošto ne želimo sebi da priznamo. Zato, uživati u Kunderi ponekad znači uživati upravo u kriomičnom suočavanju sa našim najgorim strahom: onime što jesmo u neugodno stegnutim okvirima sopstvenog tela i uma, daleko od slike koju smo spremni pokazati drugima.
 
Postoji nekakav spoljašnji izgled žene, koji takozvani ukus malog grada pogrešno tumači kao lepotu. A zatim, postoji stvarna erotska lepota žene. Naravno, nije mala stvar prepoznati takvu lepotu na prvi pogled. To je - umetnost!"

Borba čovjeka protiv vlasti je borba pamćenja protiv zaborava.

To je smrt slatko plavkasta, kao nepostojanje. Kako je nepostojanje beskrajna praznina, a prazan prostor je plavkast, nema ničega ljepšeg i utješnijeg od plavetnila. Nije nimalo slučajno što je Novalis, pjesnik smrti, volio plavetnilo i išao samo za njim. Slatkoća smrti je plave boje..

Jednom me je pozvao u svoju sobu. Na klaviru su stajale raširene varijacije iz sonate opus 111. -Pogledaj – rekao mi je i pokazao na note (i svirati na klaviru postupno je zaboravljao). -Pogledaj -ponovio je, a onda mu je poslije dugog naprezanja uspjelo reći -Ja sad znam! -Pokušavao mi je, uporno, objasniti nešto veoma važno, ail njegovo se izlaganje sastojalo od potpuno nerazumljivih riječi. Kad je shvatio da ga ne razumijem, začuđeno me je pogledao i rekao: -Čudna stvar!

Za dobro ovog svijeta nije potrebno kako bi anđeli stekli prevlast nad vragovima (kako sam mislio dok sam bio dijete), nego kako bi moć obiju strana bile približno izjednačena.

Voditi ljubav sa ženom i spavati sa ženom su dva odvojena osjećanja, ono prvo je požuda, ovo drugo je ljubav.
 
"Ljutio se na samog sebe, ali onda je pomislio kako je, u stvari, sasvim prirodno što ne zna šta želi.
Čovek nikad ne može znati šta treba da želi, jer živi samo jedan život i nikako ne može da ga uporedi sa svojim prethodnim životima, niti ga u sledećim životima popraviti.
Je li bolje biti s Terezom ili ostati sam?
Nema nikakve mogućnosti da proveri koja je odluka bolja jer ne postoji mogućnost poredjenja. Čovek proživljava prvi put sve i bez pripreme. Kao glumac koji igra predstavu bez ikakve probe.
Pa koliko onda vredi život ako je prva proba života već sam život? Život je onda uvek sličan skici.
Samo, ni skica nije prava reč, jer je skica uvek nacrt za nešto, priprema za sliku.
A skica koja je naš život je skica ni za šta, crtež iz koga ne sledi slika."

Nepodnošljiva lakoća postojanja
 
Goethe je znao od čega i kako je sagrađena kuća u kojoj je živio, znao je zašto svijetli petrolejska lampa, poznavao je princip dalekozora pomoću kojeg je s Bettinom gledao Merkur; nije doduše sam znao operirati, ali je prisustvovao prilikom nekoliko operacija, a kada je sam bio bolestan, mogao je s liječnikom razgovarati jezikom stručnjaka. Svijet tehničkih predmeta bio je za njega razumljiv i sasvim otkriven njegovu pogledu. To je bio veliki Goetheov trenutak usred evropske povijesti, trenutak iza kojeg će ostati ožiljak nostalgije u srcu čovjeka zatvorenog u liftu koji se izvija i pleše. Beethovenovo djelo počinje tamo gdje završava Goetheovo središte. Smješteno u vrijeme kad svijet postupno počinje gubiti svoju prozirnost, tamni, sve je nerazumljiviji, propada u nepoznato, dok se čovjek, kojega je svijet izdao, povlači sam u sebe, u svoju nostalgiju, u svoje snove, u svoju ogorčenost i pušta da ga glas njegove bolne duše ogluši do te mjere da više ne čuje glasove koji mu se obraćaju izvana. Taj krik duše zvučao je Goetheu kao nepodnošljiva galama. Goethe je mrzio buku. To je poznato. Nije podnosio ni lavež pasa iz udaljenog vrta. Govori se da nije volio glazbu. To je pogrešno. Ono što nije volio bio je orkestar. Volio je Bacha budući da je on još zamišljao glazbu kao čistu kombinaciju samostalno vođenih zvukova od kojih se svaki može raspoznati. Ali, u Beethovenovim simfonijama su se pojedinačni zvukovi instrumenata stopili u zvučnom amalgamu krika i naricanja. Goethe nije podnosio urlanje orkestra, jednako kao što nije podnosio glasni plač duše. Mlada generacija Bettininih prijatelja je znala da na njih božanski Goethe gleda s gađenjem i začepljuje si uši.

Besmrtnost
 
U životu, dragi moj prijatelju, nije reč o tome da osvojite što je moguće veći broj žena, jer je to samo spoljašnji uspeh. Reč je, pre svega, o tome da negujete sopstvene visoke zahteve, jer se u njima ogleda mera vaše lične vrednosti. Zapamtite, dragi prijatelju, da pravi ribar vraća sitne ribice u vodu!"
 
Zamišljam pokretne stepenice (to je vrijeme), a na njima čovjeka (to sam ja) koji trči suprotno smjeru kretanja stepenica; stepenice se, međutim, kreću brže nego ja i zato me polako odnose od cilja prema kojem sam krenuo; taj cilj (čudan cilj koji se nalazi otraga!) jest prošlost političkih procesa, prošlost dvorana u kojima se podižu ruke, prošlost straha, prošlost crnih vojnika i Lucije, prošlost koja me je uklela, prošlost koju hoću odgonetnuti, razmotati, rasplesti, koja me sprečava da živim kao čovjek, to jest okrenut naprijed.

Šala
 
Milan Kundera (Brno, 1.4. 1929.) je češko-francuski književnik.


Kundera je završio srednju školu u Brnu, napustio je studije književnosti i estetike na Karlovom univerzitetu i prešao na čuvenu prašku Filmsku akademiju, gde je, nakon diplomiranja, ostao kao predavač svetske književnosti. Rano je pristupio Komunističkoj partiji, da bi dve godine kasnije bio izbačen zbog „protivpartijskog delovanja“. Godine 1968. učestvovao je u Praškom proleću i polemisao je sa Vaclavom Havelom Prve romane pisao je na češkom jeziku.

Godine 1975. preselio se u Francusku i retko se pojavljuje u Češkoj. Od osamdesetih nadalje piše na francuskom jeziku. ako je objavljivao i eseje, zbirke pesama i drame, Kundera je najpoznatiji po svojim romanima i sebe smatra prevashodno romanopiscem


Najpoznatija dela su mu:

  • Šala (Žert), 1967.
  • Smešne ljubavi (Směšné lásky), 1968.
  • Život je drugde (Život je jinde), 1969.
  • Oproštajni valcer (Valčík na rozloučenou), 1976.
  • Knjiga smeha i zaborava (Kniha smíchu a zapomnění), 1979.
  • Nepodnošljiva lakoća postojanja (Nesnesitelná lehkost bytí), 1984.
  • Besmrtnost (Nesmrtelnost), 1990.
  • Usporavanje (La Lenteur), 1993.
  • Identitet (L'Identité), 1998.
  • Neznanje (L'Ignorance), 2000.
MV5BOTNkNjUzYzQtZGU3Ni00NWUzLThhMjYtYTA0YjMxM2YxYzJjXkEyXkFqcGdeQXVyMjIxMzMyMQ@@._V1_.jpg
 
Zar zaista nije bio u stanju da se odrekne svojih erotskih prijateljstva? Nije. To bi ga unistilo. Nije imao snage da potisne apetit na druge zene. Osim toga, to je izgledalo sasvim nepotrebno. Niko nije znao bolje od njega da njegove avanture ni u kom pogledu ne ugrozavaju Teresu. Zasto bi trebalo da ih se odrice? To mu je izgledalo jednako besmisleno kao kad bi trebao da se odrekne fudbalskih utakmica.
Samo, jeli bilo jos moguce govoriti o radosti ? Vec u trenutku kad je odlazio nekoj od ljubavnica, osecao je da ga ne privlaci i obecavao samaom sebi da se poslednji put sastaje s njom. Pred ocima mu je stalno bila Teresina slika i morao je da se opije sto brze da ne bi mislio na nju. Od kad je upoznao nije mogao bez alkohola da vodi ljubav s drugim zenama! I upravo dah zasicen alkoholom bio je znak po kome bi Teresa otkrila njegovo neverstvo.
Iza njega se zatvorila klopka ...

Kundera
 
PUTEVI I CESTE


Put: traka zemlje po kojoj se hoda pješke. Cesta se razlikuje od puta ne samo zato što se po njoj vozi autom, nego i time što je tek crta koja spaja jednu tačku s’ drugom. Cesta nema smisao u sebi samoj: smisao imaju samo dvije tačke koje spaja. Put je pohvala prostora. Svaki dio puta ima smisao sam u sebi i zove nas da se zaustavimo. Cesta je pobjedničko obezvrijeđivanje prostora koji, zahvaljujući njoj, danas nije ništa drugo do puka prepreka ljudskom kretanju i gubitak vremena. Prije nego što su se putevi izgubili iz krajolika, izgubili su se iz ljudskih duša: čovjek je prestao žudjeti za tim da hoda, da hoda vlastitim nogama i raduje se zbog toga. Ni svoj život nije vidio više kao put, nego kao cestu, kao crtu koja vodi od tačke do tačke, od čina kapetana do čina generala. Vrijeme života mu je postalo tek prepreka koju treba savladati što većom brzinom. Put i cesta, to su ujedno dva različita poimanja ljepote. U svijetu cestá, lijep krajolik znači oaza ljepote, spojena dugačkom linijom s’ drugim oazama ljepote. U svijetu puteva je ljepota neprekidna i stalno promjenljiva, i na svakom koraku govori: “Zaustavi se”.

Milan Kundera
 
Težina snežne pahuljice

- Reci mi, koliko teži jedna snežna pahuljica? - upita mala senica divlju golubicu.
- Težina joj nije veća od ništa - glasio je odgovor.
- Onda ti moram ispričati jednu priču - reče senica - Sedela sam na grani jele, bliže deblu, kad je počeo padati sneg. Nije padao kao mećava, već je padao kao u snu, bez žurbe i žestine. Budući da nisam imala pametnija posla, počeh brojati snežne pahuljice, koje su padale na grančice i iglice moje grane. Dobrojala sam do broja tri hiljade sedam stotina i jedne pahuljice. A kad je pala tri hiljade sedam stotina i druga pahuljica, pahuljica o kojoj kažeš da joj težina nije veća od ništa, grana se slomila.
Rekavši to, mala je ptičica odletela.
Golubica, koja je još od vremena patrijarha Noea znamen mira, razmišljala je o ovoj priči, i na kraju rekla samoj sebi:
- Ma kako se nekom činilo da je njegov mali glas nevažan za mir u svetu, možda upravo on još nedostaje.

Kundera
 
"U životu, dragi moj prijatelju, nije reč o tome da osvojite što je moguće veći broj žena, jer je to samo spoljašnji uspeh. Reč je, pre svega, o tome da negujete sopstvene visoke zahteve, jer se u njima ogleda mera vaše lične vrednosti. Zapamtite, dragi prijatelju, da pravi ribar vraća sitne ribice u vodu!"

Milan Kundera "Smešne ljubavi"
 
Samo, nije li dogadjaj toliko znacajniji i dragoceniji sto je vise slucajnosti potrebno da do njega dodje?
Samo slucaj moze da nam izgleda kao poruka. Ono sto se dogadja silom prilika, ono sto ocekujemo, ono sto se ponavlja svakog dana, to je nemo. Samo nam slucajnost govori. Nastojimo da citamo iz nje kao vracare iz sara koje ostavlja talog od kafe na dnu soljice.
U nuznosti nema carolije, a slucajnost ih je puna. Ako ljubav treba da bude nezaboravna, oko nje se od prvog trenutka moraju okupljati slucajnosti kao ptice oko svetog Franje Asiskog.



Dok su spavali, držala ga je kao one prve noći — čvrsto je stezala njegov zglob, njegov prst ili članak na nozi. Kad je hteo da se udalji a da je ne probudi, morao se poslužiti varkom. Oslobodio bi prst (zglob, članak) njenog stiska, što bi je uvek napola probudilo, jer ga je i u snu dobro čuvala. Smirila bi se kad bi joj gurnuo u ruku neki predmet (smotanu pidžamu, papuču, knjigu), koji je ona nastavila da čvrsto steže kao da je deo njegovog tela.

Jednom, kad je uspavao i kad je bila tek u prvom predvorju sna pa mu je još mogla odgovarati na pitanja, rekao joj je: »Tako, a sad odlazim.« »Gde?« upitala je. »Daleko odavde«, rekao je strogim glasom. »Idem s tobom!« rekla je i uspravila se u postelji. »Ne, ne možeš. Odlazim zauvek«, rekao je i izašao iz sobe u predsoblje. Ustala je i zatvorenih očiju krenula za njim. Na sebi je imala samo kratku košuljicu, bez ičega dole. Lice joj je bilo nepomično, bez ikakvog izraza, ali pokreti su joj bili energični. Izišao je iz predsoblja u hodnik (zajednički hodnik stambene zgrade) i zatvorio za sobom vrata. Naglo ih je otvorila i pošla za njim, u snu čvrsto uverena da on namerava otići zauvek i rešena da ga zadrži. Sišao je niz stepenice na prvo odmorište i tu je sačekao. Prišla mu je, uhvatila ga za ruku i odvela natrag u postelju.

Voditi ljubav sa ženom i spavati sa ženom su dve ne samo različite, nego gotovo suprotne strasti, rekao je sebi Tomaš. Ljubav se ne izražava kroz čežnju za fizičkim sjedinjenjem (ta se čežnja odnosi na bezbroj žena), nego kroz čežnju za zajedničkim spavanjem (ta se čežnja odnosi samo na jednu ženu).

Milan Kundera
Nepodosljiva lakoca postojanja
 
Zar zaista nije bio u stanju da se odrekne svojih erotskih prijateljstva? Nije. To bi ga unistilo. Nije imao snage da potisne apetit na druge zene. Osim toga, to je izgledalo sasvim nepotrebno. Niko nije znao bolje od njega da njegove avanture ni u kom pogledu ne ugrozavaju Teresu. Zasto bi trebalo da ih se odrice? To mu je izgledalo jednako besmisleno kao kad bi trebao da se odrekne fudbalskih utakmica.
Samo, jeli bilo jos moguce govoriti o radosti ? Vec u trenutku kad je odlazio nekoj od ljubavnica, osecao je da ga ne privlaci i obecavao samaom sebi da se poslednji put sastaje s njom. Pred ocima mu je stalno bila Teresina slika i morao je da se opije sto brze da ne bi mislio na nju. Od kad je upoznao nije mogao bez alkohola da vodi ljubav s drugim zenama! I upravo dah zasicen alkoholom bio je znak po kome bi Teresa otkrila njegovo neverstvo.
Iza njega se zatvorila klopka ...
 
Odlazim

Šta? Ti da mi govoriš o ljubavi?
Šta je tvoja ljubav, reci!
Nešto što mudro skri se,
fascikl gde stoje fascikli,
uz govore, sastanke, spise,
u red na koji smo svikli.
Ljubavi takvoj se čudim.
U dosadnim naočarima, gruba,
zar to treba ljubav da bude?
Zar ti uopšte znaš šta je ljubav?
To znači menjati se svakodnevno
u jasiku drhtavoga granja,
u jasiku koja sva treperi
od radosti i od jecanja
i okreće listiće mlade
i kad povetarac ne tiče granu
čas na beznadežnosti stranu,
a čas na stranu nade.
To znači imati u grudima orla
stešnjenog kao u krletki,
orla koji krilima maše
i hteo bi da leti, da leti
pa čovek krilima tučen iznutra
i u sebi samom gadan
projuri kroz život kao divni
i moćni uragan.
Ah, šta ti znaš o tome.
Ti pečat staviš na svaki svoj čin,
u red ga dobrih uvrstiš navika,
Ti tačni! Tačno i koračaš ti,
iz straha, ako skreneš,
da ne zađeš mimo pločnika.
I dišeš propisno da ne bi
gorki miris jasmina
zapahnuo pluća tebi malim gutljajem čežnje više.
I živiš propisno. Pa život
ide tečno, lako
i ne osećaš više
da ti je dušu strujom tako.
Odlazim.
Brani se ako hoćeš.
Tuži se da porodica gine.
Znam, podigao si me
iz senke u svoje visine.
Znam, tvoja važnost
dotiče zvezda zlato,
ti Veliki, ti Mudri.
Ali znam i to
da su te zvezde bile od hartije
tvojih molbi, intriga i akata.
Govorio si: Novi moral
Radno oduševljenje!
I išao Prvoga maja
i mahao rukama
i bilo je to kao vetrenjača
kada u tužno dosadnom psalmu,
tačno po propisima vetra,
okreće ramena bez kraja.
Da. Bio si drvena vetrenjača.
Svaki put kada sam sa zebnjom žene
želela a čujem tvoj ljudski glas,
čula sam samo škripu ramena.
Kloparanje gordih, glupih ramena.
Plačeš? Zašto?
Za čime bi žalio?
Odlazim, ali vetar traje!
Okreći se, okreći srećno dalje!
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Nina
Milanka Stankić- Srce na desnoj strani
Odgovora
0
Pregleda
100
Nina
Nina

Back
Top