U filozofiji postoje dva osnovna pravca: materijalizam i idealizam, u zavisnosti kako definišu postojanje. Materijalizam ga svodi na "ovde i sada" ili samo na fizički univerzum s mnoštvom različitih materijalno-energetskih tela/oblika i pojava. Ona su polazište i predmet proučavanja tako da se postojanje poistovetilo jedino s njima.
Medjutim, za tela i oblike je karakteristična prolaznost i razgradnja. To je navelo na zaključak da je nematerijalnost, bezobličnost, neuočljivost i odsustvo iz fizičke sfere nepostojanje. Idealizam smatra da materija nije osnova svega, već svest. Unutar idealizma postoje različiti pravci kao npr. subjektivni, transcedentalni, apsolutni itd.
Idealizmu su bliske skoro sve religije i duhovna učenja koja trvrde da je svest živi, neuništivi smisao i suština svega što postoji i da fizička sfera nije jedina, tj. da njena suprotnost nije nepostojanje, već nefizička, duhovna sfera svesti. Hinduizam fizički univerzum naziva maya/iluzija, dok ga Platon proglašava sekundarnom dimenzijom, a svet ideja primarnom.
Da li su takva shvatanja u potpunosti proizvoljna ili imaju neku potporu? Kao prvo, znamo da u fizičkom univerzumu postoji materija, energija i svest. Materija i energija su dostupne istraživanju. Ustanovljeno je da su neuništivi i da se mogu transformisati jedno u drugo. Svest je još uvek misteriozni entitet pošto se ne može neposredno posmatrati. Imaju je samo živa bića. Za njih je karakteristično razmnožavanje koje može biti bespolno/aseksualno i polno/seksualno, dok nežive stvari nemaju tu sposobnost.
Bespolno je uglavnom karakteristično za biljni svet, a polno za sisare/primate koji se radjaju i umiru. Njihov boravak u fizičkom svetu se manifestuje kao stalna promena, rast i razvoj do smrti, odnosno momenta nestanka svesti iz tela.
Za materijalizam je to kraj života pošto ga je poistovetio oblikom i telom. Za duhovnost nije. Ona svest ili život odredjuje kao bezoblični, nematerijalni entitet koji egzistira nezavisno od fizičkog, pojavnog sveta iako ima stalnu vezu s njim preko živih bića. Njih interpretira kao spoj materijalne pojave i nematerijalne suštine (duše).
Smrt predstavlja završetak te interakcije, pa se svako vraća svome. Duša prelazi u duhovnu sferu gde produžava daljnju, bestelesnu egzistenciju prema duhovnim zakonitostima, dok telo podleže fizičkim, odnosno razjedinjavanju atoma i razgradnji oblika.
Naravno da se to ne može dokazati. Medjutim, činjenica da je svest nedostupna direktnom istraživanju govori u prilog duhovnoj postavci da je bezoblična, nematerijalna ili nevidljiva. To se, uglavnom, zanemaruje pošto duhovnost nema uvek dobru reputaciju. Smatra se da u njoj ima dosta protivrečnosti i nelogičnosti.
Na primer, nije uvek lako shvatiti tvrdjenje da je u suštini sve Jedno i da sve nastaje iz Jednog mada se vidi da je ovde sve različito i odvojeno. Hrišćanstvo, pored Jednog Boga, pridaje značaj i Trojstvu, tj. Ocu, Sinu i Svetom Duhu. Hinduizam govori o Brahmi, Višnu i Šivi iznad kojih je Jedan Brahman.
Zatim, hrišćanstvo pravi razliku izmedju neba i zemlje ili duhovnog i fizičkog dok u hermetičkom tekstu piše: "Kako gore tako dole." Gnostici smatraju da je fizički svet sfera zla, a duhovni dobra. Fizički svet se ponekad navodi kao loša kopija duhovnog sveta itd.
Da li te nedoslednosti svedoče o neispravnosti tih stavova ili proizilaze iz različitih tumačenja tako što površnija gledišta dolaze do drugačijih zaključaka nego dublja i kompleksnija?
Postavka da je Bog večna, ultimatna, savršena stvarnost i istina iz koje sve nastaje je dobar primer kako dolazi do razmimoilaženja.
Ukoliko se to bukvalno prihvati stvori se uverenje da je Bog večno isti, nepokretan i nepromenljiv. Ako se ide dalje i postavi logično pitanje: da li je to moguće? Da li iz Jednog, apsolutno Istog, koje nema sposobnost stvaranja pokreta i promene, može ikada išta nastati? Logičan odgovor je da ne može. To ne znači da je ta postavka neispravna, već da nije pravilno protumačena.
Iz fizičke sfere znamo da se inteligentna, živa bića konstantno telesno (pojavno) i psihički (suštinski) menjaju/razvijaju i transformišu. Shodno tome, ako je Bog Jedan, sveukupni ili apsolutni život/svest/smisao mora imati unikatnu samopokretačku sposobnost kojom održava svoje savršenstvo i stvara sve što postoji. To je moguće ako je živa, svesna dinamičnost, a ne mrtva, nesvesna i besmislena statičnost.
Savršeni vrhunski smisao opstaje kada postoji stalni pokret, transformacija i samorazvoj ili kada nije nikada isti nego je uvek novi i drugačiji. Jer, ono što se ne razvija i ne usavršava prestaje biti život i smisao. Uparavo zato i postoji Trojstvo koje to omogućava.
Prema duhovnosti postoje tri sveta. Sfera Boga/Trojstva, duhovni i fizički svet, s tim što je Jedan Bog iznad svega ili krajnja realnost. Sve je sadržano u Jednom, ali ništa ne može da sadrži Jedno. Manje staje u veće. Viši smisao obuhvata manji, dok manji ne može obuhvatiti viši.
Medjutim, za tela i oblike je karakteristična prolaznost i razgradnja. To je navelo na zaključak da je nematerijalnost, bezobličnost, neuočljivost i odsustvo iz fizičke sfere nepostojanje. Idealizam smatra da materija nije osnova svega, već svest. Unutar idealizma postoje različiti pravci kao npr. subjektivni, transcedentalni, apsolutni itd.
Idealizmu su bliske skoro sve religije i duhovna učenja koja trvrde da je svest živi, neuništivi smisao i suština svega što postoji i da fizička sfera nije jedina, tj. da njena suprotnost nije nepostojanje, već nefizička, duhovna sfera svesti. Hinduizam fizički univerzum naziva maya/iluzija, dok ga Platon proglašava sekundarnom dimenzijom, a svet ideja primarnom.
Da li su takva shvatanja u potpunosti proizvoljna ili imaju neku potporu? Kao prvo, znamo da u fizičkom univerzumu postoji materija, energija i svest. Materija i energija su dostupne istraživanju. Ustanovljeno je da su neuništivi i da se mogu transformisati jedno u drugo. Svest je još uvek misteriozni entitet pošto se ne može neposredno posmatrati. Imaju je samo živa bića. Za njih je karakteristično razmnožavanje koje može biti bespolno/aseksualno i polno/seksualno, dok nežive stvari nemaju tu sposobnost.
Bespolno je uglavnom karakteristično za biljni svet, a polno za sisare/primate koji se radjaju i umiru. Njihov boravak u fizičkom svetu se manifestuje kao stalna promena, rast i razvoj do smrti, odnosno momenta nestanka svesti iz tela.
Za materijalizam je to kraj života pošto ga je poistovetio oblikom i telom. Za duhovnost nije. Ona svest ili život odredjuje kao bezoblični, nematerijalni entitet koji egzistira nezavisno od fizičkog, pojavnog sveta iako ima stalnu vezu s njim preko živih bića. Njih interpretira kao spoj materijalne pojave i nematerijalne suštine (duše).
Smrt predstavlja završetak te interakcije, pa se svako vraća svome. Duša prelazi u duhovnu sferu gde produžava daljnju, bestelesnu egzistenciju prema duhovnim zakonitostima, dok telo podleže fizičkim, odnosno razjedinjavanju atoma i razgradnji oblika.
Naravno da se to ne može dokazati. Medjutim, činjenica da je svest nedostupna direktnom istraživanju govori u prilog duhovnoj postavci da je bezoblična, nematerijalna ili nevidljiva. To se, uglavnom, zanemaruje pošto duhovnost nema uvek dobru reputaciju. Smatra se da u njoj ima dosta protivrečnosti i nelogičnosti.
Na primer, nije uvek lako shvatiti tvrdjenje da je u suštini sve Jedno i da sve nastaje iz Jednog mada se vidi da je ovde sve različito i odvojeno. Hrišćanstvo, pored Jednog Boga, pridaje značaj i Trojstvu, tj. Ocu, Sinu i Svetom Duhu. Hinduizam govori o Brahmi, Višnu i Šivi iznad kojih je Jedan Brahman.
Zatim, hrišćanstvo pravi razliku izmedju neba i zemlje ili duhovnog i fizičkog dok u hermetičkom tekstu piše: "Kako gore tako dole." Gnostici smatraju da je fizički svet sfera zla, a duhovni dobra. Fizički svet se ponekad navodi kao loša kopija duhovnog sveta itd.
Da li te nedoslednosti svedoče o neispravnosti tih stavova ili proizilaze iz različitih tumačenja tako što površnija gledišta dolaze do drugačijih zaključaka nego dublja i kompleksnija?
Postavka da je Bog večna, ultimatna, savršena stvarnost i istina iz koje sve nastaje je dobar primer kako dolazi do razmimoilaženja.
Ukoliko se to bukvalno prihvati stvori se uverenje da je Bog večno isti, nepokretan i nepromenljiv. Ako se ide dalje i postavi logično pitanje: da li je to moguće? Da li iz Jednog, apsolutno Istog, koje nema sposobnost stvaranja pokreta i promene, može ikada išta nastati? Logičan odgovor je da ne može. To ne znači da je ta postavka neispravna, već da nije pravilno protumačena.
Iz fizičke sfere znamo da se inteligentna, živa bića konstantno telesno (pojavno) i psihički (suštinski) menjaju/razvijaju i transformišu. Shodno tome, ako je Bog Jedan, sveukupni ili apsolutni život/svest/smisao mora imati unikatnu samopokretačku sposobnost kojom održava svoje savršenstvo i stvara sve što postoji. To je moguće ako je živa, svesna dinamičnost, a ne mrtva, nesvesna i besmislena statičnost.
Savršeni vrhunski smisao opstaje kada postoji stalni pokret, transformacija i samorazvoj ili kada nije nikada isti nego je uvek novi i drugačiji. Jer, ono što se ne razvija i ne usavršava prestaje biti život i smisao. Uparavo zato i postoji Trojstvo koje to omogućava.
Prema duhovnosti postoje tri sveta. Sfera Boga/Trojstva, duhovni i fizički svet, s tim što je Jedan Bog iznad svega ili krajnja realnost. Sve je sadržano u Jednom, ali ništa ne može da sadrži Jedno. Manje staje u veće. Viši smisao obuhvata manji, dok manji ne može obuhvatiti viši.