Manekenstvo i moda kroz vekove mozaika

[Lada]

Susreli smo se sa prvim modnim revijama, danas nepoznatim licima i damama za koje nikada ne bismo rekli da su bile modeli. Ljudi su oduvek imali smisla za modu i stil, a veruje se da manekenstvo i modni dizajn postoje kao profesija od 19. veka. Takođe, veruje se da je prvi dizajner koji je imao svoj modni potpis i brend bio Čarls Frederik Vort (Charles Frederick Worth). Kako moda i manekenke ne mogu jedno bez drugog, danas ćemo vam pokazati kako su izgledale prve menekenke…Uporedo sa nastankom mode kao profesije, nastale su i menekenke. Tada nije bilo preterano važno koliko imaju godina, koji im je obim struka, kilaža ili da li imaju lepo lice. Elegancija i provokativni glamur nisu postojali u 19. veku.

Manekenke na fotografisanju 1875. godine
Prvi svetski rat je sasvim promenio modu i shvatanje mode. Gabrijela Šanel (Gabrielle Chanel) je otvorila prvi butik u gradiću Dovil, u severnoj Francuskoj. Posvetila je pažnju ukrašavanju žena i koristila je meke i tanke materijale i tkanine. Godine 1924. Žan Pato (Jean Patou) uveo je američke modele na parisku modnu scenu i zahtevao je da budu visoke i mršave.

Model na fotografisanju za modnu kuću Paquin 1917. godine
Prva poznata menekenka jeste Betina Graciani (Bettina Graziani). Period posle Prvog svetskog rata ogleda se u nastanku modne kuće Christian Dior i potpuno novog izgleda. Najpoznatije manekenke ovog doba bile su Betina, Dorijan Li (Dorian Leigh), Dovima (Dovima) i Suzi Parker (Suzy Parker).

Betinu je fotografisao Henri Klark za kolekciju jesen i zima brenda Lanvin 1951. godine

Dorijan Li je fotografisao Henri Klark za kolekciju proleće i leto brenda Jacques Heim 1955. godine
Tokom posleratnog perioda, visoka moda je postajala sve popularnija, ali je ujedno nastao i novi pravac “prêt-à-porter”.

Stilista Rafael vrši izmene kostima iz kolekcije za proleće i leto 1951. godine
Tokom pedesetih i šezdesetih godina modna scena se u potpunosti promenila. Naglasak se stavlja na luksuzan i glamurozan izgled. Novi fotografi Helmut Njuton (Helmut Newton) iGaj Bordin (Guy Bourdin) ističu seksepilnost žena i tokom fotografisanja im daju raznolike uloge – od porcelanske lutke do fatalne žene.

Ekscentrično i neobično upakovana lutka… Model Nikol Majer u leto 1978. godine
Vremenom se seksepilnost i nago telo sve više traže. Najpoznatije manekenke devedesetih godina bile su Stefani Sejmor (Stephanie Seymour), Sindi Kraford (Cindy Crawford) iKejt Mos (Kate Moss).

Kejt Mos fotografisala je Korin Dej 1990. godine
Od 2000. godine manekenke su popularizovane više nego ikada… Naslovne stranice,bilbordi i televizijske emisije sve više su okrenute modelima i njihovom zanimanju. Supermodeli moraju da imaju savršeno lice, liniju, držanje, ponašanje i stav… Ali i sve manje odeće…

Kristen je fotografisao Majls Albridž 2009. godine
Izvor fotografija: vogue.fr

Jelisaveta Popov

 

[Lada]

Kroz istoriju mode

• Od davnina pa sve do dana današnjeg, a i u dalekoj budoćnosti oblačenje je jedan od najbitnijih aspekata fizičkog izgleda. Ogromnu pažnju pridajemo tome kako izgledamo, šta nosimo i da li je to što nosimo moderno i u trendu.
• Slobodno možemo reci da je ova tema atraktivnija kod ženske populacije, ali ni muška populacija ne zaostaje mnogo. Možda će čak neko reci da ipak muškoj populaciji ova tema prisnija što nimalo nije začudjujuće.
• Svaki period ima svoju neku modu koja je lepa na svoj način. Svaki taj period je obeležen nečim lepim, interesantnim i posebnim na svoj način.
• Danas mi nemamo šta mnogo toga više da izmislimo jer nam je tržište preplavljeno, ali sa zadovoljstvom vraćamo zaboravljene komade sa malim izmenama, koji opet dobijaju novi sjaj i raskoš.
• Moda prošlog veka je čarobna. Toliko elegancije, posvećenosti izgledu, ženstvenosti. Jednostavno, žene su mnogo vise posvećivale pažnju svom izgledu, da sve bude na svom mestu. Jednostavno rečeno vise je bio dominantniji taj damski stil koji je obelezio taj period.
• Danas je posvećenost izgledu takodje velika, ali na neki drugačiji način. Moje neko vidjenje je da više pridajemo paznju tome da li je odeća koju nosimo markirana, skupa i u trendu. Po meni je to velika greska jer moda je prolazna, a stil vecan. Vise o stilu biće reči u sledećem postu.

 

[Lada]

Zanimljiva istorija mode

Jeste li znali da je kratka kosa nekada bila obeležje neverne žene, a na bradu je trebalo plaćati porez?
Moda je od davnina oduševljavala ljude, prikupljala zaljubljenike i žrtve, sve više širila svoj uticaj. Međutim, iza metara materijala raznih tekstura i boja zagubile su se neke istorijske činjenice malo poznate javnosti, a evo nekih koje smo pronašli:
Manžetne1
Napoleon Bonaparta je pozvao svog ličnog krojača i naredio mu da vojnicima zašije dugmad na rukave kako ne bi stalno brisali noseve njima.
Dečija moda
Iako je trenutno važna skoro kao muška i ženska, u modni svet je ušla pre 200 godina. Do tada su deca morala da nose manje kopije odeće za odrasle.
Kad su se pojavile manekenke?
Manekenstvo je danas jedan od najplaćenijih poslova. Do 19. veka i prvog pojavljivanja živih modela u modnom izražavanju, dizajneri su svoje kreacije morali da prikazuju na lutkama. Tako je sve bilo jeftinije, ali i manje zabavno.
Porez na bradu
U vreme Petra Velikog u Rusiji su muškarci morali da briju brade kako bi više ličili na Evropljane, a u suprotnom bi plaćali porez.
Gde i kako su nastale tange?
Nastale su u Njujorku i to tako što je gradonačelnik Fijorelo la Gvardia bio šokiran kada je shvatio da plesačice u predstavi nemaju donje rublje, pa je naredio da se sašiju male gaćice kako bi im sakrile golotinju.
Trudnoća kao moda
Žene su nekada volele da izgledaju kao da su u drugom stanju, ali situacija se danas potpuno preokrenula. One su čak nosile jastuke ispod odeće da imitirale trudnoću.
Obrve
Mona Liza je dokaz da je moda nekada diktirala da se obrve ne nose. Jedno vreme su se nosile izuzetno tanke, pa guste, a sada je hit prirodan izgled.
Nakit
Iako trenutno krasi većinom žene, muškarci su bili ti koji su pre puno godina počeli da nose nakit kao statusni simbol.

Kratka kosa
Danas je ovo često i rado nošena frizura, ali pre je to bio znak neverne žene. Ako bi supruga bila uhvaćena u neveri, ošišali bi je kao obeležje sramotnog postupka.
Koliko god moda i stil danas izgledaju bizarno, još je bizarnije poreklo svih elemenata koji ih sačinjavaju.

 

[Lada]

Moda (od latinske reči modus – način) je naziv za nove i prolazno prihvaćene oblike života.

Termin se obično primenjuje na odevanje,frizuru,pokućstvo,nakit, pravila javnog ponašanja, načine zabavljanja, ali i na tendencije i kriterijume koji vladaju u književnosti,likovnim umetnostima itd. U novije vreme ulogu “modnih diktatora” sve više preuzimaju uticajni ljudi s filma i iz sveta sporta. Važan deo promovisanja mode je objavljivanje članaka i priloga o modi u medijima, poput časopisa,novina,na televiziji,modnim internetskim stranicama i slično.

Na početku 20.veka u modnim časopisima počele su se pojavljivati fotografije modela, moda je postajala sve važnija. Širom razvijenog sveta takvi časopisi bili su vrlo traženi te su imali velik uticaj na poimanje mode. Američki časopis “Vogue” osnovan je 1892. Ima najdužu tradiciju od modnih časopisa. Pojavom fotografija u boji, modni časopisi postali su još popularniji i uticajniji. Televizijske emisije o modi javljaju se od 1960.-ih godina. U 1990.-im pojavljuju se i specijalizovani tv-kanali samo za modu. Razvojem interneta pojavile su se i internetske stranice posvećene modi. Ali i u današnje vrijeme, najveći uticaj imaju modni časopisi.

U razvijenim zapadnim državama dolazi do stalnog menjanja mode, što se posebno odnosi na žensku modu. To se nije događalo u antičkoj Grčkoj i u antičkom Rimu ,ni u drugim velikim civilizacijama sveta sve do posljednjih decenija. Na prostorima Irana,Turske,Japana,Kine i mnogih drugih uglavnom istočnih država nosi se ista moda kao i decenijama i vekovima pre toga. Moda je na Zapadu u usporedbi s njima, vrlo promenjiva. To diktira modna industrija radi što veće zarade.U prošlosti, promene u modi često su se dogodile u vreme gospodarskih i društvenih promena (kao u antičkom Rimu ili turskim osvajanjima), ali nakon toga sledilo je dugo razdoblje bez velikih promena.


Marija Antoaneta je bila pobornica mode

 

[FataMorgen]

 

[Lada]

Istorija pantalona


Najpopularniji odevni predmet izmislili su Gali, rimski vojnici su ga raširili po
svetu, a farmerke su popularizovali mornari. Prve žene u pantalonama
bile su škotske rudarke.
Jedan od najzastupljenijih odevnih predmeta današnjice sigurno su pantalone koje su postale deo odevanja i muške i ženske mode. Ali, malo ko zna odakle su zapravo pantalone potekle. Službena verzija govori da su ih
izmislili drevni Gali, koji su živeli na području današnje Francuske.

Nakon što su Rimljani došli da pokore ova galska plemena, otkrili su da oni
imaju jednu veliku prednost koja ih čuva od oštrih zima, a to su upravo
pantalone. Tako su i rimski vojnici preuzeli ovaj odevni predmet
izrađen od kože i kasnije ga raširili po svetu. Ali, nisu se pantalone
odmah „primile" u modnom svetu.

Otvorene spreda i otpozad .
Naime, kroz ceo srednji vek odeća se još uvek drapirala oko tela baš onako
kako se to radilo u doba Rimskog carstva. Ali, ispod raskošnih haljina
nosile su se čarape koje su išle skroz do bedara i pričvršćivale se za
jaknu ili kaput. Tek negde u razdoblju gotike pantalone su postale
jedinstven odevni predmet. Ovo zapravo objašnjava i zašto su pantalone
reč koja je uvek u množini.Pantalone su prvobitno bile otvorene
spreda i otpozadi i kako se s modom jakna skraćivala, tako je i trebalo
izmisliti novi odevni predmet koji bi popravio ovaj nedostatak. U tu
svrhu izmišljen je nakurnjak, koji je kroz ceo 15. i 16. vek postao
jedan od zanimljivijih odevnih predmeta u istoriji odevanja. Krajem 16.
veka i nakurnjak postaje deo pantalona, pa one od tada poprimaju svoj
više-manje konačan oblik.U razdoblju baroka pantalone su postale
kraće, krojene do ispod kolena i u takvom obliku ostale su sve do 19.
veka, kada su izmišljene one dugih nogavica, kakve u potpunosti
poznajemo danas.Pantalone se nisu samo zadržale na zapadu, već su se proširile širom sveta, i to zahvaljujući mornarima.Naime,moreplovci su nosili široke pantalone, koje su kasnije postale deo
odevanja u kulturama koje su susretali, ali oni su doprineli širenju
još jednog odevnog predmeta koji je obeležio savremeno doba - farmerki.
Kako je tekstil bio izuzetno skup, mornari su šili pantalone od denima,
vrste tkanine od koje su se proizvodila jedra, i ubrzo se pokazalo da
je taj materijal izuzetno otporan na habanje.Tako je sasvim
logično bilo da teksas postane glavni tekstil za izradu radničke odeće.
Inače, sama reč denim dolazi od francuskog imena za teksas „serž" koja
se proizvodila u gradu Nimu, pa je tako i puno ime te tkanine bilo
„serž de Nim" i usled fonetičkog skraćivanja došlo se do reči denim.

Džins - đenovska plava Farmerke su se, takođe, proizvodile u vreme renesanse u Italiji u Đenovi i
postale su popularne u kasnom 19. veku. Kako su bile obojene plavom
bojom, koja je bila poznata kao „blue de Genes" (đenovska plava), tako
se opet fonetički to pretvorilo u „džins".Prve žene koje su
nosile pantalone bile su rudarke iz Škotske iz sredine 19. veka, koje
su nošenjem pantalona sablažnjavale javnost.Ubrzo su žene širom
sveta počele da nose farmerke pri radu po kući i tako su ušle u modu.
Vrhunac je nastao šezdesetih godina kada je Andre Kuršes u svoju
Pantalone su izmislili azijski konjanici kako bi lakše uzjahali. U Rim su dospele
u prvom veku, a sve do 20. bile su zabranjene ženama! Jovanka Orleanka
kažnjena je zato što se oglušila o to pravilo.

Žaklina Onazis je šezdesetih godina prošlog veka zamoljena da ode iz jednog
njujorškog restorana na čijim je vratima stajao natpis: "ne primamao
žene u pantalonama".

kolekciju uvrstio pantalone i farmerke i od tada je sasvim prihvatljivo
i da žene nose taj odevni predmet, za koji se dugo smatralo da je
isključivo namenjen muškarcima.

 

[Lada]

Poreklo kravate vezuje se za hrvatsku konjicu čiji su pripadnici
tokom Tridesetogodišnjeg rata (1618-1648) vezivali maramu oko vrata.
Džins se pojavio u Evropi krajem srednjeg veka, a tek je u 19.
postao prepoznatljiv kao odeća lučkih radnika. Bavarski emigrant Levi
Štraus počeo je 1873. godine u Americi sa industrijskom proizvodnjom
ove tkanine.
Bikini je dizajnirao Žak Hjam 1946. Nazvao ga je "atom" ali je
njegov model ostao nezapažen. Uspeh je nešto kasnije postigao Luis Rid
sa bikinijem koji je dobio ime po atolskom ostrvu na kojem je
eksplodirala atomsak bomba.
Podvezice su se pojavile još u 13. veku i to kao deo muške garderobe.
Čarape su nosili drevni Rimljani. Bile su od grubog materijala.
Pamučne su se pojavile krajem 18. veka, a od 1938. prave se i od
najlona, materijala koji je patentirao Dipon.

Tokom Drugog svetskog rata mnoge žene su crtale liniju na listovima
kako bi izgledalo kao da nose ‘najlonke’, piše "Politikin Zabavanik".
Ovaj trik postao je nepotreban nakon 1955. kada su počele da se
proizvode najlonke bez šava.
Grudnjak su nosile Rimljanke kako bi učvrstile grudi. One su to
zvale strophium, a reč je o marami koja se obmotavala oko prsa. Moderni
grudnjak pojavio se tek u 20. veku.
Kaiš su nosile egipatske plesačice, ali samo to na potpuno golom
telu. U srednjem veku postao je statusni simbol, zabranjen ženama
sumnjivog morala.
Maramica je kod starih Grka bila veličine peškirića za ruke.
Rimljani su koristili dve: jednu za brisanje znoja, a drugu za brisanje
usta. U renesansi je bila znak prefinjenosti.
Tange, ili komad sukna oko bedara nosili su drevni Egipćani, kao i neki primitivni narodi. Danas ih nose mnogi, i mladi i stari
Slaganje boja aktuelno je oduvek. Crno za sahranu, belo za
venčanje, plavo za dečake, roze za devojčice. Boje su se oduvek
koristile kako bi se naznačile društvene, psihološke i polne razlike.

 

[Lada]

Да ли сте се икад запитали какав доњи веш је носио средњовековни човек? Шта су средњовековне даме носиле испод тешких и богато украшених хаљина? Да ли су уопште било шта носиле? Како су жене решавале неке типично женске проблеме, које свака жена има сваких 28 дана? Археолошка открића до којих се дошло 2008. године при реконструкцији аустријског замка Ленгберг у источном Тиролу као и анализа Беатрикс Нуц, истраживача Археолошког института Универзитета у Инсбруку бацају сасвим нову светлост на досадашња сазнања о хигијени, интимној женској одећи и њеној друштвеној прихватљивости у средњем веку…
Брусхалтер из 15. века нађен у замку у Ленгбергу. Сличност са брусхалтером из педесетих година 20. века (на малој слици) је изненађујућа.

До скора се сматрало да су жене на Западу у средњем веку одмах до тела обично носиле само ланену или свилену кошуљу преко које би облачиле хаљину. Без доњег веша у данашњем смислу речи — гаћица и брусхалтера, за које се сматрало да нису постали део женске одеће све до барем 18. века.

Сам брусхалтер у данашњем смислу речи, настао је тек у 18. или 19. веку — мишљења стручњака су још увек подељена. Међу многим именима којима се приписује овај проналазак, помињу се француска кројачица корсета, Ермини Кадол, која је живела крајем 18. века, као и Мери Фелпс Џејкоб, која је 1914. године патентирала свој проналазак у САД. У изворима се само успутно помињу врећице за груди или хаљине са врећицама за груди. Анри де Мондевил, хирург француских краљева из династије Капета, Филипа IV Лепог и Луја X Кавгаџије, у свом делу Cyrurgia насталом између 1312. и 1320, писао је како неке жене носе хаљине са ушивеним врећицама у које смештају своје груди и које потом чврсто везују за тело дугим тракама. Конрад Штоле, немачки хроничар из 15. века, сматрао је овај део женске одеће непристојним управо из супротног разлога — сматрао је да их неке жене користе како би истакле своје женске атрибуте, док је непознати немачки песник сатиричар из 15. века писао о двострукој улози овог одевног предмета: док су их неке жене користиле како би истакле груди и навеле мушкарце да их гледају, друге су, пак, користиле врећице како би сакриле превелике груди, и избегле да се о њима прича по граду.

С друге стране, на средњовековним сликама, дрворезима и илустрацијама књига, приказиван је само мушкарац како носи мало парче платна које му покрива интимне делове и које је причвршћено тракама на куковима. Сваки приказ жене с овим делом одеће, био је приказ нечега што се сматра друштвено неприхваћеним — гаће су биле одраз мушкости и жене које би их носиле биле су или жене које су покушале да узурпирају неприкосновено право мушкарца као главе породице или жене лаког морала, као што је нпр. приказана Семирамида на илустрацији немачког превода Бокачових Славних жена из 1474. године испод које пише како је Семирамида била жена за коју се веровало да се подала многим мушкарцима, међу којима је био и њен сопствени син.

Међутим, иако се се до 18. века сматрало недоличним за жене да носе гаће, то свакако није значило да их оне нису носиле. Два превода Библије, немачки из 1609/10. и енглески превод краља Џејмса из 1611. године у Књизи пророка Исаије помињу менструалне крпе (Исаија, 30:22. и 64:6). Беатрикс Нуц се с правом пита како су те крпе стајале на свом месту, и закључује да су морале бити нечим причвршћене, а то би могао бити само неки одевни предмет у облику гаћа.

Италијанске жене су их носиле у 16. веку, као и Марија Медичи, француска краљица и супруга Анрија IV. Иако Пјетро Бертели у свом делу Ношње различитих народа из 1594. приказује само куртизане с овим одевним предметом, Енглез Фајнс Морисон, који је путовао кроз Европу између 1591. и 1595, записао је да су у Италији младе градске девојке, а нарочито угледне жене, испод хаљине носиле свилене или ланене дугачке гаће. Исто је записао и о госпођама у Холандији. Такође постоје докази да је и енглеска краљица Елизабета I имала барем шест пари дуплих ланених дугих гаћа од најфинијег холандског платна.

Године 2008. приликом реконструкције аустријског замка Ленгберг под вођством Харалда Штадлера из Археолошког института Универзитета у Инсбруку, у јужном крилу на другом спрату нађено је 2.700 комада одеће. Поред кошуља и других уобичајених одевних предмета, четири комада личе на брусхалтере. Два личе на кошуље са врећицама, док један личи на оно што су средњовековни извори називали врећицама — имају две широке траке које иду преко рамена, две корпе (од којих је остала само по једна на сваком од њих) и траку која се везивала на леђима. Украшени су чипком у доњем делу испод корпи који је покривао грудни кош. Четврти брусхалтер је веома сличан широком брусхалтеру који се носио педесетих година 20. века. Корпе су сашивене од два укројена комада лана, са две уске хоризонталне траке које су ишле преко рамена и са широком траком која је ишла око грудног коша са рупицама кроз које је провучена трака са обе стране и која је служила да се брусхалтер боље причврсти. Два брусхалтера су путем датовања уз помоћ методе угљеника-14 датовани у крај 14. и почетак 15. века.

Ланене гаће из замка Ленгберг личе на оне које су мушкарци почели да носе у 15. веку и које су биле из једног дела и који су покривали само интимне делове, за разлику од оних које су носили до тада и које су имале одвојене дуге ногавице. Ленгбершке гаће, кад се рашире, имају облик пешчаног сата чији су се крајеви везивали на куковима уз помоћ трака. Биле су три пута закрпљене комадима ланеног платна, нашивених један преко другог. С обзиром да неодољиво подсећају на данашње женске слип гаћице, истраживач Беатрикс Нуц се пита да ли су их користили мушкарци или жене?

 

[Lada]

Најстарија ципела на свету

Да ли сте знали да најстарија ципела на свету има 1000 година више од велике пирамиде у Гизи, и да је 400 година старија од Стоунхенџа у Великој Британији? Да, најстарија ципела на свету има равно 5.500 година и чекала је све до 2010. године да буде пронађена у једној пећини у Јерменији.

Најстарија ципела на свету, има око 5.500 година. Пронађена је 2008. године у једној пећини у Јерменији.


Године 2008. у једној енеолитској пећини у Јерменији, научници су наишли на веома стару ципелу која се састојала од једног јединог комада коже и била је напуњена сувом травом. Две године касније, 9. јуна 2010, објављени су први резултати научних испитивања којима је ова ципела подвргнута и одмах су изазвали велико узбуђење у научним круговима.

Наиме, након испитивања уз помоћ методе угљеника-14, утврђено је да и кожни комад и сува трава датирају негде између 3627. и 3327. године пре нове ере. Ципела је изузетно очувана иако се не зна зашто је била напуњена травом. Научници спекулишу да је трава могла бити употребљена како би се очувао облик ципеле, мада није искључено ни да је додата како би утоплила стопало власника ципеле.

Ципела је дугачка 24,5 центиметара, и између 7,6 и 10 центиметара широка, што би отприлике одговарало данашњем броју 37, и обликована је према власниковој нози, нарочито око пете и палца, делова стопала на које се врши највећи притисак при ходу. Једини комад коже био је причвршћен за ногу уз помоћ једне дугачке кожнате пертле која се провлачила кроз 15 пари рупа на предњој страни ципеле. Не зна се да ли је њен власник био мушкарац или жена, иако је врло могуће да је та величина могла одговарати и мушкарцу бронзаног доба. Ово откриће је веома значајно јер представља доказ о томе да је и праисторијски човек користио обућу. Друга открића еолитске обуће која такође потиче из четвртог миленијума пре нове ере откривене у италијанским и швајцарским Алпима, као и сандала у јужном Израелу такође сведоче о постојању различитих типова обуће у четвртом миленијуму.

Пећина у којој је нађена најстарија ципела на свету налази се у Вајотс Дзору, јерменској провинцији смештеној на јерменско-иранско-нахчиванско-турској четворомеђи. Захваљујући изузетно сувом и хладном времену, у овој пећини су, поред ове ципеле, нађени и читави контејнери са изузетно добро очуваним зрном пшенице и јечма, као и кајсија и других јестивих биљака. Изузетно доброј очуваности свих предмета нађених у овој пећини допринео је и дебели слој овчјег измета којим је био покривен под пећине и који је запечатио све отворе у пећини. Научници су испрва проценили да је ципела стара највише 600-700 година, имајући у виду њену изузетну очуваност. Тек након проба угљеником извршених у лабораторијама у Оксфорду и Калифорнији, схватили су да заправо имају обућу која је била неколико стотина година старија од до тада најстарије ципеле на свету, ципеле Снежног човека која датира између 3365. и 3118. године пре нове ере.

 

[Lada]

Мустре бечке на београдској калдрми

Дугим сукњама са шлепом чистиле су прашину са улице, бориле се са кошавом која им скида шешире и ломи сунцобране, са мужевима и очевима који их грде због расипности, али београдске даме из 19. века нису одустајале од свог сна - упорно су се облачиле по „европејској” моди!


око друге половине 19. века у Београду су се сударали животи старе паланке и новог модерног града. С једне стране стајале су чаршије са занатским дућанима, махале с уским сокацима, куће с баштама и пијаце, а с друге почеци индустрије, вишеспратне зграде, широки булевари, модерне продавнице... Два света често су могла да се виде и у истој улици, где су се наспрам „господских” зграда од цигле налазиле климаве уџерице од набоја. Богата грађанска класа, која је желела да источњаци утицај преко ноћи замени за европски, упоредо са градњом, мењала је и намештај, храну, обичаје, забаву, одећу, моду...
Нису се обазирали на опомене неких угледних особа да се не треба слепо поводити за „швабуријом и немачкарима”, већ да треба чувати српско наслеђе. Појединци који нису желели да их прогласе за „мустре бечке”, како се подругљиво говорило, али ни да заостају у друштву, налазили су средње решење. На улици су носили „европејску” одећу, у кући народну; једну собу опремали су увозним намештајем, огледалима и сервисима, а у другој остављали миндерлук – дугачак отоман са јастуцима, софру – низак округао сто за којим се једе и ћилиме.

Средином 19. века само мањина Београђана, коју су чинили имућни људи, чиновници и школска омладина, носила је европску одећу. За узоре су узимали странце који су долазили у град, Србе „из прека” и Србе који су се школовали у иностранству. Остали људи облачили су грађански костим, који је додуше потекао од раскошне турске одеће, али је због измена и слободног уклапања боја и материјала, прихваћен као домаћи. Од материјала најрадије су користили свилу, чоју и баршун, а од боја трулу вишњу, циглу, „дункл зелену”, крем, какао, „жандарско плаву”. Мушкарци су уз чакшире потурлије (горе широке, доле уске уз ногу) носили кошуље, прслуке, капуте украшене терзијским везом и гајтанима, на глави фес са кићанком, а жене фистан – дугу хаљину, либаде – жакет уз тело, плетене чарапе, папуче, на глави тепелук – плитку капу украшену златним или сребрним везом и нискама бисера или дуката.
До праћења моде највише се држало у дворским круговима, у породицама министара, официра, правника, новинара, лекара, као и добростојећих гостионичара, фотографа и апотекара. Међу женама прва је Анка Обреновић, господар Јевремова кћи, са одушевљењем прихватила бечку и париску моду и стекла надимак „Анка помодарка”, а затим су је следиле остале суграђанке. Све редом почеле су да говоре како либаде везене златом скупо коштају и да због уштеде треба прећи на европску одећу. Њихови изговори победили су тврдње да српски костим дуго траје, да не подлеже честим променама и да у себи чува злато, као део породичног мираза.
Највећи помодари одлазили су у Беч, Пешту и Париз да купе најновије моделе, док су се други снабдевали у Београду, у трговинама или код кројача који су шили према страним журналима. У Кнез Михаиловој улици до 1869. године већ су постајале најлепше пословно стамбене зграде и у њима модерне продавнице: „Код Паризлије”, „Каваљер моде”, „Код париског шика”, „Лувр”... Ту су се налазиле добре и скупе ствари, а што се ишло даље од центра постојала је већа могућност да се пазари лошија, „бофл” роба. Одећа је могла да се изнајми, рецимо у Васиној улици „Код две лепе девојке”. Досетљивији су бродом одлазили у Земун или Панчево, где су лепе ствари куповали знатно повољније.

Дечаци попут принца

Центар града уједно је постао и позорница, на коју је излазио сав свет који је желео да некога види и да буде виђен. Мушкарци су се окупљали у кафанама, где су могли да сазнају новости и разговарају о дневним догађајима, уметности, политици, науци... За разлику од њих жене су се држале дома и комшилука, једино су понекад одлазиле на посела. Чак и тада гледале су да се не врате „доцкан”, јер се сматрало да после пет сати поподне улицом ходају „само бећаруше, никако озбиљне жене”.
Ово мишљење мењало се полако али сигурно, што се видело и по увођењу првог отвореног шеталишта, које се налазило у садашњој Улици кнеза Милоша. Тај корзо доживљавао је процват од 1880–1890. године, у доба краљице Наталије, која се иначе веома занимала за моду и носила свилу, чипку, накит, брилијанте. На променаду се долазило од четири до шест по подне: упарађене особе су шетале, једне другима одмеравале одећу, критиковале, оговарале...
Општој живости понекад је доприносило и свирање музичара, такозване банде. Још веће такмичење, али у вечерњим тоалетама и накиту, наступало је на сјајним дворским баловима, па се у штампи 1882. године појавио фељтон „Деморализација – претерана мода и раскош стварају пропаст”.
А како су изгледали модерни Београђани? Мушкарци су носили тамнија одела, беле кошуље, прслуке, рукавице, штап, филцане шешире, у свечаним приликама цилиндре. Ако је неко ишао гологлав улицом, сматрало се да је крајње непристојан, чак и луд! Даме су након кринолина, званих „жичани кавези”, прихватиле хаљине са турниром, подупирачем који се носио на „месту где леђа губе своје пристојно име”. Нису се обазирале на подсмешљиве коментаре и карикатуре у новинама, које су их приказивале као кентауре, патке и ћурке. Радовале су се материјалима као што су кашмир, мохер, сомот, сатен, свила, а посебно каро и пругастим шарама.
Када је турнир изашао из моде сукње су постале уске као рукавице, па се дешавало да жене везују ноге тракама или ланцима, како би се у њих увукле. Спас су донеле звонасте „глокн” сукње, које су се носиле са жипонима од тафта и које су због шушкања при ходу добиле назив „фру-фру”. Међутим, пошто се појавио захтев за струком „као у осе”, тело је морало да се сапиње мидером. Тај стезник правио се чак и у дечијој величини, јер су мајке облачиле кћерке као своје умањене копије. Дечаци су у модирању боље пролазили: носили су морнарско „матроско” одело, по узору на петогодишњег принца од Велса, будућег Едварда VII, који је тако одевен путовао краљевском јахтом у Ирску.

Мода опасна по живот

Крајем 19. века жене су освојиле веће слободе у друштву, па су у живот уводиле дане примања, журеве, излете у Топчидер и бање, „балове у слободи” („кермесе”), одласке у отмене кафане... Омиљени су постали и изласци у позориште, на гала вечерње забаве, пријеме, маскенбале (а од 1906. године и на редовне биоскопске представе ). За све прилике требало је обезбедити гардеробу, јер се према њој одређивао и углед у друштву. У освит новог доба шеталиште се преселило у Кнез Михаилову улицу, као и на Велики Калемегдан, где су даме закупљивале столице и у хладовини дрвећа чашћавале се ванилицама, пуслицама, хладним шербетом и сладоледом.



Док су једна другој загледале одећу израђену по „најновијим фазонима”, чудиле су се зашто краљица Драга жели да врати „народни дух” у моду и наручује хаљине по узору на средњевековне властелинке? У исто време на Малом Калемегдану одржавао се сличан провод, обогаћен вашарском атмосфером, где је уживао „мали свет” – шегрти, калфе, служавке, вешерке, тотице... И они су се, границама својих могућности, „давали на моду”: одећу су шили, плели, изнајмљивали, куповали као половну или шверцовану. Српски грађански костим преселио се у унутрашњост, нарочито код жена варошких занатлија и бакалина, али и код сељанки које су га чувале за празнике, венчања и сахране.
Крајем 19. и почетком 20. века у првим домаћим модним часописима („Домаћица”, „Српкиња”, „Женски свет”) излазили су „савети за укусно одевање женскиња”. Уз поруке „носи шта ти личи”, хваљена је „здрава одећа” која треба да омогући слободу покрета. Као пример практичности и скромности истицане су и сукња панталоне и пумпарице, које су одважније даме носиле још деведесетих година за вожњу бицикла. С друге стране нападане су високе потпетице, тесне ципеле и сукње: „Тако јадно створење нити може дуже да иде, нити да се уз брег пење, нити да трчи, нити да што понесе”.
На удару критике нашли су се и шешири са иглама, због „опасности за јавну безбедност”, а посебно стезници, за које се тврдило да повређују унутрашње органе и скелет, и да су погубни за здравље и материнство. Уз осуду што мода „води жене за брњицу”, мучи их и претвара „каткад у торањ, каткад у буре, кишобран или звоно”, постављало се питање: „Када ће жена престати да буде лутка овог или оног типа, и постати човек?”

 

[Lada]

Постало је јасно да нова улога жене, садржана у послу, забави, добротворним друштвима, шетњама и спорту, захтева и ново одевање. Одбачени су модели са пуно материјала, турнир, корсет, високе потпетице и зашиљене ципеле, све што може да одговара само у доколици. Године 1906. чувени креатор Пол Поаре освојио је жене „харемском” модом, која је подразумевала сукње скраћене до чланка, тунике, турбан, шалваре, обнажен врат и подлактице. Женска одећа почела је да се угледа и на мушку, па су уз тамније боје, додати прслуци, капути, жакети, капе и наравно – панталоне, које су спајане са лепршавим кошуљама.
Иначе, женама је до Првог светског рата ношење панталона забрањивано, осим за вожњу бицикла и скијање. Због страха да ће даме стећи мушкобањаст и непривлачан изглед, у моду су ушли велики шешири и уске, заводљиве сукње. У тексту из „Малог журнала” од 18. априла 1912. године тврди се да је једној лекарки на терену, због такве одеће, требало пуних осамнаест минута да се из приземља зграде попне на други спрат до стана пацијенткиње!
Са прихватањем једноставних кројева костима и блуза, који су пратили линију тела, женама је постало лакше. Додуше, слушале су нападе због скраћених сукњи и новог изреза на одећи, у облику латиничног слова В, за које се тврдило да су неморални. Пошто су више пажње поклањало обући, код обућара су наручивани модели „разних сорти” – на шнир, дугме или федер. (Посебно се водило рачуна о балским ципелама, прављеним од атласа) И мушка мода уводила је опуштеније одевање, али то се није примећивало на старијим људима, који нису желели да се одрекну гамашни (укројених комада тканине који су се носили преко ципела), марамице у џепу сакоа, игле у кравати, џепног сата са ланцем...
Док је имућнија господа стављала манжетне од платна, које су носили на одржавање у „пуцераје”, сиромашнији су користили оне од каучука и прали их код куће.

Папир уместо руменка

Међутим, крајем 19. века многе занатлије нашле су се у незавидном положају, јер их је угрожавала фабрички произведена роба, која се у великом броју увозила из Аустроугарске. У знак протеста кројачи и обућари из деведесетих година договорили су се да не примају на поправку ништа што није направљено у Србији. Нису знали да ће им конкуренција постати и прве домаће фабрике, као што су фабрика обуће „Рефлекс”, фабрика капа „Код два близнака” и друге. Пошто су морали да се боре да привуку нове и задрже старе муштерије, више пажње поклањали су усавршавању у „великом свету” и новинским рекламама.
Осим што су оглашавали своје умеће, истицали су да уз врло ниске цене раде по бечком, париском и енглеском укусу. Као последњи модни новитет рекламирали су и фине „американске” моделе. Даме су знале да ће их све то скупо коштати, али су због свог удешавања празниле новчанике. Многе су се правдале како то чине „баш и само због мужа”!
По бело рубље одлазило су код шваља, по шешире код модискиња „машамода”, по бунде и муфове код ћурчија... Није смела да се заборави ни пратећа опрема: накит, сунцобрани и кишобрани „амрели”, рукавице за дневне и вечерње изласке, чарапе „штрумфле”, украси од вештачког цвећа... Новац је одлазио и на парфеме, разне помаде, шминку... У недостатку руменила користио се и црвени флис-папир, који се наквашен трљао на јагодице. Каћиперке су некада због претераног трошка западале у дугове, али нису желеле да се одрекну снова да изгледају „као из кутије”.

Неумивена кићанка

Међутим, нису сви женски часописи писали о пожељној скромности, умерености и штедљивости у одевању. Рецимо, у једним новинама се уз илустрацију препоручивала „летња пикетска хаљина са мачкицом од крзна и шешир са петловим перјем”. Енглеска краљица Александра устала је против те моде: одбила је да свој шешир украси перјем, како би навела остале жене да се угледају на њу, ради спасавања живота јадних птица. Али, Београђанке нико није могао да одговори од разметљиве и упадљиве гардеробе.
Богатије даме носиле су хаљине које коштају колико три чиновничке или официрске плате, супруге малих бакалина свилу, крзно и бисере, док су сиромашније давале и последњи маријаш, само да не би заостајале за њима. У тој модној трци дешавале су се и грешке: вечерње тоалете облачиле су се током дана, делови одеће уклапали на неодговарајући начин или неприлично фигури особе која их носи.
Али, док су се „белосветски” новитети лако прихватали, средина се тешко ослобађала лошег наслеђа. По Београду су се и даље могле видети страћаре, истрошена калдрма, слабо „жмираво” ноћно осветљење, недостатак чистоће...
Песникиња Милица Стојадиновић Српкиња још је 1853. године са чуђењем запажала како луксузирање и „отров западне цивилизације” освајају њене земљаке, а због несклада са целокупном сликом средине, ту појаву описала је речима: „Као кад би се кићанка неумивена набедила”.
Помама за модирањем током времена само је јачала, а Београд и Београђани постали су узор читавој „сељачкој и свињарској” Србији. Како су ново европско рухо помешали са траговима источњачког утицаја, стекли су јединствену и неодољиву привлачност, коју и данас поседују!

 

[Lada]

Počeci mode: House of Worth

Moda, sagledana kroz vreme i život predstavlja onaj pikantan i neophodan segment lepog samog po sebi. Ona nam ujedno i omogućava da ono večno i nemerljivo u lepoti koje se uvek ponavlja i misteriozno provlači kroz naše prste i čula, uistinu proživimo. Kao jedna, na neki način suptilna društvena pojava, pomaže nam da definišemo, donekle, lepo u sebi, tj. kroz nju pronalazimo jedan od načina da izrazimo sopstveno lepo i kreativno.

U velikoj meri očaravajuća, prožeta onim “wow” efektom, a u nekim trenucima čak i dirljiva, moda je nastala na kanonima umetničke estetike, kroz delikatnost pristupa do produbljene i prefinjene realizacije samih ideja. Iako je u svojoj suštini vezana za umetnost, modu mnogi tako ne doživljavaju. Razlog verovatno leži u tome što moda pretežno uzima estetiku za polazište svojih ideja, dok je kod umetnosti gotovo uvek u pitanju viši princip u prožimanju sa estetikom, zbog čega je umetnost u svakom vremenu postojana, a moda prolazna sa nekim logičnim razlogom. Tako da se moda može definisati kao jedna trenutna socijalna refleksija naših potreba i emocija propuštena kroz prizmu estetike vremena u kom nastaje.

Za modu, u svom osvešćenom obliku kakav danas poznajemo, može se reći da se rodila sredinom 19. veka i to sa pojavom Čarlsa Frederika Vorta (1825-1895). Rođeni Englez, Vort svoju profesionalnu karijeru modnog kreatora, razvija na korenima francuske kulturne baštine i to pre svega na pariskoj kulturnoj sceni koja je bila usko vezana za tadašnji dvorski život. Godine 1846. dolazi u Pariz, gde svoj prvi posao nalazi u tada čuvenoj pariskoj radnji draperija kod Gagelina i Opigeza i ubrzo postaje partner u firmi. Međutim, svoja lična zalaganja on želi da usmeri u pravcu proširenja firme i to šivenjem ženskih haljina. Naravno, njegovi poslovni partneri ne žele da rizikuju svoj ugled i odbijaju taj predlog. Vort, istrajan u svojoj nameri, uz pomoć bogate Šveđanke Ote Boberg 1858. godine otvara firmu Worth and Bobergh za proizvodnju ženskih haljina.

Vort je bio pravi revolucionar u tom poslu. Prvi stavlja etikete sa svojim imenom, izbacuje do tada uporno održavane suvišne ukrase na haljinama, a ujedno pojednostavljuje i ceo dizajn koji je davao prefinjeniji oblik ženskom telu. Vort se smatrao u to vreme više umetnikom nego krojačem, što je ujedno i paralela današnjem tumačenju zvanja kreator. Njegova, u nekom smislu agresivna, samopromocija, donela mu je zvanje: “the father of Haute Couture” (“otac Visoke Mode”).

Vort u svom poslu ubrzo biva podržan od francuske carice Evgenije, potom i od mnogih drugih plemenitih i bogatih žena tog vremena. Mnoge poznate ličnosti iz sveta muzike (Neli Melba) i sveta glume (Sara Bernar) nose njegove kreacije. Žene iz mnogih drugih zemalja dolaze u Pariz da bi kupile njegove haljine – pa čak i iz Amerike. Nakon Vortove smrti, posao preuzimaju njegovi sinovi Gasto-Lusijen (1853-1924) i Žan-Filip (1856-1926) koji ostaju verni visokim standardima svog oca. Tradicija Worth-a prestaje sa poslovanjem 1952. godina kad Žan-Filip (1881-1962) izlazi iz porodičnog posla.

Sa Vortom počinje jedna nova era mode koja je u današnjem dobu dobila izuzetan značaj među ljudima. Njegova tradicija izrodila je velike dizajnere današnjice koji neprikosnoveno vladaju svetom visoke mode i stila u svetu.

Može se slobodno reći da je moda u Srbiji s kraja 19. i početka 20.veka u mnogim segmentima pratila svetsku modu. Bili su prisutni popularni šeširi sa velikim i malim obodima nakićeni perjem i vodile su se polemike o štetnosti midera…​

izvor wannabe

 

[Lada]

Gaće i gaćice kroz vekove



Kada su se Adam i Eva, pokrili smokvinim listom postavši svesni nagosti, ni slutili nisu da su time začeli stil odevanja koji će se vremenom razviti u industrijsku granu koja osim praktičnosti, danas raspaljuje maštu većine odraslih.

Uprkos pomanjkanju istorijskih podataka koji dosežu u daleku prošlost, reljefi starih Egipćana svedoče o zasebnom delu odeće koji se smatra prvobitnim oblikom donjeg veša. Komad platna se obavijao oko bedara u različitim oblicima, sa ciljem da pokrije i zaštiti genitalije. Sa mozaika antičkog Rima kompozicije ženskih figura uvode preteču savremenih bikinija, sačinjenju od grudnjaka i donjeg veša poput skraćenog šorca (subligaculum).

Eh, taj Rim, i onda je bio prestonica mode

Stotinama godina nije bilo većih izmena, da bi se od 13. veka više pažnje posvećivalo donjem vešu. Dobija vrećast oblik širokoh nogavica koje se vezuju u struku (fra. brais). U doba renesanse nogavice postaju sve uže, produžavaju se, da bi na kraju postale sasvim pripijene.

U srednjem veku smatralo se da je za žene neprilično da nose donji veš u bilo kakvom obliku nogavica. Do 18. veka to je bilo nepristojno, osim u slučajevima prehlade, bolesti i u starosti. Jedini deo ženskog veša bila je košulja koja je pokrivala gornji deo tela ispod haljina i tunika. Kasnije su počele da se nose i sasvim jednostavne podsuknje.

Krajem 18. i početkom 19. veka veš sa nogavicama postaje modni detalj ženske garderobe. Dve nogavice, najpre odvojene, a kasnije delom spojene, koje se vezuju u struku i dosežu do ispod kolena ili iznad zglobova. Ukrašavane su čipkom, i dobijale fine nabore, širom prihvaćene u prvoj polovini 19. veka, naročito u doba Bidermajera. Krajem 19. veka pojavio se kombinezon od žerseja, sa dugačkim rukavima i nogavicama. Najpre je bio jednodelni, da bi se kasnije podelio na dva dela, gornji i donji, kakve ih sada prepoznajemo.

Na prelazu u 20. vek javljaju se nove ideje o lepom i zavodljivom donjem vešu. Ženski veš se postepeno skraćuje i ukrašava detaljima. Oslobađa se nepotrebnih linija i sve više ističe žensku figuru. Prihvatile su ga žene širom sveta, naročito tokom dvadesetih i tridesetih godina kada su postavljene osnove novih oblika donjeg veša kakvog ga poznajemo danas.

U vreme modnog osvešćivanja konačno su i gaćice u pravom obliku dobile svojih pet minuta, ušuškavši se u svet mode kao neophodan dodatak. Moda je hitala napred, suknjice su se skraćivale, pa je potreba za manjim i neprimetnim vešom postajala sve veća. Najveću zahvalnost što su na površinu konačno isplivale gaćice u šarmantnijoj verziji dugujemo “flapper” plesačicama. One su u javnosti probudile svest o seksualnosti, pa nisu samo gaćice doživele preobražaj, već se javlja i pomama za podvezicama, najlonskim čarapama i halterima.

Plesačice, majke erotskog donjeg veša

Dobre reklamne kampanje predstavljale su gaćice kao izum i fenomen, ustalile su ih kao neophodnost, te su tada mali komadi materijala obično od svile ili pamuka pretvoreni u vrlo skup “odevni” predmet.

1946. pamti se kao još jedna važna godina u prekretnici ženskog donjeg veša kada je granice pomerio francuski dvojac Žak Hajm (Jacques Heim) i Luj Rear (Louis Reard) dizajniravši bikini koji je osvojio srca dama širom planete. Plesačica Mišel (Michele Bernandini) koja je premijerno predstavila bikini-gaćice dobila je više od 50,000 pisama obožavalaca.

U pedesete ulaze elastični materijali koji kao ništa do tada utiču na dizajn i oblik donjeg veša. U trendu je stas koji podseća na peščani sat, pa se i gaćice prilagođavaju takvom obliku tela. Napravljene su od običnih materijala u čistoj beloj boji, a pomagale su u isticanju struka.

Uvertira revoluciji donjeg veša

Deceniju kasnije sve svestranije i samostalnije žene kategorično odbijaju da nose veš poput njihovih mama, pa su veseli printovi i šarene tkanine sve više na ceni. Gaćice postaju sve manje, prilagođene različitim svrhama i starosnim grupama.

Sedamdesetih godina 20. veka nove modne kuće poput Calvin Kleina, Sauvagea, Benettona i Tommy Hilfigera, daju posebno mesto donjem vešu u kolekcijama. Kao glavni adut u reklamama koristili su seks, a gaćicama su podarili odličan dizajn, neobične tkanine, divne boje i kombinacije. Stare “bakine gaće” izumrle su u naletu neodoljivog rublja za elegantnu i ženu sigurnu u sebe.

Osamdesete su obeležile eru ženske slobode, gde po prvi put u istoriji slobodne su da oblače šta hoće. Čitava paleta gaćica bila im je na raspolaganju: bokserice, sportske gaćice, erotične, vesele, one koje modifkuju figuru, sa animal printovima ili cvetnim dezenima, čipkaste, sa mašnicama… Izbor je bio beskrajan, a gaćice postaju glavno žensko oružje u igri zavođenja!

Prava revolucija tek treba da stupi na scenu! Krajem osamdesetih pravo sa brazilskih plaža, na oduševljenje pripadnika jačeg pola, širom planete stigle su, danas ekstremno popularne, tange bez kojih teško da ijedna moderna devojka može da zamisli zbirku donjeg veša.

Od tada do današnjih dana gaćice su ostale iste, ali opet beskrajno različite. Dizajnerima mašte ne manjka, ali ne treba zaboraviti da čitav smisao izazovnog donjeg veša nije u tome da žene izgledaju kao manekenke, već da se tako u njemu osećaju.

Prvi korak ka samopouzdanju i savršenom izgledu – dobar veš

I na kraju : gaćice možda nisu nešto najbolje na svetu, ali zaista su najbliže tome!​

izvor:wannabe

 

[Lada]

Dok slobodno koračate gradom noseći pantalone, verovatno vam retko prođe kroz glavu kako je taj udobni komad garderobe dugo bio rezervisan samo za muškarce. Zamislite koliko bi zauzetoj modernoj ženi bilo nezgodno da juri po gradu i obavlja sve obaveze noseći korset, ili u još gorem slučaju krinolinu. Pa hajde da vidimo najbitnije prekretnice kada se ženska moda krojila u pravcu onoga što mi danas nosimo.

Haljina sa krinolinom iz devetnaestog veka

I dok su nekada žene trpele ozbiljne zdravstvene posledice zarad lepote, pojedini dizajneri (u tadašnje vreme poznati kao kuturijei) su imali viziju žene oslobođene od korseta, žene koja može slobodno da diše i da se olakšano kreće. Prvi među njima su Pol Poire (Paul Poiret) i Madlen Vione (Madeleine Vionnet), za koju ste možda čuli povodom obnavljanja njene linije čija je kolekcija prikazana u okviru pariske nedelje mode. Svakako i njena i Polova dostignuća su daleko veća. Ne samo da su kreirali modele bez korseta, oni su uveli i druge novine u modu krčeći tako put budućim generacijama.

Raskošna haljina Paula Poireta inspirisana orijentom

Naravno da ne možemo govoriti o modi a ne spomenuti Gabrijel Koko Šanel (Gabrielle Coco Chanel), damu koja je još u svoje vreme nosila odeću iz ormara svog dečka i dizajnerku kojoj smo večito zahvalne zbog stvaranja male crne haljine. Ona je volela da se igra sa elementima muške mode stvarajući za jaku, samouverenu ženu i koristila je pojedine materijale poput žerseja koji u to vreme nisu bili toliko zastupljeni.

Chanel popravlja detalje na maloj crnoj haljini

Odela postoje već dugi niz godina i sastavni su deo skoro svih muških garderobera. I dok je danas šik i seksi da žena nosi odelo, ranije nije bilo tako. Osoba koja je ženski smoking predstavila široj javnosti i popularizovala ga je Iv Sen Loran (Yves Saint Laurent). Svojim originalnim pristupom modi, poznati francuski dizajner je ostavio upečatljiv trag u istoriji mode. I danas ako želite savršeno odelo, kupovina od ovog brenda sigurno vas neće razočarati.

“Le smoking” kuće YSL ovekovečen fotografijom legendarnog Helmuta Newtona

Kako je revolucionarnih dizajnera sve manje i videli smo gotovo sve što moda može da ponudi, još se jedino možemo osvrnuti na osamdesete, tu šarenu modnu epohu kada je sportska odeća postala popularna i kada je zaživela na ulicama. Možda sada kada se trenerke nose svakodnevno i van teretane to zvuči čudno, ali pre toga su ljudi oblačili formalniju garderobu i patike nisu bile sveprisutne kao danas. Isto važi i za džins koji je došao iz Amerike iz prve fabrike pod vođstvom Levija Štrausa (Levi Strauss). Farmerke verovatno predstavljaju najudobniju i možda najbitniju stvar vezanu za modu koja nam je došla iz SAD-a.

Olivia Newton John u sportskoj varijanti tokom osamdesetih

Vremena se menjaju i sa njima će doći nove promene u modi i u društvu, tako da do sledećih revolucionara i vizionara ostaje nam samo da čekamo. Do tada, osećajte se prijatno i udobno u svojoj odeći, ali ne zaboravite da vas nijedan od ovih modnih velikana ne bi podržao u nošenju Crocs-ica. Ipak, ne treba preterivati.​

wannabe

 

[Lada]

Visoke potpetice

Visoke potpetice su, bez sumnje, sinonim za eleganciju, stil i seksipil. Svakako su opsesija mnogih žena, te većina ne može da živi bez njih i ne doživljava ih samo kao modni detalj, već kao odraz sopstvene ličnosti. Znate onu staru: “pogledaj u obuću, pa pusti u kuću”. Kroz istoriju čovečanstva, gledalo se kakvu obuću nosi i prema tome se “sudilo” o čoveku. Kako su se štikle kroz istoriju razvijale, dobijale su na kulturološkom, fenomenološkom i sociološkom značaju, a većini danas predstavljaju veliku strast. Odakle potiče ljubav između žena i cipela, pitanje je sad!

Da li i vi "sudite" o dami na osnovu cipela?

Razvojni put cipela na štiklu trajao je vekovima, stilovi su se menjali ali je ljubav ostala. One su uvek imale važnu ulogu, pa su tako kroz vekove štikle mogli da nose samo pripadnici više klase – kako muškarci, tako i žene. Ljudi niže klase u starom Egiptu su uglavnom hodali bosi, ali murali koji poticu iz 3 500. godine pre nove ere, prikazuju rane verzije cipela na štiklu koje su nosili pripadnici viših klasa. U starom Rimu, recimo, prostitutke su bile lako prepoznatljive po svojim visokim potpeticama, a tokom srednjeg veka muškarci i žene su nosili cipele koje su bile preteče onih sa visokim potpeticama.

Crvene, žute, plave... Ma svejedno, samo da su na nozi!

Tek 1 400. godine, prvi put su se u Turskoj pojavile cipele na platformu Chopines i bile su popularne u Evropi do sredine 17. veka. Verovali ili ne, nisu osmišljene da bi krasile žensku nogu već, naprotiv, da bi bile praktične muškarcima! Naime, kako je u 15. veku konj bio osnovno prevozno sredstvo, mnogi jahači su se susretali sa problemima jer im je noga klizila iz uzengija, uzrokujući česte povrede. Stoga su napravljene cipele sa visokom petom kako bi se rešio problem proklizavanja ravnih cipela. Naravno, one nisu bile ni nalik današnjim cipelama s visokim potpeticama, ali je takozvana “jahačka peta” kroz istoriju postepeno prerastala u ekstravagantnije modele štikli, bez kojih većina dama u današnje vreme ne može da zamisli život.

Cipele su modni detalj koji ide uz sve!

Ubrzo potom, ovakva vrsta cipela je postala svakodnevna na dvorovima. Zbog nezavidne visine, francuska kraljica Katarina Mediči prvi put je obula cipele sa visokom potpeticom na svom venčanju sa vojvodom od Orleansa 1533. godine. Kada je kraljevska nevesta prošetala svoj par, takve cipele su postale hit među pripadnicama lepšeg pola evropske aristokratije. Pomama za štiklama je počela – postale su sastavni deo života svake prave dame. Što je status u društvu bio viši i potpetica je bila viša, a ovakve cipele su bile odraz pomodarstva i bogatstva. Francuski kralj Luj XIV (Louis XIV), dozvolio je početkom 18. veka da visoka društvena klasa nosi cipele na štiklu, pod uslovom da nikako ne budu više od njegovih. Osim toga, on je poznat po svojim cipelama sa crvenom štiklom.

Sredinom istog veka pojavile su se uzane “Pompadur” cipele sa visokom potpeticom, koje je isprva nosila Madam Pompadur (Madame de Pompadour), ljubavnica Luja XV (Louis XV). Žene koje su želele da isprate tadašnju modu – a imale su duža stopala – na silu su obuvale čak i dva broja manje, po cenu čak i da padaju u nesvest tokom dvorskih ceremonija i večeri. Sve u službi lepote i prestiža.

Visoka elegancija iz 17. i 18. veka

Nakon Francuske buržoaske revolucije, visoke potpetice su zabranjene jer su ih u to vreme smatrali nepristojnim. Međutim, od 19. veka pa nadalje štikle su opet u modi. Do današnjeg dana ovakva obuća neizbežno dobija na značaju. Tridesete i četrdesete godine prošlog veka su predstavljale teška vremena, stoga je visoka potpetica na cipelama bila umerenija i niža. Upravo ovaj period je doveo do preporoda u Holivudu, kada su glumice nosile cipele sa svetlucavim detaljima, a to je dovelo i do novog izazova francuskim cipelama na štiklu. Trend se zadržo pedesetih i šezdesetih godina, a kasnije se potpetica značajno “popela” što je doprinelo boljem izgledu nogu. Sedamdesetih godina prošlog veka modu su diktirale cipele na platformu, čiji je “zadatak” bio da šokiraju.

Chopines, prve cipele za jahanje iz 15. veka

Osamdesete godine su donele špicaste cipele u sportsko-šarenom fazonu i bile su must have detalj koji se slagao uz sve suknje i helanke. Ovo je verovatno bio razlog pojavljivanja supermodela Klaudije Šifer (Claudia Schiffer), Naomi Kembel (Naomi Campbell), Linde Evanđeliste (Linda Evangelista) i drugih na naslovnim stranama na kojima nose visoke štikle. Devedesetih su se nosile niske štikle bez platformi, a do danas, stil se takođe izmenio. Platforme su se ponovo vratile u modu i već godinama predstavljaju modni hit koji svaka žena ima u svojoj kolekciji.

Mnoge žene bi radije ostale kod kuće nego da izađu pred svet u ravnim cipelama

Oduvek smo bili ludi za cipelama, čak i u najtežim momentima civilizacije. Štikle naprosto igraju veliku ulogu kod žena i tu nema dalje priče. Činjenica je da se žene osećaju posebno na “visokoj nozi”. Kada je u pitanju samopouzdanje, bez sumnje tih nekoliko centimetara više znači mnogo! Sve ih jednostavno obožavamo, a na vama je da pronađete svoj par i da ga ponosno nosite!

U njima i pod tuš!​

wannabe

 

[Lada]

Manekenstvo kroz vekove

Susreli smo se sa prvim modnim revijama, danas nepoznatim licima i damama za koje nikada ne bismo rekli da su bile modeli. Ljudi su oduvek imali smisla za modu i stil, a veruje se da manekenstvo i modni dizajn postoje kao profesija od 19. veka. Takođe, veruje se da je prvi dizajner koji je imao svoj modni potpis i brend bio Čarls Frederik Vort (Charles Frederick Worth). Kako moda i manekenke ne mogu jedno bez drugog, danas ćemo vam pokazati kako su izgledale prve menekenke…Uporedo sa nastankom mode kao profesije, nastale su i menekenke. Tada nije bilo preterano važno koliko imaju godina, koji im je obim struka, kilaža ili da li imaju lepo lice. Elegancija i provokativni glamur nisu postojali u 19. veku.

Manekenke na fotografisanju 1875. godine
Prvi svetski rat je sasvim promenio modu i shvatanje mode. Gabrijela Šanel (Gabrielle Chanel) je otvorila prvi butik u gradiću Dovil, u severnoj Francuskoj. Posvetila je pažnju ukrašavanju žena i koristila je meke i tanke materijale i tkanine. Godine 1924. Žan Pato (Jean Patou) uveo je američke modele na parisku modnu scenu i zahtevao je da budu visoke i mršave.

Model na fotografisanju za modnu kuću Paquin 1917. godine
Prva poznata menekenka jeste Betina Graciani (Bettina Graziani). Period posle Prvog svetskog rata ogleda se u nastanku modne kuće Christian Dior i potpuno novog izgleda. Najpoznatije manekenke ovog doba bile su Betina, Dorijan Li (Dorian Leigh), Dovima (Dovima) i Suzi Parker (Suzy Parker).

Betinu je fotografisao Henri Klark za kolekciju jesen i zima brenda Lanvin 1951. godine

Dorijan Li je fotografisao Henri Klark za kolekciju proleće i leto brenda Jacques Heim 1955. godine
Tokom posleratnog perioda, visoka moda je postajala sve popularnija, ali je ujedno nastao i novi pravac “prêt-à-porter”.

Stilista Rafael vrši izmene kostima iz kolekcije za proleće i leto 1951. godine
Tokom pedesetih i šezdesetih godina modna scena se u potpunosti promenila. Naglasak se stavlja na luksuzan i glamurozan izgled. Novi fotografi Helmut Njuton (Helmut Newton) iGaj Bordin (Guy Bourdin) ističu seksepilnost žena i tokom fotografisanja im daju raznolike uloge – od porcelanske lutke do fatalne žene.

Ekscentrično i neobično upakovana lutka… Model Nikol Majer u leto 1978. godine
Vremenom se seksepilnost i nago telo sve više traže. Najpoznatije manekenke devedesetih godina bile su Stefani Sejmor (Stephanie Seymour), Sindi Kraford (Cindy Crawford) iKejt Mos (Kate Moss).

Kejt Mos fotografisala je Korin Dej 1990. godine
Od 2000. godine manekenke su popularizovane više nego ikada… Naslovne stranice,bilbordi i televizijske emisije sve više su okrenute modelima i njihovom zanimanju. Supermodeli moraju da imaju savršeno lice, liniju, držanje, ponašanje i stav… Ali i sve manje odeće…

Kristen je fotografisao Majls Albridž 2009. godine
Izvor fotografija: vogue.fr
Jelisaveta Popov
Izvor: wannabemagazine

 

[Lada]

Flapper time

Period u kome je došlo do eksplozije boja, brzog džez ritma i energičnog plesa. Period nakon Prvog svetskog rata i pandemije gripa 1918. godine. Život koji je bio obeležen razvojem novih tehnologija i promenom ustanovljenih ženskih uloga. To su bile dvadesete godine, iste one koje su donele ideju mlade, slobodne, obrazovane žene, koja je bila odvažna da u klubu naruči piće i zapali cigaretu, da pleše uz ritam čarlstona dok joj se haljina sa resama, tako poznata asocijacija na ovaj period, zadiže, otrkiva noge i njen buntovnički duh. To je bilo više pitanje stava nego mode. Moda ga je samo uspešno pratila.
Kada govorimo o modi dvadesetih godina, odnosno flapper ere, neophodno je spomenuti da je ona bila zavisna od promena i u ostalim segmentima društva, pa je neophodno krenuti od društvene i političke situacije tog doba.
Devojke su tokom rata, više nego ikada ranije, radile van kuće, počele su da voze automobile i da se okreću protiv tradicije. Može se reći da su ljudi nakon horora koji su preživeli želeli da se zabave i proslave život igrajući do kasno u noć uz ritam džeza, uz cigarete, piće i rušenje tabua i dotadašnjih vrednosnih normi. Želja za boljim životom i optimizam širili su se velikom brzinom i našli su svoj izraz u živahnim bojama haljina, kaputa, čarapa i mnogih drugih odevnih predmeta i modnih detalja. Ženska novootkrivena sloboda se videla u sve kraćim lepršavim haljinama, dok je želja za oslobađanjem od stega koje je sa sobom nosila tradicionalna podela na to šta muškarac sme i šta žena ne sme, počela da nastaje kada su žene dobile pravo glasa, kada su se usprotivile prohibiciji, skratile svoju kosu, obukle pantalone i proslavile boyish stil odevanja.
Dužina suknji i haljina je možda jedna od najočiglednijih promena vezana za ovo doba. Tokom prve polovine dvadesetih godina ona je ostajala relativno pristojna (naravno, po tadašnjim merilima pristojnosti) – ispod kolena ili čak nešto duža, sve do 1925. godine, kada je skoro otkrila kolena i postala najpoznatija odlika takozvanog flapper stila. Naravno, među inicijatorima ove faze bile su uglavnom mlade devojke.


Iako je ta faza kratko trajala jer su tokom 1929. godine duže asimetrične suknje postale hit, ona je uzburkala javnost i promenila kasnije modne pravce.
Naš bukvalni prevod ere u kojoj dominira ovaj stil (flapper) glasio bi era šiparica. Iako je sa današnje tačke gledišta on možda neadekvatan, jer ta reč često ima prizvuk negativnog i sramnog u sebi, verujem da je treba shvatiti u duhu tog vremena, u duhu dvadesetih godina i pozdraviti pozitivnu drskost žena koje su tada pokazale želju za ravnopravnošću. Ovo je bio period u kome je došlo do razilaženja sa uštogljenom i strožom edvardijanskom modom, korsetima i shvatanjem mode kao zabave za isključivo višu klasu. Krojevi su postali jednostavniji, šivaće mašine lako dostupne pa je ženama bila otvorena mogućnost da odeću koja je u modi tog vremena prave same u kućnoj radinosti.
Još jedan značaj dvadesetih godina jeste u tome što je došlo do razilaženja sa podelom na tipično muški i ženski način odevanja, kao i sa idealima lepote i ženskog tela iz prethodnih perioda. Nekoliko godina ranije idealna ženska figura je bila ona sa dosta oblina, a žene su se trudile da izgledaju starije.

Nasuprot tome, era dvadesetih donela je želju za dečačkom figurom, pa su žene nosile specijalnu vrstu donjeg veša koji im je poravnavala grudi, a počele su i da skraćuju kosu na zaprepašćenje starije generacije koja ju je smatrala simbolom ženstvenosti. Prvo je postala popularna takozvana bob frizura, koju je proslavila glumica Louise Brooks, a onda i sve kraće frizure poput čuvenogEton crop-a u kombinaciji sa Marcel talasima. Ove frizure pratila je i šlem kapa, odnosno cloches, čije je nošenje bilo moderno samo uz kratku kosu. Detalji su igrali veliku ulogu dvadesetih godina. Sa sve većim pokazivanjem nogu i čarapama se poklanjalo dosta pažnje. One su uglavnom bile svetlih, pastelnih nijansi da bi odavale utisak golih nogu. Bogatije žene bi nosile čarape napravljene od svile, a devojke srednje i niže klase od sintetičkog materijala poznatog kaorayon, odnosno, veštačke svile.
Osim na odeći, žene su svoje uradi sam projekte primenjivale i na torbicama. Bile su popularne one od satena ili svile, sa mnogo perlica koje bi se naknadno ušivale. Što se nakita tiče, dizajnerima su dvadesetih godina inspiracija bili stari Egipat, priroda i geometrijski oblici, mada su devojke tokom flapper ere najviše nosile duge biserne ogrlice.


Naravno, priča o ovom periodu nije potpuna bez spominjanja Coco Chanel, jedne od prvih žena koja je skratila kosu, obukla pantalone i potpuno odbacila korset. Zbog svoje vizije slobodne, emancipovane žene, postala je jedan od najuticajnijih dizajnera u kasnijim decenijama. Ne treba takođe zaboraviti ni Elsu Schiaparelli koja je krajem ove ere mnogim mladim generacijama pomogla da pronađu sopstveni stil.
Za razliku od poznatih chemise haljina, koje je dizajnirala Coco Chanel, Elsa je bila inspirisana stilom starog Rima i Grčke, pa je dizajnirala elegantne haljine koje su pratile i naglašavale oblik tela i ovim potezom je nagovestila modne promene tridesetih godina.


Dvadesete godine svakako nisu bile idealne. Nisu ni mogle biti takve kada se svet našao u posleratnom procesu oporavka. Svakako da nisu bile ni finansijski najidealnija era. Ali, bile su era kada je došlo do oslobađanja. Pa, slikovito rečeno, zamislite kratkokosu devojku sa niskama bisera oko vrata, kako u svojoj haljini sa resama koja otkirva noge i leprša dok igra uz džez, lupa šakom o sto i traži piće, dok u drugoj drži cigaretu u elegantnoj crnoj muštikli.
Fotografije su preuzete iz knjige Fashions of a decade, The 1920s; autorke Jacqueline Herald
Izvor: Plezir magazin

 

[Lada]

Kako je nastao blue jeans

Blue jeans je materijal koji je prvobitno korišćen za izradu radnih odela namenjenih rudarima, kopačima zlata i kaubojima. Postaje aktuelan 1855. godine, kada je bavarski emigrant Levi Štraus započeo proizvodnju u San Francisku. Na početku je proizvodio jeans u raznim modelima i prvobitni materijali za izradu su bili pamuk, lan i industrijska konoplja. Kako se širila potražnja, shvatio je da je vreme da krene u serijsku proizvodnju. 1866. proizvodnja i prodaja po celoj Americi je bila toliko velika da je Levi Strauss napravio magacin na četiri sprata. Od pedesetih godina pa nadalje, kako zbog rock’n'roll-a, Marlon Branda , Džejms Dina i, naravno, legendarnog rock pevača Elvisa Prislija, jeans postao simbol zapada.

Popularnost se proširila po celom svetu, na sve staleže i na sve periode dvadesetog veka. Može se reći da je obožavanje džinsa, od strane mnogih populacija, bez obzira na rasu i religiju, predstavljalo socijalnu revoluciju, koja se širila na planetarnom nivou i potvrđivalo jednakost među rasama i polovima, anulirajući klasne razlike.

Postoji više teza o nastanku naziva džinsa. Jedna od njih je da reč džins potiče od naziva platna koje se u Đenovi koristilo za pravljenje jedara, kao i odela za mornare. Druga teza kaže da je ovo platno korišćeno za izradu jedara, ali u francuskom gradu Nimes, i da odatle potiče naziv denim.

Džins je uvek bio inspiracija mnogih kreatora i uvek će biti, ali više o tome neki drugi put.​

 

[Lada]

Hajde da se zavodimo mirisima



“Danas sam te se setio i ceo dan mislim na tebe.”

“Otkud to posle meseci odvikavanja?”

“Šetao sam sinoć pored Katedrale, bilo je more ljudi i u trenutku sam osetio – Yves Saint Laurent Cinema i sve mi se vratilo.”

Pre bilo kakve priče o čaroliji parfema jedan savet – tražite se. U životu nam je izgleda jedino ta mogućnost uvek otvorena. Pametni i samosvesni se besomučno traže. Ovaj svet je i veliki i mali, zavisno od tačke gledišta, u svakom slučaju nudi sve i svašta. Upravo zbog toga moramo čitati “znakove pored puta” i koračati. Nekada se i vratiti par koraka natrag čisto da vidimo pročitasmo li i rastumačismo li kao Bog miluje znak.

I stići ćemo na ciljeve. Jer homogen, jedan cilj zvuči monotono i obeshrabrujuće. Lepota je u stalnom smislenom kretanju, a ako baš smisla nema pa nema i lutanje je bolje od stajanja.

Ponuda je ogromna, ali nikada ne prihvatati sve što se nudi, jeste pitanje stila. Pravilo da u skladu sa sopstvenom ličnošću moramo birati delove stvarnosti koji će nas neminovno formirati važi za sve – partnere, poslovne i emotivne, knjige na koje nabasavamo ili nas neko na njih upućuje ili se toliko reklamiraju da ih prosto ne možeš promašiti, energije koje nas okružuju, na kraju i na krpice, šljokice i možda od sekundarnih stvari najbitnije na parfeme.

Za svojom notom se traga. Luta se i na kraju se nađe miris koji se najbolje slaže s mirisom kože i karakterom. Pre okruglo četiri godine pronašla sam svoj parfem za jesen, zimu i proleće i od tada nikada, ali niti jednom, nisam uzela ni na dan drugi. Moja posteljina, prekrivači, šalovi i kompletna odeća imaju isti miris, miris po kome me ljudi prepoznaju i koji je jasna asocijacija na moju malenkost – već pomenuti Yves Saint Laurent Cinema.

Miris je vrlo moćno sredstvo koje u deliću sekunde prizove sećanja, i koji nanovo budi hemiju. Nije pitanje prestiža, po sredi je ezoterija.

A sve je počelo davno.

Izvori navode da su još Egipćani koristili parfimisane proizvode za ulepšavanje. Egipćanke su pre oko 5,000 godina mirisnim sredstvima negovale telo, ali su parfeme koristile i kao snažne afrodizijake. O značaju mirisa u ovom periodu svedoče uputstva za spravljanje i upotrebu koja su, u vidu hijeroglifskih zapisa, do danas sačuvana u piramidama i hramovima.

Srednji vek je Evropi doneo smanjenje upotrebe parfema. Na prvom mestu jer su neke oblasti u kojima su se parfemi proizvodili pale pod vlast Arapa. Na drugom mestu zbog, u ovom periodu izuzetno i politički i kulturno jakog, uticaja Katoličke crkve koja je sa krajnjim podozrenjem gledala na upotrebu te luksuzne supstance namenjene uživanju čula.

Umetnost stvaranja i konzumiranja parfema razvio je islamski svet, pre svega Persija gde je i proizveden ružin miris. Arapi su otkrili postupak destilacije parfema i umeće su preko Francuske i Italije preneli u Evropu.

Od 14. veka ponovo je dokumentovana proizvodnja parfema u Evropi, u Mađarskoj, Italiji (Firenca). A rađanje moderne umetnosti stvaranja mirisa vezuje se za 17. 18. vek tj. stvaranje Kolonjske vode. Stvorena je 1709. godine iz ulja limuna, zatim narandže, mandarine i još nekih drugih biljaka kao mirisna voda kojoj je proizvođač u čast svog rodnog grada Kolna nazvao Kolonjska voda, na francuskom “Eau de Cologne”.

U ovom periodu centar proizvodnje postaje Gras, Provansa zahvaljujući rasprostranjenom uzgajanju lavande i drugog cveća (danas u ponudama turističkih agencija možete naći i obilazak Grasa kao mesta koje je poznato po parfemskoj veštini, internacionalnom muzeju parfema, i brojnim parfimerijama). Mirisi koji su tada proizvedeni bili su dosta delikatniji u odnosu na one iz prošlosti – javljaju se mirisi ljubičice i lavande.

Tokom 19. u početkom 20. veka povećava se broj dostupnih mirisnih nota. Pojavljuje se nota vanile, uzgajane na Madagaskaru i Komorosu tadašnjim francuskim kolonijama.

I najzad poslednja revolucija se odigrala 1921. godine kada je na scenu stupila legendarna Koko Šanel i njen Chanel 5.

Od tog trenutka, pa sve do danas, tržište i ponuda su sve bogatiji.