Quantcast

Mali virtuelni klub pisaca kratkih i dugih formi

fitolend

Aktivan član
Poruka
1.204
Zaboravi ovo veče. Zaboravi predhodne noći, izbriši dane, zamrači jutra. Kada ustaješ,
tek probuđena i mrzovoljna, umi ostatke naše intimnosti. Pođi. Sve teče.
Ako me pogledaš, ako poželiš da me pogledaš, videćeš: neveliko mi bogastvo ostaje.
Samo gorčina i bolne uspomene. Neprimetna prašina koja sve pokriva.
A ti si kao prozori u praskozorje, vedra i čila tek okupana u izvoru, kao da se u njemu rađa
iznova, života.
Ja ga ne okusih niti se u njemu okupah. Život mi nesta u trenu, u trenu kada mu pružih ruke.
Ti si se uvek smejala, zarazno smejala, sa svojim bleš tavo belim zubima i oči su ti sjale
kao novogodišnje žižice. Ja sam te gledao kao čudo, čudo koje se stvara predamnom.
Ali te ne okusih, niti zaronih u ljubav tvoju.
Pogledaš li me, osetiš li me, neveliko mi bogastvo ostaje – samo uspomene.
Zaboravi ovo veče, zaboravi predhodne noći – kreni, pođi. Sve teče.
Život te tek sada čeka.
A ja, koga si se trudila da zagrliš, koga sada pokušavaš da zaboraviš a ja da dozovem sebi,
ostaću negde na granici mašte na početku snova s nadom da se život može uhvatiti.
Zaboravi i pođi..... sve teče....
 

Charlie`From`Stadium

Zainteresovan član
Poruka
157
Dusa od hartije​

Nije lose, nije tako lose, svi smo jenom nekada davno bili iskreni. Da, bili smo mali. I to je nesto. Sada nas krase nasa previse kreativna shvatanje istine. Da, bili smo mali. Pravili smo zdralove, brodove, avione. Svi to znamo, ali ja od papira znam da napravim dusu. Ti pazi pa mi zguzvaj to. Ostace ti da obaras avione, potapas brodove i drzis na lancu zatocene zdralove. Umesto da od dva papira napravis jednu dusu. Znas li ti? Kada se pise iz srca a tacku stavlja svaki njegov otkucaj, iz hartije vriste slova a ona mirise na ispljuvak moje duse. A Ljudi kao ljudi, pluvanje ce videti kao ruznu i nepristojnu stvar. Gaditi se reci kao sto su "ispljuvak" ili "pljuvanje". Ja se eto ne gadim. Ali zato umirem od gadjenja kada trebam da napisem rec "ljudi". Razlikuju se samo po visini i ostalim mernim jedinicam. Siroti mali maslacak nije mogao da bira. Ali zasto su oni kao gomila maslacaka? Jedva cekam neki jaci vetar da im oduva glave kao maslacke. Uzalud, njihovi ostaci ce posejati nove, na istoj zemlji ce ponovo proklijati isti ljudi.​

539492_3225364627231_1059969446_33146026_2074880781_n.jpg


Zdravo, ti! Ti neko za koga se nadam da nemas veze sa ljudima. Zdravo, ja sam psihopata, gadim se ljudi. Gadim se samo pri izgovoru reci "ljudi". Gadi mi se i da je napisem. Gadi mi se saznanje da sam ja jedan od njih. Umem da urlam, umem da vristim zajeno sa svojim slovima! Prezirem ljude i brojeve, obozavam pse i slova. Pogledaj izmedju ovih redova i kukica, tuda ti luta moja dusa, misao, razvrat. Ja sam razvrat, stihija i blud. Ali takve stvari nosene na vetru moje maste, spretnosti i lukavstva. Daju potpuno drugacije poimanje tih reci. Ja tu i na tom vetru, sa tim recima postajem vetar koji ce im razduvati glave kao maslacke! Jednoga dana bicu toliko jak vetar, bicu oluja koja ce im oduvati glave daleko odavde. Kako na ovoj zemlji nece zasejati nove ljude, koji ce se razlikovati samo po visini i ostalim mernim jedinicama. Ja i ti cemo biti jedni od onih koji ce svaki dan menjati svoj sopstveni identitet. Gde cemo se svaki dan buditi kao neka druga osoba. Identitet cemo menjati kako nas ljudi nikada ne bi pronasli i natrali nas da budemo "ljudi". Identitet cemo menjati, dusu necemo. Ona ce nam zauvek biti od hartije. Hartije sa koje ce se procitane reci transplantovati u tvoju mastu. Odatle ce se oziveti u tvom svetu, bas onako kako sam ja zeleo. Ili ce mutirati taman toliko kako bi se lepo ususkale u tvoju dusu od hartije. Gde ce ih sa nje procitati neko drugi. Jedno je sigurno moje reci ce ostati tamo gde se najlepse ususkaju. Tamo gde se najlespe ususkaju, proklijace u najdivniju ljubav. Proklijace u malog crvenog maslacka razlicitog od svih ostalih koje ste ikada videli.​
 

jelen.co

Veoma poznat
Poruka
12.468
"U sobi televizor trešti, ne mojom voljom. Boli me glava. Odlazim u drugu sobu da pobegnem od galame. Mrak. Sve se čuje i dalje. Bacam se na krevet, stavljam jastuk preko glave. Ne pomaže. Guram prste u oba ušna kanala. Ne čujem više izvor iritirajućih zvukova. Čujem nešto drugo. Koncentišem se da ustanovim neobične umirujuće zvuke. Blago pištanje pomešano sa nešto jačim brujanjem, kao unutrašnji odjek. Zatvorim oči, osećam kao da sam u svemirskom brodu, putujem daleko na neku drugu planetu. Čitav svemir preda mnom.

Dakle, kad zapušite uši jako, da spoljnji zvuci više ne dopiru do vas i kad se skoncentrišete na zvuke koji dolaze iznutra, šta čujete i na šta vas oni asociraju?
Ko nije probao, neka proba, pa nek kaže."
 

Modestty

Obećava
Poruka
89
...ovog jutra cu da podelim jednu kratku formu sa vama....od mog omiljenog pisca........


Nebojsa Milosavljevic


Mnogo sam bizi

Gledam tako pre neki dan ženu. Ma, moju brate, moju, ne neku drugu, to sam odavno prestao da radim. Gledam tako, ali ne sa nekom namerom, nego onako... Zadržao se valjda pogled, šta li? Vidim nešto mi se tu ne uklapa, ali ne mogu da provalim šta. Vratim se pogledom još jednom, sada malo pažljivije i osmatram. Jeste ona, nije ona. Ma mora da bude ona, koja bi druga bila? Razmišljam tako, odmeravam, kad me prenu glas:
„Šta zveraš?“, umilno će moja saputnica.
I tada mi puknu pred očima, kao da je taj glas a pogotovo ton, pokrenuo neku vremensku mašinu, odmota mi se film unazad i ja shvatih šta mi je to privuklo pogled.
„Izvini, a otkada si ti plavuša?“, upitah srećan što sam konačno našao rešenje za dilemu i što još uvek imam sposobnost da zapažam i takve sitnice.
„Od '98. Hvala što si primetio“, kaže ona.
Učini mi se za trenutak da je njen odgovor sadržao u sebi izvesnu notu sarkazma, ali reših da ne obraćam pažnju na to, jer mi je ova kratka konverzacija ionako poremetila tok misli. Mada, nije loše ponekad sa ženom razmeniti po neku, pa to i zapisah u svoj godišnji planer.
Utom dođe i mali iz škole. Hrupi onako na vrata, baci ranac u neki ćošak i pravo uz stepenice, čuje se kao da se penje krdo bizona. Ja ne mogu da se osvestim. Eto, jednom čovek dođe ranije kući i šta zatekne?! Žena totalno promenila lični opis, a sin porastao za pola metra. Pa čekaj malo, nećemo tako. Dozovem ga nekako da dođe dole, postavim ga ispred sebe i priupitam:
„Koji si ti, mali, razred“? „Osmi“, kaže on. „Kako, bre, osmi?
Pa kolk'o juče sam bio na priredbi u školi kad ste pevali ono, kako beše, a ti si bio najmanji u redu, nisi se ni video, a sada si, magarče jedan, višlji od mene za glavu. Kako to?“.
„To je bilo kada sam bio drugi razred a, inače, baš me juče nastavnica pitala da li su se moji roditelji razveli i da li ti još uvek živiš u Kanadi“, odgovara naslednik.
Eto ti sad. Još jedna strelica sarkazma upućena prema meni i to od moje krvi i od mog mesa. Izbegoh i nju veštom eskivažom, ne želim raspravu u porodici, ali me sve to natera na razmišljanje. Vidiš, rintam kao konj, karijeru gradim, a ovde kod kuće to, izgleda, ne nailazi na odobravanje nego, čini mi se, više se nekako izvrgava ruglu i nipodaštava, a da ne pričam o tome kako mi se između redova nameće i određeni osećaj krivice. I to sada kada sam se konačno uspeo stepenicama uspeha do određenog položaja za koji mi je bilo potrebno toliko godina.
Ne, nije važno koje mesto zauzimam u firmi, važnije je to što sam uspeo da sebe dovedem u poziciju da me drugi smatraju za čoveka koji je mnogo bizi. A to - biti bizi, jedna je od najvažnijih stvari u ovom društvu. To sam snimio odavno, još kada sam došao u ovu zemlju. Znači, nije od presudnog značaja šta zapravo radiš, već da se predstaviš kao neko ko nikada nema vremena za druge, kao neko ko od silnih poslova ne zna gde mu je glava, i kao neko čije je vreme toliko dragoceno da onaj kome posvetiš koji minut ima osećaj kao da ti dukati iz usta ispadaju dok pričaš sa njim. Znači, formula je vrlo prosta: biti bizi = imati puno posla = biti uspešan = imati puno para.
Kada sebe dovedeš na taj nivo, odnosno kada ubediš druge da si toliko bizi da je prava nagrada doći do tebe, i da si pun kao brod, onda ostale stvari postaju mnogo lakše. A da je bilo lako na početku, nije. Učio sam od drugih, uspešnijih, i savladao abecedu, ali su mi bile potrebne godine za to. Kada sam došao u Kanadu, našao sam posao relativno lako, skućio se, stao na svoje noge i krenuo da se socijalizujem tj. da gradim položaj u društvu, jer je čovek takvo biće da ne može bez drugih. Džaba ti uspeh ako nije propisno overen statusom na društvenoj lestvici. Međutim, kako koga pozovem, a on - bizi. Ne može da se vidi, ne zna gde mu je glava. Pozovem drugog, ma kakvi, mašina se javlja ostavite poruku. Ne možeš do ljudi ni pogledom dopreti, toliko su nekako visoko. Bude i neki skup, slava recimo, piknik neki, rešim ja da se predstavim onim uspešnim, spremim i teme kako ću i šta da pričam ali badava, sve nekako gledaju kroz mene, okreću glavu, kao traže nekog, pa kad vide onog sebi ravnog jedva čekaju da zbrišu. Ja tako ostanem da se sušim, lepo mi ljudi dali do znanja da nisam njihova liga.
E, onda rešim da okrenem list. Sednem tako jednog dana i razradim čitavu taktiku. Ja, u stvari, nemam neki položaj u kompaniji, više sam onako administrativac, ali krenem za početak odatle. Prvo, na telefon se uopšte ne javljam, nego kasnije preslušavam poruke i pravim listu prioriteta kome ću da odgovorim odmah, kome malo kasnije, a kome nikada. Drugo, dok traje radno vreme ne izlazim iz svog kjubikla, ne uključujem se u kancelarijske rekla-kazala i ne družim se sa ljudima pored voter kulera. Nabijem glavu u ekran i kao radim sve u šesnaest. Treće, sa posla nikada ne izlazim u pet sati. Ostajem najmanje do sedam, osam, a nekada i duže. Za kratko vreme stekao sam imidž čoveka koji se ubija od posla, koga ne treba bez preke potrebe uznemiravati i koji predstavlja pravo blago za firmu. Nisam doduše dobio ni unapređenje, ni povišicu, ali zar je takva reputacija malo?
Onda, porodica. Polako ali sigurno, navikao sam ženu i dete da me nema nikada kod kuće jer sam, naravno, mnogo bizi. Dođem kasno, odem rano, malo pričam, a vikende se trudim da popunim poslom koji donosim za rad kod kuće ili nekim društvenim aktivnostima napolju. Nije prošlo dugo, a ja lepo vidim kako ova moja šapuće sinu da ne uznemirava tatu jer je mnogo bizi. Znači, taktika funkcioniše.
Kada sam apsolvirao pravljenje autoportreta na mikro planu, krenuo sam na makro perspektivu, odnosno na srpsku zajednicu u Torontu. Jer, hteli mi to da priznamo ili ne, ipak nam je najvažnije u kakvom nas svetlu vide naši zemljaci. Ako kod njih ne overimo auru uspešnosti, onda ti je jalov posao. Krenem, dakle, sa još suptilinijim pristupom problemu. Razradim sve do najsitnijih pojedinosti. Zove mene, na primer, neki poznanik i pita kada možemo da se vidimo, ima, kao, nešto da mi ispriča.
„Možemo“, kažem, „16. marta imam dva sata slobodno po podne“.
„Ali, sada je januar“, čudi se on.
„Sorry, totalno sam bukiran, evo gledam planer, nema gde igla da padne“.
Spustim slušalicu i smeškam se, tako se to radi. Onda, na privatne pozive odgovaram samo nakon petog ili šestog ostav-ljanja poruke. Nekada ni tada. Trudim se da mi mašina uvek bude puna, pa da ljudi steknu utisak kako nemam vremena ni da preslušam traku. Kada nema poziva, a često ih baš i nema, pozovem svoj broj i ostavim jedno pedesetak poruka da napunim mašinu i ostavim tako...
Što se društvenih događaja tiče, tu sam napravio strogu selekciju. Nema više da idem svuda i da me razvlače kao laku žensku koja je svima dostupna. Biram da se pojavim samo tamo gde ima uspešnih, gde je prva liga. Mesari, pekari, zubari, apotekari, programeri. To je svet sa kojim volim da se mešam. Dolazim uvek užurbano kao da me neko juri, nosim dva laptopa i dva celularca koji non-stop zvone. Kako to uspevam? Pa, lepo. Programiram pozive za buđenje na oba telefona na svakih pet minuta. Oni zvrndaju, a ja se javljam, čas na engleskom, čas na srpskom, pregovaram, ugovaram, zakazujem sastanke... Ljudi samo gledaju i klimaju glavom. Ovaj je definitivno jedan od naših. Mnogo je bizi.
Ako mislite da je to lako, varate se. Posao je to kao i svaki drugi. Ali, isplatilo se. Evo, skoro sam postao član crkveno-školske opštine, ušao sam u upravu fudbalskog kluba, bio sam čak jednom i u žiriju za izbor srpske Mis Južnog Ontarija. A da ne pričam o pozivima koje sam morao da odbijem zbog prezauzetosti. Ljudi sada preda mnom pričaju o velikim poslovima, traže mišljenje, savet, a ja cedim reči kroz zube, škrtarim, uvijam, zamotavam. Igram svoju igru i uživam.
I tako, prolaze dani, ispunjeni kao šipak. Nema se vremena ni za šta. Dođem sinoć kući, žena još budna, što me je malo iznenadilo. Vrti se po sobi, kao sprema nešto. Ja je gledam, dopada mi se ovako kao plavuša, ne mogu da lažem.
„Ti si mene potpuno zaboravio“, prozbori ona, ali onako nekako mazno.
„Ma, nisam“, kažem, „Nego ne znam više gde mi je glava“.
Mnogo sam bizi.
 

Hei

Početnik
Poruka
10
Evo upravo sam naisao na temu gde se mogu upoznati sa drugim osobama koje vole da pisu, nikako nisam mogao da pronadjem neki posebni forum gde bih mogao da upoznam osobe koje vole tu i tamo nesto da napisu :)
Posto sam ovde video par zanimljivih pricica, i ova tema je aktivna kako se meni cini, zeleo bih da se malo popricam sa vama ovde.
Koliko sam ja primetio ovde sam samo nalazio dosta zanrova, sem zanra fantastike ili zanra alternativne istorije, te zanrove uglavnom ja pisem, i knjige koje citam uglavnom su tog zanra. Nemojte me pogresno razumeti, ja naravno i citam druge zanrove samo ti zanrovi su moji omiljeni i njih uvek prve biram da citam pa tek onda sledece.
Pa me zanima da li ima neko ovde da je zainteresovan/na za taj zanr? I ako jeste, i ako ta osoba voli da pise u tom zanru zeleo bih da razmenim misli, i iskustva sa tom osobom, nadam se da bih mozda mogao i da naucim nesto novo. :)
 

Hei

Početnik
Poruka
10
Polagano se popeo uz stepenice, i napokon je stigao do tih vrata. Pokucao je par puta i čekao je odgovor, najednom začula se škripa tih drvenih vrata i ona su se otvorila, iza njih se našao taj stariji profesor koji je njemu bio nepoznat. Pokazao mu je rukom da uđe, Hei je kročio u njegovo kancelariju i seo je u fotelju koja se nalazila ispred njegovog radnog stola, ta kancelarija je bila puna raznoraznih knjiga I ustajalog mirisa, a sami zidovi kancelarije su se osećali na duvan. Hei se nije osećao prijatno u ambijentu u kom se trenutno nalazio, stariji profesor je seo za svoj sto i zapalio je lulu. Neko vreme je samo ćutao i posmatrao Hei-a koji je pokušavao da sa svog lica skloni bilo kakav trag neugodnosti i neprijatnosti, jer se plašio da će tim gestom uvrediti važnog profesora. "Hei, ti znaš da imas najmanji broj ANBU jedinica među svim akademicima ove godine? " Upitao ga je profesor posle nekog vremena, "Da. " Odgovorio je on, a onda je profesor nastavio, "Kako smo utvrdili da ne poseduješ drugi element niti poseduješ normalan broj ANBU jedinica mi smo odlučili da ne nastavimo sa tvojim treningom i životom Xaviera. Takođe smo shvatili uzrok zbog čega si ti ovakav, jedom u deset godina rađa se Xavier kao što si ti, kao što i čovek sa vremena na vreme ma koliko bio iskusan, napravi grešku tako i majka priroda sa vremena na vreme napravi grešku. I onda se rode osobe kao što si ti, nije da želim da te omalovažavam Hei, shvati da si ti i dalje za normalne ljude nad čovek ali za tvoju vrstu ljudi ti si jednostavno previše slab i ne ispunjavaš kvalifikacije. Meni je stvarno žao što moram ovo ovako da ti saopštim ali tako je kako je. " Hei nije znao šta da odgovori na ovo, samo je ćutao. Profesor je pokušao da ga ohrabri, da on može da radi i živi kao normalan čovek i da može i da ima porodicu kao normalan čovek. Ali i sam profesor kao i Hei, obojca su znali da to nije istina, ljudi su se plašili i mrzeli su Xaviere, a oni koji taj strah nisu ispoljavali javno prema njima, oni su samo pokušali da ih iskoriste. Hei nikada nije mogao da ima porodicu, jer nijedna žena koje nije bila Xavier ne bi ni pomislila da ima bilo kakav odnos sa njima, a ne da zasniva porodicu sa njim. Takođe to je značilo da bi on morao da se iseli iz grada, jer je ovaj grad u kome je on trenutno živeo bio naseljen samo Xavierima, morao bi da ode u drugi grad gde žive obični ljudi, koji ga ne bi nikada prihvatili. Ova odluka profesora i cele akademije bila je smrtna presuda za Hei-a.
 

jelen.co

Veoma poznat
Poruka
12.468
Piju dva kuma..... Prvi se sprema da krene, a domacin ce:
-Ostani bre jos malo da sredimo i ovu flasu!
Prvi kaze:
-Ne mogu kume, ona moja mi pravi cudo, dodjem polako, pazim da ne zaskripi kapija, izujem se, polako otvorim vrata, znam koji stepenik skripi njega preskocim, udjem u sobu a ona upali svjetlo i grakne:
-Svinjo jedna, opet si se zapio!! Izbije svađa,oči da mi izvadi, ne govorimo tri dana, presedne mi pice.......
Domacin ce:
-A, kume, pa ti sve pogresno radiš. Ja se napijem, kazem taksisti da naglo zakoci ispred kuce, još se kao posvadjam sa njim, oteram ga u tri lepe, sutnem kapiju, udjem u kucu, popalim sva svjetla, lupam vratima, udjem u sobu i kazem zeni:
- Zeno, moze li seks!
A ona ćuti pravi se da spava...
 

Timosten

Aktivan član
Poruka
1.073

Poslednja pesma o tebi


Prirodni zakoni su stalni, dok je priroda u stalnoj promeni.

Sindrom iznošenih cipela nosi sa sobom osećaj odbačenosti i
samosažaljenja, a samosažaljenje vodi ka prihvatanju stanja
i čak, dovodi do osećaja prijatnosti. Samosažaljenje je obmana, traženje
krivca u drugom, opravdanje zatečenog stanja; to je trenutak kad sve
naše hipoteze postaju istine.

Nabacane reči obično daju utisak spontanosti. Shuffle opcija kafanskog
plejera odredila je “stvar” - “Poslednja pesma o tebi”, moju budućnost za
narednih nekoliko minuta. Tok misli usmerava arija koju slušam;
osećanja, slutnje i intuicije stvaraju uverenja, pokreću sećanja.

Tek nekoliko pića je dovoljno da te mogu idealizovati. Slučajne misli.
Postaješ ideja. Kažiprstom leve ruke potcrtavam belu liniju koja se na stolnjaku
izdvaja svojom depresijom. Geometrija je omeđila površinu sa
tri tačke, četiri tačke odrediše telo; oblici su granice stvari. Zvuci, boje,
mirisi, ukusi izazivaju u nama različite asocijacije.

Naginjem čašu, palim cigaretu, po navici, kao i svi pušači, udahnem
dim, duboko, osetim topao vazduh u plućima, izdahnem i osetim
olakšanje. Čitav ritual je sakrivanje bremena koje me pritiska, čežnje za
onim trenucima kad nisam sedeo sam, kad sam ti se smejao,
divio, kad sam pratio svaki tvoj pokret, svaku mimiku, kad sam izigravao
proroka, vidovnjaka, pokušavao da unapred prozrem svaku tvoju
nameru, kad sam uživao u ulozi najpokornijeg lakeja u Beogradu.

Nisi ti moja prošlost. Samo se sećam. Sad te čekam. Da, trknula si samo
do izloga da pogledaš “ima li nešto novo”, a ja sam odavno prestao da te
pratim u tim šetnjama; to si prihvatila mirno, istočnjački ravnodušno,
prestala si odavno da se ljutiš što ti ne pravim društvo u takvim
avanturama. Čekam te i sad, da, šifra - idi pogledaj, čekam te na uglu –
više i ne mora da se izgovora.

Ulaziš, sedaš bez pozdrava, službeno lice u liku konobara prilazi:

- Izvol’te molim…
- Čašu hladne vode, moliću… hvala…
- Sve je strašno skupo, ovo nije normalno! - Tišina…
- Imaju jedne, mnogo mi se sviđaju, a ove su mi iznošene…vreme je i ja
da nešto kupim, jes’ da su deca – deca, al’ treba i meni…

Naginjem čašu, ćutim, čarolija sećanja je prestala sa njenim ulaskom, šta
vredi, da joj ispričam čega sam se setio ne bi mi verovala, ionako misli
da je u meni sva ljubav umrla.

 
Poslednja izmena:

Forma_Ideale

Aktivan član
Poruka
1.445
***
Um je shvatio
da mu je
zanovetanje karakter

Telo je počelo
da se navikava
na tabananje vilenjaka
i zelenu galamu

Oči namiguju
umesto „zdravo”

Leđa propadaju
kroz perje
gnječeći san

Stopala osvajaju
zemlju i golicaju je
dok ne prok(l)ija

Ruke se
iznova pitaju
šta prstima
da obuhvate
(i ne dopuste
da kroz prste
isklizne)

© Marina Drobnjaković
(Zbornik "Sinđelićeve čegarske vatre", Udruženje pisaca "Glas korena", Niš, 2012)
 

sanja*

Drevna Kornjača
Poruka
8.716
...ovog jutra cu da podelim jednu kratku formu sa vama....od mog omiljenog pisca........


Nebojsa Milosavljevic


Mnogo sam bizi

Gledam tako pre neki dan ženu. Ma, moju brate, moju, ne neku drugu, to sam odavno prestao da radim. Gledam tako, ali ne sa nekom namerom, nego onako... Zadržao se valjda pogled, šta li? Vidim nešto mi se tu ne uklapa, ali ne mogu da provalim šta. Vratim se pogledom još jednom, sada malo pažljivije i osmatram. Jeste ona, nije ona. Ma mora da bude ona, koja bi druga bila? Razmišljam tako, odmeravam, kad me prenu glas:
„Šta zveraš?“, umilno će moja saputnica.
I tada mi puknu pred očima, kao da je taj glas a pogotovo ton, pokrenuo neku vremensku mašinu, odmota mi se film unazad i ja shvatih šta mi je to privuklo pogled.
„Izvini, a otkada si ti plavuša?“, upitah srećan što sam konačno našao rešenje za dilemu i što još uvek imam sposobnost da zapažam i takve sitnice.
„Od '98. Hvala što si primetio“, kaže ona.
Učini mi se za trenutak da je njen odgovor sadržao u sebi izvesnu notu sarkazma, ali reših da ne obraćam pažnju na to, jer mi je ova kratka konverzacija ionako poremetila tok misli. Mada, nije loše ponekad sa ženom razmeniti po neku, pa to i zapisah u svoj godišnji planer.
Utom dođe i mali iz škole. Hrupi onako na vrata, baci ranac u neki ćošak i pravo uz stepenice, čuje se kao da se penje krdo bizona. Ja ne mogu da se osvestim. Eto, jednom čovek dođe ranije kući i šta zatekne?! Žena totalno promenila lični opis, a sin porastao za pola metra. Pa čekaj malo, nećemo tako. Dozovem ga nekako da dođe dole, postavim ga ispred sebe i priupitam:
„Koji si ti, mali, razred“? „Osmi“, kaže on. „Kako, bre, osmi?
Pa kolk'o juče sam bio na priredbi u školi kad ste pevali ono, kako beše, a ti si bio najmanji u redu, nisi se ni video, a sada si, magarče jedan, višlji od mene za glavu. Kako to?“.
„To je bilo kada sam bio drugi razred a, inače, baš me juče nastavnica pitala da li su se moji roditelji razveli i da li ti još uvek živiš u Kanadi“, odgovara naslednik.
Eto ti sad. Još jedna strelica sarkazma upućena prema meni i to od moje krvi i od mog mesa. Izbegoh i nju veštom eskivažom, ne želim raspravu u porodici, ali me sve to natera na razmišljanje. Vidiš, rintam kao konj, karijeru gradim, a ovde kod kuće to, izgleda, ne nailazi na odobravanje nego, čini mi se, više se nekako izvrgava ruglu i nipodaštava, a da ne pričam o tome kako mi se između redova nameće i određeni osećaj krivice. I to sada kada sam se konačno uspeo stepenicama uspeha do određenog položaja za koji mi je bilo potrebno toliko godina.
Ne, nije važno koje mesto zauzimam u firmi, važnije je to što sam uspeo da sebe dovedem u poziciju da me drugi smatraju za čoveka koji je mnogo bizi. A to - biti bizi, jedna je od najvažnijih stvari u ovom društvu. To sam snimio odavno, još kada sam došao u ovu zemlju. Znači, nije od presudnog značaja šta zapravo radiš, već da se predstaviš kao neko ko nikada nema vremena za druge, kao neko ko od silnih poslova ne zna gde mu je glava, i kao neko čije je vreme toliko dragoceno da onaj kome posvetiš koji minut ima osećaj kao da ti dukati iz usta ispadaju dok pričaš sa njim. Znači, formula je vrlo prosta: biti bizi = imati puno posla = biti uspešan = imati puno para.
Kada sebe dovedeš na taj nivo, odnosno kada ubediš druge da si toliko bizi da je prava nagrada doći do tebe, i da si pun kao brod, onda ostale stvari postaju mnogo lakše. A da je bilo lako na početku, nije. Učio sam od drugih, uspešnijih, i savladao abecedu, ali su mi bile potrebne godine za to. Kada sam došao u Kanadu, našao sam posao relativno lako, skućio se, stao na svoje noge i krenuo da se socijalizujem tj. da gradim položaj u društvu, jer je čovek takvo biće da ne može bez drugih. Džaba ti uspeh ako nije propisno overen statusom na društvenoj lestvici. Međutim, kako koga pozovem, a on - bizi. Ne može da se vidi, ne zna gde mu je glava. Pozovem drugog, ma kakvi, mašina se javlja ostavite poruku. Ne možeš do ljudi ni pogledom dopreti, toliko su nekako visoko. Bude i neki skup, slava recimo, piknik neki, rešim ja da se predstavim onim uspešnim, spremim i teme kako ću i šta da pričam ali badava, sve nekako gledaju kroz mene, okreću glavu, kao traže nekog, pa kad vide onog sebi ravnog jedva čekaju da zbrišu. Ja tako ostanem da se sušim, lepo mi ljudi dali do znanja da nisam njihova liga.
E, onda rešim da okrenem list. Sednem tako jednog dana i razradim čitavu taktiku. Ja, u stvari, nemam neki položaj u kompaniji, više sam onako administrativac, ali krenem za početak odatle. Prvo, na telefon se uopšte ne javljam, nego kasnije preslušavam poruke i pravim listu prioriteta kome ću da odgovorim odmah, kome malo kasnije, a kome nikada. Drugo, dok traje radno vreme ne izlazim iz svog kjubikla, ne uključujem se u kancelarijske rekla-kazala i ne družim se sa ljudima pored voter kulera. Nabijem glavu u ekran i kao radim sve u šesnaest. Treće, sa posla nikada ne izlazim u pet sati. Ostajem najmanje do sedam, osam, a nekada i duže. Za kratko vreme stekao sam imidž čoveka koji se ubija od posla, koga ne treba bez preke potrebe uznemiravati i koji predstavlja pravo blago za firmu. Nisam doduše dobio ni unapređenje, ni povišicu, ali zar je takva reputacija malo?
Onda, porodica. Polako ali sigurno, navikao sam ženu i dete da me nema nikada kod kuće jer sam, naravno, mnogo bizi. Dođem kasno, odem rano, malo pričam, a vikende se trudim da popunim poslom koji donosim za rad kod kuće ili nekim društvenim aktivnostima napolju. Nije prošlo dugo, a ja lepo vidim kako ova moja šapuće sinu da ne uznemirava tatu jer je mnogo bizi. Znači, taktika funkcioniše.
Kada sam apsolvirao pravljenje autoportreta na mikro planu, krenuo sam na makro perspektivu, odnosno na srpsku zajednicu u Torontu. Jer, hteli mi to da priznamo ili ne, ipak nam je najvažnije u kakvom nas svetlu vide naši zemljaci. Ako kod njih ne overimo auru uspešnosti, onda ti je jalov posao. Krenem, dakle, sa još suptilinijim pristupom problemu. Razradim sve do najsitnijih pojedinosti. Zove mene, na primer, neki poznanik i pita kada možemo da se vidimo, ima, kao, nešto da mi ispriča.
„Možemo“, kažem, „16. marta imam dva sata slobodno po podne“.
„Ali, sada je januar“, čudi se on.
„Sorry, totalno sam bukiran, evo gledam planer, nema gde igla da padne“.
Spustim slušalicu i smeškam se, tako se to radi. Onda, na privatne pozive odgovaram samo nakon petog ili šestog ostav-ljanja poruke. Nekada ni tada. Trudim se da mi mašina uvek bude puna, pa da ljudi steknu utisak kako nemam vremena ni da preslušam traku. Kada nema poziva, a često ih baš i nema, pozovem svoj broj i ostavim jedno pedesetak poruka da napunim mašinu i ostavim tako...
Što se društvenih događaja tiče, tu sam napravio strogu selekciju. Nema više da idem svuda i da me razvlače kao laku žensku koja je svima dostupna. Biram da se pojavim samo tamo gde ima uspešnih, gde je prva liga. Mesari, pekari, zubari, apotekari, programeri. To je svet sa kojim volim da se mešam. Dolazim uvek užurbano kao da me neko juri, nosim dva laptopa i dva celularca koji non-stop zvone. Kako to uspevam? Pa, lepo. Programiram pozive za buđenje na oba telefona na svakih pet minuta. Oni zvrndaju, a ja se javljam, čas na engleskom, čas na srpskom, pregovaram, ugovaram, zakazujem sastanke... Ljudi samo gledaju i klimaju glavom. Ovaj je definitivno jedan od naših. Mnogo je bizi.
Ako mislite da je to lako, varate se. Posao je to kao i svaki drugi. Ali, isplatilo se. Evo, skoro sam postao član crkveno-školske opštine, ušao sam u upravu fudbalskog kluba, bio sam čak jednom i u žiriju za izbor srpske Mis Južnog Ontarija. A da ne pričam o pozivima koje sam morao da odbijem zbog prezauzetosti. Ljudi sada preda mnom pričaju o velikim poslovima, traže mišljenje, savet, a ja cedim reči kroz zube, škrtarim, uvijam, zamotavam. Igram svoju igru i uživam.
I tako, prolaze dani, ispunjeni kao šipak. Nema se vremena ni za šta. Dođem sinoć kući, žena još budna, što me je malo iznenadilo. Vrti se po sobi, kao sprema nešto. Ja je gledam, dopada mi se ovako kao plavuša, ne mogu da lažem.
„Ti si mene potpuno zaboravio“, prozbori ona, ali onako nekako mazno.
„Ma, nisam“, kažem, „Nego ne znam više gde mi je glava“.
Mnogo sam bizi.

.. e hvala bogu .. da na ovom pdf-u pročitam nešto tako sjajno ..
.. odličan ..
 

Kiva

Početnik
Poruka
9
Polagano se popeo uz stepenice, i napokon je stigao do tih vrata. Pokucao je par puta i čekao je odgovor, najednom začula se škripa tih drvenih vrata i ona su se otvorila, iza njih se našao taj stariji profesor koji je njemu bio nepoznat. Pokazao mu je rukom da uđe, Hei je kročio u njegovo kancelariju i seo je u fotelju koja se nalazila ispred njegovog radnog stola, ta kancelarija je bila puna raznoraznih knjiga I ustajalog mirisa, a sami zidovi kancelarije su se osećali na duvan. Hei se nije osećao prijatno u ambijentu u kom se trenutno nalazio, stariji profesor je seo za svoj sto i zapalio je lulu. Neko vreme je samo ćutao i posmatrao Hei-a koji je pokušavao da sa svog lica skloni bilo kakav trag neugodnosti i neprijatnosti, jer se plašio da će tim gestom uvrediti važnog profesora. "Hei, ti znaš da imas najmanji broj ANBU jedinica među svim akademicima ove godine? " Upitao ga je profesor posle nekog vremena, "Da. " Odgovorio je on, a onda je profesor nastavio, "Kako smo utvrdili da ne poseduješ drugi element niti poseduješ normalan broj ANBU jedinica mi smo odlučili da ne nastavimo sa tvojim treningom i životom Xaviera. Takođe smo shvatili uzrok zbog čega si ti ovakav, jedom u deset godina rađa se Xavier kao što si ti, kao što i čovek sa vremena na vreme ma koliko bio iskusan, napravi grešku tako i majka priroda sa vremena na vreme napravi grešku. I onda se rode osobe kao što si ti, nije da želim da te omalovažavam Hei, shvati da si ti i dalje za normalne ljude nad čovek ali za tvoju vrstu ljudi ti si jednostavno previše slab i ne ispunjavaš kvalifikacije. Meni je stvarno žao što moram ovo ovako da ti saopštim ali tako je kako je. " Hei nije znao šta da odgovori na ovo, samo je ćutao. Profesor je pokušao da ga ohrabri, da on može da radi i živi kao normalan čovek i da može i da ima porodicu kao normalan čovek. Ali i sam profesor kao i Hei, obojca su znali da to nije istina, ljudi su se plašili i mrzeli su Xaviere, a oni koji taj strah nisu ispoljavali javno prema njima, oni su samo pokušali da ih iskoriste. Hei nikada nije mogao da ima porodicu, jer nijedna žena koje nije bila Xavier ne bi ni pomislila da ima bilo kakav odnos sa njima, a ne da zasniva porodicu sa njim. Takođe to je značilo da bi on morao da se iseli iz grada, jer je ovaj grad u kome je on trenutno živeo bio naseljen samo Xavierima, morao bi da ode u drugi grad gde žive obični ljudi, koji ga ne bi nikada prihvatili. Ova odluka profesora i cele akademije bila je smrtna presuda za Hei-a.


Priča deluje vrlo zanimljivo sa tim ekstraktom ideje Claymore-a ( mislim da si nju upotrebio za formiranje lika, ispravi me ako gresim slobodno :) ).
Generalno, kao ljubitelju ovakvih stvari, zaista mi se dopada i fino razvijaš priču.
Znam da je sad uvedeno da pravopis više nije od tolikog značaja, ali ipak, kao pisac bi morao da paziš kako pišeš. To bi ujedno bila moja jedina zamerka.
Srećno s ovim. Čekam da čujem nastavak. :)
 

Forma_Ideale

Aktivan član
Poruka
1.445
Poezija toka misli

Nova, postmoderna poezija ne boluje od uzusa pretpostavljenih usmjerenja, već, bez imalo stida (ups, dvoumljenja) uobličava nove kanone poetica.

Marina Drobnjaković čini korak dalje, i u duhu Bodlera i Verlena, simbolizmom okrunjena vabi za vlastitim usmjerenjem.

Postmoderna u stihovima njenim nije ništa drugo do upravo simbolika sopstvenih, modernističkih usmjerenja. Unutar postmoderne.

Tok sopstvenih misli je kod Marine suština sama. Poezije.

Riječ urednika
Sabahudin Hadžialić


http://diogenplus.weebly.com/marina-drobnjakovic.html
 
Poslednja izmena:

SS26

Početnik
Poruka
15
Нечија земља

Негде далеко, на планети Земљи, на рубу Европе, на брдовитом Балкану лежи парче земље. На тој земљи ноге клецају и чује се хук ветра који доноси дах прошлости, неизвесност садашњости и наду будућности.
- Ослушни сине – говори старац унуку – Чујеш ли кас силних атова и звекет моћног оружја? Чујеш ли шкрипу оклопа и песму славних ратника? Они ће заувек одјекивати Косовом.
У селу Косово Поље на једној трошној, дрвеној клупици седе старац и малени дечак, који је загледан у старчеву белу браду, која се помера у складу са његовим испуцалим уснама. Око њих згариште... Куће немају кровове, прозори су полупани, наде порушене... Поред њих пролазе наоружани војници на страном језику пожурујући преостале Србе из села да уђу у војне камионе.
- Овде је некад пролазио свети кнез Лазар – наставља старац – За њим су ишли храбри српски витезови носећи црвене и златне барјаке. Ишли су на мегдан Турцима свесно приносећи себе као жртву зарад очувања отачбине. Они су се издигли изнад осталих и заслужили царство небеско. Богу су угодна њихова дела. Србија ће их заувек памтити и поштовати. Но, они нису знали каква ће нас несрећа задесити. Прво су Турци желели Косово, данас га желе Албанци, сутра можда Американци и Немци. Увек ће се наћи неки злотвори који хоће туђ посед и земљу. Ми морамо бити јачи од њих. Морамо их победити, али не пушкама, бомбама или ножевима, већ нашом храброшћу, пожртвовањем и упорношћу.
Срби за то време ужурбано напуштају село, жене носе децу која непрестано вриште тешећи их и тепајући им. Мушкарци утоварају и последње вреће са стварима у камионе. На старца и дечака као да су сви заборавили. Старац се полако придиже са клупе и рече:
- Идемо сине, време нам је да кренемо. Вратићемо се ми овде.
Дечак својим немирним очима погледа у свог деду. Имао је за њега само једно питање:
- Деко, зар се вреди враћати овде?
- Вреди сине – на старчевом лицу појавише се сузе – наравно да вреди. Вреди и због косовских јунака, а вредећи и због твојих унука. Ово је наша земља, запамти то. Остаћемо овде...
Војник поможе старцу да се попне у камион, потом убаци и дечака у њега. Деда и унук погледаше око себе видевши само људе који без наде зуре у под. Војник седе у кабину, даде знак осталима, упали мотор и последње возило полако крене низ пут. Црквена звона су звонила. Можда звоне последњи пут, а можда ће звонити још вековима. То зависи искључиво од нас...

ВМ, 2004
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.