Delovi mog romana u stvaranju...
Petar piše manifest NVO ”Normalan život”
Gospodo umetnici, naučnici i ostali obrazovani gradjani, koji sebe smatrate inteligencijom i poštenim, čestitim ljudima i koji jasno poimate zla, danjašnja i predjašnja, koja su se nad čovečanstvom, a pre svega nad običnim, malim ljudima nadvijala i još uvek se nadvijaju – Vama se obraćam! Imate li volje i hrabrosti da pomognete tim običnim, malim ljudima da i oni žive živote dostojne čoveka, po ugledu na tek nekoliko država u svetu u kojima žive srećnici? Sasvim je lako otkloniti ono što malog, običnog čoveka guši, verujte mi, a ja ću vam objasniti kako se to radi. Potrebno mi je samo malo vaše hrabrosti i volje… Pre svega da pročitate ovaj tekst do kraja, a onda ćemo lako. Dokazaću Vam, kada posle postavljenih Vam pitanja na koje treba da date odgovore sami sebi, počnem da dajem predloge o našim zajedničkim akcijama koje će nas dovesti do željenog cilja – izgradnje društva po meri svakog čoveka!
Za početak, pozivam sve umetnike koji se umetnošću služe da bi objavljivali svoju kritiku ljudskog društva, da bi se podsmevali manama sistema u kojem žive i pojedincima koji te mane koriste, da osim svog umetničkog rada urade i nešto konkretnije na iskorenjivanju onoga čemu vide mane. Ako nema konkretnih predloga kako te mane prevazići i svet učiniti boljim, ako nema konkretne akcije koja će se pokrenuti iz njihovog umetničkog dela (a ko će je pokrenuti ako ne oni sami kao idejni tvorci), onda je njihovo delo bezvredno i može služiti samo kao sredstvo za ubijanje vremena i popunjavanje časova dokolice.
Manite me urodjene ljudske potrebe za lepim i umetnošću. Majka priroda se sama brine za to bolje od bilo kog, pa i najvećih umetnika ikada. Dovoljno je lepote i vrhunskih umetničkih dela stvorila, niste joj potrebni Vi, jer Vi ne možete stvoriti nešto što bi bilo lepše nego što je Boka Kotorska, Plitvička jezera, vrelo Bosne, kanjoni Drine i Tare… Ne možete se takmičiti s njom pokušavajući da stvorite nešto što je oku ugodnije, uhu blaženije, duši bolnije. Vaša uloga je nešto sasvim drugo. Možda je u jednom periodu evolucije nastala potreba da ljudska čulnost i emotivnost trajno zabeleže neke svoje trenutke ili periode i da se osećanja bilo koje vrste prenesu drugima i tako je nastala umetnost. Milenijumi su prošli od tog doba i zar ne mislite da bi današnji umetnik trebalo da ima dalekosežnije ciljeve od onog pećinskog čoveka koji je crtao životinje u pećini Žave na jugozapadu Francuske, pre više od 30.000 godina.
Nije svrha umetnosti samo da zadovoljava naše potrebe za lepim, niti da nam ukazuje na slabosti ljudske, nemoć pred višim silama, na siromaštvo, ugnjetavanje, bolesti i katastrofe. Zar mi treba Munk i njegov ”Vrisak” da shvatim tragediju ljudskog postojanja i nemogućnosti da se izborimo sa stvarima koje su iznad ljudskih moći. Munk je uostalom taj ”Vrisak” slikao za sebe, naslikao je svoj vrisak i vrisak prirode oko njega. Šta se taj vrisak tiče Donalda T. danas? Tog licemera, nezasitog i obesnog, koji se kao takav bez trunke stida usudio da bude predsednički kandidat, nasmejan, razvratan, koji se bez mnogo razmišljanja o božijim zapovestima obogatio. Uostalom, šta se tiče i mene, imam ja svoj visak, šta će mi Munkov.
Ima li ljudskog bića koje je došlo do zrelih godina a da nije prisustvovalo sahrani drugog ljudskog bića koje je još dugo trebalo da živi, ali mu nešto nije dug život dalo. Nevino, jadno, obično ljudsko biće, koje svojim postojanjem nikoga nije uvredilo niti kome štetu nanelo. Poneko od njih je drugima čak i od koristi bilo, pa eto, ipak im se ne dade da u životu uživaju i drugima da radost i korist donose onoliko dugo koliko bi prirodno bilo da to traje. Jeste li bar prolazili (ako ne i ulazili) pored bolničkih odeljenja kao što su psihijatrija, onkologija…? Znate li za nečovečanske paklene muke i bolove u kojima umiru bolesni od teških malignih oboljenja? Znate li za nadljudske napore i patnju kroz odricanje od sopstvenog života onih koji neguju voljeno, ali nepokretno biće? Znate li za ljude koji nemaju za tri obroka danas i čija deca ne mogu na ekskurzije, a u školu dolaze u staroj, izbledeloj, prljavoj i iscepanoj odeći i obući. Znate li za radnike koji moraju da rade po 12 i više sati dnevno, u neljudskim uslovima, utrnulim udovima, od umora pomućenim umom, zbog nedovoljno odmora poremećenim emocijama, narušenom mogućnošću realnog sagledavanja života i sveta, bez prava na socijalno osiguranje, na plaćen odmor, na bolovanje i sve to da bi zaradili samo za toliko da se prehrane? Da i ne pokušavam da vas nateram da shvatite misli i doživite osećanja mlade žene okružene zverima najgore vrste kakav samo ljudski rod može da izrodi, koja shvata da će posle besomučnog silovanja i iživljavanja tih umno poremećenih divljaka nad njenim telom i dušom, na kraju biti zaklana. Da kao ona osetite kako vas čereče ta smrdljiva, prljava tela, kako vas grizu i kidaju svojim poganim zubima i kako na kraju osećate hladnu oštricu noža na svom vratu…
Znate za takve stvari? I ja znam…
Pa šta će mi onda Munk i njegov ”Vrisak” da bih znao da se takve stvari dešavaju svuda po svetu, pa sve da živim na nekom mestu koje je okruženo sve samim bogatstvom, odakle se siromaštvo ne vidi, nemoral nas tu ne dotiče, tudje nepoštenje nas ne zanima, bolesni se brzo leče izdvajanjem nezamislivih suma (prosečnim ”Jadnicima”) za svoje lečenje.
Dakle, kao što rekoh, Munk je slikao za sebe, izražavao svoju a ne tudju muku i svakako mu nije bilo bolje zbog toga što će nekakav kritičar ili običan posmatrač u muzeju zamišljeno gledati u njegovo delo i shvatati kako je Munku u tom trenutku bilo loše i kako svi imamo razloga za jedan takav vrisak. Munk nije bio u stanju da odbaci od sebe taj svoj vrisak i da naslika osmeh. Nije znao kako da preporuči ljudima da se osećaju dobro bar onoliko koliko je to moguće u ovim našim kratkim, slabim i nemoćnim ljudskim životima. Ništa nije uradio da smanji (ni sebi ni drugima) razloge za vriskom ljudi i vriskom prirode. Svi razumni i bez Munka dobro znaju da ako se čovek duboko zamisli nad svrhom postojanja, nad suštinom života, nad bolešću, siromaštvom i konačno nad smrću… i nemaju nekog razloga za osmeh i blaženstvo, već samo za vrisak.
Pa hajde onda da ceo ljudski rod smisli način za svoje bezbolno samoistrebljenje i tako konačno donese kraj svim tim vekovnim, milenijumskim patnjama i večitom vrisku? Ma, ‘ajte molim vas…
E, zato Munk može da zaslužuje moje poštovanje jer je posedovao taj jedinstven, tako moćan dar da izrazi i prenese drugima svoj vrisak. Ali da ga slavim i veličam zbog tog njegovog dara, dok sa druge strane u stvari nije uradio ništa korisno, nije otkrio nešto do tada nepoznato i ničim nije uticao da ljudski život postane kvalitetniji, bolji i vredniji – ne pada mi na pamet!
Zato, gospodo pisci, slikari, filmski stvaraoci i ostali umetnici: Jalovo je vaše znanje i dar da se prikaže nešto što drugi i bez vas već znaju, vide i osećaju.
”Mi smo tu da stvaramo i čuvamo večnost, da podsećamo druge na nešto što bi mogli zaboraviti, a što vredi pamtiti…”
Ma nemojte molim vas! Zar je to sve što možete i umete? Ako nemate volje, znanja ili na kraju hrabrosti da poboljšate nešto što ste uočili i po vama zavredjuje da bude predstavljeno kroz jedno umetničko delo, onda džaba vam to delo. Za šta ste ga u stvari i stvarali?
Da, dobro smo se razumeli. Pozivam vas na konkretnu akciju, jer vi bi trebalo da ste ti koji znaju šta i kako treba. Od besplodnog stvaralaštva, a zatim još besplodnijeg trućanja po kafanama, udruženjima, klubovima i po medijima nema niko ništa izuzev vas samih. Zbog toga ste umetnici? Slava i popularnost, poznato ime, zadovoljena sujeta? I to je to? Ako ste stvarno umetnici i duša vam je umetnička, a mozak razvijeniji i senzitivniji nego kod prosečnih ljudi onda znate i kako, pa za ime Boga – uradite nešto! Ne plašite se ako ste stvarno nečega vredni. Ljudi će prepoznati vašu vrednost i krenuće za vama. Nećete ostati sami, a sa masama iza vas, čega se plašite?
Ako ste se posle ovog mog poziva zamislili nad svojim darom, radom i mogućnostima, a onda shvatili da u stvari i niste ničega vredni izuzev da budete ”običan, mali čovek” koji za pomoć vapi, onda se ostavite vaše ”umetnosti”. Nadjite za sebe pristojan, dakle slabo plaćen posao (ali koji će vam doneti miran san i spokoj u duši), povucite se u život ”običnog, malog čoveka”, bavite se nekim hobijem koji će vas sklanjati od turobnih misli i koji će vam prekratiti vreme do neizbežnog ništavila i kasnije konačnog zaborava (eto vidite da i posle ništavila ima nečega). Poštedite muka i sebe i druge i ne iznosite u javnost nešto za čim javnost, kad malo bolje razmislite, nema nikakvu potrebu.
Ali ako mislite da nešto zaista vredite i da imate šta da kažete i da znate način na koji nešto da uradite, onda hajde da radimo zajedno. Idemo dalje. Hrabro!
Nastaviće se:
https://romanonlineblog.wordpress.com/
koja je ostala na prethodnoj strani.
