Quantcast
  • Blog je internet dnevnik u kome autor iznosi svoja razmišljanja na neku temu. Molimo vas da se pridržavate Pravilnika Bloga.

MALO LI JE - RECI, NAJMILIJE !?

KPCTAHK

Ističe se
Poruka
2.083
Draga moja, najsjajniji biseru mog života !

Tvoje reči mi bude neopisiva osećanja, titraju dušu, ali i razaraju srce i stišću za gušu... Trebaš mi, silno-čežnjivo mi trebaš, ljubavi, no počinjem i sam da sumnjam u nadu da ću ikada moći da osetim toplotu tvog zagrljaja, miomiris tvog drhtavog tela, usnepućeće-brideću slast Tvojih poljubaca i dušužežeću nebesku milinu, neopisivo finu, pokraj sebe ljubozov Tvog slatko-mamećeg uzdaha...

Naravno, draga moja, poodavno sam prestao da verujem da se prstom može napraviti pomračenje Sunca, nema više ni Davida - ostali su samo Golijati, goli, golcijati, nema više, hvala Bogu, ni stare partizanke Mare, no još gore od toga je što još uvek, ite-kako, osećam Tebe u sebi, baš ono, i baš onakvo, bezobrazno-slatko vižljasto devojče iz Tvojih i mojih Sremskih Karlovaca … Bože, gde li je sada o. Vasa Ivošević da me malko propita patrologiju i vrati me u te moje negdanje škriputavo-rasklimane bogoslovske skamije - skroz na skroz, ali osećam da sve manje ima mene - nekako sam samome sebi postao magličasto-siv, bledunjav i tanjušan, kao mali oblačak titrajući, vetropireći i ubrzano nestajući...

Zašto je to tako i šta bi to trebalo da znači nikako razumom da raščivijam samome sebi – biće da su mi sećanja, naročito ona bolna (neizmerna žal za roditeljima, bratom, sejom i sinom) dotukla ovovremenu svakoliku poganost, izdajništvo i kukavičluk, čak sam svim tim zlikovcima oprostio i za njihove duše se Gospodu usrdno pomolio, ali kako to da mi nisu dotukla i Tvoj titravo-blešteći lik u srcu, bar onaj naš slučajni susret kada su nam se pogledi susreli i moje telo spržili do srži – manje bi me, mnogo manje, bolelo sve to. Žudi, od kojih se ludi, je ime toga što već decenijama osećam prema Tebi i nosim u srcu i duši. Bojim se, mnogo se bojim, da smo nejaki da bilo šta od toga promenimo, jače od nas je ovo olovno vreme, naše životno breme i pogane neljudske šeme, no bilo kako bilo, a biće – na veliku radost ove izdajničke vlasti u Srbiji jednom nestaće i Kiće, ipak moram da zahvalim Gospodu što sam te susreo i neizmerno zavoleo, jer da nije bilo toga moj život ne bi imao nikakvog smisla...

Da, nezaboravna ljubavi moja, voleo sam te, volim i uvek voleću, kao niko nikada nikoga do sada, tako da mi to da li će nam BIA zveri, CIA krvoloci i(li) Irinejkini popos-****** dozvoliti da se, bar za tren, susretnemo, poljubimo, istopimo i na Nebesa zajedno poletimo mnogo više i ne znači – dokazali smo im, dokazali, jedina moja, da smo od tih razvratnika, kukavica i izdajnika jači, jer oni mogu sve, svaku klicu našeg života da unište, ali ne mogu, hvala Bogu, iz mog srca da iščupaju Te...Mi se volimo i tako prkosimo antisrpski izdresiranim psima i svim drugim dušmanima...


Malo li je – reci, najmilije !?


Krstan Đ. Kovjenić

573649
 
Top