Pepeljuga*
Zainteresovan član
- Poruka
- 187
Zanima me šta mislite o mojoj situaciji i da li eventualno imate neki koristan savet.
Naime, jako mlada sam se udala i iz tog braka imam troje dece. U muža sam na početku bila zaljubljena (ili sam barem tako mislila, ne znam koliko sam realno mogla da procenim u tim godinama). Verovatno nisam bila zrela za porodicu i brak ali nažalost moji su sve to ogranizovali bukvalno bez i da me pitaju budući da je on bio ono što se u narodu zove "dobra prilika". Prvih 4-5 godina sve je bilo super a onda smo počeli sve više i više da se distanciramo jedno od drugog. Nikada nismo imali problema, lepo smo se slagali, finansijski smo super stajali, on je bio (još uvek je) odličan otac ali između nas bukvalno nije bilo ničega počev od rođenja trećeg deteta, kada sam imala nepune 22 godine. Kad sam diplomirala postalo je još gore, počela sam da radim, išla prvo na magistarske pa na doktorske studije a to malo slobodnog vremena sam u potpunosti posvećivala deci.
Bez lažne skromnosti, izgledam odlično i uvek sam bila na meti raznoraznih muškaraca, ali u životu mi nije palo napamet da nađem nekoga drugog. Muž je verovatno imao druge žene, znala sam ali nisam ga pitala niti sam se mešala u to.
A onda sam, već uveliko posle tridesete, shvatila nešto što sam bukvalno tragično podnela - da mene muškarci uopšte ne interesuju. Pokušavala sam dugo da ubedim sebe da je to neka privremena kriza zbog lošeg braka ali nažalost nije uspelo. Kulminiralo je kada se pojavila (ženska) osoba sa kojom sam poželela neku vezu. Iz poštovanja prema roditeljima, suprugu i deci nisam se upustila ni u šta i nastavila sam da živim taj lažni život ali nažalost ubrzo sam ja bila ostavljena zbog druge žene. Otišla sam iz sopstvenog stana dok se suprug nije snašao (on nije imao gde da ode, ta žena u tom trenutku nije mogla da ga primi) i na neko vreme se odvojila od dece. Započela sam novi život, ubrzo sam i stupila u tu vezu, razvela se ali deca još uvek ništa ne znaju o svemu tome. Sada živim sa tom ženom, deca su ostala u mom stanu a suprug je sa njima u istoj zgradi, kod te svoje nove žene. Deca za sada ne žele da se vratim, kažu lepo im je ovako jer su se malo osamostalili a viđamo se svaki dan. Pričala sam sa bivšim suprugom, on misli da je u redu da popričam sa njima i kažem im da je sa tom ženom nešto više od prijateljstva, budući da je prošlo godinu dana i da je veza prilično stabilna. Ja imam svoje sumnje, ne bih da traumiram decu koja me usput non stop nagovaraju da se ponovo udam. Želim da odrastu u zdravoj i normalnoj sredini, pa posle kada se formiraju kao ličnosti kogu sami da odluče kako žele da žive. Nije da imam neke sumnje u svoju odluku ali plašim se da im ne budem loš primer ili da ih to emotivno ne potrese previše. Sa druge strane sam i predavač, tako da istu muku mučim i na poslu jer se dosta toga priča a ja ne znam kakav stav da zauzmem. Klinci mi imaju 16,18 i 20 godina. Zanima me da čujem vaše mišljenje, izvinjavam se što sam ovako smorila ...
Naime, jako mlada sam se udala i iz tog braka imam troje dece. U muža sam na početku bila zaljubljena (ili sam barem tako mislila, ne znam koliko sam realno mogla da procenim u tim godinama). Verovatno nisam bila zrela za porodicu i brak ali nažalost moji su sve to ogranizovali bukvalno bez i da me pitaju budući da je on bio ono što se u narodu zove "dobra prilika". Prvih 4-5 godina sve je bilo super a onda smo počeli sve više i više da se distanciramo jedno od drugog. Nikada nismo imali problema, lepo smo se slagali, finansijski smo super stajali, on je bio (još uvek je) odličan otac ali između nas bukvalno nije bilo ničega počev od rođenja trećeg deteta, kada sam imala nepune 22 godine. Kad sam diplomirala postalo je još gore, počela sam da radim, išla prvo na magistarske pa na doktorske studije a to malo slobodnog vremena sam u potpunosti posvećivala deci.
Bez lažne skromnosti, izgledam odlično i uvek sam bila na meti raznoraznih muškaraca, ali u životu mi nije palo napamet da nađem nekoga drugog. Muž je verovatno imao druge žene, znala sam ali nisam ga pitala niti sam se mešala u to.
A onda sam, već uveliko posle tridesete, shvatila nešto što sam bukvalno tragično podnela - da mene muškarci uopšte ne interesuju. Pokušavala sam dugo da ubedim sebe da je to neka privremena kriza zbog lošeg braka ali nažalost nije uspelo. Kulminiralo je kada se pojavila (ženska) osoba sa kojom sam poželela neku vezu. Iz poštovanja prema roditeljima, suprugu i deci nisam se upustila ni u šta i nastavila sam da živim taj lažni život ali nažalost ubrzo sam ja bila ostavljena zbog druge žene. Otišla sam iz sopstvenog stana dok se suprug nije snašao (on nije imao gde da ode, ta žena u tom trenutku nije mogla da ga primi) i na neko vreme se odvojila od dece. Započela sam novi život, ubrzo sam i stupila u tu vezu, razvela se ali deca još uvek ništa ne znaju o svemu tome. Sada živim sa tom ženom, deca su ostala u mom stanu a suprug je sa njima u istoj zgradi, kod te svoje nove žene. Deca za sada ne žele da se vratim, kažu lepo im je ovako jer su se malo osamostalili a viđamo se svaki dan. Pričala sam sa bivšim suprugom, on misli da je u redu da popričam sa njima i kažem im da je sa tom ženom nešto više od prijateljstva, budući da je prošlo godinu dana i da je veza prilično stabilna. Ja imam svoje sumnje, ne bih da traumiram decu koja me usput non stop nagovaraju da se ponovo udam. Želim da odrastu u zdravoj i normalnoj sredini, pa posle kada se formiraju kao ličnosti kogu sami da odluče kako žele da žive. Nije da imam neke sumnje u svoju odluku ali plašim se da im ne budem loš primer ili da ih to emotivno ne potrese previše. Sa druge strane sam i predavač, tako da istu muku mučim i na poslu jer se dosta toga priča a ja ne znam kakav stav da zauzmem. Klinci mi imaju 16,18 i 20 godina. Zanima me da čujem vaše mišljenje, izvinjavam se što sam ovako smorila ...
Inace ja sam 100% sigurna da ce ovo potrajati, nisam tip osobe koji ide iz veze u vezu ili nesto voli da eksperimentise.
