Изјава укључена у сведочење команданта снага УН у Босни, Филипа Мориона пред Хашким трибуналом у фебруару 2004 гласи: „Циљ босанског председништва од самог почетка био је изазивање интервенције међународних снага у сопствену корист и то је био један од разлога њихове несклоности да се укључе у преговоре“.
У извештају Би-Би-Сија исте године, холандска влада „приписује део кривице самим босанским муслиманима, истичући да је босанска армија провоцирала нападе“. Сребренички муслимани су „опустошили и опљачкали околна српска села“, наставља Клипхуис, „уз убиства и сакаћења становника, који су често били превише слаби да би пружили отпор“. Затим су српска села спаљена. „Након учешћа у убиству 2000 Срба, Орић је побегао из Сребренице непосредно пре него је град напала армија босанских Срба.“
Срби су евакуисали жене, децу и старце а тек након тога су мушкарци побијени, а да претходно нису раздвојени цивили од ратних заробљеника; и тако је почињен сребренички масакр, и то Срби признају.
У сваком случају, третманом Сребренице као случаја „геноцида“, суд у Хагу је проширио правну дефиницију овог појма те сада не само што се 7000 тела квалификује на тај начин (независно од тога колико је било наоружаних бораца међу страдалима) и не само да геноцидна намера није била потребна, него чак међу жртвама није неопходно да се нађу жене – као пол способан за рађање – нити потомство конкретне етничке групе. Како се закључује у извештају Би-Би-Сија, „сада је ту дефиницијумогуће применити и на сукобе у малим заједницама, где се локална зверства могу означити као геноцид“.
Када, контекста ради, постане неизбежно да се спомену и недела босанских муслимана, она се називају „напади“, а не „покољи“, „масакри“, „ратни злочини“, „злодела“ или не дај боже „геноцид“ или „етничко чишћење“, чак и кад постоји јасна намера. Таква провокативна терминологија је резервисана за Србе. Ко год покаже интересовање за истину о балканским сукобима, брзо буде оптужен да је „просрпски“, „антимуслимански“, или „жртва српске пропаганде“.
У ту сврху, многи Срби прибегавају самоцензури (данас је у Србији политички неподобно да се бране или чак објашњавају дела Срба током деведесетих) или самообмани, убеђујући себе саме да је свет у праву и да су они заиста негативци деведесетих, и највећи кривци за грађанске ратове који су уништили земљу. Другим речима, Срби издају сопствену историју. Можда је први знак овога био коментар у Њујорк тајмсу 1999 једна Српкиња написала да није битно што стварни број убијених на Косову не одговара причама; ако је само и један Албанац страдао непримерено, Србија је заслужила бомбардовање.
Ствари су дошле дотле да је у јануару 2004 УНМИК издао саопштење у коме демантује извештај Београда о масовним гробницама на Косову
„У мојој земљи је данас малтене противзаконито рећи да смо у праву. Понекад се питам, када се пробудим, да ли живим у Хрватској или Албанији. Чак и наши медији су антисрпски! Само неколико новина слободно коментарише, остали су под демократском цензуром...“
„Срби се савршено уклапају у стереотип политички подобних негативаца“, објашњава политички сатиричар Олег Атабашијан, уредник PeoplesCube.com. „Белци су, хришћани, Европејци, наводно криви за угњетавање најпопуларније „мањине“ – муслимана. Цела српска нација се пред нашим очима жртвује на олтару култа самомржње у који се претворила наша западна цивилизација.“
Срби су мета пропаганде невиђених размера, која их оптужује за злодела равна нацистичким. Сетимо се само Кристине Амампур са Си-Ен-Ена, када је извештавала са сахране две муслиманске бебе које су убили српски снајперисти – мада су у питању биле српске бебе, а муслимански снајпериста.
Три недеље након почетка бомбардовања Србије, бивши командант УН трупа у БиХ, индијски генерал Сатиш Намбијар је у говору у Њу Делхију изјавио: „Описивање Срба као злочинаца и сваког другог као жртве није било само штетно, већ и лицемерно. По сопственом искуству знам: све стране су грешиле, али су једино Срби били спремни да признају да нису анђели. Сви други су инсистирали на својој невиности. Мојих 28000 војника, и бројни службеници УНХЦР-а и Међународног црвеног крста нису били сведоци никаквог геноцида, већ само убистава и масакрирања на свим странама.“
Извод из текста "Пропаганда и банализација геноцида"
Џулија Горин, Jewish World Review