Mali virtuelni klub pisaca kratkih i dugih formi

Poruka
23.384
Dženi

Čuo sam i pročitao mnoge opise mora, verovatno mnogo lepše i upečatljivije,
ali meni se u sećanje urezala slika mora oslikana rečima jedne neobične žene.
I nisam siguran da li je to zbog njenog osmeha ili lepog opisa, znam samo da,
kad neko kaže – more, moje srce odgovara – Ona.

Sreo sam je čekajući voz za jug bezuspešno pokušavajući da je navedem na razgovor ne bih li skratio vreme.
Onda sam pomenuo more i zapljusnuo me talas prelepih boja koje su se zauvek urezale u moje sećanje.

Rekla je da se zove Dženi, no mislim da joj to nije pravo ime već samo trenutna asocijacija na moje ime (Oliver) i more.

- More, more ti je Stranče kao život – počela je tihim glasom sve vreme se smešeći krajičkom usana i oslovljavajući me, umesto imenom, Stranče.

- Plima i oseka – nastavila je – baš kao i život.More ti je...kao...kao ljubav, Stranče.Toplo i hladno.Mir i nemir.
Da li si znao da niko ne ume tako da te sluša kao more...Tako da te razgovori, izgrdi i osokoli, zagrli i odgurne...Nigde se tako ne čini da se snovi ostvaruju i da su sve želje moguće, kao dok ležiš u pesku, kraj mora, neke od onih toplih, letnjih noći što ti bude čežnje, mame uzdahe i damare.Jesi li osetio svo bogatstvo mirisa koji se, kako noć odmiče menjaju od intezivnog mirisa lavnde koji, tamo negde na uru oko svitanja, dobije svežu notu citrusa, a u samo svitanje, s prvom zrakom sunca, pomeša se sa slatkoćom bagrema i vidiš kako se pučinom razlije dan, kao da je po morskoj površini prosuta gomila dijamanata, sve je svetlucavo i bleštavo, nestvarno...

Ehh, more... – gotovo da sam mogao opipati setu koju je taj jedan uzdah odisao.

- Jesi li otišao onih sivih, kišnih dana, da sediš na nekoj steni – nastavila je da priča - jednako tako turoban i siv, bežeći od ljudi, krijući se u okrilju bučnog mora dok zapljuskujući stenovitu obalu poneki talas baci koju kap po tebi, nošenu snažnim krilima bure, onako, tek da ne plače čovek sasvim sam...I nekako ti lakne, odvali se ona stena u grudima i odnesu je talasi, daleko...duboko...Vratiš se među ljude lakši, s više vere i kojom kapi nade.

Ne znam da li je more lepše sa svojim bonacama ili burama...ne umem ti reći koje mi je draže.

Da li si primetio Stranče, kakvo god da je nebo, kakve god boje nebom vladaju, iste se, kao na ogledalu, u moru preslikaju...I čini ti se, sve postaje kao jedno, veliko, iznijansirano prostranstvo i ti u njemu...nekako oslobođen, ohrabren...beskonačan kao pučina.I ako pogledaš tamo, daleko, dokle ti pogled može doseći...eeee...to moraš videti ako do sad nisi, Stranče.To je prizor koji se nikad ne zaboravlja!
Tamo, gde sve podseća na jednu nepreglednu liniju, gde ti oko šalje mozgu sliku spojenog mora i neba, ako kojim slučajem uspeš da uočiš brod, pogledaj mu dobro jedra...Imaš utisak da brod nastavlja da plovi pravo, da su jedra zaparala prostor praveći prolaz u neku nepoznatu dimenziju, neki novi, nama još neotkriven svet.

Ehh, more...more ti je, Stranče, samo po sebi neka nova dimenzija...drugačiji svet...samo ako umeš da ga osetiš, čuješ, razumeš... – bile su reči posle kojih je Dženin glas utihnuo.

Ćutao sam i ja neki minut izgubljen u slikama koje su mi se ređale pred očima dok sam je slušao, sve dok me nije trgnuo glas koji je obaveštavao da voz uskoro polazi.Morao sam se pozdraviti sa njom i pružajući joj ruku, kroz šalu sam je pozvao da pođe sa mnom na more kad ga već tako lepo ume opisati;

-Paa, Stranče – šeretski sam je oslovio kao i ona mene – hajde sa mnom na jug.
-Ne mogu danas, Stranče – nasmešila se – ovih dana ne posećujem groblje.

Zbunio me njen odgovor, nije se uklapao u onu lepu sliku i taman sam zaustio da je pitam, da mi na brzinu pojasni, a ona je već sama nastavila, zagledana negde u daljinu.Imala je još smešak na krajevima usana, ali sam mogao uhvatiti senku u onim njenim zamišljenim očima.


-Kao i sve na svetu i u životu i more ima svoju tamnu stranu.Ponekad...ponekad postane velika, nepregledna, plava grobnica... – na trenutak je zaćutala, pogledala me, široko se osmjehnula i dodala – no da ne kvarimo sliku, pozdravi mi more i lepo se odmori.

- Hoću, hvala Paa...zbogom onda Stranče - rekoh polazeći.I hteo sam još da pitam o toj tamnoj strani, ali ona kao da mi je čitala misli prekinu moja neizgovorena pitanja tihim rečima; -...ljubav Stranče...ljubav je tamo jedna umrla...- rekla je vedro (ili bar nastojeći da tako zvuči), dodajući;

-Ne postoji zbogom Stranče, srešćemo se mi opet...tamo...negde, sećaš se...u onoj nepoznatoj dimenziji.Svaki susret je brod čija jedra uplovljavaju u novi svet, nova obzorja...tamo ćemo se videti...jednom...negde, nekad... – rekla je odlazeći sa osmehom.


Skoro da sam ušao u voz, stiže me njen uzvik;

- Hej, Stranče, seti se da niko ne ume tako lepo da sluša kao more...!
Samo, pazi se zavodljivog glasa sirena, mešajući se sa šumom talasa može da te na pogrešne zaključke...navede! – zvonki smeh se pomešao s piskom lokomotive.

Voz je krenuo.

Nisam je nikad više sreo, ali kad god neko pomene more, sve da je se do tad i ne setim, ja pomislim – Ona.
Dženi, moja mala sirena izgubljenog Panonskog mora.Moj mali Stranac.

Čekaću je tamo na mestu koje mi je opisivala, a možda će ona čekati mene...ko zna...


2015.god mart, nn
 
Poruka
23.384
" Poznaješ li onaj trenutak kad u rijeci nepreglednih misli upadneš u vir koji te vuče ka dnu? Vezane ruke, noge, ponestaje vazduha.
Onaj osjećaj kad se preneš kao kod onih košmara u kojima propadaš, koji probude.
Onaj trenutak kad odmahneš odrečno glavom, ustaneš, sipaš čašu vode i imaš osjećaj da si izgovorio milijun riječi, a nisi ni jednu.
Liči na buđenje nakon sna bez snova. Umoran si. I samo bi opet spavao.
A znaš, ako ponovo zatvoriš oči, ponovo zaspiš, naići ćeš na vrtlog...ili prazninu u koju propadaš.
Izvoli, spavaj, sanjaj, ako si dovoljno jak da odrečno odmahneš glavom, ustaneš, sipaš čašu vode i izgovoriš milijun riječi ne otvorivši usta. "

( 2013. nn )
 

Surogat22

Obećava
Poruka
76


DIVAN DAN






Jutarnja glavobolja me probudila kao i svakog jutra. Oštar bol me opominjao da još treba da odležim. S naporom sam skuvao kafu i u polu-ležećem položaju ispijao prve gutljaje jutarnje terapije, duplu dozu. Nikotin mi je umanjivao bol, anastezirao mozak. Na TV-u, koji je ostao na radio kanalu koji sam sinoć slušao, „išao“ je Louis Armstrong – I Get a Kick out of You. Kišne kapi po prozorskim oknima i sivo nebo su govorili da je leto uskoro gotovo. Počeo je septembar.

Isključio sam TV i zatvorio oči. U kući je vladala besprekorna tišina ako ne računam pucketanja nameštaja i zujanje frižidera. Navikao sam na tišinu. Odvikao sam se od svakog druženja i razgovora. Razgovor, uglavnom, ne podnosim. Ljudi uglavnom nemaju šta da kažu, pričaju da bi ispunili prazninu svojih glava. Blebetanja o vremenu, politici i svim stvarima na koje se ne može uticati su čista glupost; otvaranje duše i ogovaranje bliskih ljudi je omiljena tema razgovora među nepoznatima. Taj poriv nije mi jasan. Doduše, ja sam ateista pa tu i nisam kompetentan, ne poznajem moć i snagu „svete ispovedi“ i uticaj duhovnika na „duše“ koje ogovaraju svoje bliske i daljnje, pa i sebe. To bi smo nekako mogli podvesti pod samokritiku. Samokritiku mogu samo da dozvolim sebi u svojoj glavi ili u obliku priznanja greške. Pošto sam uglavnom sam, moja samokritika se odnosti samo na prvi slučaj. Ispovedati se mogu samo svom nemačkom ovčaru sa kojim često vodim duge razgovore. On me u potpunosti razume. Gleda me svojim pametnim vučjim očima, krivi glavu čas na jednu stranu – čas na drugu, čak i ne trepće, a kad mu dosadi on zaspi. To je poštena i iskrena reakcija. Bilo koji drugi sagovornik bi se ustezao da mi kaže da je moja priča dosadna.

Tako razmišljajući otvorih oči i videh psa koji sedi ispred mene i gleda me, samo što ne kaže: „imam i ja svoje potrebe“. Leno se skotrljah niz stepenice držeći se za gelender, pas ispred mene poskakuje, otvorih zadnja vrata prema dvorištu. Pas veselo istrča. Izađoh na verandu i duboko udahnuh. Zapalih cigaretu. Povukoh dva tri dima i vratih se u kuću zadovoljenih potreba za čistim vazduhom. Izlazak na svež vazduh me osvežio, a glavobolja vidno popustila. Uključih komp i „otvorih“ dokument, priču, koju sam sinoć pisao. Dijagonalno pređoh preko sadržaja listajući stranice da se uverim da je tu. A gde bi i bila? To je samo jedna od navika zadovoljavanja taštine, potvrda samom sebi da sam radio, da nisam uzalud popio buteljku vina. Ostavih rukopis da se „hladi“ i pogledah u rokovnik. Platiti račune - Prva stavka. XXI vek nam je doneo mnogo lagodniji život i štedi nam puno vremena. Glumeći šaltersku radnicu brzo sam završio tu obavezu. Malo sam razmišljao, neizbežno, po pravilu, uvek, o pešačenju do pošte i svim glupostima na koje čovek treba da se pripremi pre odlaska na takvu avanturu – plaćanje računa u pošti.

Kasno se budim, već je dva sata. Po ranijem planu, sledio je odlazak do marketa, kupovina mesa i pića. Vučko će biti oduševljen. Voli da se vozi. Zvaćemo Juliju, biće zadovoljna; roštiljaćemo, ona će pričati, a ja ću slušati. Zauzet okretanjem mesa deliću joj osmehe. Ručaćemo, Julija će i dalje pričati, ja ću joj klimanjem glave sve odobravati, odspavaćemo, a posle ćemo sve prepustiti slučaju. Otvorićemo ProCorde i verovatno ću se i ja raspričati.

Vučko će večeras provesti noć na dvorištu, prijatno je vreme, a Julija će prenoćiti kod nas.

 

Timosten

Aktivan član
Poruka
1.073



LOŠ PRORAČUN

Ne zovite me Išmail. Ne zovem se tako. Otišao sam do radnje da kupim hleb i ribe ako ima. Tunjevine uvek ima pa sam nju i kupio. Na izlasku, ispred radnje, sedeo je čovek. Darovao sam mu tunjevinu. Da je drugo vreme ostao bi gladan. Konzerve se sad drukčije prave. Na klik. Zaboravih da kažem da je radnja bila zastrta nekom krpom. Ne znam kome je to palo na pamet, ali tip je još uvek „radio“ na ćoškovima, zakivao ih. Čekić je udarao po sivim tankim ekserima, a oni su, ekseri, nemilosrdno prodirali u pod, prosto rečeno, zakivao je. „Kako ti to uspeva?“, pitao sam ga. „Snagom volje“, odgovorio je, nije me ni pogledao. Glupa ideja, glupo i pitanje. „Čemu zakivanje?“, bio sam uporan. „Ja ne mislim, ja samo radim šta mi se kaže“, odgovori i nastavi da kuca glave podignute kao petao.

Usput, nauzgred, nošen idejom o besmrtnosti, uđoh u nešto, radnju valjda, prodavnicu, gvožđaru, zovite je kako hoćete. Meni je bilo važno da je u izlogu izložena kanta, baš onakva kakvu sam želeo. Kupio sam je. Vratih se u radnju u kojoj majstor zakucava krpu, i zamolih ga da mi izbuši dno. Pogleda me, odmahnu glavom i kratko reče – Ne!

Nađoh se u bezizlaznom položaju. Setih se obućara, i on ima čekić, uvek kuca po tabanima cipela. Odvukoh se iza ugla, tamo je dotični šuster zakivao-lepio, zakivao-lepio po celi božji dan. Sa debelim naočarima, dioptrije možda 25, sa pogledom žabe, sedeći na niskoj stolici, na moje dobro jutro nije odgovorio. Samo me je pogledao preko naočara iz žablje perspektive, valjda da me ne bi video, klimnuo glavom i nastavio da udara po cipeli koja je nešto skrivila, ne znam šta je uradila, ali je obućar nije žalio. Kuc-kuc-kuc, pauza, pogled, kuc-kuc-kuc… Stojim ispred njega, ispred pulta, ćutim i čekam da mi se obrati. Ćuti on, ćutim ja, samo disanje. Bojim se da ga ne poremetim u mislima, da mu ne poremetim pažnju, da se ne raspali po prstu, da ga ne naljutim. Šta će obućar bez prsta koji nije funkcionalan, ljut obućar ne čini usluge, treba biti oprezan, pažljiv, paziti na njegovo raspoloženje. Svojim upornim i ritmičkim kuc-kuc-kuc, pauza, kuc-kuc-kuc, pauza, pa opet, kao Morze, stiče sebi dobit, to jest, prehranjuje se, hrani mnogočlanu porodicu. Obućari tradicionalno imaju velike gladne porodice.

U jednom trenutku, iznenada, Žabac podiže pogled i kaže: „Izvol‘te“! Tih je to glas, nenaučen na komunikaciju, tih i hrapav, nagrižen isparenjima lepka. Pomislih: „Obućari su legalno „naduvani“. Kao nesrećan slučaj, zbunih se koncentrisan i fasciniran njegovim umećem; držim u jednoj ruci kesu, u drugoj limenu kantu od deset litara ili po međunarodnom sistemu mera i jedinica: deset decimetara kubnih, što i nije tako malo; manje je nego metar kubni, ali meni treba baš deset.

„Imam molbu“, kažem, „platiću naravno, po rupi“, ako možete da mi pomognete. „Kakvoj rupi?“, pita. „Možete li da mi probijete šesnaest rupa na dnu ove kante“? Gleda sumnjičavo, gleda mene, gleda kantu. Na limenoj kanti od deset litara još je etiketa sa cenom, tek izašla iz radnje, nova, šta će ona, a ja zaboravio da je odlepim. „I nije vam žao?“, pita. „Nije, imaće svrhu“, rekoh. „Za zalivanje?“ „Ne“. „Ako može, jedna rupa u centru, i tri reda po pet oko nje, u krug, koncentrično“. „Važi, a mora li da bude tačno rastojanje među rupama, precizno?“ „Da, imate li šestar?“ „Naravno“, kaže. „Znate li kako se konstruiše zvezda sa pet kraka?“, pitam. Pogleda me prezrivo, iz fijoke vadi šestar. Mrmlja u grudi, skoro nečujno: „Nije kanta raketa.“ Razumem njegovo negodovanje, on je šuster, naduvani šuster, dirnuo sam mu u sujetu. Na dnu kante, vidi se tačka, centar, verovatno posledica procesa proizvodnje.

„Koliko je rastojanje između redova rupa?“, pita. „Pet centi“, kažem. „Između centralne i prvog kruga i sledećih redova, uvek pet?“, ponavlja. „Tako je“, odgovaram.

Plaćam. Pogledujem na kantu i vešte ruke koje turpijaju neravnine oko rupa nastale nakon varvarskog čina ruke, čekića i eksera i svesnog delovanja šusterovog mozga. Zadovoljan sam. „Konac delo krasi“, čuje se pevušenje.

„ I čemu će ovo da služi?“, pita. Već sam se uhvatio za kvaku. „Za merenje života“, odgovaram. „Čijeg?“, pita. „Mog“, kažem. „Kako“?

Pravim se da ne čujem, izlazim zadovoljan, ubrzano se krećem prema stanu. Na dršku kante vežem konopac, konopac prebacujem preko kuke na plafonu, punim kadu, potapam kantu, penjem se na stolicu, vežem konopac oko vrata. Gledam okolo. Sve je po proračunima, mislim, skočiću, kanta će se podići, a ja ću trpeti gušenje dok voda ne iscuri. Mrzelo me da računam, da proverim koliko vodi treba da iscuri iz kante. Mogu da izdržim minut bez vazduha, znam. Ako zaškripi, ruke su mi slobodne, povući ću konopac. Oslobodiću se.

Poslednja provera. Skok. Dotičem pod i srušim se. Nisam dobro proračunao. Ubrzanje, moment sile. Masa puta gravitacija! Vrat puca kao slamka.

Sledeći put ću sve detaljno proračunati. Sad imam i kantu.​
 
Poslednja izmena:
Poruka
23.384
Crni Mesec

( Danas napisano, ali ne stigoh okačiti na temu - sastavi priču, pa kad se već napisalo neka bude ovde.
( Sad neplanirano razmišljam o drugom delu priče. Nije uvek loše malo se igrati... )

( Bicikl, vodenica, ribnjak, mesec, džak )


Podalje od Sela, gore na Brdu nalazio se potok koji se ulivao u našu Reku.

Pravi dragulj, brz, kristalno čiste vode koja je krepila svakog prolaznika i bila stanište najlepše pastrmke. Tu, na gotovo samom izvoru, više od stoleća, nalazila se vodenica koja je i danas ispod svojih kamenih mlinova snabdevala meštane sveže samlevenim brašnom, što od pšenice, što od kukuruza sa mnogobrojnih njiva koje su obrađivale vredne, seoske ruke.

Vodenicu je s kolena na koleno u svojim drvenim zidovima nosila priče nekoliko generacija, videla dobra i loša vremena, rodne i gladne godine, othranila i poslala u beli svet mnogo dece da završe škole i zasnuju svoje porodice daleko od Sela i vodenice. Po nekom nepisanom pravilu, brigu o vodenici je preuzimalo najmlađe dete. Ovaj put, ujedno i prvi, briga o porodičnom nasleđu ostala je na krhkim leđima prelepe Vodeničarke koja je ostala da živi u Selu i vodi brigu o svemu što je porodica posedovala.

Posed nije bio samo vodenica, bilo je to veliko imanje koje se prostiralo sve od šuma sa Brda, preko potoka, pa sve do Reke, zauzimajući veliki prostor duž obe rečne obale.
U sklopu poseda, negde pri mestu gde se potok ulivao u Reku, nalazio se i ribnjak.
Vodeničarska porodica, kako su ih meštani zvali, bila je najbogatija ne samo u Selu već i okolini. Nikad se ljudi nisu pomirili sa tim da je jedan prost, neobrazovan vodeničar, došao niotkud i stvorio vrednim rukama zajedno sa svojom ženom i decom, pravo, malo carstvo.
Zauvek su ostali Vodeničari. Meštani nisu uzimali u obzir da je svako dete od tada pa do dana današnjeg, bilo dečak ili devojčica, pozavršavalo škole, stekla visoka obrazovanja i svojim znanjem pomagalo da se imanje porodice širi i razvija. Prvi Vodeničar je imao osam sinova i jednu kći i to je bila jedina generacija koja se sa školovanja vraćala da nastavi život i rad u Selu. Kasnije generacije su dolazile i pomagale, ali domovi su im bili na raznim stranama sveta. Jednom godišnje, gde god da su bili, svi bi se okupljali na imanju u periodu Božićnih praznika.

Tako je bilo i ove godine. Lepa naslednica, ili bolje rečeno, čuvar porodičnog nasleđa, Vodeničarka nežne građe i neobične, duge, pepeljaste kose, neizmerno se radovala tim danima u kojima se mnogobrojna porodica nalazila na okupu. Osećala se tih dana neizmerno snažnom i ponosnom i nadasve, zaštićenom. Iako je porodica uvek lepo i sa dobrotom prilazila meštanima, nikad ih nisu ni prihvatili ni zavoleli.

Njihovu netrpeljivost i zlobnost, najviše od svih prethodnih generacija, osećala je upravo lepa Vodeničarka. Zbog toga je često bila usamljena i tužna te su Božićni praznici za nju bili pravi blagoslov. Još većma se tome radovala jer je odbijajući sve prosce, sticala sve više neprijatelja.

Poslednji kojeg je odbila bio je i najopasniji. Parohov sin jedinac za koga se samo znalo da je dugo bio negde u svetu, navodno na visokim školama. Niko nije tačno znao koje su to škole niti zašto se momak koji nikako ne voli život u Selu, kao ni pravila koja je nalagao parohijski dom u kome je odrastao. Nadmen i bahat kakav je bio, nije propuštao nijednu priliku da presretne lepu Vodeničarku i pored svih njenih protivljenja

da je i zaprosi. Posle odbijanja bio je kao zver. Zver koja je u svakom času mogla da iskoči pred noge lepe Vodeničarke te da je isprepada i izvređa ne birajući ni reči ni mesto.

Dolaskom rodbine pomislila je kako konačno može da odahne i zaspi bez straha.

Stigao je i taj dan. Velikom kućom i čitavim imanjem život je pokazivao svoje najlepše lice. Smeh, graja, mirisi raznih đakonija, duge šetnje, cika dece koja su uživala u snežnom pokrivaču koji je rešio da još više ulepša okupljanje Porodice, sve je slavilo život. Sa jednim od Vodeničarkine braće, stigao je, kako ga je predstavio, njegov drug sa univerziteta na kojem su zajedno studirali i nastavili da zajedno i rade. Mladi čovek je bio izrazito lep, aristokratskog lica i držanja, crne guste kose i neobično sivih očiju. Markantna mladićeva pojava nije ostavila ravnodušnom ni lepu Vodeničarku, a činilo se ni njena pojava nije neopaženo prošla kod njega. Tih dana su se često družili, razgovarali, šetali provodeći svaki pogodan trenutak zajedno. Retko su mogli ostati sami, no i u svoj toj gužvi, uvek je jasno mogla da oseti njegove oči na sebi. Bio joj je privlačan, znala je da su to njoj do sad nepoznata osećanja, ali osećala je još nešto što nije mogla ni umela da sebi objasni. Nekakav nespokoj se uvukao u nju još od prvog pogleda, no tada je to pridavala utisku koji je na nju ostavio. Ubrzo je shvatila da taj nespokoj potiče od nečeg drugog. Čega, nije znala odgovor. Nije mogla ni da se odupre magičnoj privlačnosti mladića.

Dani su brzo prolazili i Mali Božić je već bio tu. Sve pripreme su bile skoro gotove. Te noći između dvanaestog i trinaestog janura, pred sam dan sv. Vaseilija Velikog, ili u narodu, proslavljanje Nove godine, umorna od celodnevnog spremanja, lepa Vodeničarka je sela pored kamina da odmori. Odnekud je iskrsao i on, bratov prijatelj. Naslonio se na dovratak, nekoliko trenutaka je samo posmatrajući. Mogla je da mu u očima vidi odsjaj plamena iz kamina. Malo zatim joj je tihim glasom predložio da prošeću. Prihvatila je, pomislivši kako će joj prijati svežina zimske noći. Utoplila se, uvila kosu u toplu, njenim rukama ispletenu maramu i izašli su u noć. Beli prekrivač je osvetljavao okolinu i noć kao da se gubila negde u njegovim dubinama. Nebo je bilo neobično svetlo, posuto treperavim zvezdama tako da se jasno mogao videti crni krug koji se ocrtavao između zvezda. Bila je to noć Mladog Meseca.

Mladi par je hodao u tišini. Sneg pod njihovim nogama je škripao i Vodeničarka je osećala blagu jezu povremeno pogledajući ka crnom Mesecu. Nije ni primetila da su se vrlo brzo našli na putu koji je vodio prema vodenici. Brzo su stigli i do same vodenice. Želeo je da uđu, da pogleda izbliza nešto što nije imao prilike nikad pre videti.
Zamolila ga je da sačeka malo, dok pogleda zašto se ne oglašava njen omiljeni pas, Vuk, kako ga je nazvala. On je samo klimnuo glavom već koračajući ka ulazu, mrmljajući nešto što je trebalo značiti da je čeka unutra. Nije joj se to dopalo, nije joj se dopalo da sam ostane napolju u sred šume, nije joj se dopalo ni da sama krene iza vodenice, gde je bila Vukova kućica. Ipak je hrabro otišla da ga potraži. Dozivala ga je, najpre tiho, pa sve glasnije, no nigde ga nije bilo. Ni u kućici ni okolo. Nije bilo ni tragova šapa. Pošla je da pozove pratioca da se vrate na imanje.

Ni njega nije bilo. Zadrhtala je više od zbunjenosti i straha nego od zime. Nije bila plašljiva, stotine puta je ovde i sama dolazila noću, ali sada je osetila jezu. Brzim korakom se uputila natrag, spotičući se o neravno tlo prekriveno skliskim, skoro zaleđenim snegom.

Dok je ustajala usled jednog takvog spoticanja, videla je u grmlju pored bačen bicikl koji pre nije tu viđala. Nije bio ni pri dolasku.
Uskoro se našla pored ribnjaka i taman da skrene stazom koja je vodila do glavne kuće primetila je na odsjaju vode nešto što je ličilo na izbočinu koja je jednim delom bila u vodi a drugim na tlu. Skupila je ono malo preostale snage i prišla ivici ribnjaka. Ona izbočina koju je videla bila je džak, običan jutani džak u kojem se drži žito. Pomislila je da je nekome slučajno pao džak žita pri transport do mlina te posegnula rukom da ga izvuče, da ne prlja ribnjak. Džak je bio težak za njene već promrzle ruke pa je skliznuo. Prinela je ruke licu s namerom da ih malo zagreje toplinom daha a onda se zaledila. Na rukama joj je bila krv.

Nije mogla da se pomeri, nije mogla da pozove pomoć, samo je tako klečeći nemo zverala u krv na svojim rukama. Nastupio je potpun mrak.
Onesvestila se. Sledeće što je prvo videla bilo je lice policajca iznad njenog kreveta, u kojem ne zna kako se našla.
Bilo ih je nekoliko. Postavljali su pitanja, govorili kako mora da pođe sa njima, a njoj je samo brujalo u glavi i pred očima joj je opet bila slika krvavih ruku.
Čula je kako ih njena braća mole da je puste da dođe sebi, da se ugreje, okrepi pa će oni da je dovedu. Čula je još nešto kako je neko mrtav, kako se nešto strašno dogodilo i opet je zavladao mrak.

Nije znala koliko je tačno dana provela spavajući, ali je znala da mora da ustane i sazna šta se desilo te noći Mladog Meseca.

Brata je našla ispred kuće kako razgovara sa nekim strancem. Bio je to inspektor, kako su joj objasnili. Došao je da vidi da li je sposobna da im ispriča šta se desilo te noći, šta je ona od svega videla.
Ušli su u kuću gde su nastavili razgovor. Najpre su je saslušali, a onda su joj rekli da je u onom džaku bio njen Vuk. Potom su dugo, bar se njoj tako činilo, ćutali da bi joj konačno rekli da je te noći ubijen i markantni prijatelj njenog brata. Kažu, nađen je zaglavljen i smrskan između vodeničnih točkova.

Ko, šta, zašto, bila su pitanja na koja nije dobila odgovor.
Istraga je u toku, bilo je sve što su joj rekli pre odlaska.



nn
 
Poruka
23.384
Neka si! Još bolje.
Ja inače preferiram ovu temu za priče koje smatram "mojim". Tema Sastavi priču... mi dođe kao relaksirajuća. Ukusi su različiti. Nikad nisam voleo zadate teme, što bi rekli: "Pusti ti mene, ja ću sam!" :)

Ni ja ih ne volim, upravo zato i pokušavam povremeno na zadatu temu, ako ništa, vežbe radi. :)
Malo sam se ulenjila za prozu...
 
Poruka
23.384
Mnogo je bitno svakodnevno pisanje, bar 300 reči dnevno, kondicije radi. :) . Ranije sam bio aktivan na mnogo tema, sada se iz navedenih razloga: vežbe, kondicije... "držim" književnosti. Za ostale teme baš i nisam zainteresovan.

Ne brini, znam kako se lepo prave greške u kucanju, tu sam majstor, vidim ih redovno kad više ne mogu popraviti.

Ovo za teme, imam samo jednu reč; Pametno.

Lepu noć želim oboma :) :kpozdrav:
 
Poruka
23.384
" Tko sam ja...

Primjećujem da se često obično mišljenje o nečemu, ili nekome, ili sasvim nebitna, često slučajna opaska, koja se zaboravi istog momenta kad se i izgovori, poistovjećuje sa riječju "sud" .
Valjda sama riječ "sud" zvuči moćno .
Riječ "mišljenje" je em dosadna, em imaginarna. Misliti je postalo "misaona imenica" nigdje upotrebljiva. Vlastita glava (u kojoj bi trebalo da se rodi neka misao) ionako vise nikome ne treba.
Tu su drugi da nam kažu šta da radimo, jedemo, kako da živimo, da se oblačimo, spavamo, kuda da idemo.
Tu su razne knjige napisane da bi nam skratile trud, da ne zamaramo naše glavice (pametne, naravno).
Misliti nikako ne treba. Šteti, zrači negativnim jonima opterećuje sive ćelije i dovodi naposletku do izolacije usljed zaraze virusom koji se može nazvati "misaoni grip" (ptičji, svinjski, i svi ti zvučni virusi su mačji kašalj).
Ali sud, e sud je već nešto. Tu se zna ko kosi ko vodu nosi, ko je kadija, a ko sudija. I, ljudi moji, tako moćno zvuci! A moć, ko joj je ikad mogao odoljeti! "

( iz stare škrinje )

Tražeći nešto po zapisima, naiđoh na ovaj, pisan februara 2014. Možda nije za ovu temu, no podstakla su me aktuelna dešavanja da ga postavim. Zanimljivo mi je da sam koristila metaforu virusa. Umesto na sud, akcenat bih danas stavila na misaoni grip. Sasvim se lepo uklapa.
Zašto je pisan gotovo čistim hrvatskim jezikom, da se jezičari ne pitaju mnogo, bio je to moj način da izrazim bunt vezan za neke lične (ne)prilike.
Zašto išta objašnjavam? :cool:
 
Poruka
23.384
" Uhvatim sebe kako bježim iza tuđih riječi, misli...kao da nemam svoje.
Imam. No čini se, postajem kukavica.
Sputavajući sopstvenu riječ, sputavam slobodu misli.
Avaj, ma koliko istinite, skrivene iza tuđih riječi, sličnije su lažima.I gore od laži.
Za nekoga kome je riječ data da se njome kao hljebom posluži, a ne da je u zapećak baci, kazna treba. Kazna bez milosti.
Odbaciti poklonjen dar, znači odbaciti sebe.
Ko odbaci sebe, odbačen je, onako kako rijeka odbaci nataložen mulj, zasićena, podivlja i preplavi sve oko sebe.
Puna je rijeka skrivača. Nataloženog mulja i otpadnih voda. Treba li joj još jedna bačena klada, još jedan trup bez glave, još jedna istina u laž patvorena?
Ne. Ne treba.
Kada i kako postadoh kukavica? Kada i gdje izgubih pravedni mač kovan od riječi? Zbog čega?
Ima li riječ slobodna, glasna i jasna, cijenu? Ima li pravo, darovana, biti okovana? Nema.
Okivajući dar, okovali smo slobodu. "

( odlomak iz nenapisane knjige jednog nerođenog pisca, 2013. nn )
 

Timosten

Aktivan član
Poruka
1.073



SLUČAJNA PRIČA


Sunce danas nije izašlo, umorilo ga leto. Zemlja je još topla. Sveže je, mnogima nije hladno, Meni, taman kako treba, neki bi voleli da se leto nastavilo. Svako ima svoj termostat.

Mirko ima psa. Psu je ime Bobi. Bobi je nezavisna jedinka životinjskog sveta. Genetski miks na delu. Sa tugom bi se moglo reći da estetski nije konfigurisan kako pseće norme nalažu.

Mirko ne vodi računa o tome, voli Bobija. Ljubav nije baš obostrana. Mirko se kreće korakom kornjače u trku. Umorile ga godine. Često povocem privuče psa i da mu po dve-tri vaspitne po dupetu. Nisu to jaki udarci. Psi ne vole udarce, ni kad su mlaki. Bobi se navikao. Izmiče se. Mnogo se ne sekira. Obično nastavi tamo gde je stao. Za reči grdnje ne mari.

Naši susreti formalini, komšijski. Kako zdravlje i slične, napamet izrecitovane besmislice. Jutros Mirko insistira da zastanem. Stojimo jedan naspram drugog. Moj pas pored leve noge, njegov na dugom povocu-sajli. Bobi zapišava sve što je vertikalno ili se za par santimetara uzdiže iznad ravne površine parka. Komšija je jedan od onih „sasušenih“, pogrbljenih staraca, izboranog lica, suvih očiju. Tih, povučen, penzionisani službenik.

„Komšija“, kaže, „verovatno vam je čudna moja česta šetnja?“ „Ne komšija, zašto bi, volite da se prošetate, vremena imate“, odgovaram. „Volim komšija, ali i nužda“, zaćuta, pogleda u zemlju, uzdahnu duboko. Čekam. Podiže glavu, gleda me u oči. Umorno staračko lice sa naznakama suza u uglovima očiju. „Komšija, nemojte se ljutiti, ja moram nekome ovo da kažem. Više od četrdeset godina, ja i ona moja Zlata smo u braku. Ćerka udata, skoro sam i Marka oženio, znate već. Naš brak je uvek bio loš. Deca su mi uvek bila na prvom mestu, zbog njih sam ostao“. Posmatram komšiju, ruke mu drhte, glas zamuckuje, trza nervozno povodac. Bobi kao da je osetio muke vlasnika seda uz nogu, posmatra ga. „Odlučio sam da se konačno razvedem, zaslužio sam, mislim, bar da umrem na miru, bez svađe i galame.“ Zaćuta, valjda čeka odgovor. Ćutim, čekam da nastavi. U suznicama kapi narasle, postale suze. Jedna se skotrlja niz levi obraz, ovlaži suvu kožu, ostavi trag kao u prašini, za njom i druga, iz desnog. Žao mi čoveka. „Jeste li razgovarali sa Markom?“, pitam. „Nisam, neću da ga uvlačim, a ne bi bilo ni svrhe, on je na majčinoj strani, uvek. Opet bi me proglasili senilnim, ludim starcem“. „Možda je Marko u pravu“, mislim, „demencija nije retka u njegovim godinama“. Neprijatna tišina. „Komšija“, rekoh, „razmislite vi malo o tome, krupna je to odluka u vašim godinama“, počešah se po glavi. Gleda me razočarano, pozva psa po imenu, ljutito, nezadovoljan, čeka da još nešto kažem.

U neprilici sam. Kako se izvući. Nasmejem se, potapšem ga po ramenu: „ Komšo, nisam ja najbolja adresa za bračne savete, vi znate, u drugom sam braku , a od takvih se ne traže bračni saveti“. „Ja vas baš zbog toga pitao“, sagnu glavu razočarano. „Stavih mu ruku na levo rame, lagano ga protresoh - Moram, dalje, izvinite, nas dvojica smo malopre izašli.

Nastavim sa šetnjom. Okrenem se, Mirko na istom mestu. „Držite se komšija, sutra je novi dan, nazovite Marka, dobrog sina imate“, doviknem.
Osmehnu se, odmahnu rukom, Bobi trčkara, zapišava park.
 

Велебит

Ističe se
Poruka
2.994
Љубавници

Чекала га је у граду у коме су се први пут срели.
Падала је ситна киша.
Са једне стране мостића стајала је она, а са друге црква Светог Николаја Жичког.
Угледала га је и пожелела да му се баци у наручје. Срце јој се кидало од узбуђења. Губила је дах.
Он је прешао мостић, застао, погледао је директно у очи. Осетила је да је крај.
Окренуо се и отишао према цркви.
 

Timosten

Aktivan član
Poruka
1.073


SLOBODA JE BITI SAM


Senka, koščati prsti, slomljeno staklo, hladno. Udarci malja po belom gvožđu. Jaki. Niz čelo mi curi znoj, košulja se lepi za telo. Bela svetlost, a onda tamno. Klešta stiskaju. Bol u grudima raste, udarci sve jači. Za tebe su vrata zaključana. Bol je prijatelj tela. Kako se prijateljstva prekidaju? Verni prijatelji ostaju do kraja, izdaja se ne prašta. Ubod u venu, maska na licu i jabuka na stolu. U jabuci živi neki crv. Tesno u grudima. Jabuka ima predvidiv kraj i vešto izbegava vreme. Truljenje je najgora sudbina.

Soba, i ja. Univerzum. Tišina, noć. Stvari oko mene, neme, svaka sa svojom prošlošću, sa svojim rođenjem i putovanjem. Ulivaju se u moje biće kao i ja u njihovo. Otkucava sat, neumoljivo, u istom ritmu. Sat nešto meri, tako mislimo. Tome „nešto“ dali smo ime. Nazvali ga vreme. Merimo ga satom. Časovnik je iluzionista. Vreme daje utisak usamljenosti. Čovek ne želi da je sam, da nestane, umre, ne želi da mu vreme sporo prolazi. Željan je događaja. Kretanje čini vreme. Bez kretanja nema događaja, nema vremena.

Hiljade žutih prozora visoko iznad mene. Ne dodiruju nebo, nebo je visoko. Iza neke od tih žutih mrlja si i ti. Poznajem svaki tvoj pokret i šapat, bestidnost želja, bestidnost pokreta, bestidnost podavanja. Grmljavina u glavi. Trčim, hvatam vazduh, disanje je navika, tražim te. Vreme, trajanje, truljenje, propadanje. Čija to sudbina nije? Tražim te a znam gde si, lažem sebe. Uživam u samoobmani.

Prognao sam sam sebe iz plemena. Prognalo me pleme. Svet je u haosu, strahu, zbunjenosti, konfuziji. Sam sam. Sam znači - „svi jedno“. Ja sam oni koliko su i oni ja, sa njima ili bez njih. Pripadati grupi je tradicija, prikloniti se i prihvatiti tradiciju pruža osećaj sigurnosti. Biti sam je potpuna sloboda. Samoća je vrhunac inteligencije. Osloboditi se mišljenja čopora, grupe, straha od prognanstva, tradicije. Potpuno sam slobodan i siguran.

Ko stvori senku? To je onaj koji je stekao naviku da leti ka suncu. Posle će Prometeju kljucati jetru. Vatra je težak uzrok. Njene posledice najteže.

Jutro. Reka teče u svom spokojstvu. Udara i odbija se od obala, valja stene, kotrlja ih i oblikuje. Svaka stena jednog dana postane prašina ili oblutak. Priroda sve i svakoga oblikuje. Reka to radi tiho, smireno i postojano. Pruža mi mir i spokojstvo. Reka je voda, život, uslov. Ja sam univerzum. I ja sam reka. Truljenje je proces, kretanje koji uništava moje telo. Nestaću sa telom. Smrt. I reka ide ka moru. I ona će nestati. Nastajanje i nestajanje. Važan je mir i spokojstvo. Pastrmka klizi kroz vodu. Pleni elegancijom. Kreće se, živi. Sama, slobodna, prkosi reci, plovi uzvodno. Snaga slobode.

Jebeno ništa, prazno. Tramvaj rađa vibracije. Otvaram oči, hladne ruke nešto traže po mom telu, sene se kreću oko mene. Moram da dišem. Sve tone. Moraš da živiš, darovi se ne odbijaju. Tu je i bol, moj prijatelj. Ja nisam izabrao telo, ono je izabralo mene. Ja bih samo san, ja nikad ništa ne tražim. San nije ni život ni smrt. Moj san je put ka smrti. Brodovi se vezuju u luci. Sve veze su sklone pucanju.

Zagušljiva ulica, trotoar. Tramvaj se kreće po stečenoj navici. Nebo, umorni koraci, umorna olupina, dugo čekanje sna. Vinogradi su obrani i ove jeseni. Čaša još nije prazna, ja više nisam sam, družim se sa sobom. Opet dišem. Čudno kako sam ravnodušan, stvorio sam navike, zapišavam trotoare. Stid od izloga i kajanje. Jabuka na stolu i ništa više.​
 

Deathknight

Početnik
Poruka
7
Sedeo sam u svojoj kancelariji i motao duvan. Iako je bio novembar temperatura je bila oko 22 stepena. Začuo sam kucanje na ulaznim vratima. Ustavši sa fotelje, spustio sam zavese i otključao vrata. Preda mnom je stajala žena zelene kose, koju sam čini mi se nekad video na autobuskoj stanici dok sam čekao bus.
-Uđite molim vas.
Devojka prošavši kroz predvorje skinula je jaknu sive boje i okačila je na čiviluk. Potom je sela na stolicu prekrstivši noge. Osećao sam da su joj crne kožne pantalone koje je nosila pružale veliku udobnost. Smeđe čizmice su joj takođe lepo stajale i kao i kod većine devojaka činile je višom. Preko žutog džempera visila joj je ogrlica u obliku polumeseca. Plavo nalakirani nokti leve ruke grebuckali su po površini mog stola dok je skidala tirkizni šeširić. Povukavši pramen kose sa jedne strane primetio sam neobičnu tetovažu na desnoj slepoočnici. Nisam bio siguran da li je u pitanju bila prava tetovaža ili ožiljak, uglavnom ličila je na nekakvu zmiju. Imala je maleni nosić i krupne crne oči.
-Jeste li vi Čed Piterson, privatni detektiv.
Izgovorila je to više kao za sebe nego kao pitanje.
-Jesam. Kako vam mogu pomoći...
-Doroteja.
Iz žute tašnice izvukla je paklu cigareta marke 'sobranie' i spustivši je na sto, izvukla jednu i zapalila.
Dok je ispuštala dim iz nozdrva, vreme se najednom promenilo i počela je da pljušta jaka kiša. Oblaci su postali crni. Morao sam da upalim lampu kako bih mogao videti Doroteu.
-Možda sam malo rano došla...ali imam jedan problem koji bih trebala rešiti.
-Hoćete li nešto da popijete?
-Hm..ako imate kafu.
Ustao sam i pripremio joj kafu. Kroz spuštene roletne jaka kiša je tapkala, nagoveštavajući grad i moguću oluju. Uglavnom, mislio sam za sebe, ovi meteorolozi pojma nemaju o klimatskim promenama.
Dorotea je vrtela šolju kafe malenom kašičicom.
-Znate, Čede Pitersone, nedavno me je muž napustio i otišao sa nekom plavušom. Bila je to mnogo stresna situacija za mene, sve to oko razvoda i ostalih stvari. Međutim, tokom našeg braka imala sam figuru kobre koju sam kupila tokom našeg putovanja u Egipat.
Dorotea je zastala, ispivši malo kafe i zapalivši još jednu cigaretu.
-E sad, ta figura mi je bila mnogo draga ali posle razvoda i haosa koji je usledio izgubila sam je.
Ustao sam sa fotelje i nasuo sebi čašu piva. Potom sam se vratio za fotelju i uzeo jednu cigaretu iz njene pakle.
-Nadam se da ti ne smeta.
-Nipošto.
Zapalivši cigaretu i popivši malo piva nastavio sam da slušam njenu priču.
-Sve sam prevrtela, celu kuću u kojoj smo živeli, ali nisam je mogla naći. Verujem da je taj moj bivši muž odneo sa sobom kad se preselio kod te plavuše.
-Mhm, promrljah.
-Želim da ih pratite i pronađete moju figuru.
-Koliko godina imate.
-36.
-Jeste li imali dece sa mužem.
-Ne.
-Gde se nalazi ta plavuša.
-U jednom soliteru u bulevaru umetnosti. To je tamo kod fakulteta dramskih umetnosti.
Izgasio sam cigaretu u pepeljari i dovršio pivo.
-Moja tarifa je 1000 dinara na dan plus troškovi.
Doroteja je izvukla nekoliko novčanica iz tašnice i položila ih na sto. Potom se podigla, navukla šeširić i obukla sivu jaknu. Izvukavši par baršunastih rukavica navukla ih je na ruke i stala ispred vrata.
-Uzdam se da ćete pronaći moju figuru.
-Obaveštavaću vas tokom istrage.
Potom je izašla kroz predvorje i napustila kancelariju. Kroz poluotvoren prozor gledao sam kako se gubi u magli i pomrčini. Dani su postajali sve kraći i ubrzo će se izgubiti u crnilu noći.
Dok sam pregledao račune koji su stigli preksinoć, pomislio sam da bi ovaj zadatak bolje pripao mom kolegi, detektivu u invalidskim kolicima, ali potrebne su mi bile pare pa sam zaboravio na njega.

Obukavši crnu kožnu jaknu i crne farmerke, izašao sam napolje i krenuo ka mestu u kome su živeli bivši Dorotein muž i njena nova devojka.
Bilo je to lepo mesto, sa širokim ulicama i visokim soliterima. Pokucavši na vrata, začuo sam ubrzane korake. Čulo se neko mrmljanje.
Otvorio mi je vrata Dorotein muž. Pogledavši njegovo lice uvideo sam čoveka koji je bio sklon varanju svojih ljubavnica. Nosio je plavi duks i plave pantalone.
-Ko ste vi.
-Uposlila me je vaša bivša žena, Dorotea. Prilikom razvoda izgubila je figuru kobre. Je li kod vas možda.
-Oh, ta ludača. Nemojte molim vas. Prošao sam kroz strašnu muku kako bih je se otarasio. Znate, ona je malo ćaknuta.
U dnevnoj sobi sedela je njegova nova ljubavnica plavuša. Ispijala je vino direktno iz flaše.
Po dnevnoj sobi bile su razbacane skakakve stvari, flaše, časopisi, piksle pune ugašenih cigareta.
-Ko je to, Uroše.
Muž je stajao pred ulazom dok sam posmatrao pijanu plavušu.
-Dakle ne znate gde je figura.
-Nemam pojma. Sigurno se izgubila negde tokom selidbe.
Uroš se zakašljao dva tri puta. Povukao je levi rukav duksa i pokazao rukom prema dnevnoj sobi.
-Molim vas, uđite. Malo je haos ovde, imali smo žurku.
Dok sam prolazio kroz dnevnu sobu uhvatio sam pogled mlade plavuše. Potegnuvši iz flaše, počela je da brblja kad sam seo na stolicu. Na stolu su stajale još dve pune flaše vina.
-Šta hoćeš ti njuškalo. Idi u ***** materinu, i ti i ta Dorotea.
Uroš joj opali nekoliko šamara i sede za sto. Nalio joj je vruću kafu pa se malo otreznila.
-Pazi kako se ponašaš, Gordana.
Sedeći za stolom između Uroša i Gordane izvukao sam cigaretu iz jakne i poslužio se vinom.
Uroš mi se obratio.
-Sad kad ste već tu. Imamo jedan problem.
Gordana se otreznila malo i zablenula u flašu vina pred sobom.
-Ah, da. Vi ste nekakav detektiv, pretpostavljam. Vidite, skoro sam izašla iz veze sa nekim momkom. Čula sam da je skočio sa pančevačkog mosta pre mesec dana. Međutim čini mi se da ga svaki čas vidim među hodnicima ove zgrade. Možda je to do ovog alkohola, ali možda biste mogli malo to da istražite.
Budući da sam imao dosta vremena na raspolaganju, i slučaj mi se činio zanimljiv, prihvatio sam njenu molbu. Gordana mi je pokazala sliku tog momka.
Uzevši hiljadu dinara od Uroša, izašao sam iz stana i spuštao se zavojitim stepenicama solitera.
Neko vreme sam se tu šunjao dok nisam video momka koji je veoma nalikovao na pokojnog Draganinog momka. Zastao sam dok je čekao lift.
-Poznajete li Gordanu sa devetog sprata.
-Oh, da. Često je zezam dok se susrećemo u zgradi. Nije ništa ozbiljno, uglavnom. A ko ste vi.
-Privatni detektiv.
-Oh, pa recite joj to. Ona mnogo pije. Recite joj i to.
Ušli smo zajedno u lift i penjući se slušao sam disanje momka. Stari liftovi ovakvih solitera su mnogo izdržljiviji od ovih novih, pomislih za sebe dok nije zastao na devetom spratu. Izašavši ušao sam kod Uroša i Gordane i objasnio im da je u pitanju nesporazum.
Gordana i Uroš su već bili pijani i nekako su uspeli da razumeju šta sam im rekao.
-Ipak, još uvek me interesuje ta figura. Gde bi mogla da nestane.
Gordana je podrignula i iskašljala šlajm. Obrisavši maramicom usta i nos, podignula je lice ka meni.
-Možda Dorotein otac zna nešto o tome. Međutim imao je tešku saobraćajku, sad je u bolnici, bore se za njegov život.
---
Došao sam do kliničko bolničkog centra 'Zemun' gde je Dorotein otac bio stacioniran. Bilo je puno bolesnika i pacijenata okolo, i teško sam se probijao kroz njih dok nisam našao vrata njegove bolničke sobe. Medicinska sestra, u plavoj uniformi, zastala je pred vratima.
-Ko ste vi.
-Ja sam njegov sin. Hteo bih da ga posetim.
Medicinska sestra me je sumničavo posmatrala.
-Vreme za posetu uskoro ističe. Bolje požurite.
Ušavši u bolesničku sobu zapahnuo me je miris smrti. Dorotein otac je ležao na otrcanom krevetu. Glava mu je bila u zavojima i bio je prikačen za razne aparate. Osim njega bio je tu još jedan matorac i mladić koji je čekao operaciju urasle dlake.
Prišao sam čoveku. Kroz zavoje mogao je da me pogleda.
-Vaša ćerka, izgubila je figuru kobre.
Polumrtav čovek duboko je disao i ispuštao jauke.
-Ta..ta figura...mislim da je zla. Rekao sam joj, sećam se...što si donela tu figuru iz egipta. Ali nije htela da me sluša. Sad je napustio taj divni momak..khhh...
Imao sam još malo vremena za ispitivanje.
-Znate li gde bi sad mogla biti?
-Ne znam. Sigurno je neko uzeo pri selidbi...khlljjj...probajte u nekoj antikvarn..
Mašina koja je prikazivala starčevo stanje odjednom je počela da zuji. Linija koja je do sada pokazivala skokove prerasla je u ravnu.
Izašao sam iz bolesničke sobe dok su doktori hitro ulazili zajedno sa medicinskom sestrom.
Seo sam za stolicu u čekaonici jer me je interesovalo da li će Dorotein otac preživeti.
Požurujući doktori su vozili starca na nosilima do operacione sale. Medicinska sestra koja me je pustila da ga vidim dozvolila je da posmatram operaciju.
Doktori su pokušavali da ga spasu ali bez uspeha. Doživeo je moždanu smrt.
Nisam imao više šta da tražim tu pa sam izašao kroz stražnji ulaz na kišovitu ulicu.
---
Dorotein otac je ležao mrtav u bolničkim kolima na putu ka mrtvačnici. Nekim čudnim delom, ***** mu se digao. Gamad iz hitne pomoći nisu verovali šta vide. Starac je ustao sa postelje i podignute kite osvrnuo se oko sebe. Iako nije imao mozga, sad mu je ***** govorio šta da radi. Vozač zaustaviši kola hitne pomoći izašao je kroz vrata do unutrašnjosti. Dorotein otac je probio vrata i iskočio napolje kroz noć. Sad je vijugao ulicama grada.
---
Dok sam obilazio antikvarnice dobio sam poziv od Dorotee.
-Moj otac. Nešto mu se dogodilo. Javili su mi iz kbc-a Zemun da je umro, pa se podigao i sad lunja po ulicama.
-Hm...možda to ima veze sa onom figurom kobre..nešto mi je rekao da je nabijena opakom magijom.
-Moguće je. Nikad nisam verovala u natprirodno, ali sad mi se poklapa. Razvod, smrt oca...molim te pronađi tu figuru i uništi je.
-Sad si se predomislila.
Dorotea prekine vezu.
---
Starac, Dorotein otac teškim korakom šetao je parkom nedaleko od kbc-a Zemun. Tamo su bile neke cure i počeo je da ih nabija. Magija crne kobre iz egipta pretvorila je energiju njegovog mrtvog mozga u *****, tako da je lako nabijao slatke devojčice.
Međutim, pošto nije imao mozga, ubrzo je stigla patrola iz koje su iskočili detektiv i policajka Nataša.
Stavili su lisice mrtvom čoveku i ubacili ga u kola.
-Je li, kolega, kako ćemo sad ovo da odradimo. Pa ovaj čovek je mrtav.
Detektiv izvadi pištolj i ispali hitac u starčevu kitu.
-Eto, sad smo rešili.
---
Prozujao sam kroz nekoliko antikvarnica dok nisam ušao u jednu. Ispitujući vlasnika obučenog u zeleni džemper sa pozlaćenim naočarima, doznao sam dosta stvari od njega.
-Hmm...sećam se te figure...jedan momak mi je ponudio međutim nije ništa vredela.
-Kako je izgledao.
-Tamnoput, crne oči, ne sećam se baš. Ali često viđam njegovu suprugu.
-Znate li gde žive.
-Mislim na Karaburmi. Stalno kupuju od mene neke drangulije.
Izašao sam iz antikvarnice i uputio se ka karaburmi, tom očajnom delu grada. Prvo što sam primetio u stanu u kom sam verovao da se nalazi figura kobre bio je nekakav miris sumpora. Na pločici su bili ispisani egipćanski znakovi.
Čulo se nekakvo komešanje unutra, i vrlo poznat glas. Dorotein.
Izvukao sam moj revolver i probio vrata stana. U dnevnoj sobi egipćanin i egipćanka držali su Doroteu vezanu za stolicu. Na stočiću pokraj nje stajala je figura kobre. Stan je bio ukrašen nekakvim prastarim simbolima, vazama i čudnim nameštajem.
-Šta se dešava ovde. Pustite Doroteu.
Egipćanin, izvukavši zlatni bodež iz džepa košulje, provukao ga je kroz levi obraz.
-Ta mala kučka nije smela da je ukrade.
Bacio sam pogled na Doroteu.
-Zar nisi rekla da si je kupila.
-Malo sam lagala. Bila je vrlo skupocena, pa sam je ukrala. Molim te, izbavi me odavde. Ubiće me.
Egipćanin je krenuo da prereže vrat Dorotei. Ispucavši nekoliko hitaca u njega, pao je na skupoceni arapski tepih. Dim iz pištolja mi je zamaglio vid, i kad se razišao ugledao sam mrtvu Doroteu prerezanog vrata. Ležeći tako na stolici rascvetanog vrata na neki čudan način nalikovala je figuri koju je tako dugo tražila. Egipćanka je stajala pored nje sa bodežom u ruci.
Upucao sam egipćanku. Pala je preko stola i zamalo oborila figuru crne kobre.
Prišao sam stolu i uzeo figuru kobre, stavio je u unutrašnji džep jakne, obavestio policiju i izašao iz stana.
Bilo mi je žao Dorotee i njenog oca, ali takođe sam bio zadovoljan parama koje sam zaradio i vrativši se u kancelariju zadovoljno sam gledao figuru crne kobre iz egipta.
 

Lunja*

Lunjalo
Poruka
15.659
Љубавници

Чекала га је у граду у коме су се први пут срели.
Падала је ситна киша.
Са једне стране мостића стајала је она, а са друге црква Светог Николаја Жичког.
Угледала га је и пожелела да му се баци у наручје. Срце јој се кидало од узбуђења. Губила је дах.
Он је прешао мостић, застао, погледао је директно у очи. Осетила је да је крај.
Окренуо се и отишао према цркви.
Uu, od kad te nisam videla! Gde se pogubi, covece?! :cmok2:
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.