- Poruka
- 128.103
Metallica – 72 Seasons (14.04.2023.)
Izdavač: Blackened Recordings
Producent: Greg Fidelman, James Hetfield, Lars Ulrich
Trajanje: 77:10
Žanr: Heavy/Thrash Metal
Ocjena: 5
Sigurno je da se na izlazak sledećeg našeg albuma neće čekati osam godina. Ovo su riječi nekog iz Metallice, teško je sjetiti se ko ih je izgovorio, po izlasku ,,Hardwired… To Self-Destruct’’ albuma. I nismo, čekali smo 6 godina, 4 mjeseca i 29 dana, što je, zaista, jedan kratak period. 6 godina i gotovo 5 mjeseci je trebalo jednom od najvećih metal bendova svih vremena da izbaci „72 Seasons“. Istom onom bendu koji je snimio „Kill ’Em All“, „Ride The Lightning“, „Master Of Puppest“ i „… And Justice For All“ je trebalo gotovo 6 i po godina da snimi OVO!? Kamo sreće da ga nikad nisu snimili.
Da krenemo, prvo, sa dobrim stvarima koje se tiču ovog „remek djela“, a to su… A to suuu… Hm, izgleda da ih nema. Možda je dobra stvar što ćeš ti, dragi čitaoče, za razliku od pisca ove recenzije, sebi dozvoliti da OVO čuješ dva puta, izgubiš skoro dva i po sata svog života, prevučeš folder u kantu, pritisneš desni klik i odabereš Empty The Recycle Bin.
Šta je ovaj „72 Seasons“? Zašto je snimljen? Za koga? Za prave metal, ne samo Metallica, fanove sigurno nije. Jasno je da nakon više od četrdeset godina postojanja i četiri (neko će reći i pet) kultna albuma nije moguće zadržati vrhunski nivo pisanja i sviranja. Ali OVO… Ovo je vrijeđanje, šamar, pljuvanje u lice. U 77 minuta i 10 sekundi jedino vrijedno pomena je rif sa naslovne numere. Ništa više, jer se vrlo lako prepozna kopiranje „That Was Just Your Life“ sa „Death Magnetic-a“. Još gora stvar je „If Darkness Had A Son“, loši rip-off pesme „Eye Of The Beholder“. Ista stvar je i sa „Too Far Gone?“, pokušaj krađe „No Remorse“ rifa. Prvi singl „Lux Æterna„? Kakav grozan pokušaj kopiranja „Kill Em Alla“ i „Fuel-a“ sa „Reloada“. Ostatak albuma liči na stvari koje nisu uspjele da se uguraju na „Load“, „ReLoad“ i „Hardwired…“ albume, a svi, uz izuzetak nekoliko pjesama, znamo kakvi su to albumi. Jer, koliko god nam bilo teško da priznamo da to nije Metallica, ili je bila kratka faza i vrijeme eksperimentisanja, „Outlaw Torn“, „Until It Sleeps“, „Bleeding Me“ i „Fixxxer“ su odlične pjesme. I to im je oprošteno. „72 Seasons“ – teško. Nikako.
Hetfield odavno nije zvučao ovako loše. Jasno je da godine uzimaju danak, ali bar probaj da pjevaš u skladu sa svojim trenutnim mogućnostima, prilagodi se. Jer, ako ovako zvučiš kad kao zvučiš najbolje, šta tek očekivati uživo. Hammett je postao potpuno bezidejan. Solaže čovjeka koji je zaslužan za kompovanje velikog broja kultnih i solaža i rifova sada zvuče tako da se komotno mogu prebacivati sa pjesme na pjesmu i da se neće primijetiti nikakva razlika. Ali, je li, bitno je da se pedala „siluje“ do besvijesti. Rob na basu gotovo i da se ne čuje. No dobro, osim pokojnog Burtona, basista se u ovom bendu nikad nije previše ni pitao. A nije kao da on i Jason Newsted nisu imali šta da ponude. Ali eto, basista je tu da zaradi platu i radi šta mu se kaže. A Ulrich je tek posebna priča. Nikad nije ni bio među boljim metal bubnjarima, ali ovo sada tek zvuči katastrofalno. Snage i brzine nikad nije ni bilo, pa ih neće biti ni pod stare dane. Ali su zato nepreciznost i bezidejnost na vrhuncu.
Naziv albuma bi trebao da govori o prvih 18 godina života svakog od članova benda, o lošem životu, traumama, lošim iskustvima, stvarima koje su ih oblikovale. Znači, 18×4=72. Super, samo što sam pomislio da će biti mnogo zanimljivije. Ovi tekstovi su trebali biti napisani taman kada su imali toliki broj godina. Toliko su loši, plitki, besmisleni, prazni, siromašni. I sa sigurnošću se može reći da su najgori u istoriji benda. „St. Anger“ je u tom segmentu, a svi znamo koja je to katastofa bila, za ovo „Zločin i kazna“.
Mada, i ovo je, samo se nadamo da će se brzo zaboraviti. Ovaj album može da ostane u životu, samo ako ga bude slušala populacija koja je u dobu srednje adolescencije, koja i dalje formira svoj muzički ukus. To bi, ukratko, bilo to o (nadajmo se) zadnjem albumu koji je jedan od, nekad, najboljih bendova snimio. Neka ovo bude zadnji ekser zakucan u Metallica kovčeg.
Osamdesetih su, uz par bendova stvorili neki svoj stil i imali su nešto i bili su sjajni do „Black“ albuma. Djelovalo je da vjeruju u ono što rade. Poslije su postali bogataši koji samo uvećavaju kapital. Nezavisno od stavova za bilo šta, izgubili su mladalačku spontanost i to je bio njihov kreativni kraj. Sa milionima nestaje svaka spontanost. Postali su parodija samih sebe. Odavno Metallica više nije bend, već mašinerija za pravljenje para, koja, polako ali sigurno, ide putem da sama sebe izbriše iz legende u koju se, isto tako, sama upisala.
Ovaj album je mučenje. Pravo mučenje. Dosadan, predugačak, repetitivan, bezidejan, lišen ijednog kvalitetnog i smislenog teksta. Produkcija je toliko čista da uši počinju da bole. Ovoliko čisto se ne snima ni pop muzika. Neki će se, samo na sekund, upecati i ovaj album poslušati dvaput zbog stvari koje su izbacivali 80-ih godina prošlog vijeka. Poneko i zbog „Black“ albuma. Ali dvaput, ne više. Ni iz sažaljenja. Da ova četvorka ima imalo obraza i obzira, napravili bi jednu veliku oproštajnu turneju i otišli u penziju.
A ovako, pošto vjerovatno nastavljaju, možda bi dobro bilo (zarad starih vremena) da za sledeći album promijene ime u MEHtallica. Jer tačno tako i zvuče.
Spisak pjesama:
1. 72 Seasons
2. Shadows Follow
3. Screaming Suicide
4. Sleepwalk My Life Away
5. You Must Burn
6. Lux Æterna
7. Crown Of Barbed Wire
8. Chasing Light
9. If Darkness Had A Son
10. Too Far Gone?
11. Room Of Mirros
12. Inamorata
Duško Šćepanović
