Масакр римских легија у Тевтобуршкој шуми

[Khal Drogo]

Још један документарац из серијала "краљеви и генерали" који нам описује Арминијев живот и дјела;

 

[Khal Drogo]

Њемачко италијански играни филм "Hermann der Cherusker - Die Schlacht im Teutoburger Wald" из 1967 године који описује битку и масакр римских легија у Тевтобуршкој шуми;

Није да је оставио велики траг у филмској умјетности, но како обрађује ову тему а важније улоге су добили српска глумица Беба Лончар и поодавно преминули српски глумац Александар Гаврић, ред је да га поменемо.

 

[Marcus Vipsanius Agrippa]

Nije postojala samo jedna bitka kako neki misle na prvi pomen, vec nekoliko napada u nizu kroz ceo put nazad.
Var je imao opciju da saceka pojacanje u izgradjenom kampu i tu provede zimu jer je postojala sumnja u napad na rimske legije. On je kao veoma los vojskovodja ovo odbio i nastavio dalje. Kako je opisan - on je imao vise hrabrosti da na kraju izvrsi samoubistvo nego da pruzi otpor neprijatelju.

Nakon ovog poraza, Rimljana nikada ponovo nisu dali broj svojoj legiji 17, 18 i 19. Germanicus je kasnije povratio 2 rimska orla a Galba treceg u 41AD.

 

[Khal Drogo]

Већ је форумашица

ali, XVII, XVIII i XIX legije izgubljene u ovoj bici nikada nisu ponovo oformljene

примиjетила да три легије под тим броевима и амблемима нису поново оформљене, са малом исправком да jе XVIII легија поновно оформљена под Нероном, али је коначно расформирана под Веспазијаном, и никад више није оформљена, XVII и XIX легија, како је и примиjетила форумашица, никад више нису оформљене,
Ово није било својsтвено римској пракси, и прије и послије би неке легије претрпјеле поразе, па и уништење, али би бивале опет оформљене, између осталог и да се одржи култ тих легија што није било без значаја.
Имамо још само један случај трајног расформиеања легије, у питању је XXII након претрпљених великих губитака током побуне (132-36 год.н.е.) у Јудеји.
И то говори колико су Римљани тешко поднијели ову катастрофу.

О самом масакру сазнања имамо из римских извора, од малобројних, углавном касније откупљених Римљана, или на основу трагова кое су нашли у походу 7 година касније под Германиком.
Битка је трајала неколико дана, због уског шумског пута римска колона је развучена на неких 15ак километара, тако је Арминије могао велике снаге германске војске концнтрисати на поедине дијелове колоне, користећи бројчану надмоћ уништавајући их дио по дио. Прве ноћи Римљани су успоставили војни табор, наредног дана битка је настављена али су Германи користили предности терена који су боље познавали, уз то припремили су утврде, палисаде са којих су могли ефикасно нападати Римљане.

Како је битка по злу пошла, Римљани су покушали наредног дана извести повлачење дугим маршом, али су били изложени константним нападима и замкама које је Арминије припремио.
Тај покушај повлачења и марша Римљана претворио се у пакао и кланицу.

Те догађаје и опис те голготе даје Велеј Петеркул (овдје), поглавља 118 и 119:;

118 1 But the Germans, who with their great ferocity combine great craft, to an extent scarcely credible to one who has had no experience with them, and are a race to lying born, by trumping up a series of fictitious lawsuits, now provoking one another to disputes, and now expressing their gratitude that Roman justice was settling these disputes, that their own barbarous nature was being softened down by this new and hitherto unknown method, and that quarrels which were usually settled by arms were now being ended by law, brought Quintilius to such a complete degree of negligence, that he came to look upon himself as a city praetor administering justice in the forum, and not a general in command of an army in the heart of Germany.
2 Thereupon appeared a young man of noble birth, brave in action and alert in mind, possessing an intelligence quite beyond the ordinary barbarian; he was, namely, Arminius, the son of Sigimer, a prince of that nation, and he showed in his countenance and in his eyes the fire of the mind within. He had been associated with us constantly on private campaigns, and had even attained the dignity of equestrian rank. This young man made use of the negligence of the general as an opportunity for treachery, sagaciously seeing that no one could be more quickly overpowered than the man who feared nothing, and that the most common beginning of disaster was a sense of security.
3 At first, then, he admitted but a few, later a large number, to a share in his design; he told them, and convinced them too, that the Romans could be crushed, added execution to resolve, and named a day for carrying out the plot. 4 This was disclosed to Varus through Segestes, a loyal man of that race and of illustrious name, who also demanded that the conspirators be put in chains. But fate now dominated the plans of Varus and had blindfolded the eyes of his mind. Indeed, it is usually the case that heaven perverts the judgement of the man whose fortune it means to reverse, and brings it to pass — and this is the wretched part of it — that that which happens by chance seems to be deserved, and accident passes over into culpability. And so Quintilius refused to believe the story, and insisted upon judging the apparent friendship of the Germans toward him by the standard of his merit. And, after this first warning, there was no time left for a second.

119 1 The details of this terrible calamity, the heaviest that had befallen the Romans on foreign soil since the disaster of Crassus in Parthia, I shall endeavour to set forth, as others have done, in my larger work. Here I can merely lament the disaster as a whole.
2 An army unexcelled in bravery, the first of Roman armies in discipline, in energy, and in experience in the field, through the negligence of its general, the perfidy of the enemy, and the unkindness of fortune was surrounded, nor was as much opportunity as they had wished given to the soldiers either of fighting or of extricating themselves, except against heavy odds; nay, some were even heavily chastised for using the arms and showing the spirit of Romans. Hemmed in by forests and marshes and ambuscades, it was exterminated almost to a man by the very enemy whom it had always slaughtered like cattle, whose life or death had depended solely upon the wrath or the pity of the Romans.
3 The general had more courage to die than to fight, for, following the example of his father and grandfather, he ran himself through with his sword.
4 Of the two prefects of the camp, Lucius Eggius furnished a precedent as noble as that of Ceionius was base, who, after the greater part of the army had perished, proposed its surrender, preferring to die by torture at the hands of the enemy than in battle. Vala Numonius, lieutenant of Varus, who, in the rest of his life, had been an inoffensive and an honourable man, also set a fearful example in that he left the infantry unprotected by the cavalry and in flight tried to reach the Rhine with his squadrons of horse. But fortune avenged his act, for he did not survive those whom he had abandoned, but died in the act of deserting them.
5 The body of Varus, partially burned, was mangled by the enemy in their barbarity; his head was cut off and taken to Maroboduus and was sent by him to Caesar; but in spite of the disaster it was honoured by burial in the tomb of his family.

И ту пише да је Квинтилије Вар имао више храбрости да се убије него да се бори.

Трагове овог масакра су Римљани нашли након 7 година током успјешног похода под Германикам о чему пише Тацит (овдје) поглаље 61;

Germanicus upon this was seized with an eager longing to pay the last honour to those soldiers and their general, while the whole army present was moved to compassion by the thought of their kinsfolk and friends, and, indeed, of the calamities of wars and the lot of mankind. Having sent on Cæcina in advance to reconnoitre the obscure forest-passes, and to raise bridges and causeways over watery swamps and treacherous plains, they visited the mournful scenes, with their horrible sights and associations. Varus's first camp with its wide circumference and the measurements of its central space clearly indicated the handiwork of three legions. Further on, the partially fallen rampart and the shallow fosse suggested the inference that it was a shattered remnant of the army which had there taken up a position. In the centre of the field were the whitening bones of men, as they had fled, or stood their ground, strewn everywhere or piled in heaps. Near, lay fragments of weapons and limbs of horses, and also human heads, prominently nailed to trunks of trees. In the adjacent groves were the barbarous altars, on which they had immolated tribunes and first-rank centurions. Some survivors of the disaster who had escaped from the battle or from captivity, described how this was the spot where the officers fell, how yonder the eagles were captured, where Varus was pierced by his first wound, where too by the stroke of his own ill-starred hand he found for himself death. They pointed out too the raised ground from which Arminius had harangued his army, the number of gibbets for the captives, the pits for the living, and how in his exultation he insulted the standards and eagles.

И ту преноси свједочење о грозној судбини заробљених римских легионара и официра.

 

[suave]

Већ је форумашица примиjетила да три легије под тим броевима и амблемима нису поново оформљене, са малом исправком да jе XVIII легија поновно оформљена под Нероном, али је коначно расформирана под Веспазијаном, и никад више није оформљена, XVII и XIX легија, како је и примиjетила форумашица, никад више нису оформљене,
Ово није било својsтвено римској пракси, и прије и послије би неке легије претрпјеле поразе, па и уништење, али би бивале опет оформљене, између осталог и да се одржи култ тих легија што није било без значаја.
Имамо још само један случај трајног расформиеања легије, у питању је XXII након претрпљених великих губитака током побуне (132-36 год.н.е.) у Јудеји.
И то говори колико су Римљани тешко поднијели ову катастрофу.

О самом масакру сазнања имамо из римских извора, од малобројних, углавном касније откупљених Римљана, или на основу трагова кое су нашли у походу 7 година касније под Германиком.
Битка је трајала неколико дана, због уског шумског пута римска колона је развучена на неких 15ак километара, тако је Арминије могао велике снаге германске војске концнтрисати на поедине дијелове колоне, користећи бројчану надмоћ уништавајући их дио по дио. Прве ноћи Римљани су успоставили војни табор, наредног дана битка је настављена али су Германи користили предности терена који су боље познавали, уз то припремили су утврде, палисаде са којих су могли ефикасно нападати Римљане.
Pogledajte prilog 810446
Како је битка по злу пошла, Римљани су покушали наредног дана извести повлачење дугим маршом, али су били изложени константним нападима и замкама које је Арминије припремио.
Тај покушај повлачења и марша Римљана претворио се у пакао и кланицу.

Те догађаје и опис те голготе даје Велеј Петеркул (овдје), поглавља 118 и 119:; И ту пише да је Квинтилије Вар имао више храбрости да се убије него да се бори.

Трагове овог масакра су Римљани нашли након 7 година током успјешног похода под Германикам о чему пише Тацит (овдје) поглаље 61;
И ту преноси свједочење о грозној судбини заробљених римских легионара и официра.

Svaka čast na održavanju zanimljive teme Khale. Inače, koliko znam, Rimljani nisu imali mnogo poraza napadom iz zasede na marševsku kolonu. Ovo uništenje u Teutoburškoj šumi, napad na Trazimenskom jezeru i poraz neke legije u I jevrejsko- rimskom ratu 66 godine. Marševska kolona je obično najranjiviji vreme neke jedinice tako da svaka čast rimskoj vojsci na marševskom obezbeđenju

 

[suave]

Zanimljiv magistarski rad Adnana Čizmića o sukobu Rimljana i Gemana u Teutoburškoj šumi

U vrijeme rimske prisutnosti na Rajni tijekom kasnog 1. st. pr. Kr. i prvih godina nove ere, Rim je brojao oko 150.000 vojnika raspoređenih po oko 28 legija. Na Rajni nakon postavljanja prvih baza na istočnoj strani bilo ih je šest, oko 36.000 vojnika.54 Poslije pokretanja velike izgradnje baza na Rajni, August se 13. god. pr. Kr. povukao u Rim, ostavivši Druza, poznatijeg kao Germanicus, u kontroli šest legija i velikog broja auksilijarnih trupa kojima je kontrolirao i upravljao trima galskim provincijama i spomenutim vojnim graničnim zonama uz Rajnu.55

http://darhiv.ffzg.unizg.hr/id/eprint/8995/1/Čizmić, A. Dipl. rad.pdf

 

[Khal Drogo]

Svaka čast na održavanju zanimljive teme Khale. Inače, koliko znam, Rimljani nisu imali mnogo poraza napadom iz zasede na marševsku kolonu. Ovo uništenje u Teutoburškoj šumi, napad na Trazimenskom jezeru i poraz neke legije u I jevrejsko- rimskom ratu 66 godine. Marševska kolona je obično najranjiviji vreme neke jedinice tako da svaka čast rimskoj vojsci na marševskom obezbeđenju

Одлично запажање.
Римљани су већ имали проблема са таквим начином ратовања јоп од времена Виријатовог устанка (овдје) у Луситанији. И ту легије и легионари су приликом марша прије свега предузимали потребне мјере, и што се тиче обезбјеђења колоне у маршу, против таквих препада. Ту је од огромне важности извиђање и на вријеме предухитрити намјере противника.
Арминије је седам година касније у бици код Агриварског зида, када су узгред учествовале пуно веће војске, покушао на сличан начин увући Римљане у замку, али је Германик захваљујући правовременом извиђању својих извидница дознао намјере противника, вјештим маневрима присилио Германе на отворен окршај, гдје су Германи били разбијени.

Сличан герилски начин ратовања су већ водили Илири током великог илирског устанка у три претходне године (прије Тевтобуршке битке), Арминије бјеше једно вријеме ангажован у том рату, и та искуства су му помогла да припреми тактику како се једино може супроставити римском ратном страју. Уз то је искористио предности терена, тадашња Магна Германија бјеше једно непрегледно шумско пространство.
За те три римске легије проблем бјеше што су оне по иубијању илирског устанка, за разлику од 8 легија које су такође учествовле у рату против Маркомана које су послате на гушење устанка, остале у Германији, нису имале искуство ратовања против герилског начина борбе, какво су Илири практиковали.
Још нешто је важно. Након што су Римљани били изненађени и натјерани на повлачење, Арминије се није задовољио таквом побједом, већ је низом раније припремљених замки и препада приступио доктрини потпуног уништења непријатеља. То се није у тим временима често практиковало јер против противника, уз то и врхунских обучених легионара, који је у безнадежној ситуацији и бори се за голи живот, претпићете и велике губитке у људству, међутим Арминије је овдје дао предност психолошком сегменту јер је знао колико ће такво уништење имати посљедице по Рим.

 

[Khal Drogo]

Zanimljiv magistarski rad Adnana Čizmića o sukobu Rimljana i Gemana u Teutoburškoj šumi http://darhiv.ffzg.unizg.hr/id/eprint/8995/1/Čizmić, A. Dipl. rad.pdf

Веома коректан Аднанов урадак (овдје), помало и сажет, а похвално је што не "тумачи" те догађаје већ је опрезан са заључцима.
Што се тиче издвојеног цитата;

U vrijeme rimske prisutnosti na Rajni tijekom kasnog 1. st. pr. Kr. i prvih godina nove ere, Rim je brojao oko 150.000 vojnika raspoređenih po oko 28 legija. Na Rajni nakon postavljanja prvih baza na istočnoj strani bilo ih je šest, oko 36.000 vojnika.54 Poslije pokretanja velike izgradnje baza na Rajni, August se 13. god. pr. Kr. povukao u Rim, ostavivši Druza, poznatijeg kao Germanicus, u kontroli šest legija i velikog broja auksilijarnih trupa kojima je kontrolirao i upravljao trima galskim provincijama i spomenutim vojnim graničnim zonama uz Rajnu.

Важно је имати на уму неколико ствари.
Три године прије ове битке и масакра, 6.године н.е. Тиберије је повео велику кампању и поход против Маркомана који су основали моћну државу на простору данашње Чешке и постали опасан ривал Риму. Ту је ангажовано 11 легија (око 60.000 легионара), 10.000 коњаника те 10-20.000 помоћних снага. По избијању великог илирског устанка, та кампања је прекинута, потписан "на брзаке мировни споразум", 8 од тих 11 легија је повучено зарад гушења устанка у Илирику, а у Германији су остале тек 3 поменуте легије, бројног стања око 15.000 легионара. Помоћне снаге (германско племе Херусци и други) су биле састављене од германских племена и оне су се прије саме битке у Тевтобуршкој шуми већ прикључиле германској војсци.

Рим је у времену Августа, како сам већ написао у посту бр.6, располагао са 28 легија. Једна легија је тада бројала максимално 6.000 легионара, но нису све имале максималан број и процјена у приложеном цитату о 150.000 не војника него легионара одговара истини.
Рим је могао сходно популацији у том времену те мушком за војску способном становништву ангажовати и пуно већи број војника, но такво нешто не би војна благајна (и трошкови кампање и плате војника и обука) могла поднијети.
Зато би током кампања и војних похода ангажовали савезничке једнице, често коњицу, војнике-либертине и по потреби ветеране, који би се називали помоћним трупама и гдје би број помоћних трупа некад (рецимо током илирскг устанка) био близу броја ангажованих легионара.

Војници-либертини су они који би стекли римско грађанство само као услов да буду уновачени, некад би ту били и ослобођеници. Имали би слабије наоружање и опрему од легионара, краћу војну обуку од пар мјесеци и свакако нису били квалитетом равни легионарима. У борби би били постављени у прве редове, и из разлога да не би могли напустити бојиште, у случају жештоких окршаја били би на неки начин потрошни људски материјал, ако претекну добро и јест.

Ветерани су легионари који би након одслужења пуне војне службе (16-20 година, како кад) били "часно отпуштени" и задржани још 4 године у приправности, злу не требало.
Но овдје је проблем што је 13.године п.н.е. Октавијан смањио године служба легионара на 16 година, да би 6.године н.е., у времену почетка Батоновог устанка била поново враћена скужба легионара на 20 година, што знали да у времену 6.-10.године н.е. није било "часног отпуштања" и у времену након масакра у Тевтобуршкој шуми Рим није имао ветерана које би по потреби могао ангажовати.

Баш због тога а и како су све расположиве јединице "потрошили" на гушењу великог илирског устанка, Рим није могао реаговати одмах, већ након 5 година када су попунили легије и извршили потребну обуку легионара.
Број легија бјеше фиксан (28) али распоред легија се мијењао зависно од потребе.
Већ сам приложио мапу распореда легија 14.године н.е.

Рим је уз Рајну и границу са Магна Германијом концентрисао 10 легија, од којих су двије остале на Рајни а Германик је у својој камањи 14-16.године н.е. користио 8 легија и нешто помоћних трупа. Показаће се, изузетно за Рим успјешној кампањи, гдје су 16.године н.е. повратили контролу над Магна Германијом и стање које је било прије масакра у Тевтобуршкој шуми.

 

[Khal Drogo]

Поводом игране серије Barbarians (2020), на коју сам у претходним постовима дао осврт и која описује масакр римских легија у Тевтобуршкој шуми имамо документарац који описује живот германских племена, околности и процесе у временима прије битке у Тевтобуршкој шуми;

 

[Khal Drogo]

 

[Meliot]

Germani su kasnije morali da istrpe nekoliko kaznenih ekspedicija u kojima je prednjačio rimski vojskovođa Germanik, Tiberijev sinovac. U jednoj takvoj ekspediciji zarobljena je i Arminijeva supruga Tusnelda.
Tusnelda je vođena u Germanikovom trujumfu 17. godine. U zarobljeništvu je rodila i Arminijevog sina Tumeliha (koji budimo iskreni možda i nije bio njegov sin, možemo samo pretpostaviti kakva je bila njena sudbina), koji je zajedno sa majkom interniran u Ravenu. Rimljani su ga obučavali za gladijatora, tako da se smatra da je umro 30. ili 31. godine u areni kao dečak.

 

[Meliot]

Sama bitka predstavlja odlučnu pobedu germanskih plemena nad rimskom vojskom. Ona je pokazala, naročito kod Germana, da se primenom drugačije taktike može pobediti rimska vojska. Predstavlja jedan od razloga, ali ne i jedini, zašto Rim nikad nije ovladao područjem poznatim kao Magna Germania.
Sama bitka i njen vođa Arminije će se kasnije u doba nemačkog nacionalnog buđenja u 19. veku spominjati kao povod za ujedinjenje Nemaca i za kritiku zbog rascepkanosti na mnogo država. 1871. dolazi do stvaranja Nemačkog carstva.

Spomenik Arminiju

 

[NickFreak]

Проблем је овде што је Арминије одао кретање Вара а узроци битке много дубљи. Римљани покушавају преместити границу са Рајне на Албу.
Интегрисати Враваре у своју државу јер је преко Рајне већ наметнуто римско судство.
Пошто су у царству већ увелико живели Германи и многа племена преко Рајне су била увелико романизована претила је романизација читаве Германије и осталих народа.
Рим губи бар осмину војске неки говоре чак и о трећини на јако бруталан начин који изазива велики страх у римском друштву као и аверзију према варварима. Након овог пораза Рим протерује све Варваре из царства преко Рајне и враћају границу са Албе на Рајну.
Овај потез разграничења са варватима поћиће за руком тек Карлу Великом који ће на Алби подићи лимес сорабикус.
Проблем је што су Римљани протерали и Келте из рима древне римске коваче који су варватима пренели тајну обраде гвижђа.
Многи су Варвари имали искуства ратовања у римској војци што је кроз неколико генерација направило велики проблем Риму.
Јер Варвари са којима ће се касније суочавати биће обучени ратници у Риму са металним оклопима и оружјем које је могло парирати Риму а растом и стасом су били много виши и крупнији од Римљана.

Баш Свебска Марободова држава Маркомана(римских граничара) и Квада који ратују очигледно у четворочланим јединицама иако Тацит пише да су према начину ратовања слични Маркоманима и оба племена имају своје племство из лозе Маробода и Тудруса нарочито Тудруса.
Они су направили савез са келтским Бојима протераним из Рима због удруживања са Етрурцима са собом су пренели тајну обраде гвожђа.
Тако да се ова држава појављује од првака обучених у Риму са великим искуством ратовања и познавањем тактике ратовања Римљана.

Јеноставно код потлачених племена се појавио антиимперијалистички поредак који је ујединио Барбарикум у неку протодржаву и ти ратови ће се продужити до позног средњег века и после пропасти западног Рима , против источног Рима и св. римског царства а тај анратив је жив и данас.

 

[Khal Drogo]

Проблем је овде што је Арминије одао кретање Вара а узроци битке много дубљи.

Не само одао, него и лажним дојавама намамио римске легије, гдје се због конфигурације терена развукла колона која је тако развучена тешко држала борбену формацију, на терен гдје су Римљани били практично без шансе.
Ту је читав ноз активности. све то је требало искординисати, премостити заваду германских племена, прикупити толику германску војску (по процјенама 18-25.000 ратника) на тачно одређеном мјесту, припремити замке и утврде, и све то упућује да је Арминије имао бројну мрежу сарадника, а отвара питање доприноса других германских вођа (а ваља имати на уму и Арминијеву младост, 25 или 26 година), свакако великог угледа и ауторитета, но ето Арминија је историја забиљежила, њему је подигнут споменик.

Римљани покушавају преместити границу са Рајне на Албу.

Рим је већ раније, 6.године повео кампању против моћног краљевства Маркомана, са циљем да помјери границу до Лабе, добро им је ишло али је велики устанак у Илирику пореметио планове, морали су успоставити привремени споразум и привремено одустати од границе на Лаби.
Овдје ваља имати на уму да је у историји Рима током експанзије мало кад, готово никада, то пратило одмах освајање, већ се ишло методом "миц по миц", прво успоставе неки вид савезништва кроз форму "пријатељи Рима", па временом наметну своју доминацију (ставе те народе у подређен статус, сличан вазалном положају) кроз разне видове од такси до обавезе попуне помоћним трупама, стваре политичку и културну доминацију, да ви у коначници анексирали те територије и наравили провинцијима уз интеграцију и романизацију становниптва. То је случај и у Хиспанији и у Галији и у Илирику и на Блиском Истоку, тај процес је започео и у Магна Германији. они јесу 16.године повратили стање на терену које бјеше прије 9.године али су од анексије Магна Германије одустали из разлога које сам објаснио у посту бр.6.

Рим губи бар осмину војске неки говоре чак и о трећини на јако бруталан начин који изазива велики страх у римском друштву као и аверзију према варварима

Ипак нису то били тако велики римски губици како се кроз пропаганду подуже времена настоји представити. Рим је у I вијеку располагао са 28 легија, фиксан број (у II вијеку за времена Хадријана број легија ће се повећати на 30, да би почетком III вијека за Септимија Севера био повећан на 33), зависно од попуне (не би увијек легија имала пун број од 6.000 легионара) то је око 140-150.000 легионара, уз то у том времену је Рим могао рачунати и на још толико помоћних трупа (савезници у разним облицима обавезе, војници-либертини, ветерани, не треба сметнути са ума ни преторијанце) и Рим је за Октавијана могао рачунати са око 300.000 војника (значи и легионари и помоћне трупе) укупно.
У масакру Рим је изгубио 3 легије, око 15.000 легионара, помоћних трупа је било веома мало и због лоше Варове процјене и не разумијевања опасности, и то што је било су германска племена која су орије битке или током битке промијенила страну.
Од самог пораза и губитка војних ефектива и трагедије више је Рим погодио и начин пораза и понижење којем су изложени (заробљени или убијени кроз ритуалне обреде) легионари, и што је озбиљно уздрмана репутација римске војске и римске моћи а такође и што нису могли утвратити због овог пораза одмах, јер су све војне капацитете истрошили на гушењу великог устанка у Илирику (гдје је узгред ангажовано барем 8 пута већи вонни ефективи него што је Вар повео у својој непромишљеној кампањи, и што је на жалост на нашим просторима мало афирмисано), требало је пуних пет година да би попунили и увјежбали римске легије и у кампању да поврате контролу над тим просторим су кренули тек 14.године.

 

[NickFreak]

Риму никако није кренуло против Маркомана јер су били у неком савезу са Пеонцима који су подигли устанак кад су римљани спремили све легије за рат са Марободом у том тренутку Рим признаје Марободову државу и окреће легије ка Илирику.
Гледајући емисију на хисторију где је учествовало 10 историчара из различитих крајева света то је био велики шок и колапс за римску државу.
Јер им се пре тога ништа слично није догодило поготово да им неко отме орлове и знакове легије.
Губици нису преувеличани упоредили су са САД која има 500000 војника као кад би у неколико дана изгубила 100000 војника.
Римски прогрес је заустављаен а граница са Албе се враћа на Рајну и читава администрација римска се повлачи иза Рајне.

Треба погледати последице по римску војску и римско друштво после тога , нису бројке уопше реалан показатељ правих губитака.
Нису ни Германи могли писати римску историју и преувеличавати цифру јер подаци о исходу битке од Римљана.

Битка је за неко време зауставила римски поредак и прогрес што је чињеница бројке нису битне у тој причи.

На пример у првом светском рату изгубили смо трћину становништва нико о томе није писао и ми нисмо ни осетили то створили смо Југославију.
Иако се зна да није било те демографске катастрофе Срба би могло бити око 30 -50 милиона данас.( први и други светски)

Нас то и историју не занима јер смо званично победили и створили велику државу , последице нису били видљиве а изгубили смо много више него тада Рим или било ко у Европи у односу на број становника.

 

[savasavanovic]

Када ће Немци да се суоче са својим злочином над римским легионарима?

 

[Khal Drogo]

Масакр римских легија у Тевтобуршкој шуми обрађен је и у 3.епизоди документарно игране серије Barbarians Rising (2016)

 

[Khal Drogo]

Осврт у документарцу на посљедице масакра римских легија у Тевтобуршкој шуми;

 

[Khal Drogo]

 

[Khal Drogo]

 

[Khal Drogo]

 

[Khal Drogo]

Документарац који даје још нека гледишта на масакр римских легија и пропусте Квинтија Вара, са освртом на могућу тенденциозност историчара који су описали те догађаје

 

[Khal Drogo]

Документарац који описује древне германске ратнике кроз који имамо осврт и на Арминиеву побуну

 

[Khal Drogo]

 

[Mstislav]

Ova bitka je svojevrstan nemacki kosovski mit, nacionalni kohezioni faktor veoma razlicitih regiona.