Quantcast

Marionete i lutkari (knjiga deo 6)

Sandveil dance

Domaćin
Moderator
Poruka
3.357
1567500684326.png


Dvanaestogodišnja Moljčica putovala je da kao i obično tokom letnjeg raspusta sa babom provede petnaest dana u hotelu na moru. Ovoga puta gospođa Litica odlučila je da ne idu avionom već da putuju kolima. Nakon što su trajektom napustile grad i pristale na drugi deo kopna vozile su se satima. Zemlja kroz koju su prolazile bila je skoro sasvim pusta. Asfaltirani put i dalekovodi struje koji su se tu i tamo nazirali u daljini bili su jedini podsetnik na ljude i njihovu zbrkanu civilizaciju do crvene linije koja je uvek i svugde obeležavala kraj ljudskih naseobina i početak divljine. Ovde pak nije bila u vidu niza saksija već su biljke bile zasađene u zemlji i toliko izdžikljale da su gradile pre crveni bedem nego liniju.

Rođena u centru grada gde je proživela svojih deset godina, prvi put je imala priliku da posmatra boginju tamo gde nije bilo ulica, zgrada, ograda, autobusa, gradske vreve i meteža. Čak je i mestašce koje su posećivale svakog leta bio mali, ali veoma moderan grad. Nepomično je sedela na zadnjem sedištu automobila pažljivo prateći pogledom predele koji su pored njih promicali. Očekivala je da će mreža biti mnogo ređa u prirodi, ali činjenica da je mogla da bude i sasvim raspletena u pojedinačne niti koje su slobodno lelujale u prostoru je bila iznenađujuća. U gradu toga nije bilo. Tamo je sve bilo toliko gusto zamršeno da je povremeno izgledalo kao da su se pramenovi njene kose okamenili u ljudskim tvorevinama. Pošto nije imala grad sa čim da uporedi, Moljčica je smatrala da je sama boginja bila takva, da čvrsto i nepomično sve postojeće drži u svom pletivu. Kako je, onda, bilo moguće da je ovde njen stisak toliko blag? Nije bilo nikakve preobilnosti, ni zgusnute i preteške zarobljenosti i čak je i kamenje odisalo oslobođenošću i nagoveštajem kretanja.

Zaustavile su se ispred male gostionice pored puta iza koje se nalazio zaseok koji se sastojao od nekolicine kuća, jedne crkvice i mesne zajednice koja je istovremeno služila i kao pošta.

- Ove godine letujemo na selu?, upita devojčica iznenađeno.

Gospođa Litica se nasmešila razvukavši tanka usta u liniju.

- Naravno da ne. Zastale smo da ručamo i malo se odmorimo pre nego što nastavimo dalje.

- Da li mogu da se prošetam i vidim kako ljudi ovde žive? Nikada nisam videla selo. Možda ugledam i kokoške, kravu ili konja! – upita Moljčica oduševljeno razmišljajući do kakvih sve otkrića može da dođe.

- Možeš, zašto da ne? Ali nemoj da prilaziš putu ili da prelaziš na drugu stranu. Ovde nije bog-zna-kakav saobraćaj, ali opet može da se dogodi da te udare kola.

- Hvala baba. Neću prići ni blizu puta. Paziću, ne brini.

- I nemoj da se zadržiš duže od tri četvrti sata. Toliko će biti potrebno da nam spreme ručak.

- Neću! Idem ja! – dobaci ona već trčeći prema šumarku iza koga se videla ograda prvog imanja. Čim je zašla među drveće usporila je korak i polako pratila drvenu tarabu prema grupi koliba i natstrešnica. Priroda je bila ista kao što je izgledala iz kola. Mnogo ju je više interesovalo da vidi seljake i sazna da li se i po čemu razlikuju od ljudi u gradu. Uskoro je ugledala mladu ženu koja je metlom čistila trem ispred kuće. Bila je ovlaš zaogrnuta vlasima, skoro samo dodirnuta njima. Moljčica se začudila. Ova žena je toliko malo bila uhvaćena u mrežu da je po tome više nalikovala životinjama i biljkama nego gradskim ljudima. Požurila je da sretne i druge stanovnike sela i da utvrdi da li je i sa njima bio isti slučaj. Videla je starog čoveka koji je kosio travu, mladića koji je okopavao baštu, čoveka srednjih godina koji se nešto baktao oko krava i jednu staricu koja je štrikala sedeći pred kućom dok je pazila na ručak koji se krčkao u letnjoj kuhinji. Ne samo da su bili slabo obuhvaćeni kao i ona ženica, nego je videla i nekoliko raspletenih niti. Njena kućna mačka bila je manje slobodna. Ona zaključi da je način žvota u gradu zlo kad utiče da čak i životinje budu zahvaćene njegovim ludilom, jer kako drugačije nazvati tu silu nepotrebne komplikovanosti postojanja? Starica ju je pozvala i upitala otkud ona tu. Moljčica joj ispriča, pozdravi je i nastavi da se šeta kroz mali voćnjak držeći se hlada jer je sunce već bilo prejako. Mogla je da ostane i razgovara sa tom ženom, ali imala je potrebu da bude sama.

Naišla je na malu crkvu ušuškanu među velikim drvećem i umotanu u treperavu senku nadnesenih širokih krošnji čiji su listovi tiho mrmorili pokretani povetarcem koji je u polutami hladovine prijatno strujao. Moljčica se željno spusti na kamenu klupu. Nikada nije volela vrućinu, tu silu ubrzavanja i širenja, rasplinjavanja, topljenja i curenja. Nepomično mirna zimska noć okovana teškim ledom ili šunjanje kroz gustu tišinu mračnog podruma u rano jutro dok i petlovi spavaju odgovarali su više njenom temperamentu i karakteru.

Zagledala se u leju lepo negovanog cveća i dopustila je da joj misli slobodno blude umom dok ih je ona posmatrala kao nekakve blesave životinjice koje su se besciljno smucale. Prekinule su je dve uplakane žene u crnini koje su izašle iz crkve. Iz njihovog razgovora je načula da su upravo bile pred pokojnikom koji im je bio drag. Sahrana je trebalo da bude nešto kasnije tog dana. Pokrenuta radoznalošću provirila je u trošnu kamenu građevinu. Nije bilo nikoga i osmelila se da uđe unutra. Na uzdignutom mestu blizu oltara nalazio se otvoren kovčeg sa pokojnikom. Neko ga je doterao za sahranu, možda i te dve žene što su tek otišle. Imao je na sebi svečano odelo, košulju, kravatu i cipele. Čak mu je i kosa bila uredno začešljana. Skupivši svu hrabrost prišla je i osmotrila ga izbliza. Tkanja su se razdvajala u delove koji su već pokazivali težnju da se kasnije ponovo povežu na neki način različit od ovog i formiraju nešto drugo. Izgledalo je da su tkanja su bila večita, menjao se samo način njihovih međusobnih povezanosti.

Međutim nešto je bilo drugačije u odnosu na vlakna živih bića, nešto je nedostajalo. Jedan deo vlakana je počeo da kopni, bledi i nestaje u potpunosti. Takođe je pesma bila siromašnija za deo zvukova koji su utihnuli. Ni vlakna, ni pesma nisu bili samo boginjini? Moljčica je stajala zapanjeno otvorenih usta pokušavajući da prihvati tek ostvareno malo otkrovenje. Dakle ona nije kontrolisala gustinu tkanja, ono čak nije ni nastajalo spontano u odnosu na ponašanje i osobine bića, pojava ili predmeta, već je sve što postoji bilo živo i učestvovalo u stvaranju svoje budućnosti? Slika i slikar su zajedno gradili prizor, kamen i skulptor istiskivali statuu, povrće, meso i špageti sa kuvarom pronalazili pravi začin, lovina sa grabljivcem odigravala zakazan ples, žrtve sa nasilnicima činile zlodela, a nasilnici sa njima stradali, čak i bebe sa roditeljima rađale same sebe, sve je sarađivalo i niko nije bio nevin, ništa bezazleno ili iskorišćeno, svi odgovorni, pa opet na drugi način svi su bili nevini, bezazleni čak i najstrašniji među stvorovima, svi iskorišćeni i nimalo krivi, svi vršili i trpeli radnju, svi bili lovci i plen, glumci i publika istovremeno... Ništa nije bilo jednostavno i razlozi za bilo koji događaj su istovremeno nastali pre više hiljada godina i nasumičnim spletom okolnosti tekućeg trenutka.

Moljčica se sad sasvim zbunila. Ako niti pokazuju međusobnu povezanost između pojedinačnih delova, zašto bi onda veća kompleksnost bila loša, a manja dobra? Ne, ona je pogrešno procenila zaključujući bez dovoljno informacija. Dakle, ni jedno od ta dva ne mora biti dobro ili loše samo po sebi? Razmišljala je o tome kako bi bilo interesantno kad bi mogla da vidi svoje niti ili boginjinu kosu očima zeca, skakavca, drveta, planinskih minerala, oblaka ili groma. I koliko bi samo bilo korisno da se ljudima predoči njihovo znanje!


Vetar je odnekud zaduvao i skrenuo joj pažnju zadigavši zavesu koja je skrivala prolaz u zadnje prostorije, obično nedostupne neposvećenima. Iako je retko kad kročila u crkvu zbog babine odbojnosti prema celoj instituciji, znala je da je zabranjeno ući u stražnje prostorije, pa opet nije mogla da se zaustavi. Očekivala je da vidi neku mračnu malu prostoriju koja kao da čuči sva stisnuta, ali umesto toga prikazala joj se prostrana lepo nameštena soba, dobro osvetljena prirodnim svetlom kroz dva uzana, ali visoka prozora. Uz zid sa prozorima bio je primaknut dugačak radni sto sa uredno uvučenom stolicom i pažljivo složenim knjigama i papirima. Sredinu sobe je zauzimala glomazna i udobna garnitura za sedenje sa čajnim stočićem. Jedna od fotelja malo je bila odvojena u stranu i smeštena ispod visoke podne lampe sa sopstvenim stočićem. Moljčica zaključi da je to sveštenikovo mesto za čitanje. Zid naspram radnog stola bio je ceo zatvoren zastakljenim vitrinama sa knjigama i raznim kutijama, malim kovčezima, staklenim posudama u kojima su bile izložene svakakve relikvije. Razgledala je koji tren i onda je pazeći da ne zaškripe otvorila vrata vitrine u kojoj se nalazio poveći kožom obmotan kovčeg ukrašen pozlaćenim okovima i komadima dragog kamenja. Podigla je zaštitni kristalni poklopac poput zvona sa drškom, otvorila kovčežić i zagledala se zaintrigirano u ono što se nalazilo unutra. Bilo šta da je to nekad predstavljalo, u tom trenutku se videlo kao tkanina toliko drevna da je ličila na paučinu. Iz nekog razloga ona pruži prst i pokuša da dodirne nežno pletivo kad se ono raspade u fini prah. Niti su i pre i posle isto izgledale, vitalno gradivo spremno da čim ga puste iz kutije, pa makar za milion godina, postane nešto drugo. Bilo je besmisleno držati ih zarobljene u kovčegu. Vratila je sve na mesto, a zatim otvorila nekoliko knjiga pročitavši po neku stranu tu i tamo i vratila ih na mesto. Okrenula se i izašla napolje iz nekog neobjašnjivog razloga čvrsto uverena da je ono što traži ležalo daleko u nepoznatim zemljama preko crvene linije.
 

Prilozi

Top