- Poruka
- 365.910
Mara Branković (1401, Vučitrn – Ježevo tj. Dafni kod Sera 14. septembar 1487.) bila je ćerka despota Đurđa Brankovića
Narodna pesma beleži da je u detinjstvu bolovala od teške bolesti, a da je njen otac, iz zahvalnosti Bogu i starcu Joanikiju za čudesno isceljenje sagradio manastir, po izlečenoj devici nazvan Devičin ili Devič. Narodni pesnik beleži i da je Mara bila jako lepa, da “ljepše nema u svih sedam vlaških kraljevina i svoj butun turskoj carevini”.
Despot Đurađ, po dolasku na presto Srbije, dogovara sa suprugom Jerinom da Maru, kako bi zaštitili interese zemlje, udaju za turskog sultana Murata II. Mir sklopljen sa Muratom II imao je teže uslove nego onaj sklopljen posle Kosovske bitke. Danak Osmanlijama bio je daleko veći,
a država daleko manja. Murat je dozvolio je Đurađu da, kako je ostao i bez Kruševca i Beograda, sazida novu prestonicu Smederevo.
Jedan od uslova za sklapanje novog mira s Osmanlijama, bio je i udaja Đurđeve kćeri Mare za sultana Murata II i njen odlazak u harem
Đurađ i Jerina morali su da sakupe ogroman miraz – 600.000 dukata, što je bilo više od desetogodišnjeg danka koji je Đurađ od 1428. godine
plaćao Turcima. Venčali su se 1436. i Mara je bila druga i poslednja venčana žena Murata drugog, koji je ranije oženio Halimu.
Sultan je, prema procenama, bio 13 do 16 godina stariji od Mare. Kada su se venčali imao je 32, a Mara između 16 i 19 godina.
Izvori ga opisuju kao neupadljivog čoveka koji nije patio od spoljašnje manifestacije svog autoriteta. Ipak, za razliku od Olivere,
Mara nije imala sreće u braku sa osmanskim gospodarom, pre svega zato jer je više voleo muškarce od žena.
“Nema puno sumnje u to da je Murat II bio, u najmanju ruku, biseksualac, ako ne i homoseksualac koji je imao seksualne kontakte sa ženama samo toliko koliko je bilo neophodno da ostavi potomstvo”, kaže istoričar Nikola Giljen, autor knjige “Dve srpske sultanije: Olivera Lazarević (1373-1444) i Mara Branković (1418-1487) – Dve biografije kao prilog istoriji srpsko-osmanskih odnosa 1389-1487”.
Stojan Novaković (1893) je zapisao kako je Murat imao “naklonost i za sodomsku zabludu, te je držao, toga radi, na 25-30 dečaka”.
Mara, tako, nije poput Olivere mogla da učini mnogo toga za Srbiju, jer nije imala isti status na osmanskom dvoru kao njena starija rođaka.
Dugo je bila potpuno pasivna, sve do 1441. g. kada Murat izdaje naredbu da se oslepe njena braća Grgur i Stefan, koji su bili u osmanskom zatočeništvu.Mara, nažalost, nije uspela da ih spasi strašne sudbine. Naime, sultan Murat je želeo da izađe u susret njenoj molbi, međutim,
kazna je izvršena momentalno, pa je glasnik sa naredbom da se kazna ne izvrši, zakasnio.
Mara je, kao i njena baba – tetka Olivera ostala dosledna u svojoj hrišćenskoj veri i sa Muratom II nije imala dece.
Da li je i njoj, kao i Oliveri, urađen hirurški zahvat koji je trebalo da spreči trudnoću, ne zna se pouzdano.
To što se nije ostvarila kao majka, vratilo joj se, međutim, kroz veliko uvažavanje i poštovanje Muratovog naslednika, Mehmeda II Osvajača
Mara je bila i neka vrsta dadilje i učiteljice princu Mehmedu, jer je njeno obrazovanje bilo daleko veće nego obrazovanje njegove majke – robinje.
Zato ne čudi pisanje Karlovačkog rodoslova da Maru “car Mehmed ljubljaše i poštovaše kao rođenu majku.” Nakon Muratove smrti, 1451 godine,vratila se u Srbiju, gde je odbila bračnu ponudu poslednjeg vizantijskog cara, Konstantina XI Paleologa koji je bio udovac bez dece. Ona je odbila prosce rekavši da se zaklela da se više neće udavati.. Uživala je veliko poštovanje i imala je znatan uticaj na , Mehmeda II Osvajača, koji je ona koristila kako bi pomogla i zaštitila hrišćane u Osmanskom carstvu. Mehmed joj je dodelio nekoliko poseda, između ostalih i onaj u Ježevu (danas Dafni u Grčkoj, jugoistočno od Soluna odakle je neumorno delovala sve do svoje smrti 1487. godine.
Bila je veliki ktitor, ali se nije zamonašila. Boravila je čak i na Svetoj Gori, pored opšte poznate zabrane ženama da je posete,
gde je pomagala manastire Hilandar, Sveti Pavle i Vatoped.
Grgur, Đurađ, Jerina i Mara Branković na Esfigmenskoj povelji 1429. godine
Ekspres,wikipedija
