Mali virtuelni klub pisaca kratkih i dugih formi

[Wuka]

Ожиљак на корацима недостајања лагано се губи и нестаје борама, ко рез све дубљи, жигоше мисао…
И тонем… понорима космоса, тим раскрсницама трагова што пеку огњеним грехом од опшивака садашњих…
Распарала сам те.
Слике раскомадала.
На зидове душе додала пар тона сивила, док су руке покајнички дрхтале од жеље неПрежељене, већ оне, неУгасле...
спремне на дашак ветра, с твоје стране неба,
да изгоре…


®

 

[Wuka]

Pачун


Ноншалантно је дозволила прилепку од погледа да јој се умрси трепавицама.
Уловила је онај неприметни трзај испод десног ока брзином неона.
Да, обоје су наставили да играју своје улоге, као да се ништа није догодило...
Он се удубио у јучерашњу Политику, Oна је наставила да пришива подеротине чежњом...
Било је сасвим извесно да се космос неће стрмоглавити у црну рупу њиховим вантелесним сусретом...
Уосталом, Oн ће само реда ради прелетети погледом по словима, ништа од написаног прочитати неће.
Застаће само да пркупи храброст и пружиће корак за одлазак.

А Oна.

Задржаће се да распреми хаос у души.
Препознаће издахе које је оставио за њен удах.
И наравно, као права дама платиће рачун недостајањем.


®

 

[Moghrion]

Док ходам пругом, затичем се у тишини.
невеоватно колико је овакво јутро мирно.
Недеља је, прилично је рано, а хладна киша полако натапа град.
Све су то чиниоци који обећавају малу гужву, а кад се и погледа где сам, на прузи, далеко до свега, утолико више тишина има смисла, али опет...
Само добовање кише по платну кишобрана, мојих корака по праговима, ваздуха у плућима... али кад станем, чак и то утихне, а опет, ветар од некуд доноси нешто мало звука, далеки шум града, пригушен километрима...
Тишина није потпуна али је тако свеобухватна, тако дубока...
Што више ћутим, то сам свеснији звукова који долазе до мене.
Гугутка из једног, лавеж пса из другог правца... али све је тако пригушено...Тишина ван као да доноси мир и тишину унутра...
Опушта и растерећује од свега, чини ми се да бих могао сатима овако да стојим, само да не журим њој...

 

[Moghrion]

Mирис расквашеног машинског уља и покисле рђе који се дизао са отпада и камиона паркираних око њега се ширио и мешао с мирисом свеже процветалих дивљих шљива које су као шипраг расле око пута.
Пролеће је задњих дана почело озбиљно да буја.
Све оне гране набубреле од кише и дуге зиме су нашле олакшање у експлозији пупоља који се расцветавају и првим изданцима зеленила.
Сунце је још увек високо изнад градан, на бледом небу које је целог дана разливало хлчадан ветар.
Не осећам се добро.
Хладно ми је и уморан сам, гладан, а нека тескоба избија заједно са хладним знојем који осећам на кожи која је ипак сува...
Ових дана сам се враћао на давна сећања. Носталгичне успомене које су навирале без неког посебног реда, на оваква пролећа али неког другог мене у њима.
Успомене на други живот који сам тада живео и друге очи којима сам гледао свет.
Размишљам о томе како онда нисам ценио то што ми тај живот нуди и повлачим неку аналогију с оним како сада не ценим оно што имам, али... нема али...
не могу да се не питам хоћу ли за 5 или 10 година да крочим у дан који ће да ме подсети на ово сад и да се питам, шта је то било?
Зашто сад не ценим ово што имам, за чим ћу онда да жудим?
Често се враћам на та питања, без обзира на повод или ток мисли, често гледам уназад и то како сам некад узгајао однос према свету и према себи, сећам се оног што ми је свет пружао и шта сам од њега узимао, а шта за узврат давао па се питам, колико сад грешим у тој размени... Колико сам и јесам ли онда грешио?
Шта је то било другачије, шта сам хтео да буде другачије, шта бих сад радио да сам тамо, да сам тај?
Би ли онда данас био ово што јесам... сав тај однос, све релације ме тако...замарају...
Тешко ми пада незадовољство садашњицом а тако се бојим да због тог незадовољства данас не ценим оно што данас имам а сутра нећу.
Бојим се да неумитно пропадам, да је данас горе од јуче, а боље од сутра и све су то празне приче.
Мисли које долазе као последице нечег другог, а то друго је оно што ме мучи, оно чему не налазим почетак ни крај... оно чему не налазим одговор... па чак ни питање које да поставим себи, мада знам да се врти око оног - Шта ти 'оћеш кој'...
Јер заиста не знам шта хоћу, поред оног што причам себи, а за шта сам прилично сигуран да и кад бих добио, не бих био задовољан тиме, зато се ваљда и не трудим много да остварим планове и намере, јер би ми се онда вратило питање- А шта сад?
Не знам... Не могу да знам.... Можда и не желим да знам...
Уморан сам од свега... Само ми треба да...
Само ми треба да се одморим.

 

[Moghrion]

Налазим се у нечему што сам много пута видео а никад нисам стварно о томе размислио.
Могао бих да га зовем Бела Беда.
Некако се тај назив најбоље уклапа.
Празан царински магацин...Прашњаво место. Бетон и голи блок овенчани низом високих и јако прљавих прозора.
Високо постављене табле азбеста преко металне конструкције која рђа деценијама. Голи зидови прекречени слојевима гашеног креча и запрљани макар једним слојем више сирове штроке. На спојевима табли рђа цури низ металне греде а високи прозори, такође подвучени траговима кишом спиране рђе те трагове пружају ка поду у вечитој тежњи да своје пипке споје са тешком бетонском прашином на дну.
Некад уредно постављена кабловска инсталација на зидовима сада аљкаво виси и води до места где је некад био пожарни аларм, неонска светиљка, прекидач...
Кртоз те високе металне прозоре испод још вишег крова који пропушта кишу и ветар, улази та бела беда...
Хладно је мартовско јутро и пада снег. Снег који рефлексијом уноси неприродну кличину светла у овакве просторије.
Прашина која смрди на мишја гнезда, подиже се сваким кораком, меша се с мразом, лепи на лице и увлачи у ноздрве...
Хладно је.
Стојим ту масне косе и у прљавој одећи.
Гледам ту, тако неприродну таваницу која је иначе у сопственмој сенци, сада осветљену и огољену, те беле зидове и белину која се од њих одбија и само појачава црнило прљавштине.
Паучина која ту, изгледа годинама не скупља ништа друго до прашине виси у дроњцима из ћошкова док бела беда цури кроз прозор и дави...
Мраз и даље уједа образе и уши. Белина беде као да се кондензује и скупља у грашкама зноја на челу, као да натапа кошуљу и обећава леденим гребањем по леђима да се увлачи под кожу и ту остаје.
Сенке као да пружају утеху и топлину јер крију од те белине, крију и од светла које се расипа кроз рапукла стакла и криве рамове прозора крију од ветра и промаје која струји кроз распукле блокове. А опет, стојим ту на средини, са свих страна опкољен том белом бедом, пуштајући да промаја односи моју топлоту а уместо ње уноси неки неми немир, дрхтај... у желудцу, у костима... устрепталост која се не види оком, а која тако умоара цело тело...
Снег и даље пада. крупан снег у хладно мартовско јутро.
Немогуће је не мислити о тишини коју он доноси, Немогуће занемарити да упркос хладноћи и беди, покрива ону другу беду овог света, изједначава све и чини чистим, тихим, мирним... Упркос дрхтају на који хладноћа тера тело, макар привремено крије од нас сву нашу штроку...

 

[The Graeat Gatsby]

Društvo oko kamina gotovo isključivo se sastojalo od advokata ili onih koji su se zanimali za pravo. Bio je tu advokat Martindejl, kraljev savetnik Rufus Lord, mladi Denijels koji je postao poznat posle slučaja Karsters, nekolicina drugih advokata, sudija višeg suda gospodin Khver, Luis iz firme Luis i Trenč i stari gospodin Trivs. Gospodinu Trivsu je bilo blizu osamdeset, veoma zrelih osamdeset godina punih iskustva. Bio je član jedne poznate advokatske firme i to njen najpoznatiji član; za njega su govorili da zna više pikanterija iz istorije Kraljevstva nego ma koji čovek u Engleskoj, a uz to je bio i stručnjak za kriminologiju...

 

[gost 427187]

Zašto mi sad,sad pričaš o ljubavi?Kako si sad shvatio? Kada me više nemaš? Decenije su bile nedovoljne da..Potreban je bio samo jedan rez?Siguran si?Pouzdano znaš da bi bilo drugačije,bolje,a ne znaš da ja više nisam ona koju voliš.Ona je umirala,polako,neprimetno ,dok nije konačno umrla.A ti si je i sahranio.
Ne razumeš?.Znam da ne razumeš,kao što nisi čuo ni jedan vapaj da budeš ono što si obećao.Možda,možda sam očekivala previše,izmaštala nešto čega nema.
Koliko puta si me proglasio krivom i ostavio da sama sve popravim.Hiljadu,milion...Koliko si mojih suza video? Na nagoveštaj,samo,pobegao bi..Naravno da nisam pokazivala,naučila sam da krijem.Seti se ,makar jednog problema koji smo zajedno rešili,m? Ne,ne možeš,zato što sam svaki sama rešila,kako sam znala.

Da,da,DA!!! Svi VI ,jbn znate da ja to mogu!I da se ne sekirate za mene! Ali...Onda meni niko nije potreban,zar ne? A posebno ne ti,jer mi se vraća svaka uvreda..Svaka izdaja..Svaka suza progutana..Svaki pokušaj da me poniziš,omalovažiš...Nisi umeo bolje?Nisi tako mislio?Ali tako si radio i nikada nisi pokušao da nešto popraviš,promeniš.Sad je kasno,prekasno.
Kada si me prvi put zatekao da spavam,tada sam umrla.Moj duh je nastavio.A kada si me pustio da odem...tada si me sahranio.Tačno je,nisam te ni pitala,ali TI tačno znaš šta si trebao da uradiš...I nisi.
Više me ne poznaješ i ovu novu ti nikako ne možeš da voliš.Zato,eto zato nemoj da mi pričaš o ljubavi.

 

[Наталија очи моје]

Ja sam oblak.Onaj beli,paperjasti.

Ušuškan u plavetnilo neba plovim i plovim...

Volim da legnem potrbuške dok lebdim,da posmatram zemlju ,zelena prostranstva,šume,prirodu..I ljude.

Posebno mi pogled privuče po neko dete koje legne na travu i posmatra nebo..

Ne viđam puno takve dece,zato zastanem da se igram.Pravim od svog belog paperja razne oblike ,zabavljam malog zanesenjaka.Ako mu izmamim osmeh,znam da će sačuvati sećanje na bezbrižno detinjstvo. Možda će se i sa nostalgijom sećati malog budalastog oblačka koji je pravio kerefeke na nebu..Zadržim se u igri sve dok ne otrči zadovoljno skakukući kući,poput malog ptića koje sleće u gnezdo i prihvataju ga majčina krila.

Tada odlebdim dalje i dalje u potrazi za novim malenim drugarom.

Ja sam jedan običan maleni oblak koji ne ume ni kišu da napravi a kamoli grad i sneg kao neki drugi,ali mogu da napravim malu senku,da zaštitim ponekog umornog ratara na njivi od nesnosnih vrelih sunčevih zraka.Kada mu se otme uzdah olakšanja,bar kratkotrajnog,srećan sam.

Mislim da ne bih ni voleo da sam onaj veliki ,olovni oblak koji izaziva strah i dolazi sa ludim vetrom,lepše mi je ovako.

 

[Наталија очи моје]

U detinjstvu sam se užasavala pozdravljanja na rastanku. Posle par dana provedenih kod rođaka, na prvi nagovštaj da krećemo kući uskakala sam u auto. Mojoj majci je bilo neprijatno i pokušavala je da me ubedi da izađem i pozdravim se. Ja sam odlučno odbijala da izađem i samo sam sa zadnjeg sedišta mahala kroz prozor čekajući da krenemo.
Verujem da sam se plašila suza koje bi potekle, patetike tešenja... Nisam sigurna, samo znam da sam tim skrivanjem u autu gušila neke emocije. Vremenom su svi prihvatili i ostavljali me na miru uz objašnjenje da ja ne volim da se opraštam. U sebi su sigurno mislili kako sam razmažena i svojeglava. A nisam bila.
Ta opraštanja su mi ostala slabost. I kada znam da nekoga verovatno više neću videti, opraštam se uz osmeh i sa rečima: vidimo se!

Kada sam mu rekla da dolazim i da bi mogli da popijemo piće, imala sam ideju da proverim sebe, svoja osećanja. Već sam dovoljno sigurna da to ne želim, ne mogu.

Naravno sačekao me je obučen u maslinastozeleni džemper sa osmehom ispod obrva.. Osmehujem se, zagrlimo se i sednem pored njega.
Neki smešan separe u nekom praznom kafeu. Pričamo o bezveznim, nebitnim stvarima. A osmesi nam govore da prećutkujemo najvažnije.
Nemam nameru da mu olakšavam, moraće da pita, izgovori..
Moram do toaleta. Osećam poglede kako me probadaju iako sam leđima okrenuta.
Vraćam se i sedam na stolicu preko puta.
- Neprijatno ti je da sediš pored mene?
- Ne samo mi je ovde udobnije.. A i ovako imaš bolji pogled ha, ha...
- Dobro izgledaš.
I menja temu, naravno.
Sluša me sa onim polunasmešenim - neznamštadamislim pogledom dok mu pričam šta sam radila od kad se nismo videli. Verovatno pola i ne čuje. Kao i obično. Samo skuplja hrabrost i smišlja kako da pita, da izgovori...

Ja pričam, pričam i pitam, pitam. Muzička kutija koju otvoriš i nema početak i kraj, vrti i vrti..
Vreme je da krenemo, on mora da ide. Odgovara mi. Pita do kad sam tu. Dobro dogovorićemo se da se vidimo.
Da, da. Pozdravljamo se ispred kafea sa : vidimo se!
Bez zagrljaja, opraštanja..

Videla sam da će da zove i jeste. Nemam vremena, ne mogu da ostanem još neki dan, pa videli smo se. Znala sam da ću da odem i da neću da ga vidim ponovo.
A rekla sam, vidimo se...

 

[Moghrion]

И оде?

 

[Наталија очи моје]

Ode

 

[Наталија очи моје]

Jednom sam plakala.

Tih par minuta...Esencija osećaja izmešanih tim vrtlogom koji mi je usisao celo telo i ostavio samo jednu kuglu sa pupkom u centru.
Bestelesno moje telo, obesmišljene moje misli i nedefinisana osećanja su pulsirala u tom centru i ništa drugo nije postojalo tih dvesta, trista..sekundi..
Samo lopta i suze koje su tekle kao potoci.
Dok sam uspela da razaznam reči, pitanje... Šta ti je, zašto plačeš?
Već sam se lagano vraćala u svoje telo u misli u haljinu.
Ne znam.

Jel sreća ili tuga, zadovoljstvo ili očaj, nemoć, strah ili nespremnost da podnesem sve to u jednom momentu?
Nije prvi put, ni najlepši, ni poslednji, ni po čemu toliko poseban, a ipak poseban. I sve sam sigurnija da nije do njega već do mene.
Dok mislim o tome, pišem,unutra u meni nešto se komeša.. Nekakva strepnja od tolike zbrke osećanja nelogično probuđenih.

Odakle to u meni, baš tad? Odakle suze, meni koja ne umem da plačem? Ja koja sam bez ijedne suze prošetala kroz čistilište. Zašto su došle kad mi više nisu potrebne? Da pokvare ili..

Vraćam se na taj dan kao zločinac na mesto zločina. Zamišljam da se i on pita kako je mogao, vraća film, ponavlja scenu.. I da ga to na neki način uzbuđuje. I dalje ne razumem i ne shvatam zašto mi je bitno,ni da li se tad u meni nešto promenilo..
Možda lakše podnosim tugu nego sreću..

Utisak da su te suze samo slutnja šta je u meni skriveno me plaši. A ipak, bude i želju da još jednom dotaknem.. to.

 

[Moghrion]

Киша пада...
Јутро је било свеже и облачно; Светло, али сиво и тако ме је у свој тој свежини и светлости, а опет у сивилу, подсетило на моју младост. Рану младост која је некако највише била обавијена тим сивилом и која је најсветлија била јесенима, кад су кише доносиле тишину, мир и спокој у осамљености. Мислио сам да пишем данас. Мислио сам да говорим јутрос, али нисам. Мислио сам да пијем... То јесам. Ваљда да се подсетим и тог нешто другачијег стања свести које је било тако блиско у тим данима... Можда у нади да у алкохолу нађем инспирацију, праве речи за оно што сам хтео да кажем, оно чега се више и не сећам.
Нејасни облици флуоресцентних боја и оштрих ивица ми испуњавају видно поље у бљесцима када затворим очи што је промена... Ових дана су то биле ситне црне тачке, као зрна песка која се осећају под руком, само што је ово зрно било под капцима и нисам га осећао... Нисам га ни видео. Оно је просто постојало и клизило испред неког ока свести. Као песак на стаклу, титрало и треперело...
Јутрос сам гоњен тим пријатним временом и удобним сећањима сишао до града, ходао по сивилу бетона, међу чађавим зградама и осакаћеним дрворедима, мирисао кишу и прашину коју је испирала из неприметних пукотина света...
Тражио сам још сећања, још коју нијансу сивила и још који ујед хладноће...
Нисам нашао ништа до флаше водке и спознаје да те и такве мисли о којима понекад хоћу да прибележим неку реч не почињу и не завршавају, немају ни узрок ни циљ, него да су само неки бескрајни ток који се ту и тамо сретне са свешћу кад је она довољно отворена да појми тонове које те мисли носе. Ти сусрети су ретки, а у њима и није увек могуће сагледати у ком правцу те мисли иду. Оно што знам је да тај шум мисли и сећања, тај бескрајни ток протиче кроз мене, био свестан њега или не, да је то оно што ме чини каквим јесам и да ме односи са собом, да ми не да да постанем део овог света... Као да низ тај ток постоји неко боље место где ћу моћи да застанем, да се укореним и останем...
---
Прошло је нешто времена...
Киша је престала да пада.
Репови измаглице разливају иначе слаба светла уличних светиљки тамо где их се додирну. Ноћ је бескрајно тиха. Тек благи шум листа под прозором, која заостала кап кише у олуку, далеки лавеж неког пса пробуђеног каквом слутњом или немирним сном...
---
У мом сну време постоји под другачијим условима. Сати пролазе као трен, тренутак као сати, звук који чујем између два откуцаја срца, мирис који осетим, сена мисли, тачка осећања, као да бивају замрзнути у видном пољу, не очију већ ума и ту као да трају бескрајно дуго утискујући свој траг у расквашену глибаву свест, заклањајући све од погледа, рушећи све пред собом, окупирајући сву пажњу...
Звук кола која пролазе кроз ноћ као да долази из неке друге ноћи, са неког другог места... Звук остаје у мени, претвара се у шум који траје, постаје гласнији... Шум који прераста у заглушујућу буку која ме буди из сна назад у свесност, у бивствовање... А онда полако клизим назад док ме тренутак води у бескрај, секунда у сате који не пролазе у свету, у сате који постоје само за мене, само у мени, само у том трену, док оно што се у њему десило не нарасте до те заглушујуће буке која ме пробуди свега трен касније...
И опет клизим назад... У сећања...
Сећања на време, на све оне ноћи у којима сам размишљао о пролазности... Али не сећања на мисли, на идеје, него сећања на свест о самој пролазности, томе да време пролази не хајући за нас ма како се ми опходили према њему, према нама самима, према другима... И са тим временом, као празна чаша од јогурта коју ветар котрља низ пут, и ми пролазимо, повремено мењајући правац, окрећући се, одбијајући и поскакујући... Али неминовно се враћајући назад на асвалт, гоњени истом силом која нас је дотле и довела...
---
Тишина... Тишина и мрак...
Одсуство свести о свету тако прија..
Враћа свест оном унутрашњем, оном што је у нама...
Иако је и тамо мрак, добро знам шта ме у њему чека и радујем се томе.
Иако не видим, осећам да је тамо све тако чисто и уредно, лепо и затегнуто, пријатно...
Осећам се добродошлим... Загрљеним и вољеним... Срећним... Само због тога што јесам... Ништа више...
Уморан сам...
Требају ми тишина и мрак да потонем у њихов загрљај и нађем утеху...

 

[Wuka]

Bilo bi genijalno da sam ovog trena željna jutarnje doze kofeina (značilo bi to jutro, a ne noć), da polupospana sedam u jedan od pet-šest otmenih kafića rasutih među kojekakvim prodavnicama...
Npr mogao bi to biti neki tipičan evropski kafić, sa 15 do 18 stolova i jednim kelnerom koji je beznadežno prezauzet ( čisti stolove, jurca unaokolo, naplaćuje...)
Da je sada jutro i da sam na tako zgodnom mestu, zurila bih u prazno, brade oslonjene na dlanove, imala bih osećaj da sam na nekom italijanskom trgu, da planiram da uđem u galeriju Vitorija Emanuela II...Gde konstatujem da je sve impozanatno, tržni centar npr podignut u grandioznom stajluuuu 60-tih godinica (nisam se ni mućakla u jajima tada...), četvorospratni TC, u 19. veku....
Vidim te podove oslikane pločicama, čipkane svodove od stakla i čelika, kupolom koja pedeset metara iznad preseca dve unutrašnje avenije, Uzvišenost, osećaj mučne jeke, sve nekako prožeto u jedno: lik katedrale i velelepna železnica 19. veka...
Oh...Zar ne bi svaki tržni centar trebao da izgelda tako???
Ne znaš, ali nasluti. Ovo sve miriše na Italiju. Italiju, kojom nisam prošetala Korzom Vitorija Emanulea, kobajagi tražeći nonšalantno drugi kafe, jer ovaj mi je dosadio ovog, baš ovog jutra.
No...Nije jebeno jutro...I nisam u jebenoj Italiji...
Ćao ljubavi, imam čas transeksualnosti, pa moram da žurim.


®

 

[Wuka]

Nije želeo sopstveni živod da dovede u red, malo zbog toga što je imao urođeni talenat da svemu nađe manu (bez obzira o čemu se uistinu radilo),
a kao drugo i mnogo bitnije, ko još veruje u red?
Red je zbir nereda, fino poslaganih na jednom mestu, npr kao nagurane čarape raznih boja, prvo jedna u drugu, pa skupljene u lopticu sa svojim parom, zatim nabacane u fioku.
Kako se drugačije mogu složiti čarape?
Nikako.
I kakav je sad to red?
Pa, takav...Od mnogo raznobojnih nereda.
Kao taj on ili ona, danas sam krenula u sopstvenu biblioteku, trećeg dana mog iskušeništva, uzela par lisica da se zaključam za sedište, fotelju ili ofucanu štanglu koju je zapišao miš.
Razmišljala sam o Telmi, zašto ustavri kada očajnički želimo da mislimo o nečemu, konstantno mislimo o nečemu drugom?
Naglašeni luk Telminog stopala odvlačio mi je pažnju sa prethodnih misaonih konstrukcija. Možda bi mi jednostavnije išlo, ako bih misli usmerila na Bajrona (izmaštan lik, svih onih raspletenix slova pa skrpljenih u klot i frket petlju ispričanih a i ne, priča il pesama, svejedno je ), ali on je suviše običan izmišljeni lik, kao more likova koje srećem u Pošti dok plaćam danak državi...Bajron ko" Bajron, samo ga ime vadi, a usput sam smislila da bude i komunista.
On se doduše buni, tvrdi da je neopredeljeni birač.
Dalje sam razradila misao koja mi se suprotstavlja u vidu rasparenih čarapa, pa nikako ne mogu da smestim Bajrona u Telmin krevet, jer ona je otmena,
lebdi na 4.000km od Zemljine površine, nema gravitacije, ne mari za zakone kretanja, a masa u bestežinskom stanju nema gde da padne...

Ćao ljubavi, imam čas transeksualnosti, pa moram da žurim.


®

 

[Susan Sto Helit]

objavljeno na blogu, nadam se nećete zameriti
budite blagi prema meni

Pedalj kože

Znam tačan datum, tačan trenutak kad sam zamrzeo Pata. Znam kakva je gužva bila u pubu. Znam da je bio St.Patrick’s Day. Sećam se kako su neke pijane irske budale urlale secesionističke pesme IRA-inih bombaša – šta, vraga, sećam se i koje su to pesme bile. Sećam se kako je neko prevrnuo onu besmislicu od trbušaste staklenke sa mirisnom svećom i kako se vreo vosak rasuo duž celog stola, crven poput sveže krvi. Izgledalo je kao masakr, ili oltar tokom crne mise. Kao nešto sasvim primereno rađanju demona.
Ne verujem u slučajnosti, a vi?
Danas bih se mogao zakleti da sam osetio momenat u kojem se u mojim slabinama neki važan deo otkačio. Ne kažem: glavi; jer sam sasvim siguran da to s glavom nikakve veze i nema. Na svetu postoje planski, sračunati, ledeno racionalni pomori kojima su smisao, i svrha – kad im jednom sagledate krajnji cilj – bleštavo jasni, i svetle bakljama logike. Ima ljudi koji svesno, s potpunim razumevanjem uzroka, načina i posledice gaje svoje lične demone, hrane ih kakvog su god mesa gladni i vode, ili bivaju vođeni, krajnjem cilju neopterećeni savešću ili krivicom.
Ako je vaše zlo od takve vrste i korena, vi ste sretan čovek.
Ja nikad nisam hteo da sretnem Celinu. Da mi je ostavljeno da biram, poslednje što bih izabrao bilo bi da sretnem Celinu – pored Pata. Da sam te večeri u pubu znao šta će se dogoditi trenutak pre nego me je moj nabolji prijatelj – moj brat – pozvao da se okrenem; verovatno bih radije slomio vrat nego to učinio.
Ali, okrenuo sam se; posred svih onih pijanih i ludih Iraca, sa prstom zlatne tekućine u svojoj čaši i svojom besramnom arogancijom bogatog naslednika koji zna da mu se bogovi smeše. Život je bio sjajan pola sekunde pre toga. Samo delić udisaja, treptaj – jedna vlas trepavice debljine rascepina između trenutka u kojem sam bio siguran da se bogovi na mene smeše, i sledećeg u kojem sam shvatio da mi se, zapravo, smeju.
Morate razumeti jedno: Celina nije najlepša žena koju sam u životu sreo. Da su stvari toliko banalne, onda bi ih i glava objasnila. Čak i tokom tog prvog magnovenja u kojem smo se upoznali, bio sam potpuno svestan da sam već video – a i ne samo video – devojke pravilnijih crta, lepšeg kroja usana, izdašnijih oblina. Ako postoji neka pokora za izdajništvo; ako se teret koji nosim na ramenima ičim pod nebom (i zemljom) može iskupiti; ako postoji pravilna raspodela između greha i kazne; kosmička pravda; onda je to moja potpuna, celovita svest da je Celina, mada ne najlepša žena na svetu – iako, sasvim sigurno, ne najslađa, najduševnija ili najplemenitija – u mojim očima svejedno savršena.
Ne može biti prostije. Od te večeri u pubu ja ženski rod delim na Celinu, i sve ostale.
Slepi, zahvalite bogovima. Razumni, nosite svetom glavu visoko i oholo. Vi, koji ne vidite, nećete prepoznati muziku sfera u rečima koje pet godina nisam pobio čak ni kad sam bio u pravu. Pošteđeni ste sramote da u tom glasu uhvatite notu koja me čini malim i drhtavim čak i kada sam mu otvoreno uzvraćao da iznosi besmislice i naopakosti. Vi ćete čuti srž, ali nećete propratiti sjaj u oku; nemate pojma kako su dugoprste ruke, kao u volšebnice, kojima se srž podupire i u vazduhu uobličava. Vama, koji glavom procenjujete proporcije, vrline i istinu; nikako se ne može dogoditi da vas do nogu razoruža jedna od koje ima plavlje kose i zamamnije obline kolena; plemenitijih ideala i veće nesebičnosti; mednijeg jezika i blažih kriterija. Bez vida, bez subjekta, vaša će ocena biti na pravdi bogova istinita, i znaćete da sam trebao odlučiti bolje.
Ono što nećete znati, to je da me niko nije pitao za odabir.
Jer, u trenutku kad sam se obazreo u onom sumračnom pubu, smoren irskim plebsom koji peva o porazima umesto o pobedama; sa svojih prstom skupocene, zlaćane tekućine u čaši i svojom nikad ozleđenom oholosti momka koji uvek dobije šta želi i bez saosećanja prezre sve što mu dosadi, ili mu nikad i nije bilo zanimljivo; prvo što sam video, a što je moje oči uhvatilo kao u paučju mrežu tako da se ni danas, posle pet godina, nisam uspeo rasplesti; bio je pedalj Celinine gole kože dok se propinjala na prste da okači neki mali blesavi crni kaput dvorednog kopčanja na blesavu vešalicu pored stola; delić njene kože boje alabastera ili, možda, onog kamena od kojeg su neimenovani antički vajari klesali svoje boginje rođene iz morske pene; pedalj njene kože ne duži i ne širi od mog dlana. Nakon toga, nikada nisam poželeo ništa više nego da svoj dlan stavim na to mesto; da pod njegovim reljefom osetim toplinu koja ga čini živim, pokretljivim, jedinim. Ponekad, kada su noći naročito teške, kada egzotični mirisi mojih beskrajnih karavana pod nebom stranih pustinja i njihove čudne, drugačije žene mošusne puti ne uspevaju zavarati glad koju već pet godina ćutim pod nepcem; tada pomislim da bi mi bio dovoljan samo jedan put, jedan dodir mog dlana na golom pedlju Celinine kože kojim bih uhvati smisao.
Ne kažem, nit verujem, da bi mi to olakšalo. Možda bih bio čak još i gladniji.
Ali možda bih znao zašto.
Staza duž naprslih kamenih ploča je prekratka. Ona me ne može osloboditi ni razrešiti nada za koje bih lagao kad bih rekao da ih ne očekujem, a koje su možda tek varka, iluzija. Pet godina sam dolazio u ovu kuću, u poset svom najboljem prijatelju i njegovoj ženi, i njušio vazduh. Lešinarski vrebao svaki trenutak ne bi li uhvati nagoveštaj nesreće, usahle naklonosti, zla. Demonski paroščići koji su pre pet godina načinili rascep tamo negde pri dnu mojih slabina, danas su oštrovrhi bodeži što ruju po zjapećoj, živoj rani. Ja nemam ni stida ni srama. Smrt čoveka kojeg sam pola svog života smatrao bratom za mene je bila ekstatični nalet trijumfa koji nikakav sumpor pakla ne može dovoljno da naplati. Ni suzu nisam pusti za Patom. Vest o njegovoj nesreći učinila je da mi usta ovlaže kao i onom vampiru koji mi urla u grudima. Prvi put posle pet godina, i jednog venčanja u srednjevekovnoj seoskoj crkvi na vlastelinskom imanju, ja sam se od srca nasmejao.
Ali, pa šta sad.
Bio sam jedini i koji je, dok su svi nazdravljali, čučao u noći među nadgrobnim pločama nepoznatih, i ridao.
Kad čovek živi dovoljno dugo na svetu, nauči da postoje kosmičke pravde, i kosmičke pravde.
I da ljubav, takvu kakva je, ne moraju na svojim paperjastim krilima nositi serafimi s rupicama na obrazima. Strele koje poleću s njihovih lukova mogu imati vrhove umočene u žuč, pelin i otrov.
Mogu ih odapinjati demoni opnastih krila i krivih kandži i rogova.
Čovek može hoditi božijim svetom i biti vampir žedan krvi pod pedljom nečije tople kože.
A voleti.
Voleti.

Ona mi otvara vrata, i kaže:
-Hej. To si ti. Dugo te nije bilo, zar ne?
Nikada me nije bilo, zar ne, hoću da odgovorim.
Ono što kažem, jeste:
-Pa, sad sam tu.

 

[Neprilagođena]

"---
Тишина... Тишина и мрак...
Одсуство свести о свету тако прија..
Враћа свест оном унутрашњем, оном што је у нама...
Иако је и тамо мрак, добро знам шта ме у њему чека и радујем се томе.
Иако не видим, осећам да је тамо све тако чисто и уредно, лепо и затегнуто, пријатно...
Осећам се добродошлим... Загрљеним и вољеним... Срећним... Само због тога што јесам... Ништа више...
Уморан сам...
Требају ми тишина и мрак да потонем у њихов загрљај и нађем утеху... "


Predobro..

 

[Moghrion]

"---
Тишина... Тишина и мрак...
Одсуство свести о свету тако прија..
Враћа свест оном унутрашњем, оном што је у нама...
Иако је и тамо мрак, добро знам шта ме у њему чека и радујем се томе.
Иако не видим, осећам да је тамо све тако чисто и уредно, лепо и затегнуто, пријатно...
Осећам се добродошлим... Загрљеним и вољеним... Срећним... Само због тога што јесам... Ништа више...
Уморан сам...
Требају ми тишина и мрак да потонем у њихов загрљај и нађем утеху... "


Predobro..

Учини ми се познато на трен...
Хвала лепо
Имам море снимака који чекају да се преслушају и прекуцају...

 

[Neprilagođena]

@Moghrion

Šta se smeješ?

 

[Neprilagođena]

Учини ми се познато на трен...
Хвала лепо
Имам море снимака који чекају да се преслушају и прекуцају...

Taj deo mi se stvarno mnogo sviđa.Kao da sam ja pisala.

 

[Moghrion]

престао сам да се смејем...
Насмејало ме на трен кад сам почео да читам и препознао шта је... а требало је пар редова... и јес... није то страно никоме... само је ето... другачије кад се прочита... кад се препозна...

 

[Neprilagođena]

Одсуство свести о свету тако прија.

Znači , potpuno moja rečenica...

 

[Moghrion]

и одсуство света из свести?
треба то... посебно кад се он добро погледа...свет тј...
кад се разлике између оног што јесте и оног што од њега хоћемо да буде накупе...

 

[Neprilagođena]

и одсуство света из свести?
треба то... посебно кад се он добро погледа...свет тј...
кад се разлике између оног што јесте и оног што од њега хоћемо да буде накупе...

Baš tako.

 

[Neprilagođena]

Samo je ona tu..
Poznatog mirisa koji u nozdrvama igra snenu igu slutnji.
Miriše i omamljuje večeras .Tupo.Nimalo lepo.Gde se izgubio taj smiraj i to uronjavanje u njenu mekoću?Zašto je odjednom tako gruba i neprepoznatljiva?
Nisam ništa uradila , niti sam izgovorila neku reč koja bi je povredila , uvredila , razbesnela...Ćutala sam kada je odškrinula tešku masivnu kapiju uma i ušla tiho.
Uostalom , nisam ni bila prisutna.Lutala sam nekim dalekim suvim poljima sećanja , zaigrana u vetru i zauzeta brojanjem klasja...

Zašto večeras reže?
Zašto je rešila da boli?
Ne ..Ne razumem.Promene me zbunjuju i osećam kao da grešim u nečemu što greška ne može da bude ..I krila...Lepet...Spaliće niti.
A da se sklonim i sklupčam u neku ladicu optočenu zaboravom i jalovim rupama ukrašenom, da produbim te brazde koje vode u ništa , da zarijem nokte , odavno slomljene u pokušaju bekstva...?Da li?Ili ne?

Pitam li...Sebe?