- U prilici smo da učimo i od svih onih s kojima se suočavamo, i od prijatelja i neprijatelja, uz uslov da se u toj odveć razgranatoj školi života ne zabunimo, da sebe ne izgubimo. Ceo dvadeseti vek stvarana je (kroz krvave ratove, Pirove pobede i preambicioznu politiku, a njene žrtve bili su Srbi) strahovita pometnja u istoriji srpskog naroda. Njen ishod je ne samo tragedija koju su preživela nekolika pokolenja, i još je živimo, nego teški poremećaji u svesti prosečnog Srbina. Još više školovanog, više ošamućenog doktrinom, pa i onih što su vodili i vode državu, koji su verujući da prosipaju nečistu vodu ispustili dete - naš narod. Drugim rečima, Srbi su izgubili u Jugoslaviji, u prvoj i najumniji Srbi, oni što su doprineli njenom stvaranju u eposi u kojoj je vladala skoro savršena simfonija nauke i politike.
Aleksandar Prvi je samo ispunio snove i zamisli najučenijih među učenima - Cvijića, Skerlića, Slobodana Jovanovića, Žujovića, Belića, čije su istorijske procene ipak bile monumentalno pogrešne.
Izgubili su Srbi. Prevareni i izdani bili su i u drugoj Jugoslaviji u kojoj su jedini žrtvovali, uz nesrazmerno brojne žrtve, svoje nacionalno čuvstvo i narodnu samosvest jugoslovenskom bratstvu i jedinstvu, i jos većoj zamisli - internacionali.
A, obe ideje su se potvrdile kao himere, samoobmane i varke, da bi na kraju paradoksalno bili optuženi za nacionalizam, za ono što nisu i čega su se nesmotreno i po cenu nestanka sa istorijske pozornice beslovesno odrekli.
Srpski komunisti su, u ime internacionalizma i jugoslovenstva, izvršili nacionalnu izdaju, a istovremeno, na svoj način izneverila je srpske interese i kraljevska vlada u Londonu, žmureći pred genocidom, ili ga ublažavajući, da bi po svaku cenu spasila Jugoslaviju, odnosno zajednicu sa Hrvatima. Onima koji su uveliko iz raznih pravaca i različitim putevima, nastupali ka svome cilju: nezavisnoj, etnički i verski čistoj Hrvatskoj. Sad se, pak, potomci internacionalista zalažu za mondijalizam, novu varku i novo bespuće.
