Quantcast

MАНОН ЛЕСКО опера Ђакома Пучинија

Lada

Elita
Moderator
Poruka
23.038

Манон Леско је представљена први пут у Театро Ређо у Торину, првог фебруара 1893, осам дана пре премијере Вердијевог Фалстафа у Скали. Оркестром је дириговао Алесандро Поме, док су у главним улогама наступили Чезира Ферани (Манон), Ђузепе Кремонини (Де Грије) и Акиле Моро (Леско). Потпуни тријумфални успех који је опера постигла код критике и публике уцртао је пут веома дугој Пучинијевој слави, и вероватно се није поновио, за живота композитора, више ни за једну од његових опера, бар кад је критика у питању. Међу критикама које су се појавиле сутрадан после премијере, подсетићемо се на ону коју је написао Ђузепе Депанис, који је у „Gazzetta piemontese“ говорио о „сјајном успеху ...одушевљењу...тријумфу“; и на критику Ђованија Поче, критичара „Corriere della sera“, коме није промакло сензибилно напредовање које је Пучини дотерао на пољу квалитета певања, још од Едгара. Са своје стране, Е. А. Берта је прорицао да се Пучини показује као, „један од најјачих, ако не и најјачи, писац опера међу младим Италијанима.“ Са друге стране, свесрдна вагнеровска оновременска критика, чије се торинско крило показивало у Италији несумњиво најефикаснијим, није могло а да јавно не укори неке сладуњаве „италијанске“ склоности Пучинијевог стила. У „Италијанској музичкој ревији“ која је изашла 1894, Ејбел Енгелфрид, је сумирајући претходну годину, и за Манон Леско употребио ове изразе: „Манама музичке инвенције одговарају мане инструментализације, уопште узевши толико уједначене и преко мере захтевне. Певање је готово стално праћено унисоно оркестром: ласкања се смењују без краја, и на такав начин да постају права мора за слушаоца, нарочито у другом и четвртом чину; за остатак оркестра се може рећи да служи, понављајући славну реченицу, као обична гитара.“ Од значајног интереса данас се може показати, иначе, мишљење Џорџа Бернарда Шоа после приказивања опере у лондонском Ковент Гардену, 14. маја 1894: „Чини ми се да је Пучини, више од било ког свог ривала, највероватнији наследник Вердија.“ У оквиру скорашње критике, подсетимо се Феделе Д’Амика: „Овде тема постаје нешто друго: љубавна тема схваћена као проклетство... Мими, Ћо-ћо-сан, Лиу, иду у рај; а и Флорија Тоска, неизоставно. Манон, међутим, иде директно у пакао, то место које је ситна буржоазија морала ускоро избрисати из својих премиса. Манон припада, наиме, тренутку који још није ситнобуржујски у европској савести: тренутку у коме су моралне вредности биле неизвесне, отворене, немирне, али још неотуђене и мистификоване у новим идеалима масе.“ Моско Камер, уосталом, бележи да Манон Леско може бити дефинисана као опера у којој је први пут Пучини пронашао сам себе као музичара [...]. То његово дело представљено је као најчистије, лишено оних намерних агресија у нашем сензибилитету којима смо изложени од Тоске па даље. Музика је веома младалачки озбиљна; у њој тиња мрачна ватра очајничке страсти, и на пола драме се разбуктава пламен који прождире... Не бринући о драмској или психолошкој префињености, Пучини ту расипа с младалачком великодушношћу такво богатство мелодијских идеја које се не могу наћи ни у једној његовој следећој опери.“ Клаудио Сартори, враћајући се на љубавну тему, понавља то исто што је Камер покренуо у вези са недостатком психолошке разноврсности, изјављујући да „љубав код Манон не постоји“, пошто је „Пучини искључио или заборавио период за кратку срећну љубав двоје младих: брзи дует при сусрету, у првом чину и онај други на крају другог чина су само одрази, обећања и ехо једне љубавне сцене која недостаје гледаоцу и недостаје ликовима да би их проценили, јасно оцртали, да би им дали важну суштину, разлог праве патње.“Сам Сартори, изјављујући да у Манон Леско „музичара интересује само и једино женски лик“, противречи мишљењу највише израженом у дотичној студији да жели више у Де Гријеу него у Манон правог главног јунака опере; он потом допушта да је „партитура Манон типични производ младости, то је резултат одушевљења. Лирски језик још није достигао срећни компромис Боема успостављајући сопствене законе. Зна да се још у вердијевском начину изражавања препусти често мелодрамском, личностима, све личности више воле да певају него да рецитују. Али су мелодије свеже, искрене, срчане, пуне полета; ретки су мелодијски обрти који се сами спуштају, што ће касније постати карактеристика Пучинијеве фразе. За сада се Пучини срећан препушта задовољству певања, још се не брине за стил и, ако се карактеристични акценти налазе код Манон, још нису одредишта, већ предзнаци будућег стила који ће изградити.“ Међу размишљањима о опери би требало напоменути Анђолу Бонисконти, која је између осталог приметила, претходно недовољно формулисано али не без истине, да је први чин „можда најбољи" у целој партитури. Затим Бонисконтијева додаје „да је Италији [...] био потребан један историјски лик који налази још своје прибежиште у мелодрами; пре него што су се могли видети и наћи резултати у окретању странице „генерације осамдесетих“ Пучини, исти онај из Манон Леско [...] се пак открива неизбежно у јавности као такав лик: са свим својим историјским веома важним недоумицама; са тим својим болним и стално присутним „осећањем да је вољен али не и схваћен“; са својим привидним скретањем, и својим упадљивим културним и техничким „осавремењивањем“: призматични уметник. И јединствен.
Алдо Никастро, Водич кроз оперу од Монтевердија до Хенцеа
Приредио Ђоакино Ланза Томази, Плави круг, Београд, 2008.
 

Ariodante

ravnogorka
Poruka
12.167
Operu volim.Do sada sve kod nas prikazane gledala sam.kao student i pocetnik na poslu sa trece galerije a kako je vreme odmicalo iz loza,u kojima se po meni akustika najbolje cula. Na srecu sada imamo prelepu salu u Zemunu gde uzivamo,kao u drugim zemljama.
Pa da, ali Madlenijanum retko daje opere.
S druge strane, balet i mjuzikli su cesti, ko voli.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.