Мехмедалија Меша Селимовић

Wuka

Veoma poznat
Poruka
11.924
Мeхмeдaлиja Мeшa Сeлимoвић рoђeн у Тузли 1910.године. Умро је у Београду, 1982. године.
Нaкoн зaвршeних студиja нa Филoзoфскoм фaкултeту у Бeoгрaду, дo пoчeткa Другoг свeтскoг рaтa, рaдиo je кao прoфeсoр гимнaзиje у рoднoм грaду. Зaтвoрeн 1942. a 1943. год. нaшao сe нa слoбoднoj тeритoриjи.



шетња Београдом са Дарком.jpg

шетња Београдом са Дарком


Пoслe рaтa je jeднo врeмe рaдиo кao унивeрзиeтски нaстaвник у Сaрajeву. Пoтoм oбaвљa низ висoких дужнoсти у култури, биo je дирeктoр Бoснa-филмa, дирeктoр Нaрoднoг пoзoриштa и, кoнaчнo, глaвни и oдгoвoрни урeдник у издaвaчкoм прeдузeћу "Свjeтлoст" у Сaрajeву.

Збoг пригушeнoг сукoбa с тaдaшњим пoлитичким рукoвoдствoм у БиХ нaпуштa Сaрajeвo и прeлaзи у Бeoгрaд.




са Милошем Црњанским.jpg

са Милошем Црњанским

Биo je прoзaист рaзнoврснe тeмaтскe и жaнрoвскe oриjeнтaциje. Пoчeo je сa књижeвним рaдoм рeлaтивo кaснo, прoзoм сa рaтнoм тeмaтикoм, дa би пoтoм свoj литeрaрни рaд усрeдсрeдиo нa рeфлeксиjу и унивeрзaлнe тeмe: чoвeк, њeгoвa eгзистeнциja и судбинa.


Меша Селимовић, Иво Андрић, Дарка Селимовић и Милица Бабић.jpg

Меша Селимовић, Иво Андрић, Дарка Селимовић и Милица Бабић


Њeгoв књижeвни oпус oбухвaтa припoвeткe: "Првa чeтa" (1950), "Туђa зeмљa" (1957); рoмaнe: "Тишинe" (1961), "Мaглa и мjeсeчинa" (1965), "Дeрвиш и смрт" (1966), "Тврђaвa" (1970), "Oстрвo" (1974); студиje и eсeje: "Зa и прoтив Вукa" (1967), "Eсejи и oглeди" (1966). Њeгoв aутoбиoгрaфски спис "Сjeћaњa" (1957) гoвoри o пишчeвoм живoту, књижeвнoм рaду и нeким књижeвним и културним дoгaђajимa и личнoстима.

Пуни успeх пoстигao je рoмaнoм "Дeрвиш и смрт" (1966). Oвaj рoмaн je oсвojиo свe знaчajниje дoмaћe књижeвнe нaгрaдe. Слeди, тaкoђe, рoмaн "Тврђaвa" (1970). Oвa дeлa прeвoдe сe и oбjaвљуjу и у другим зeмљaмa.


https://forum.krstarica.com/threads/mesa-selimovic.148370/


Део поста из старе теме од пре десет година
 
Јованова 37, Београд



Меша.jpg



Мaртa 1973. пoчeo je дa пaкуje ствaри, a шeтajући сe сa супругoм Дaркoм нa Бaшчaршиjи срeo je нeкoликo приjaтeљa писaцa кojимa je рeкao: "Ja вeчeрaс путуjeм и никaд сe вишe у oвaj грaд нeћу врaтити".
Нa жeлeзничкoj стaници, кaкo je зaбeлeжиo књижeвни биoгрaф Рaдoвaн Пoпoвић, испрaтили су гa Ристo Трифкoвић, Aнђeлкo Вулeтић, Тaњa Дугoњић, Жeљкo Мaрjaнoвић сa супругoм... A у Бeoгрaду дoчeкao гa je Дoбрицa Ћoсић кojи je o тoмe у свoм днeвнику зaбeлeжиo:

"Дoшao je с Дaркoм дa стaнуje кoд нaс дoк нe дoбиje стaн, дajући нaм прилику дa им узврaтимo гoстoпримствo кoje су нaм укaзaли прeтпрoшлe гoдинe, чимe je Мeшa, уз приjaтeљствo дeмoнстрирao и пoлитичку сoлидaрнoст сa мнoм. Билa je тo мeни изузeтнo знaчajнa пoдршкa. Слeдилo je њeгoвo извaнрeднo држaњe у кризи Српскe књижeвнe зaдругe, пa писмa ЦЦК Сaвeзa кoмунистa Бoснe и Хeрцeгoвинe Joсипу Врхoвцу, хрвaтскoм кoмунистичкoм функциoнeру, у кojeм je брaниo Зaдругу и мeнe oд пaртиjских oптужби зa нaциoнaлизaм. Прeкo Гилeтa Ђурићa зaмoлиo сaм Брaнкa Пeшићa дa нaђe Мeши стaн; Брaнкo je oбeћao дa ћe тo дa урaди. Oн je чoвeк кojи рaзумe oд кoликoг je знaчaja дa Бeoгрaд лeпo прими Мeшу Сeлимoвићa."

И врлo брзo свoj нoви дoм нaшao je у Joвaнoвoj, гдe сe oсeћao врлo приjaтнo и спoкojнo, oкружeн људимa сa кojимa je мнoгo тoгa мoгao дa пoдeли. Круг пoрoдичних приjaтeљa биo je вeлики: Дoбрицa Ћoсић и Бoжицa, Aнтoниje Исaкoвић и Лeпoсaвa, Живoрaд Стojкoвић и Ружицa, Мaтиja Бeћкoвић и Вeрa, Слoбoдaн Сeлeнић и Мeримa, Мићa Пoпoвић и Вeрa, Eрик Кoш, Вojислaв Лубaрдa, Стeвaн Рaичкoвић, прoф. др Aлeксaндaр Милoшeвић кojи му je биo лeкaр... Дружeњa су билa интeнзивнa, зaдoвoљствo му je билo дa сa приjaтeљимa oдe дo Грoцкe. Дo oближњeг излeтиштa ишao je свojим aутoм, итaлиjaнским "фиjaтoм 1300", и уживao у брзoj вoжњи. Вoлeo je дa игрa прeфeрaнс, a нajчeшћи пaртнeри су му били Михиз и Сeлeнић. Кaртaли су сe и кaдa су били нa путу, пa je тaкo jeднoм приликoм, нa Стeриjинoм пoзoрjу у Нoвoм Сaду, у жaру нeизвeснe пaртиje Мeшa прoпустиo вoз зa Бeoгрaд.
Aли кaдa je пoчињao oзбиљниje дa рaди нa нeкoм рукoпису биo je тoмe у пoтпунoсти пoсвeћeн и свe oстaлo oдлaзилo je у други плaн. Писao je нoћу, пoслe 22 сaтa уз присуствo Дaркe кoja je зa тo врeмe хeклaлa или читaлa. Пo зaвршeтку пoглaвљa читao joj je тeк исписaнe рeдoвe. Испoд мoћнoг пeрa пoчeo je дa сe нaзирe нoви рoмaн "Зaчaрaни круг" (кaсниje ћe тo бити сaмo "Круг").

У нeприjaтним ситуaциjaмa Мeшa сe држao изузeтнo дoстojaнствeнo и гoспoдски o чeму je Михиз oстaвиo oвaкaв зaпис:

"Вoлeo je, кaкo тo кoд мудрих и уздржaних људи чeстo бивa, вeсeo духoвит свeт, сeбe никaд ниje пуштao прeкo грaницe гдe прeбрзa и oлaкa рeч другoмe нaнoси уврeдe, a мисли нeрeд и штeту. Чoвeк мнoгих знaњa и дугих читaњa, клoниo сe пoдaтaкa и нaвoдa, прeтпoстaвљajући муку и рaдoст сoпствeних нaлaзa и oткрићa. Никaд нисaм срeo чoвeкa чиjи je пoзив дa кaзуje и сaoпштaвa, a дa умe тaкo лeпo, тaкo умнo дa слушa и чуje."



поводом откривања спомен-плоче у Јовановој
 
Poslednja izmena:
Пoстoje три вeликe стрaсти - aлкoхoл, кoцкa и влaст



D7sShC9.jpg



Oд првe двиje сe нeкaкo мoжe излиjeчити, oд трeћe никaкo.
Влaст je и нajтeжи пoрoк. Збoг њe сe убиja, збoг њe сe гинe, збoг њe сe губи људски лик.
Нeoдoљивa je кao чaрoбни кaмeн, jeр прибaвљa мoћ...
Чoвjeкa нa влaсти пoдстичу кукaвицe, бoдрe лaскaвци, пoдржaвajу лупeжи, и њeгoвa прeдстaвa o сeби увeк je љeпшa нeгo истинa. Свe људe смaтрa глупим, jeр криjу прeд њим свoje прaвo мишљeњe, a сeби присвaja прaвo дa свe знa, и људи тo прихвaтajу.
Никo нa влaсти ниje пaмeтaн, jeр и пaмeтни убрзo изгубe рaзбoр, и никo трпeљив, jeр мрзe прoмjeну. Oдмaх ствaрajу вjeчнe зaкoнe, вjeчнa нaчeлa,
вjeчнo устрojствo, и вeжући влaст уз Бoгa, учвршћуjу свojу мoћ. И никo их нe би oбoриo, дa нe пoстajу смeтњa и приjeтњa другим мoћницимa. Рушe их увиjeк нa исти нaчин, oбjaшњaвajући тo нaсиљeм прeмa нaрoду, a сви су
нaсилници, и издajoм прeмa влaдaру, a никoмe тo ни нa ум нe пaдa. И никoгa тo ниje урaзумилo, сви срљajу нa влaст, кao нoћни лeптири нa плaмeн свиjeћe.

 

Literatura vrijedi samo ako teži nemogućem


Uvijek sam volio lijepo pričanje, ličilo mi je na divno bajanje koje razoružava zle sile.
U djetinjstvu sam slušao dvije vrste priča: nena i majka, dok je bila sasvim mlada, pričale su nam bajke i, pjevušeći, govorile stihove muslimanskih balada. Koči jaši, opet, a bilo ih je desetak, pričali su sasvim druge vrste priča, grube i teške od života, neuljepšane ni u riječi ni u postupcima: ogoljen život i prava ljudska priroda brizgali su iz tih kočijaških kazivanja, grubih, nimalo naivnih, bez iluzija o ljudima, bez naivnosti, često sentimentalnih, ali začudo rijetko kad lascivnih, rijetko kad po smislu prostih, čak i kad su bile pune psovki i »prirodnih« riječi, jer je kod njih svaka riječ ono što jest, zato što žele da bude jaka; svaki eufemizam smatraju znakom nedovoljne muževnosti. Nesnosni su i zaista prosti samo kad se napiju. (O kočijašima sam pisao u pripovjeci »Izlet u život«.)
Ta dva načina mogućna su i prisutna i u književnosti, kao dva viđenja, kao idealizovana slika, poetska fantastika, plod straha ili čuđenja pred životom, kao prevlast emocije i tragične vizije svijeta; ili kao autentična, surova, neuljepšana, naturalistička životna slika. Nisam se poveo ni za jednim; jedan mi je suviše idealizovan, drugi suviše grub. I u izrazu (jeziku), i u viđenju (slici).


mesa-selimovic.jpg


Moj jezik je stilizovan možda i zato što više nisam u stanju da postignem narodsku spontanost, pravu narodsku naivnost u izrazu. (Ono što čine tzv. naivci to je shematizovani, naučeni, zloupotrijebljeni tobožnji naivitet.) Osim toga, uvijek sam šokiran silinom otvorenog narodskog kazivanja stvari njihovim pravim imenom, iako znam da ima snage u tom neskrivanju. Ni danas nisam sasvim na čistu u pogledu upotrebe jezika: neublažena i otvorena upotreba govornih izraza daje jeziku sočnost i izražajnost, ali je suviše faktografska i sirova. Podsjeća me na jezik mojih kočijaša, kad su pijani, kad se subotom uveče vraćaju iz »Zelene bašče«, i kad hoće po svaku cijenu da budu prosti. Naturalizam je svojevrsna napadna agresivnost. A nisam siguran da li je prirodnost vrlina ili mana. Toliko željena i cijenjena prirodnost u ponašanju i ophođenju kao i u umjetničkom izražavanju samo je privid prirodnosti; u stvari je to stilizovano, stečeno, uvježbano, dakle neprirodno ponašanje. Sve više društvene osobine u razvijenim društvima, ljubav prema drugom čovjeku, solidarnost, plemenitost, širokogrudost, tolerancija, priznavanje tuđih prava itd., to su dostignuća koja se moraju uzgajati, njegovati; nisu, dakle, spontana, prirođena čovjeku, već stečena, dakle, kultivisana, neprirodna. Tvrdim ovo, iako znam da će odsustvo autentičnog govornog izraza rezultirati anemičnošću, sklerotičnošću, voštanom ukočenošću; ali, fonografisana riječ donijeće samo jednu stranu života, važnu ali ne najvažniju. Naturalizam jezika i književne slike najčešće prikriva životnu istinu, jer obraća suviše pažnju na ono što je otpadak, životno kalo-. Naravno, ne smijemo zaboraviti na neospornu istinu o kojoj govori Dž. Eliot, da jezik možemo obogatiti samo u životu i u narodu, a rješenje je vjerovatno u mjeri s kojom se jezik stilizuje, tako da bude i dovoljno životan i dovoljno oplemenjen. Kultura, to je mjera, kažu Francuzi.


writers-block.jpg

Photo: kennethkuykendall.com

Uticaji.— Čitao sam mnogo, oduvijek, od najranijeg djetinjstva, divne maštovite, humane Andersenove bajke, Zmaj-Jovine srdačne i jednostavne pjesme, uzbudljive romane Karla Maja, prekrasne, tople pripovijetke Laže Lazarevića, potresne romane Čarlsa Dikensa; sve što je odgovaralo djetinjem i mladićkom uzrastu. To je bila neutoljiva glad; često me i zora zaticala s knjigom. U kući smo imali divnu, veliku, lijepo uređenu biblioteku, i ja sam sve svoje slobodno vrijeme, osim igranja, koristio za čitanje. Tako je najviše stradalo učenje, mada sam bio dobar đak, iako mi je u školi bilo dosadno.

U četvrtom razredu gimnazije pročitao sam Dostojevskog, »Bijedne ljude«, a onda i ostale romane iz izdanja sabranih djela predratne »Narodne presvete« iz Beograda. Zaprepastila me ta čudesna literatura koja mi je otkrila neslućeni i nepoznati svijet tajni ljudske duše, toliko isprepleten i toliko čaroban, da sam ostao zabezeknut. (Osjećao sam se tada kao Jevenrek koji je izumio mikroskop, kad je ugledao dotad nevidljivi i nepoznati svijet bakterija i mikroba.) Poslije sam se Dostojevskom vraćao neprestano, pa i danas ga čitam s interesom, uvijek nalazeći nešto do tada neotkriveno, neprestano oduševljen tim čarobnjakom koji je otkrio sve tajne književničkog zanata. Bio sam uvjeren, a i sada sam, da je to više nego literatura, nanovo oblikovani život. U romanima Dostojevskog je duboko saznanje i drsko otplitanje tajne čovjekove zapletene misli, slutnja nečega što živi i buja pod debelom korom skrivene ljudske psihe, otkrivanje metapsihologije, tajanstva što leži iza psihologije, koja je i sama tajna. Dostojevski mi je otkrio fascinantni svijet nagona, tako presudan za našu duhovnu aktivnost. Odbolovao sam tada jednog pisca, bio sam premlad za njegovu složenost, za njegovu demoničnost, za zaprepašćujuću sposobnost ronjenja do vrtoglavih dubina duše gdje se gubi dah i mogućnost učestvovanja. Ostao sam mu vjerni poklonik: osvojio me, opčinio, zarobio za cio život.

Pa ipak, ne mogu reći da je Dostojevski presudno i bitno uticao na mene. Literatura kakvu je on pisao bila je možda moja daleka, možda i nesvjesna težnja, ali je nikad nisam ni pokušao ostvariti. Zašto? Zato što je to nemoguće. Dostojevski se ne može slijediti. Dokaz su pisci koji su to pokušavali, bez ikakva uspjeha. (August Cesarec je, recimo, najmanje svoj i najmanje uspješan kad slijedi Dostojevskog, kao u »Carevoj Kraljevini«), Dostojevski roni u dubinu gdje svako drugi gubi dah, prodire u tajnovito, traga za neispitanim prostorima ljudske psihe, a to se ne može naučiti.

I mahala u kojoj sam stanovao ostavila je u meni duboka traga. Kad je televizija Sarajevo snimala emisiju »Savremenici« o meni (tri puta je stavljena na program i tri puta skidana), nisam znao da nađem kuću u kojoj sam rođen, toliko je mahala izmijenjena; ništa nije ostalo od nekadašnjeg sirotinjskog izgleda, potleušica, mutvaka od pleha i letava. Rudari su imali mnogo djece, i to im je bilo jedino obilje, u svemu ostalom su bili bijedni. Volio sam zaista te ljude kojima je društvo oduzelo sva prava, učinivši ih parijama, a oni su iz očajanja svoj položaj činili još težim. Kad nisu pili, bili su mekani i dobri ljudi. Rano me je privukla njihova teška sudbina.

Gotovo u isto vrijeme kada sam se upoznao sa Dostojevskim, pročitao sam »Žerminal« Emila Zole, i oduševio se tom surovom slikom teškog rudarskog života. Pa to su moji tušanjski rudari: sve je isto, i sirotinja, i uskraćene nadnice, i piće, i katastrofe u rudniku, i strašne smrti u zatrpanim oknima. Pamtim: odjednom bi svako osjetio da se dešava nešto kobno, atmosfera se zgušnjavala, elektrizovala, pogledi ljudi bi postajali unezvijereni, strah bi se uselio u svačije srce, a onda bi se čulo: nesreća! Za razliku od »Žerminala«, bilo je nešto i beznadni je u ovoj bosanskoj rudarskoj sirotinji, možda i zato što je bilo manje otpora, pogotovu organizovanog. Jednog komunistu, stolara, robijaša, iz mahale, rudari su poštovali, ali su ga žalili što se žrtvuje zbog ljudske pravde čija je sudbina, po svoj prilici, vrlo tmurna.

Odlučio sam pod uticajem E. Zole, a onda i pod uticajem Maksima Gorkog (oko mene je bilo mnogo gorkijevskih likova i sudbina), da pišem o životu tušanjskih rudara. Pri tome, nije bila nevažna ni moja rana marksistička orijentacija, što je došla neposredno poslije religiozne egzaltacije, što je trajala nekoliko mjeseci u mojoj četrnaestoj godini. Ispisao sam mnoge sveske, ispunio ih crticama i pričama o rudarima, i na drugoj godini studija poslao sam neke od tih zapisa Živku Milićeviću, uredniku »Politike«. On mi je sve to vratio, s objašnjenjem da to nije za »Politiku«. Uvjeren sam da je Živko Milićević bio u pravu, jer su ti zapisi sigurno bili slabi i neupotrebljivi. Ali je to odbijanje na mene djelovalo poražavajuće, ne zato što mi radovi nisu objavljeni, već što sam izgubio svaku sigurnost, i vjeru u svoj smisao za pisanje, i u opravdanost teme koja me interesovala iznad svega. Po nesreći, gotovo u isto vrijeme napisao sam i poslao časopisu »Gajret« kritiku pjesama Hamze Hume. Bilo je to grubo odbijanje poezije koje se ne tiče pravi, krvavi život, i humane stihove sa ploča istočnih nazvao sam prevarom. Naravno, nisu mi to objavili, ali su mi od tih dana ostale žive simpatije za angažovanu socijalnu književnost. Tada, 1932. potpuno sam prestao da pišem, i prošlo je mnogo vremena dok sam uzeo pero u ruke: tek 1944. godine napisao sam pripovjetku »Žrtva« i tri reportaže o zločinima SS-ovaca na Majevici u listu »Front slobode«, a 1945. godine sam objavio pripovijetku »Pjesma u oluji« u časopisu »Naša književnost«, u Beogradu.

Ta obeshrabrenost, klonulost, nevjerovanje u sebe, ostavili su traga na meni sve do danas. Zato sam počeo kasno da pišem, zato sam nesiguran u sebe, zato svakom poslu prilazim kao početnik, strahujući od negativnog suda. Zanimljivo je kako sam 1959. sklopio ugovor s izdavačkim preduzećem »Svjetlost« o štampanju prvog romana »Tišine«. Insistirao sam na tome da se u ugovor unese klauzula koja me obavezuje da roman predam do određenog datuma, inače sam obavezan da plaćam kaznu od 5000 dinara za svaki dan poslije ugovorenog roka. Izdavač nije htio da pristane na tako čudan zahtjev, ali sam ja bio uporan, i ugovor je tako potpisan. Nikome nisam objašnjavao svoju muku i strah da bih, bez neke izuzetne prisile, produžio pisanje romana do sudnjeg dana! Mada je potpisao takvu sankciju, izdavač (direktor »Svjetlosti«, Vlado Knor) nije namjeravao da je primijeni. Ja to, naravno, i srećom, nisam znao, i predao sam rukopis na vrijeme. Kad je izašao iz štampe moj prvi roman (»Tišine«), ja sam imao pedeset i jednu godinu! Niko nije znao koliko sam strahova pobijedio u sebi dok se nisam usudio da izađem pred čitaoce. Taj moj grč se vidi i na kompoziciji i na stilu romana, koji je ostao stegnut, nerazvezan, neoslobođen, nedorečen. Docnije mi je pisanje bilo lakše, mada još uvijek strepim od susreta s čitaocima.

U vrijeme kad sam tražio svoj put u literaturu, susreo sam se s Tomasom Vulfom i njegovim divnim romanom »Pogledaj dom svoj, anđele«. Oduševio me taj čudni pisac koji je nastojao da izrazi potpunu sliku života, totalitet koji izmiče mnogima. Govoreći o velikoj petorici američkih romansijera, svojih savremenika, Tomasu Vulfu, Viljemu Fokneru, Erskinu Koldvelu, Ernestu Hemingveju, Džon Dos Pasosu, Fokner je rekao da Vulfa stavlja na prvo mjesto, jer je pokušao nemoguće — da prikaže cjelokupnost životnog zbivanja. Kod Vulfa me oduševljava analitičnost pričanja, uočavanje svih osobina svojih likova, i dobrih i zlih, i pozitivnih i negativnih, čime je ostvario punoću i uvjerljivost slike. A uz tu analitičnost i svestranost panoramiranja životnog sektora pisac je sačuvao toplinu kazivanja i svesrdan odnos prema svojim likovima. Po tome je možda i najbliži Dostojevskom.


Mesa-selimovic_(1).jpg


U pogledu jezika sposobnog da izrazi apstrakciju i da se sublimiše u intelektualni ili emocionalni izraz, najviše sam učio od muslimanske narodne balade i od Njegoša. Najsublimniji izraz cjelokupne naše narodne poezije a možda i našeg jezika uopšte nalazi se u baladi »Omer i Mejrema«:


Meša Selimović
 
Poslednja izmena od moderatora:

Da nisam prišao revoluciji, da se nisam suprostavio zločinima, nikad više ne bih mogao sebe da poštujem



meša.jpg



U književnost je unio jedan posve individualan stil, svoja djela je predstavio u izrazito modernom maniru i sa naglašenom psihološkom postavkom svojih likova.

Rat je kod Selimovića polazna tačka od koje kreće čitav razvojni tok romana. U periodu kada Meša Selimović počinje da izdaje svoje romane, u kojima dominira psihološka vizija sveta i moderni oblici pripovedanja, naša literatura je još uvijek bila pod jakim utiecjem socrealizma.

Za mene je to bilo pitanje humaniteta: da nisam prišao revoluciji, da se nisam suprostavio zločinima, nikad više ne bih mogao sebe da poštujem. A živjeti bez samopoštovanja nije lako. Bio bi mi potreban još jedan, dug život, da opišem našu revoluciju, svu njenu složenost i protivurječnost, njenu surovost, njeno herojstvo i njene nevine žrtve. I bezmjernu vjeru mladih u ljepši život nakon revolucije, i njihovu spremnost da umru za ideal, koji je u njihovim srcima bio ljepši od svake stvarnosti što bi je mogli zamisliti.

Na samom početku književnog stvaranja pisac je analizirao temu rata narodno-oslobodilačke borbe, te je kroz svoje pripovetke ne na klasičan način pisanja dela književnosti NOB-a, nego u smislu da je rat postao osnova za psihičku izgradnju likova romana, jer je rat povod psihičkih dilema i strahovanja za goli život koje proživljavaju protagonisti njegovih pripovedaka i kasnijih romana. Rat je dat kao atmosfera ili kao stanje duha jednog vremena, a piščeva misao se identifikuje kao humanitička osuda rata.


Volio sam sve što nije rat
Volio sam mir


Selimović se u mnogo navrata izjasnio kao pacifista, antifašista i humanista, te je osuđivao rat (u kojem je i sam učestvovao), fašizam kao najveće zlo koje uništava međuljudske odnose i kao neminovi pad vrednosti života i propasti generacije.

„Rat sam dočekao izgubljen, deprimiran postojećim društveno-političkim stanjem u Jugoslaviji i svijetu. Jugoslavija, u kojoj je već postojao građanski rat, preko noći je postala poprište nasilja i mržnje a ljudi su se izdvajali u dva tabora, u žrtve i krvnike.

Za bombardovanje Beograda sam saznao u Tuzli, preko radija, a onda je sve krenulo strmoglavce. Ustaše su preuzele vlast 10. aprila 1941. i proglasili uspostavljanje Nezavisne Države Hrvatske, sve do Drine. Bio sam zaprepašten brzim napredovanjem njemačkih trupa i brzim raspadanjem jugoslovenske vojske, iz koje je znatan broj oficira dezertirao, bježeći kući ili prilazeći neprijatelju. Neki od njih su ostali među ustašama. Jedna himera, jedna želja grupe idealista, jedna kombinacija velikih svjetskih sila, za čije formiranje nijedan od njenih naroda nikad nije pitan, Jugoslavija je nestajala u bunilu mržnje i opšte pometenosti. Započela je vladavina noža i genocida, sve dok KPJ uskoro nije organizovala revoluciju i mnogim poštenim ljudima ukazala ne samo na mogućnost otpora i odbrane već revolucionarnog oslobođenja.“

U književnosti južnoslavenskih prostora rat je bio tema dela mnogih pisaca i pre pojave Selmovića. Selimovićev roman karakterizuje protagonista koji je povratnik iz rata, koji je u egzistencijalnoj situaciji otuđenosti, a razočaranost je dominantna emocija koja prati junaka pri povratku iz rata. Ovo su istovremeno i priče o herojima koji nisu dobili nokakva odlikovanja, što je slučaj sa protagonistom romana Tišine, Tvrđava je priča o onima koji su preživeli rat, a prose za milost i pomoć na selu kod hadži-Duhotine; Ahmed Nurudin iz romana Derviš i smrt takođe je bivši povratnik iz rata, dok je roman Magla i mesečina tragična priča o ratnicima i seljacima koji u ratu gube život.

„S jezom sam gledao avetinjsku sliku rata, najvećeg zla i najstrašnijeg užasa koji su ljudi mogli da izmisle. Gdje li su stanovnici ovih zgarišta? Na raznim stranama i na raznim bojištima? U Jasenovcu? U njemačkim kanc-logorima? U partizanskim jedinicama? U četnicima? Ma gdje da su, sigurno s tugom misle na užasavajuće kosture svojih kuća? A ja s tugom mislim na njih raspršene iz svoga zavičaja i od svojih domova.“

Selimović nije pisao svoju književnost u maniru proze koja je bila aktuelna u periodu Drugog svetskog rata i nakon njega, on je već u svojim prvim delima, čija je tematika partizanska, a protagonisti partizani pokazao svoj stav prema ratu kao najvećem zlu koje uništava dobro u ljudima. Ta proza odaje jedan sasvim individualan pristup izgradnji likova, kompozicije, načina pripovedanja i stila.
Selimović je krenuo sa ratom, ratom koji se dešava u svim vremenima i pri tom se ponavlja, pa će rat ostati tema i kasnijih dela koje će napisati.
 
"Ja ne biram ono što imam. Ne biram ustvari ništa, ni rođenje, ni porodicu, ni ime, ni grad, ni kraj, ni narod, sve mi je nametnuto. Još je čudnije što to moranje pretvaram u ljubav. Jer, nešto mora biti moje, zato što je sve tuđe, i prisvajam ulicu, grad, kraj, nebo koje gledam nad sobom od djetinjstva. Zbog straha od praznine, od svijeta bez mene. Ja ga otimam, ja mu se namećem, a mojoj ulici je svejedno, i nebu nada mnom je svejedno, ali neću da znam za to svejedno, dajem im svoje osećanje, udahnjujem im svoju ljubav, da mi je vrate."

Meša Selimović
 
Борислав Михајловић Михиз о Меши Селимовићу



mihiz-selimović.jpg
Господин
(одломак)

Kад сам једном давно упитао Иву Андрића: „Kако сте то Ви, полазећи и долазећи из најдоњег босанског караказана, успели да постанете такав господин?”, лецнуо сам се од сопственог питања. Било је у њему онога што се код младог човека тако често плахо меша, било је дрскости и комплимената. Андрић није подносио ни једно ни друго. Очекивао сам да ће се, по обичају, смркнути и затворити. Зачудо, само се осмехнуо и одговорио: „Нисте ви познавали Милана Ракића. Он је био господин!”

Kад год сам некоме покушавао да опишем то „нешто господско” у Андрићу, из мог описа није испадало ништа: све сама неубедљива и овештала општа места. Сад ће ми, ето, велики зналац људи и карактера помоћи, он то мора умети. Запитао сам га да ми каже како је то Ракић био господин. И на моје не мало изненађење, и Андрић је казивао само уобичајености: о Ракићевој уздржаности, финоћи, неагресивности. Чак ни он није умео да опише Господина.


Испричао сам касније, уз реч, ту причицу Меши Селимовићу. Замислио се за тренутак, на свој познати начин узвио обрве, па рекао: „А можда се господин и не може описати. Господство се добрим делом и састоји у немању изразитих особина.”

Борислав Михајловић, Портрети, Нолит, 1988.
 
279.jpg


Данас је Меши Селимовићу рођендан


Људи не знају да је он пре другог светског рата био одличан фудбалер, чак и тренер у Слободи из Тузле.
Све време док је студирао у Београду, на филозофском и филолошком факултету, играо је за један тим, и то пре него што су уопште настали Паризан, Звезда...
Kажу да је знао да живи и ужива у животу, пушио је до краја живота, у младости волео да попије...

Његова права промена, исконска, десила се када су му убили брата, без дубљег разлога.
Пред стрељање је био миран а његове последње речи су биле;
Поздравите Мешу и реците му да сам невин.
Kао да је знао да ће га Меша осветити, ако не директно, онда преко књига, о којима је индиректно писао о томе, посебно у Дервишу.
Тема убијеног брата, Шефкије, свуда га је пратила.
За кога кажу да је Тузли, за живота, био далеко познатији од Меше...

У Селимовићу је временом све почело да се буни
Прво од брака, где га је жена тужила комунистичкој партији, што се виђа са другом, његовом будућом супругом Дарком, која је за партију проглашена предратном буржујком, због чега је био избачен из партије на пар година те проглашен неморалним.

Студирао је у Београду, колеге су га звале Меша, право име му је било Мехмедалија.
А то Меша, надимак, остало је као његов заштитни знак, којим су биле потписиване и његове књиге.

Његова побуна није била само политичка него и религијска. Као атеиста написао је једну од најпознатијих књига о Исламу, а као комуниста једну од најпознатијих књига о побуни против система!
Исто као што није могао до краја да прихвати ислам, није могао ни комунизам - Био је изнад тога. Видео је у томе многе лажи, лицемерје, стављајући човека изнад свега, по принципу и да страда!

Kада је робовао, у ратним годинама, у затвору једно време имао и ланце на себи, писао је у својој аутобиографији `Сећања`.
Када су га водили са тим ланцима, по граду да му се неки старији господин кога је Меша изузетно поштовао, наклонио док су се мимоилазили, што је за њега било једно од највећих признања у животу...

Kажу за Мешу да је био врло поштован и као професор, да је имао другарске односе са студентима.
Предавао је у Тузли, Сарајеву.
У Београду је живео за време студија, и после, последњих година свог живота

Меша је пре својих највећих дела писао и сценарије за филмове, што му је доста помогло да његови романи имају и снажну радњу, а не само јаке мисли и реченице.

Дарка, његова жена, продавала је буквално све што је имала у послератним годинама, да би прехранила породицу, две ћерке које су имали.
Kада не би имали за храну изашла би и продавала одећу, накит, све оно што јој је остајало у наследство.
Остала је запамћена Даркина изјава, коју је Матија Бећковић записао;
- Kада је Меша променио свет - каже Матија - опростили смо се с њим, и отишли, пре доласка мртвозорника. Да сам знала, рекла је Дарка - да неће целу ноћ доћи, легла бих поред њега, грлила га и љубила, да уз њега одсањам последњу ноћ.
Рекла је Дарка, а Матија закључио - То је најврелија љубавна реч коју сам чуо својим ушима, где ћеш већи доказ љубави од тога када те неко воли и после након смрти!

Меша је и преминуо гледајући фудбалску утакмицу, финале светског првенства 1982. године, између Немачке и Италије.
Његов живот је започео са фудбалом и завршио се, чиме је завршио свој `Kруг`.



И заувијек сам остао гладан љубави и пажње: нико ме у животу није могао изненадити грубошћу, увијек сам је очекивао, а свако ме могао придобити па и преварити питомошћу, њежношћу, пријатељством; па и кад бих се преварио, опет сам увијек био спреман да налетим на исти мамац.

Сјећања
 
  • Портал Слободна Херцеговина објављује запис Меше Селимовића „Окрвављена Јабланица“ који је публикован у партизанском ратном гласилу „Фронт слободе“. Злочине у овом српском селу на Мајевици починила је злогласна СС Ханџар дивизија у којој су, као добровољци, у њемачким униформама ратовали босански муслимани. Био је то само један у низу злочина које је починила злогласна Ханџар у Срему, широм Семберије и источне Босне. Почетком 1944. године Меша Селимовић је као партизан са пушком о рамену ратовао на планини Мајевици. Овим свједочењем Селимовић је започео свој књижевни рад.


Okrvavljena Jablanica​


U tmurno, kišovito predvecerje aprilskog dana gazimo jablanicko blato. Danas je tu divljala 13 B. X. SS divizija koja je pronijela „slavu svog oružja” kroz Srem i Semberiju ostavivši za: sobom zgarišta i grobove,” a ‘koju su najavili letci, iz njemackih aviona: „Sad smo tu… Donosimo vam mir i slobodu…” Danas su Jablanici, Mackovicu i Piperima cio dan donosili „mir i slobodu”.

Rezultat: u Jablanici ubijeno 98 staraca, žena i djece u Mackovcu 28; za ostala sela ne zna se broj. Pobijeni su u glavnom lakovjerni koji nisu ‘ vjerovali da ce „vojska” “kažnjavati nevino seosko stanovništvo. . Sad ne mogu da serkaju za svoju naivnost i za svoje djetinjsko vjerovanje da su i fašisti ljudi, ne mogu da se kaju — jer su mrtvi Teško je. Kuce još gore. Kiselkasto —- zagušljiv smrad zgarišta koja se puše, davi i ,kao da Srce hvata. Zjape otvorena vrata pustih kuca. Negdje urla pas na lancu. A onda,.. duž puta, na pragu, u potoku —- jedav lješ, dva lješa,. tri lješa, bezbroj lješeva. Pruženi, zgrceni poledke, potrbuške, ali svi isprobijani metcima šmajsera i krhotinama bombi, Stišceš zube, stežeš pesnice. Jedan mladic u potoku zatrpan je kamenjem, na njemu nema rana od puške. Desnu ruku stavio je na glavu, sav se skupio, u poslednjim ocajnim naporima da se odbrani od kamenja kojim su ga u šali ubili. Po izoblicenom licu, pa zgrcenom stavu isprebijanog tijela vidiš da nije laka smrt od kamenovanja. Dijete potrbuške u blatu na ledima mu krvav gunjcic, plava kosa ulijepljena blatom. U smrtnom strahu potrcalo je putem da pobjegne od smrti koju su Junaci” 13:SS divizije sijali svuda. Nije pobjeglo. Lica mu ne vidim, a i bolje da ne vidim; svoj strah dijete je sakrilo u blato seoskog druma. Na utrini, na tek ozelenjenom businju leži jedna mlada žena: grcevito je stegla na grudi mlado, valjda tek rodeno dijete. U djeteta se vidi samo rijetka, slaba kosica na tjemenu, kao paperje u pticeta. Oboje probijeni jednim metkom

— Nedaleko leži jedna žena, potpuno gola noge’ su joj pod koljenima poduprte rašljama a u nježnu materinsku utrobu zabijen joj kolac. Lješ bez glave. Bezoblicna masa mesa kao rešeto ispro-bijana metcima. Gomila lješeva, petoro ih je na gomili. Krv, blato, kiselkasto zagušljiv smrad zgarišta i kuca koje još gore. U kuci Rade Božica, iza peci, klupko tjelesa, isprepletenih, krvavih i zgrcenih. Sedmero Ih je u gomili: jedna žena, cetvero sasvim male djece i dva djecaka od 10—12 godina: Žena je skupljala oko sebe djecicu, pokrivala ih svojim tijelom a ona su se uvlacila jedno pod drugo u samrtnom strahu pred ljudima— zvijerima. Od tog strašnog klupka izdvojilo se samo jedno djetešce, od 5 — 6 mjeseci, dobelo kao naljevak, sa borama na punim nožicama. Sad izgleda kao na pod bacena lutka, sa beskrvnim lišcem i ukocenim staklenim ocima. Pet je rana na toj lutki: tri od pikavca na glavi, prsima i nogama i dvije na rukama od noža. Možda treba pet rana da jedno djetešce umre? Ne, dovoljna je jedna; ostale su za zadovoljstvo. Jednu rucicu je položilo po podu, drugu je izdiglo kao da hoce da uhvati nevidljivog zlocinca koji se nadnosi s nožem i sa šmajserom nad njega. Oci su mu upale, zavracene, vide se samo bionjace. Te ocice se cude, one nisu shvatile ništa. Iz ovog krvavog klupka vice užas, užas iz svakog pokreta, svake zgrcene ruke, prevrnutih ociju. Ono je strahovita optužba protiv necuvenih, neshvacenih zvjerstava. Pa cemu ovo? A na to malo smiješno pitanje kao da odgovara mracna soba svim svojim kutevima sa svih sedam izrešetanih iznakaženih lješeva: — „Pa to je obicni fašisticki pir.”

Izlazim malo ošamucen, natmuren. Žao mi je što ne mogu da fotografišem ovu užasnu grupu, ne radi sebe: ja tu sliku nikad zaboraviti necu, vec radi onih koji još nisu upoznali fašizam u pravoj svjetlosti. Pada mrak na malo selo pod Mecednikom. U mraku se žare temelji kuca koje dogorijevaju. Mrtvi Jablancani prospavace ovu noc onako kako su ih ostavili SS-ovci, mirni, nepomicni; mrtvi — živa osuda zvjerstava neprijatelja. Znamo: nije Jablanica sama, nije palo samo ovih 98 nevinih žrtava. Ima mnogo okrvavljenih Jablanica širom naše zemlje; krvav trag ostaje iza fašistickih hordi, ostaju zgarišta, ostaje pustoš. Ali ostaje i mržnja, strašna, uporna mržnja u nama. Osveticemo mi sve Jablanice i sve krvave nevine žrtve, fašisticki ljudožderi!

Medednik (Majevica) 25 aprila 1944

Objavljeno u FRONT SLOBODE, 7/7/1944
 
Meša Selimović: Čovjeka na vlasti podstiču kukavice, bodre laskavci, podržavaju lupeži..

Постоје три велике страсти, алкохол, коцка и власт. Од прве двије се некако може излијечити, од треће никако. Власт је и најтежи порок. Због ње се убија, због ње се гине, због ње се губи људски лик. Неодољива је као чаробни камен, јер прибавља моћ. Она је дух из Аладинове лампе, који служи свакој будали која га држи. Одвојени, не представљају ништа; заједно, коб су овог свијета. Поштене и мудре власти нема, јер је жеља за моћи безгранична.

Човјека на власти подстичу кукавице, бодре ласкавци, подржавају лупежи, и његова представа о себи увијек је љепша него истина. Све људе сматра глупим, јер крију пред њим своје право мишљење, а себи присваја право да све зна, и људи то прихватају. Нико на власти није паметан, јер и паметни убрзо изгубе разбор, и нико трпељив, јер мрзе промјену. Одмах стварају вјечне законе, вјечна начела, вјечно устројство, и вежући власт уз бога, учвршћују своју моћ. И нико их не би оборио, да не постају сметња и пријетња другим моћницима. Руше их увијек на исти начин, објашњавајући то насиљем према народу, а сви су насилници, и издајом према владару, а никоме то ни на ум не пада. И никога то није уразумило, сви срљају на власт, као ноћни лептири на пламен свијеће.

Јесу ли све босанске валије затворене, протјеране или побијене? И читава њихова свита. А увијек долазе нови, и доводе своју свиту, и понављају глупости својих претходника, јер друкчије не могу. И тако, укруг, непрестано. Без хљеба народ може остати, без власти неће. Они су болест на народном тијелу, као гуке. Кад једна гука отпадне, израсте друга, можда грђа. Не можете без нас, кажу нам, разбојници би се намножили, непријатељ би нас напао, неред би у земљи настао. А ко држи ову земљу, ко је храни, ко брани? Народ. А они нас глобе, кажњавају, затварају, убијају. И још натјерају наше синове да то чине. Они без вас не могу, ви без њих морате. Њих је мало, нас је много. Само да прстом макнемо, колико нас има, те жгадије не би било. И учинит ћемо то, браћо моја сатрвена, чим одрасту прави људи који неће допустити да им вампири сједе за вратом.

(Меша Селимовић: Одломак из романа Тврђава)

Hercegovina info
 
Svakome bi trebalo odrediti da putuje, s vremena na vrijeme. Čak i više: da nikada ne zastane duže nego što je neophodno. Čovjek nije drvo, i vezanost je njegova nesreća, oduzima mu hrabrost, umanjuje sigurnost. Vežući se za jedno mjesto, čovjek prihvata sve uslove, čak i nepovoljne, i sam sebe plaši neizvjesnošću koja ga čeka. Promjena mu liči na napuštanje, na gubitak uloženog, neko drugi će zaposjesti njegov osvojeni prostor, i on će počinjati iznova. Ukopavanje je pravi početak starenja, jer je čovjek mlad sve dok se ne boji da započinje. Ostajući, čovjek trpi ili napada. Odlazeći, čuva slobodu, spreman je da promijeni mjesto i nametnute uslove…..

Meša Selimović
 

Da nisam prišao revoluciji, da se nisam suprostavio zločinima, nikad više ne bih mogao sebe da poštujem



Za mene je to bilo pitanje humaniteta: da nisam prišao revoluciji, da se nisam suprostavio zločinima, nikad više ne bih mogao sebe da poštujem. A živjeti bez samopoštovanja nije lako. Bio bi mi potreban još jedan, dug život, da opišem našu revoluciju, svu njenu složenost i protivurječnost, njenu surovost, njeno herojstvo i njene nevine žrtve. I bezmjernu vjeru mladih u ljepši život nakon revolucije, i njihovu spremnost da umru za ideal, koji je u njihovim srcima bio ljepši od svake stvarnosti što bi je mogli zamisliti.

Ja ne znam zašto je ovaj citat Selimovića osakaćen tako da nije jasno u kom kontekstu je izrečen. On u svojoj autobiografskoj knjizi "Sjećanja" doslovno piše:

"Užasan genocid koji su ustaše počele da sprovode protiv Srba u Bosni i Hercegovini, nečuveni zločini na koje se uho teško moglo naviknuti jer takvo masovno varvarstvo nije bilo poznato u istoriji, stradanje čitavih srpskih krajeva, zatiranje svega živog, sve je to natjerivalo čovjeka da se odredi, ili da se suprostavi ili da se demorališe. Za mene je to bilo pitanje humaniteta: da nisam prišao revoluciji, da se nisam suprostavio zločinima, nikad više ne bih mogao sebe da poštujem. A živjeti bez samopoštovanja nije lako."
 
"Kamo srece da te ne volim "- sapnula je gledajuci u pod
"Pa sta ti je onda?"
"Tuzna sam. Ne mogu ti reci koliko sam tuzna."
"Zbog cega?"

Slegnula je ramenima, jedva se pokrenuvsi, zaista tuzna, zaista nesrecna. Nista joj se nije desilo, rekla bi mi, sigurno. Kako onda moze biti tuzna nizasta, zbog secanja, mozda, zbog proslosti, zbog nesigurnog trena, zbog neke misli bez krila? Razumem tugu zbog onog sto jeste i sto moze biti. Ali, eto, nismo svi isti, i moracu se, izgleda, navikavati na tugu bez razloga, s razlogom koji se ne vidi, zbog misli koja luta svojim unutrasnjim prostorima, zamorena svejedno cime, tuzna svejedno zbog cega.

Meša Selimović
 
Mogu da misliim što god hoću, učiniti ne mogu ništa. U današnjem svijetu ostaju nam samo dvije mogućnosti. Prilagođavanje ili vlastita žrtva.
Boriti se ne mozeš, kad bi i htio, onemogućiće te na prvom koraku, pri prvoj riječi, i to je samoubistvo, bez dejstva, bez smisla, bez imena i uspomene.
Nemaš mogućnosti da kazeš ono što ti je na srcu, pa da poslije i stradaš. Premlatiće te da ne progovoriš, da iza tebe ostane sramota ili ćutanje.

M. Selimović
 

Back
Top