Poema Vojislava Ilića Mlađeg o ljubavi koju samo majka može da oseti prema svom sinu.
Kao zakleti pacifista ovom prilikom osuđujem sve one koji su imali udela u započinjanju svakog pojedinačnog rata i doveli do nastanka ovakvih stihova.
Mati i sin
" Šta ćeš starka ovde, gde kuršumi lete,
Na poljani smrti, sred krvi rumene?"
-" Tražim moga Jovu, milo moje dete!
I nosim mu lepe čarape šarene!"
" O vrati se stara! Zalud žuriš tako
iz dalekih svojih šumadijskih strana:
Jedinac ti, bako, oboleo lako,
I u Skoplje prenet pre nedelju dana!"
Zabrinuta starka u Skoplje se diže
Preko bezbroj polja, brda i suvata
Prečicama žuri,i, napokon, stiže
I zakuca alkom o bolnička vrata.
" Ko je?" - ču se. - " Ja sam, ratnikova mati!
Roditeljska ljubav dovela je mene!
Tražim moga Jovu, moje milo dete,
I nosim mu lepe čarape šarene!"
- " Tu je!" Ona uđe, i, dršćući gleda
Sve postelje redom, što oko nje stoje:
" Bože, da l' je ovde? Kamo moga čeda?"
Dok odjednom kliknu: " Jovo, oči moje!"
" Kako naši doma?" Pita sin polako.
" Šta te nagna, nano, čak dovde do mene?"
- " Zdravo su! Ne brini! Ja dođoh, tek tako...
I nosim ti, evo, čarape šarene"
Da ti ih navučem, ded' ovamo brže
Nosićeš ih s dikom - nek je slava Bogu!"
Pa pokrivač diže, al' hitro se trže
Jer spazi patrljke - otsečenih nogu!
No uzdrža srce, da bol ne poteče,
I ne dade suzi, da iz oka kane,
Već pokrivač spusti, i s ponosom reče:
" Živ mi bio, sinko, i srećne ti rane!"
Potom se jedincu nadnese nad grudi
I bledu mu glavu oberučke uze
I ljubljaše dugo... Svi prisutni ljudi
Posmatrahu ćutke, i brisahu suze...
Vojislav Ilić Mlađi
Previše je dečaka poslatu u borbe iz kojih se nisu vratili. Hiljade je onih koji su na bojnom polju izgubili neki deo tela sve zbog naopake ljudske prirode moćnika kojima nije bitan život običnog čoveka, već samo profit koji mogu ratom da ostvare.
Male nacije kojima je stalo do mira bivaju uvučene podlošću velikih nacija u ratove da bi se ostvarila neka strateška prednost na terenu i neprijateljima pokvarili planovi. Mi smo večito bili na udaru nekih tuđih interesa i nikako da se dozovemo pameti.
Na istu temu evo i jedne moje pesme.
"Patriote"
Patriote na rečima jake
mnogo vole da pamet nam sole
i mnoge su napunili rake,
tuđe rake neće da ih bole.
Ratovali nisu generali,
niti neko iz skupštinske klupe
jer oni su najmudrije glave
što pameću paze svoje dupe.
Svim mrtvima odata je pošta,
a zatim se otišlo u salu
u čast njima-šta košta nek košta
prirediše i zakusku malu.
Sad se mrtvi prevrću u grobu,
zalud beše smrt njihova rana,
za tajkune i njihovu robu
izgubiše mnoštvo lepih dana.
Svima koji su ovo pročitali do kraja želim makar lični mir kad već živimo u svetskom nemiru.
Kao zakleti pacifista ovom prilikom osuđujem sve one koji su imali udela u započinjanju svakog pojedinačnog rata i doveli do nastanka ovakvih stihova.
Mati i sin
" Šta ćeš starka ovde, gde kuršumi lete,
Na poljani smrti, sred krvi rumene?"
-" Tražim moga Jovu, milo moje dete!
I nosim mu lepe čarape šarene!"
" O vrati se stara! Zalud žuriš tako
iz dalekih svojih šumadijskih strana:
Jedinac ti, bako, oboleo lako,
I u Skoplje prenet pre nedelju dana!"
Zabrinuta starka u Skoplje se diže
Preko bezbroj polja, brda i suvata
Prečicama žuri,i, napokon, stiže
I zakuca alkom o bolnička vrata.
" Ko je?" - ču se. - " Ja sam, ratnikova mati!
Roditeljska ljubav dovela je mene!
Tražim moga Jovu, moje milo dete,
I nosim mu lepe čarape šarene!"
- " Tu je!" Ona uđe, i, dršćući gleda
Sve postelje redom, što oko nje stoje:
" Bože, da l' je ovde? Kamo moga čeda?"
Dok odjednom kliknu: " Jovo, oči moje!"
" Kako naši doma?" Pita sin polako.
" Šta te nagna, nano, čak dovde do mene?"
- " Zdravo su! Ne brini! Ja dođoh, tek tako...
I nosim ti, evo, čarape šarene"
Da ti ih navučem, ded' ovamo brže
Nosićeš ih s dikom - nek je slava Bogu!"
Pa pokrivač diže, al' hitro se trže
Jer spazi patrljke - otsečenih nogu!
No uzdrža srce, da bol ne poteče,
I ne dade suzi, da iz oka kane,
Već pokrivač spusti, i s ponosom reče:
" Živ mi bio, sinko, i srećne ti rane!"
Potom se jedincu nadnese nad grudi
I bledu mu glavu oberučke uze
I ljubljaše dugo... Svi prisutni ljudi
Posmatrahu ćutke, i brisahu suze...
Vojislav Ilić Mlađi
Previše je dečaka poslatu u borbe iz kojih se nisu vratili. Hiljade je onih koji su na bojnom polju izgubili neki deo tela sve zbog naopake ljudske prirode moćnika kojima nije bitan život običnog čoveka, već samo profit koji mogu ratom da ostvare.
Male nacije kojima je stalo do mira bivaju uvučene podlošću velikih nacija u ratove da bi se ostvarila neka strateška prednost na terenu i neprijateljima pokvarili planovi. Mi smo večito bili na udaru nekih tuđih interesa i nikako da se dozovemo pameti.
Na istu temu evo i jedne moje pesme.
"Patriote"
Patriote na rečima jake
mnogo vole da pamet nam sole
i mnoge su napunili rake,
tuđe rake neće da ih bole.
Ratovali nisu generali,
niti neko iz skupštinske klupe
jer oni su najmudrije glave
što pameću paze svoje dupe.
Svim mrtvima odata je pošta,
a zatim se otišlo u salu
u čast njima-šta košta nek košta
prirediše i zakusku malu.
Sad se mrtvi prevrću u grobu,
zalud beše smrt njihova rana,
za tajkune i njihovu robu
izgubiše mnoštvo lepih dana.
Svima koji su ovo pročitali do kraja želim makar lični mir kad već živimo u svetskom nemiru.
