Quantcast

Maska i Nežni medved (knjiga deo 10)

Sandveil dance

Domaćin
Moderator
Poruka
3.811
1570537982852.png


Visoka i krakata devojka duge kose boje slame sedela je na drvenom podu velikih kola i gledala veoma pažljivo u malu žabu koju je stavila na sredinu neobično oslikanog okruglog drvenog diska. Moljčica ju je posmatrala kroz tek otškrinute oči ležeći ušuškana u nekoj vrsti kreveta na podu napravljenog od nekoliko tankih dušeka koji su bili poređani jedan preko drugog. Pokušavala je da shvati gde se nalazila. Sećala se povorke kola kako je pristizala i sveg tog neobičnog življa, pa kako su nakon što ih je Svetla senka primila u pleme seli opet na klupu sa njom i uz još jednu zakusku se upoznali sa mnogim ljudima divljine. Za to vreme ostatak družine učestvovao je u pravljenju velike vatre, spremanju hrane koja će se jesti sutra tokom putovanja, čišćenju kola, pranju sudove i garderobe, provetravanju ćebića i posteljina, izradi raznog nakita, ukrasnih i ritualnih predmeta, lampi, činija, poludragim kamenjem ukrašenih drvenih kutija i koječega što su prodavali na seoskim vašarima i u velikim gradovima njene zemlje, a kasnije i sviranju, pevanju, igranju ili prosto izležavanju i odmaranju. Setila se da joj je starica rekla da će spavati u kolima njene unuke Maske i Moljčica zaključi da to mora da je ova devojka. Nije se dalje ničega sećala, ni da je došla u kola ili legla u krevet. Još otkad je bila malo dete nije zaspala tako odjednom za vreme nekog zanimljivog događaja i malo se postidela.

Nije htela da se pomeri i možda uplaši žabu jer je bila radoznala da vidi šta je to devojka radila. Zagledala se i ona u malo zeleno stvorenje i pogledala mu niti. Isprva nije videla ništa neobično, međutim malo kasnije počele su da poskaču i ritmično pokazuju u jednom pravcu. Nikada nije videla da se niti ponašaju na takav način. Zatim su se zaustavile na trenutak, pa onda nastavile iste pokrete ali u drugom pravcu. Devojka na to zadignu obrve i ispusti jedno:“Jeeeeel? Tako znači?“, a žabina vlakna na to još jače poskočiše. Devojka se zamisli klimajući glavom i očigledno nešto upita u sebi a žabica se na to sva zatalasala kao da je struja male reke prolazila kroz nju. „Znači i ti isto misliš?“, upita devojka blago pritvorenih očiju i stisnutih usana kao da je čula nešto što joj se nije svidelo. Poklopila je žabu nežno rukom i nešto mrmljala sebi u bradu pa otvorila ruke držeći žabu na dlanu i naklonila joj se u pozdrav. Malom stvorenju su se niti sasvim unormalile i ono odskakuta dalje svojim poslom.

„Znam da me gledaš“, reče devojka naglo i pogleda Moljčicu pravo u oči pogledom za koji nije mogla da odluči da li želi da je proburazi, ismeva ili se smeje zajedno sa njom. Moljčici bi veoma neprijatno da je neko tako posmatra.

“Ti si Maska?“, upita ona nesigurno tek da nekako prekine to streljanje ispitivačkim pogledom.

Devojka ne odgovori odmah zabacivši glavu napućenih usta koja su se izvila u ironičan osmeh sa jedne strane i pogleda je zajedljivo i šeretski zadignutih obrva.

„Jesam. A ti si ona mala iz zemlje ograničenih koja misli da je neverovatno posebna jer vidi tkanje sveta“, odgovori joj. A kad vide koliko su te reči uzdrmale Moljčicu ona uzviknu: „O, pa ti ne znaš!“, i zatim napravi i ona tobož začuđeno lice očigledno se rugajući.

„Evo rećiću ti da prestaneš da se čudiš, dosadna si mi kad si takva. Mi smo za vas Divljina, ali mi svoju zemlju zovemo Mapom puteva, dok vašu zovemo Zemljom mnogih ograničenja ili samo Zemljom ograničenih.“ Na to se pakosno zacerekala.

„Mi svi vidimo niti sveta i čitamo jedni druge kao knjige. Ništa ne može da se sakrije.“ Ona tu zastade zamišljeno shvativši da je preterala i dodade kao da govori za sebe: „To nije istina. Ne vidimo baš sve jer mnogo toga je uvek zaklonjeno od bilo čijeg vida...“ Onda pogleda opet Moljčicu sad neodlučno i odmeravajući je.

„Nemoj da se ljutiš. Malo sam ljubomorna. Baba je sinoć rekla da si ti posebna i za naše pojmove, a vidiš jedina posebna ovde sam do sada bila ja.“, reče ona malo posramljeno i iskreno izgledajući odjednom mnogo mlađa nego što je bila.

“Ne ljutim se“, odgovori Moljčica nasmešivši se iako je se malo plašila.

„Plašiš me se? O, opet sam zabrljala... Ubiće me baba!“, uzviknu ona poskočivši uznemireno.

„Ne moramo da joj kažemo“, šapnu Moljčica zaverenički i nasmeši se opet sad opuštenije, a Maska joj se nasmeši u odgovor i opet sede naspram nje.

„Naravno da moramo. Ma, saznala bi svakako, ali hvala na ponudi.“

„Baš svi vide niti boginjine kose?“

Maska je pogleda veoma neobično, pa zatim upita: “Niti boginjine kose? Odakle ti taj naziv?“

„Tako su mi izgledale. Ne znam zašto sam ih tako nazvala. Uvek sam mislila da je toliko velika da možemo samo kosu da joj vidimo, a nikada lice“.

Masku je očigledno uznemirilo to što je čula.

„Izvini. Izgleda da sam nešto pogrešno rekla.“, dodade Moljčica zabrinuto jer joj se devojka dopala uprkos neotesanom ponašanju.

„Ne, ne, ni najmanje. Ne izvinjavaj se bez razloga. To je bilo izuzetno zapažanje, ali to će ti već neko drugi objasniti pre kraja ovog putovanja. Sad te ostavljam pa ću se malo kasnije vratiti“. Ustala je, uhvatila se za ram otvorenih vrata kad zastade i opet se okrenu.

“Ipak mi se više sviđaš nego što sam ljubomorna. Možda i budemo drugarice“, reče malo nesigurno i nasmeja se skoro kao malo dete, pa onda iskoči iz kola. Moljčica je brzo došla za njom na vrata tek da vidi kako je sačekala sledeća kola koja su vukla dva bivola i vešto uskočila u njh.

Moljčica nije znala šta da radi ovako sama u tuđoj putujućoj kući kad začu da je neko doziva kroz otvor na plafonu kuda su vodile drvene merdevine. Prošla je tuda i popela se na sedište za kočijaša. Bio je to Nežni medved, Maskin brat koga je već upoznala prethodne noći. To je bio onaj mladić zeleno obojenog lica što ih je dočekao sa Svetlom senkom. Pozvao ju je da mu pravi društvo da ne bi sedela sama. Ona rado prihvati.

„Baba će joj natrljati nos kad čuje kako je sa tobom razgovarala i da te je posle ostavila samu. Ali će i sledeći put biti ista. Takva je, ne vredi nervirati se oko toga.“

„Nije se ništa strašno dogodilo. Ne želim da ima problema zbog mene“, reče Moljčica tiho.

„Nije to zbog tebe. Ona je unuka Majke plemena, mora da pazi na svoje ponašanje. A ovo se već više puta dogodilo.“

„Šta to?“

„Ona ne voli ljude iz vaših zemalja.“

„Zašto?“

„A ja bih mogao da naučim da budem manje brbljiv! Evo sad ću i ja da zabrljam i pričam o stvarima o kojima ne bi trebalo, mislim, bar ne bi trebalo prvog dana kako si došla među nas. Ali pitala si, a nije u redu ni da ti ne odgovorim. Uhhh, eto... Zato što su nam ubili roditelje.“

Moljčica je zanemela ne znajući šta da kaže.

„Znam da ti je teško da poveruješ. To se dogodilo se kada smo Maska i ja bili mali, pre dvanaest godina. Majka je bila veoma nalik Maski, drčna, otvorena, hrabra i brza na jeziku. Prodavali su cveće, razne ukrase i nakit na velikom godišnjem vašaru u jednom priobalnom gradu preko crvene granice i ona je javno ispričala da vidi živo tkanje sveta i neke istorijske činjenice o kojima je kod vas zabranjeno govoriti i policija ju je odmah odvela. Odveli su i oca sa njom iako on nije rekao ni jednu reč. Proglasili su ih neprijateljima stabilne slike sveta, izazivačima zla i pogubili.“

Moljčica je i dalje ćutala. Osetila se veoma glupom i naivnom što je do tada mislila da je živela u prilično dosadnom, ali civilizovanom i bezbednom svetu. Izgleda da nije baš ništa znala o svojoj zemlji.

„O kakvim to istorijskim činjenicama govoriš?“

On je pogleda sa puno empatije i zagrli prijateljski.

„Sve je u redu. Nisi mogla nikako ni da saznaš ranije. Evo ukratko da ti kažem... Mi što živimo u divljini smo malobrojni preživeli koji su pobegli nakon velkog pomora koji se dogodio pre par stotina godina. Hteli su da pobiju sve koji vide vlakna energetskih tkanja i imaju bilo kakve moći ili znanja van onoga što su proglasili za Jedinu istinitu sliku sveta.“

„Ko je to uradio?“

„Neko ko u vašim zemljama vlada i ima toliku moć. Ni ne želim da saznam više od toga. Samo bi me to saznanje progonilo.“

„Zašto su to uradili?“

„Ne znam. Ceo život razmišljam o tome, ali nijedan razlog ne može biti dovoljno dobar da se tako nešto uradi.“

„I ja tako mislim. Sramota me je što odatle dolazim.“

On je utešno malo jače steže oko ramena.

„Zašto tebe da bude sramota?“, upita je nasmešivši se, ali nije mogao da učini da se mnogo bolje oseća.

„Menjamo temu. Ne želim da ti ova gorčina bude prvo što budeš pamtila kad nas se setiš. Čuo sam kako se moja sestra hvalila da je među nama pre tebe ona jedina bila posebna. Evo pogađaću – kad si se probudila buljila je u malu žabu čije niti su se čudno pokretale. Da li sam pogodio?

„Da! Kako si znao?“, uzviknu ona veselo.

„Znam nju. Pravila se važna. Nemoj da veruješ njenom nastupu, ona te se plaši.“

„I ja sam to pomislila“, dodade Moljčica sramežljivo. „A šta se to dešavalo između žabe i nje?“

„Žaba joj je pričala kuda koji put vodi. To retko ko može da vidi ili sazna. Baba je rekla da i ti poseduješ tu moć, ali na drugi način“.

„Na koji?“

„Otkud ja znam!?“, uzviknu on i nasmeja se, „Baba već sigurno planira kako će ti to reći ili probuditi kod tebe. Saznaćeš pre ili kasnije. Treba samo da čekaš i to je to.“

„A kako žaba zna kuda koji put vodi?“

On prsnu u zarazan smeh i ona mu se razdragano pridruži. Kad su se malo smirili on joj odgovori: „To ćeš morati sama da je pitaš“.

„Masku?“


„Ne, žabu!“, jedva izusti Nežni medved od smeha koji ga je opet zaposeo, a Moljčica se slatko smejala sa njim.
 

flaj

Domaćin
Poruka
3.063
:) Neki bi rekli sinhronicitet, a ja ću reći prosto - baš čudno!
Sinoć ugledam malecnu žabicu kako skakuće ispred mene, kao da mi pokazuje put?!
Ali, umakla je u divljinu pre nego što sam stigla da je išta pitam.
Da ti već nisi uplatila taj dukat za mene i ja sad cunjam po tvojoj priči? :zeek:
Čarobnice vraška :obozavam::heart2:
 
Top