Да се вратимо на самог Мелхиседека.
То што је он по функцији био изнад Аврама значи веће достојанство касте ратника (аристократије) од свештенства, односно првенство краљева-свештеника. Такође, у Упанишадама није редак случај да кшатрија подучава брамана и о духовним питањима, иако је каста брамана већ тад сматрана вишом. Свештеничко преузимање првенства је суштински знак регресије.
Остатак, слаби одблесак, те древне идеје имамо код гибелина у Средњем веку, који су се борили за примат Светог римског цара над папом. Тако постоје легенде о вези Барбаросе са Светим Краљем Јованом, који је негде у Индијама. Умберто Еко то описује у свом роману Баудолино. То што је роман (ренесансно) лепршавог стила не треба да заварава, Еко је све само не наиван по питању иницијације...
Древни краљ-свештеник, што је био Мелхиседек, није ритуалом молио божанства, него директно узимао моћи над природом (снагу елемената). Одсјај такве вере имамо и данас, кад кажемо да владика чинодејствује. Дакле, он својим чином директно дејствује. Коначно, наравно не најмање важно, Христос значи управо Миропомазан, што је краљевско достојанство које долази директно с Неба. Понтифекс је древна титула римског краља, касније конзула или цезара коју је католичка црква узурпирала (то је сада титула папе). Понтифекс значи "градитељ мостова", онај ко гради мостове између Неба и Земље.