Quantcast

Mali virtuelni klub pisaca kratkih i dugih formi

N.Prospekt

Zainteresovan član
Poruka
256
Nemir

Ovaj trbuh koji me muči danima i donosi mi neprespavane noći, krije u sebi neku cudnu teskobnu žuč koje ni sam nisam svestan. Žuč koja me mori, kovitla želudac i raspara ga na dve strane, a sama želi da raseče i rascepa utrobu. O Bože! Zašto smo ovako rodjeni, da saznajemo svoje greške tek nakon što ih počinimo? I da li nam je dozvoljeno da ih napravimo više od jedne, a da nam bude oprošteno, i da sami sebi oprostimo? Gospodo, zašto je tako teško samom sebi oprosititi govorim samom sebi dok stešnjenim grudima udišem ovaj dim već izgrižene cigarete. I dok ulične svetiljke blistaju u noć, pitam se – zašto me moja teskoba i dalje prati kao rugajuća senka, i ne da mi da makar večeras mirno spavam?
 

HoldenKolfild16

Početnik
Poruka
35
Moram da primetim da si linkovao svoj komentar ispod svoje priče :think:

Da li to znači da su tvoji komentari tvojih priča vredniji od tvojih priča?
Ne znam, šta ti misliš?

Ja sam svoje (u svom komentaru :lol: ) rekao:

''Neka shvati kako ko hoće i kako mu odgovara. Bitnije od toga mi je da se shvati da je život ciklus koji se neprestano obnavlja, da treba da nadjemo svoje mesto i svrhu u tom ciklusu, a kada svrhu ispunimo, da treba mirno, spokojno i bez straha da legnemo, odmaramo i pustimo druge da svoju svrhu ispunjavaju…''
 

mpman

Obećava
Poruka
63
Na jednom forumu postoji tema u kojoj svako može da doda svoj pasus, svoju rečenicu i odvede priču u smeru koji mu odgovara. Dakle, slično tvom blogu. Neko bi priču započeo, drugi bi nastavili. Tema je bila popularna u početku, a onda su se ljudi umorili jer nijedna priča nije vodila nikuda. Sada, tema je prilično mrtva, sahranjena. Po nekom mom iskustvu, kada veći broj ljudi radi na jednom tekstu, od toga nema ništa. No, ne mora značiti da sam 100% u pravu :)


Što se tiče Sveta Malog Princa, bloga koji sam linkovao na prethodnoj strani...
Da li idem suviše brzo s radnjom?
 
Poslednja izmena:

sanja*

Drevna Kornjača
Poruka
8.818
nekom mom iskustvu, kada veći broj ljudi radi na jednom tekstu, od toga nema ništa. No, ne mora značiti da sam 100% u pravu :)
To zavisi od mnogo faktora. Pre svega na kvalitet takve priče utiče kvalitet samih pisaca. Zatim, nije bitno samo da su jednako talentovani, nego moraju biti i sličnih senzibiliteta. Ukoliko se potrefi i jedno i drugo, taj poduhvat može rezultirati pričama kakve su, primera radi, "Dobra predskazanja" na kojima su zajedno radili Nil Gejmen i teri Pračet, ili "Puž golać na urvini" braće Strugacki.


Što se tiče Sveta Malog Princa, bloga koji sam linkovao na prethodnoj strani...
Da li idem suviše brzo s radnjom?
Ja uopšte ne mogu da pretražujem taj blog, traži mi da prihvatim neke kolačiće, a dijeta u toku.
Međutim, mogla sam da pročitam ovu današnju priču: "Do granice: prvi deo".

Prilično mi se dopada. Počinje neuobičajeno, bez uvoda, kao da smo naleteli na neki stari dnevnik kojem nedostaje prvih nekoliko strana pa ga sad sa zanimanjem čitamo, zaintrigirani mogućnošću da upoznamo neku novu osobu putem njenih intimnih ispovesti.
Veoma detaljni opisi omogućavaju da čitalac u glavi ima jasnu predstavu o dešavanjima.
Ti opisi su jednostavni, jer je i sam lik jednostavan, pa je stil sasvim primeren.
Imam sitnih zamerki, a odnose se na (po meni) preteranu upotrebu neodređenih zamenica (nešto, nečeg) i nekih drugih reči, kao što je, na primer, "prilično". To bi mogao malo da istešeš, da pokušaš umesto onoga što ti padne na pamet na "prvu loptu" uložiš malo truda u pronalaženje pravih reči i doterivanje stila.

Recimo, vidi ovo:

До неких тако импровизованих тезги је било јако тешко пробити се. Свака трећа тезга имала је по грамофон са кога су се чуле песме и композиције разноразних жанрова, извођача и аутора.
Ovo drugo "tezga" ti je bilo apsolutno nepotrebno na tom mestu. Dakle, samo malo pročistiti jezik i sve pet.

A o romanu ne umem da ti kažem ništa jer, kao što već rekoh, ne otvara mi se blog, osim navedene strane.
 
Poslednja izmena:

mpman

Obećava
Poruka
63
Сваки текст се наставља на претходни. Први текст је ,,Мали Принц, ружа и баобаб". Остали се сви надовезују на њега.
Покушај сада. Требало би да је сада у реду :) Не сналазим се сасвим добро с Блогером :rumenko:
Ту је архива с леве стране, а текстови су хронолошки поређани одозго на доле.
Capture1.PNG


И, хвала :) Сваки коментар ми је драгоцен.

- - - - - - - - - -

To zavisi od mnogo faktora. Pre svega na kvalitet takve priče utiče kvalitet samih pisaca. Zatim, nije bitno samo da su jednako talentovani, nego moraju biti i sličnih senzibiliteta. Ukoliko se potrefi i jedno i drugo, taj poduhvat može rezultirati pričama kakve su, primera radi, "Dobra predskazanja" na kojima su zajedno radili Nil Gejmen i teri Pračet, ili "Puž golać na urvini" braće Strugacki.
Нисам мислио да је лоше када један успостављен тим ради на причи. Признаћеш, углавном су то тимови од по двоје, евентуално троје људи. Колико сам схватио, у овом блогу се тражи од посетиоца да дода свој део:
Ponudiću vam siže i početak romana, a onda od vas očekujem da zajedno dopunjavamo njegove delove, dodajemo priče i dogadjaje, obradjujemo odredjene teme, ukazujemo jedni drugima na greške u tekstovima…
Отуд моје поређење са темом на форуму. Претпостављам да је и зато рекао да су коментари можда важнији од постова :)
Али, да, квалитет приче утиче квалитет самих писаца, али и озбиљност. Мислим да је потребно да аутори деле исту идеју и да имају заједничку визију о томе како дело треба да изгледа.
 
Poslednja izmena:

mpman

Obećava
Poruka
63
Hvala, još jednom :)

Evo jednog mog teksta za ovu temu. Nema smisla, biće da samo 'reklamiram' blog.
Nedovršene priče su mali dodatak uz moju još manju kolekciju pesama koju sam predao lokalnom književno umetničkom udruženju pre jedno dva meseca. Na žalost, od njih još nisam dobio nikakav odgovor, a sumnjam i da hoću. Trenutno je priča sedam, ni jedna nema nikakve veze s ostalim, a ja vam ovde ostavljam petu :)


Недовршене приче: Прича пета
Веслач

Примећујем, све више људи посећује реку. И сам од кад знам за себе волим по лепом дану прошетати крај реке. То чак у последње време врло често чиним. Са свим својим мислима, сећањима и надањима кренем корак пред корак по каменом бедему док звук воде која непрекидно већ хиљадама, можда и милионима година управо туда протиче. Она кроји, усмерава, а потом и однесе оно што је дала. На травнатим деловима моје стазе могу се наћи разни предмети, немарно бачени у воду, одбачени, остављени, прогутани, сажвакани, а потом испљунути али у свој тој заборављености чисти. Они никоме нису требали, а опет можда нађу неки нови живот, сврху у рукама другог свирача.

Али, кажем, све више људи посећује реку. Лети је ту јако топло. Сунце загреје камен, а онда вас врео ваздух пржи из оба правца. Само најупорнији остају на стази. Баш са те стране реке на стазу не пада сенка ни једне једине крошње иако их поред има много. Заправо, ни то није баш цела истина. Постоји једно јако старо и високо дрво, врба можда, чак са друге обале. Мада, не разумем се у врсте дрвећа. Једва да разликујем липу од храста. Оно, у одређено доба дана баца сенку довољну за двоје или троје људи. Али, она је ту само тада и прави јако леп хлад. Ако дођете само трен касније, нећете је затећи. Исчезнуће. Не зна много људи за тај хлад. Можда нико заправо сем мене не зна за њега, а опет, можда он и није тако посебан као што се мени чини.

Управо тада, у само пролеће, гледах како то дрво, сасвим обично дрво олистава. Окаснило је. Плашио сам се да неће озеленети овог пута. Оно је старо, старије. А и ја сам старији. Како толике ствари река однесе из живота, тако ће једном она однети и ово дрво, а однеће и мене. Али, касније. Надам се.

Но, заиста много више људи посећује реку. Крај ње ја само пролазим. Чујем је и она чује мене. Ми причамо. Водимо сасвим обичне, плитке, али и оне дуге и дубоке разговоре. Ми разговарамо иако знам да вероватно причам сам са собом. Она доноси живот, доноси мир, а односи бриге. Смирује ме. Шетам, увек узводно. Иако смо пријатељи, иако живимо једно крај другог, пркосим јој. Не значајно јер је она ипак старија, мудрија. Савладаће ме једном. Но, никада крај ње нисам шетао ноћу. Можда тада спава. Да ли уопште тече када сунце зађе? Да ли постоји она сенка крошње високе врбе на месечини?

Баш предвече, много се људи окупља крај реке. Да, баш када од ње одлазим. Када јој пожелим лаку и мирну ноћ, приметим доста појединаца како силазе крај реке. Свако дође сам, у тишини, али ја тада одлазим. И не могу да се не запитам.

Зашто све више људи долази к' реци, ноћу?

Решио сам сазнати зашдо долазе баш тада, иако то није моја ствар. Ја то не морам знати, као што ни они не морају знати зашто увек шетам узводно. Но, једног сасвим обичног дана, кад' заврших своју посету реци, приметих опет да јој долазе, у групи али појединачно. Реших да зауставим једног, да питам. То и учиних, али не добих одговор. Само сам погледан, директно у очи, у дубље. Зауставих другог, али добих исти одговор. Морао сам да сазнам! Решио сам, извинићу се реци што је опет узнемиравам, вратићу се, чекаћу да Сунце зађе.

Сиђох опет до каменог шеталишта где већ је стотину људи стајало ушртим у све мрачније корито. Неки су седели на степеницама, али су сви ћутке, концентрисаног погледа посматрали, ишчекивали. Закашљах се не бих ли ту неприродну тишину у великој групи људи учинио мање неприродном, али ми то и није пошло за руком с обзиром да добих само хладне погледе посматрача у којима приметих укор. Ћмир се не сме реметити.

И сви су били лепо припремљени. Чак свечано одевени. Мушкарци у скупим оделима, ципелама које сјаје на последњим зрацима Сунца више него оно само, а жене и девојке у елегантним хаљинама, свака скупљене косе. Само ја стајао сам, одударао и свом обичном, дневном оделу расејаних мисли, испуњен неким језивим осећајем који је испуњавао делове моје свести. Сви смо чекали.

Сунце нестаде иза брда и наступи ноћ. Река, као да издахну, те температура готово тренутно паде. Као да се ширио задах неког древног бића, влажан ваздух који је допирао до коже терао ју је да се најежи, али река се не може видети јер је утонула у таму. Ни жубор се није чуо. Тишина, била је апсолутна. Број људи крај мене као да се удвостручио од последњег тренутка када сам обратио пажњу, но чуло вида у оваквој ноћи изузетно је варљиво. Чекао сам било какав звук. Природан звук, макар и звук неке машине. Да можда нека риба не искочи из воде, да се откотрља неки камен, да се огласи цврчак или птица, лавеж паса, али ништа. Ни један једини тон. Опипах себи пулс на левој руци чисто да се уверим да ли сам уопште жив. Добро је, јесам. Ваљда.

Тишину ипак прекину звук. Нешто као да је ударало по води, негде у даљини. Да, неко је веслао у мраку. Испрва помислих да халуцинирам. И месец се појавио међу гранама моје врбе, али није давао много светла. Река је била у потпуности обавијена велом таме. Видех људе крај мене, кренули су напред, ка реци, као хипнотисани. Корак по корак. Неко је ушао у воду, сигуран сам, могло се чути! Мора да је неко од оних што су седели на степеништу. Доста њих је ушло у воду. Звук веслања се приближавао. Што је веслач био ближи, више је људи чекало да уђе у воду. Крај мене, сви бледи на месечини, без икакве емоције, празни, корачали су ка веслачу. Стао је испред мене. Веслач је био баш испред мене, свега две траке шеталишта удаљен. Видео сам му само очи, једине су оне сјајиле у мраку. Видео је и он мене. Видео да не припадам.

Приметих, све више људи посећује реку...
 
Poslednja izmena:

sanja*

Drevna Kornjača
Poruka
8.818
Woooooooow, ova je odličnaaa, odličnaaa! Bravo!
Najpre si me podsetio na nekog, nisam bila sigurna na koga, da li na Sartrovog Merloa (odavno sam čitala, ne znam odakle taj utisak i da li me vara), ali element fantastičnog na kraju me baš prijatno iznenadio!

Svaka čast!
Ova je majstorska.

S tim što za neke reči ne znam šta znače :malav:
(a možda su tipfeleri, imaš ih tu i tamo)
 

HoldenKolfild16

Početnik
Poruka
35
Glabači plastičnih kašičica


Sjede ljudi.

Vrijeme stoji…

Ovo su prva i poslednja rečenica pripovetke,,U bosanskoj kafani”, Zije Dizdarevića. Između te dve rečenice praktično ništa, a u stvari toliko mnogo toga je rečeno kroz kratak opis kafanskog dokoličenja u bosanskoj kasabi.

Dobri moj Zijo. Bio si još uvek mladić, te sada već tako davne 1942. godine, kada ti je pogana, bolesna ruka nekog maloumnika u Jasenovcu oduzela život. A mogao si i ti biti ustaša, umesto što si naumio da se boriš protiv fašizma, pa bi nam možda i u zrelijem dobu nešto još mogao reći. Sa tako malo reči tako mnogo reći, kao što si samo ti znao. Ali nisi ti rodjen da budeš dželat, već da budeš žrtva. Nisi rodjen da sudiš na tako surov način, kao što su sudili tebi, mladom umetniku, koji je imao drugačije vidjenje budućnosti i uredjenja Bosne i Jugoslavije. Umesto što su tebi, mogao si ti da oduzmeš život nekom mladiću, samo zato što je mislio drugačije.

Mogao si, ali u tom slučaju nam verovatno ne bi ništa rekao. Ni pre, ni posle te strašne 1942. godine, kada su mnoga mesta na ovim našim, krvlju natopljenim balkanskim prostorima, bila mnogo strašnija od svih opisa pakla i kada su oni koji imaju šta da kažu vodjeni na klanje kao ovce. I svi drugi koji su bili drugačiji ili drugačije videli stvari od pripadnika raznoraznih plemena istih krvoločnih maloumnika.

Jadni moj Zijo. Mnogo vremena je prošlo, a tako malo toga se promenilo. Samo ambijent. Izgleda da se na ovom svetu nikada ništa i ne menja. Samo ambijent.

Prodjem u podne pešačkom ulicom, prepunom ,,fensi’’ kafića, ali i onih kafana o kojima je Duško Radović pisao ovako:

- Šta rade muškarci po kafanama?
- Ništa ne rade.
- A šta pričaju?
- Ništa naročito.
- Pa zašto onda sede po kafanama?
- Baš zato.

Sede, piju i ćute ili sede, piju i pričaju o ničemu naročitom. Ovi u ,,fensi’’ kafićima su nešto drugačiji. Oni ne piju mnogo. Iako su to pretežno muškarci od 20 do 40 godina, a bude i starijih, retko koji od njih ima para za više od jedne kafe. I te pare za jednu kafu nisu zaradjene već najčešće od mame i tate uzete, od kakvog prijatelja pozajmljene ili nekom prevarom stečene. Mnogi od njih i sede po ,,fensi’’ kafićima čekajući inspiraciju za novu prevaru, koja će im omogućiti još bezbrižnog sedenja i još kafa.

Dugo gustiraju tu jednu kafu, a kada ugledaju dno šoljice onda trpaju u usta plastičnu kašičicu za jednokratnu upotrebu kojom su promešali šećer. I tako, u stanju su da sede satima muljajući tu kašičicu u ustima, da je grickaju i premeštaju iz jednog ugla usana u drugi, čekajući da se nešto desi. Glabači plastičnih kašičica. Kao da im je to nekakvo zanimanje, tako izgledaju.

U sumrak se vraćam istim putem nazad. Pale se ulična svetla, ali se i ne primećuju da postoje. Izlozi blješte. Bašte kafana i ,,fensi’’ kafića su jednako pune kao i u podne. Uglavnom isti ljudi u istim pozama, mada su neki od njih izmenjali medjusobno mesta na kojima sede. Zdravi su to ljudi, očigledno. Ni kičme, ni trtice ih nisu zabolele.

Sledećeg dana opet prolazim istom ulicom. Deja vu!

Glabači plastičnih kašičica su izgleda neumorna vrsta.

Dvojica za jednim stolom mi privlače posebnu pažnju. Ne znam zašto. Valjda taj njihov način sedenja, koji i nije sedenje. Više neki poluležeći položaj na jadnoj stolici prinudjenoj da trpi te bezobzirne telesine koje ih kinje. Stolice oslonjene samo na zadnje nogare koje trpe sav teret, dok se prednje njišu u vazduhu, da bi glabači mogli što duže da ispruže svoje neumorne noge, a ledja da im zauzmu gotovo ležeći položaj. Ne razgovaraju medjusobno. Samo glabaju svoje kašičice i tupo odmeravaju prolaznike. Čekaju valjda nekoga o kome bi mogli nešto prokomentarisati.

Pomislih na trenutak da im pridjem i pitam:

Šta ste danas uradili za sebe da vam bude bolje nego juče? Zbog kojeg vašeg dela je danas u bilo čemu lakše ili bolje vašim najbližima? Jeste li nečim nekoga obradovali i zslužili nečiju ljubav? Kad vam već ljubavi očigledno nedostaje… Šta ste uradili za svoju državu, da bude bolja, savremenija, čistija, humanija, bogatija, ,,pravnija”? Ili ne biste ništa menjali? Zaista ste zadovoljni sobom i svime što vas okružuje? I zato opušteno i spokojno glabate svoje kašičice, doživljavajući tako vrhunac svakog zadovoljstva i ispunjenje svog bitisanja…

Ne vredi, odustao sam. Glabači ne razgovaraju. Čak i kad nešto pričaju oni ne razgovaraju.

Pitam se da li se razlikuju od onih ljudi ,,U bosanskoj kafani’’, koji i duvanski dim čine dosadnim i koji tek s vremena na vreme prozbore neko bezrazložno ,,jah’’. Ma jok, samo ambijent. Sve ostalo je uvek isto.

A šta bi bilo sa ova dva momka da su rodjeni pre 100 godina, kada si i ti rodjen Zijo? Da li bi koji od njih bio žrtva ili dželat te 1942. godine? Žrtva, kakva si ti bio dobri i jadni moj Zijo, teško. Dželat… savim moguće. Ni dželati, kao ni glabači ne razgovaraju, čak ni kad nešto pričaju i zato bih lako mogao da ih vidim kako ti sude. Ma ubili bi oni tebe i danas. Samo te ne znaju. Nisu čak nikad ni čuli za tebe…

Sve je isto. Samo ambijent je drugačiji. A toliko vremena je prošlo…
 

mpman

Obećava
Poruka
63
A, videla sam sad.

Štajaznam, kliše ljubavne patetike. Ovo poslednje na šta sam ja prvo naletela ti ima neku vrednost - ali ovo prethodno i ne baš.
To manje-više i jeste moj 'fazon'. Ali, pokušavam polako da skrenem priču u drugu stranu
Pokušavam da ne idem suviše brzo, jer ako sve brzo otkrijem...
Nije fora :) S druge strane, plašim se da ne idem i suviše sporo.

Ovo mi je zapravo prvi pokušaj da napravim nešto većeg obima.
Do sada nikad nisam ovoliko nastavljao jednu priču.
Znam kako bi to trebalo od prilike da izgleda, imam ideju, samo da vidim dokle ću zapravo da doguram.
Rekoh već negde: ne smem da čitam dva put' - plašim se odustaću :neutral:
 
Poruka
9.980
Posle duge pauze i završetka Staljingradskog ciklusa idemo dalje. Pravim sada likove za razne Nemačke jedinice i divizije u Drugom sv. ratu, pratiću hronološki, svaki lik predstavlja jednu od istaknutijih formacija u Verhmahtu ili SS-u, i njegovu priču ću prikazivati hronološki od ranog života, preko rata do posle ratnog perioda.

Prvi lik je STEPHAN STERNBERG. Evo neke male informacije o Stephanu:

Stephan Sternberg je rođen u Berlinu, 1919. godine. sin bogatih roditelja, otac mu je bio biznismen i imao fabriku. Imao je starijeg brata kojeg nikada nije ni doživeo. Brat mu je poginuo 1916. na Somi sa samo 18 godina. Kako njegovi roditelji kažu, Stephana im je Bog podario i čuvali su ga kao oči u glavi. Brat mu je posthumno odlikovan i taj orden je uvek nosio sa sobom. Stephan je imao u detinjstvu sve što je poželeo, ali mu je to nekako bilo dosadno. Uvek je imao najskuplje i najbolje stvari, i bio veoma popularan u svom društvu. On je hteo avanturu, neki doživljaj gde će se boriti za nešto, a ne samo da sedi i dobija sve što poželi. Trenirao je mnogo sportova, tenis, fudbal, atletiku... Imao je medalje u omladinskim kategorijama, ali ga sport nije mnogo uzbuđivao, pa je prestao. U školi je imao dobre ocene, bio je inteligentan i šarmantan, posebno ga je zanimala istorija i priče o ujedinjenju Nemačke, o tim hrabrim ljudima koji su porazili Francuze i ujedinili sve Nemce u jednu državu. Kada je 1933., Hitler došao na vlast, mladom Stephanu su se svideli njegovi govori i ideje, pa se 1934. učlanio u Hitlerjugend. Njegovi roditelji su bili protiv toga i smatrali su da Hitler ne može ništa dobro doneti Nemačkoj. U junu 1938. , nakon što je završio srednju školu, prijavio je se u vojsku i postao član 3. Panzer divizije. Nakon više pokušaja da ga izvuku iz toga, roditelji su na kraju popustili i pomirili se sa tim da je Stephan izabrao svoj životni put. Započeo je vezu sa Hildom, sekretaricom u jednoj advokastkoj kancelariji. Verili su se uskoro i veru krunisali brakom u julu 1939.


Stephan sada, spremno dočekuje rat. Pun motiva i želje za osvetom. Da li će Stephan dostići ono o čemu je maštao celi život? Saznaćete uskoro :)
 

Sabonis

Domaćin
Poruka
4.040
Jesenjeg prohladnog dana, bas kad sam se vracao iz konzerve, zauvek sam je bacio, kroz praktican prizor travnjaka. Nije toliko vazno koliko je bitno da je ta ista konzerva napunjena odozgo temperom i zamagljenom fasciklom. Gledajuci zapanjujucim pogledom, nisam imao mogucnosti i prilike da oduzmem sebi odgovornost i poverenje. Nakon toga, potpuno sam izgoreo zajedno sa apartmanom. Sva je pozutela, sve do Mramornog mora. Gluma je propala, nije vazno, znacajno je to da su profesionalne lazi okupane u smoli od kravuljica, pa niko nije bio zadovoljan sadasnjim tretmanom terminologije koje golicava svakog u pupak. Stoj! Padam u nesvest, sva vrata su bila zakljucana,te ih niko nije ponovo zakljucavao, medjutim pao je mrak. Jao, uhvatilo me je kokosije slepilo u korpi za ves. Vecina spavaca zahrkalo je ispod buba rusa, koje su milele po lobanjama i spavacicama. Seljaci mirisali na budjavo mleko i truo kajmak. Ustajte ludaci, vreme je zakucavanju eksera sa sajbnama po sred tumora. Nije vazno, glavno je to da smo prolazeci kraj trafike osetili miris kvasca i sto pre pobegli da ne bi smo nadosli. Patio sam od tabana. Jo, kisa je padala levo i nagore. Nije bilo vremena da se popije soda bikarbona. Gorile upropastile su flasice od brabonjaka. Najzad, propao sam kroz safolj, uvek je to najbolje resenje na glavu mi je pala sfecvica sa bubuljicavim genzlicama...
 

Sabonis

Domaćin
Poruka
4.040
Hoce li taj eksperiment biti koristan?

Hoce-nece.Ako to ja ne radim, radice neko drugi. Dovesce do smaka sveta. Mozda sam ja Bozji glasnik. Zavezem reci. Jednoga dana kada se pojavi mnogo mangupa, senka covek, nece ti mangupi. Mi se penjemo socijalisticki. Ja svaki dan rastem. Niko ne moze da me zamoli da me imitira, ja se toga ne bojim. Ko se danas boji, taj je lud. Osecam kao da sam odrzao govor. Imponuje vam. Vi krijete da to ne poznajete. Ja sam ideal sveta!

Ko je ideal sveta?

Covek senka. Jedno culo zakrzljalo, drugo se razvilo. Jedan atom u sumpornoj kiselini zna da misli. Zavisi kakav mu je elektricitet. Atom je tezi od coveka zato sto niko ne moze da upravlja prirodom, njoj moraju zrtve da se daju. Atom u sumpornoj kiselini misli o sjedinjavanju sa onim atomom koji mu odgovara. Roditelji mi kazu " Gledaj ti svoja posla, a ne pravi gluposti".Oticicu na zanat, necu da ucim skolu, hocu da budem miran gradjanin...u trenutku inspiracije mogao bih da proizvedem sve sto postoji na svetu!

Sta cujes?

Da imate pojacalo culi biste i vi. Mozda nemam sinuse. Svaki covek mora da bude celina...cuo sam nesto vulgarno, posle kao da se dogovaraju...davaj, davaj nesto. Ne bojim se niceg sem coveka. Kad to kazem nesto me gusi. Samog sebe stavim u zaborav i onda ne znam gde sam... neko izvodi eksperiment. Ja sam tako podesen. Nekad i sam izvodim eksperiment. Osetim da nekom treba da nametnem misao da ima privatne svojine, da je ne smatra sluzbenom, da je ona privatna, da njom pise knjigu...imam strica koga slabo poznajem. On se zove drugacije. Video sam ga na slici, isto celo i kosa. Bolestan je. ..
 
Top