Quantcast

Mali virtuelni klub pisaca kratkih i dugih formi

Poruka
3.855
TALENT ŠOU NOVAADAPTACIONAMIMIKRIJA

PRVI DIO

Zašuštaše teške kulise klizeći po podu lijeno, lijevo i desno, svaka svojim putem, kupeći mikrozrna prašine lansirana u prostor sa njihovih krupnih falti , prašine koja se lelujavo u lebdećem padu slijegala u slojeve sve vidljivije i vidljivije kako je predstava odmicala , te se staza kretanja kulisa sada već jasno ocrtavala na tamno crvenom podu. Muzika iznova upliva u svaki kutak prostorije da najavi prvog takmičara. Pomalo žustrim koracima upletenim nevidljivim nitima lažne sigurnosti i svekolikog samopouzdanja, takmičar se približavao centru zbivanja da se uskoro izloži pogledima i kritičkim mislima mase koja je žedno čekala da se napije još koje kapi iz bokala zabave, rjeđe da odglumi oduševljenje, a vrlo često iskreno baci razočarenje pred noge izloženog mu primjerka. Publiku i središnjem dijelu sale su uglavnom sačinjavali pripadnici kokošije vrste, nešto malo ćuraka, gusaka i pataka i po koji kikerezi , tek da svojim bučnim komentarima održe dinamiku interakcije takmičar- publika. Na desnoj strani smjestilo se krdo krava i bikova koji su ćutke, poluzainteresovano pratili sitaciju zabavljeni prežvakavanjem jutarnjeg obroka, dok su na lijevoj strani bile izmiješane ovce, koze i svinje neprekidno žamoreći , šuškajući, i komešajući se kao mjehurići vode u akvarijumu. Konji su popunjavali poslednje redove , pregledno posmatrajući publiku i pozornicu. Naravno centar ovog mikrosvijeta zauzimao je sto za kojim su sjedili četiri člana žirija Foka, Vjeverica, Pas i Mačka , odgovorni za predstojeći izbor najtalenta zanimanja novog vremena, nove adaptacione mimikrije... I sada su svi gledali u ugao pozornice i sjenu iz kojeg se na svjetlo pomaljala prilika ...prvi takmičar bio je Tvor. ,,Dobro nam došao Tvore. Nadam se da si se spremio za izlaganje , jer kao što nam pravila nalažu imaćeš jako malo vremena da nam najkraće moguće dočaraš sebe i svoj kvalitet kojim se baviš . “ - izgovorila je u jednom dahu voditeljica Lama, klateći se u ritmu svojih riječi , melodiji koju je sama sebi komponovala i kojom je izgovarala ove obeshrabrujuće riječi za takmičara. Članovi žirija klimnuše glavama i razgoračiše oči u pozi iščekivanja. Tvor istupi i izgovori : ,,Ja sam COPY/PASTE stručnjak.”
,,O, to šta je to ?” -povika neko iz publike.
,, Oooo, zvuči poznato i urbano. Brzo Tvore objasni nam suštinu svog zanata.”- nadoveza se Lama. Tvor nastavi, bez pauze , ubjedljivim i impresionirajućopokušajnim naglaskom: ,, Ja sam vrlo priznati stručnjak za COPY/PASTE, a osim toga specijalista sam za prodaju MAGLE. Moj posao je vrlo delikatan i zahtijeva jako mnogo truda , zalaganja i usavršavanja. To je jako težak umni i fizički rad, ali eto...ja sam neprevaziđen u COPY/PASTE zanatu, tako da moram da nosim svoju žrtvu da bih je mogao naplatiti i unovčiti. Zanima vas kako je radim ? Pa eto, da vam kažem ja radim. I kad se nekom učini da ja ne radim, ja ga vrlo brzo ubijedim mojim COPY/ PASTE aktivnostima i zalaganjima da ja radim i to baš radim...baš , baš ga radim. Kad mi nešto zatreba, ja pretražim Internet, ogrebem se o poznanstva i sakupim materijal koji ja teškom mukom iskopiram i zalijepim svim srcem, ma kao da je mog mozga proizvod. Istina ...nekad se zajebem , pa me mrzi da čitam sve , pa mi promakne koje riječ ili slovo nekog srodnog jezika – zavisno od izvora ili pokoja suštinska greška, ali da se razumijemo , ja odgovorno tvrdim da je to samo posledica previda i gubitka koncentracije pod teretom tog rudarskog COPY/PASTE zanata. Vi ne možete ni da zamislite kako je to naporno prvo naći adekvatan sadržaj, a onda ga isjeći , iskopirati i zalijepiti , upotrijebiti na pravom mjestu, kao da je proizvod mog znanja i iskustva, bez ijednog traga izvora i autora. Nije lako, ali eto...Ja nemam autorska djela, jer to je primitivan pristup radu koji dugo traje..pa šta da vam kažem svi znate koliko je stručnjaka do sada izumrlo na Planeti Zemlji. Pa oni su bili nezajažljivi da rade, istražuju, uče, proučavaju, pišu, razmatraju i tako unedogled, znate li vi koliko je to sporo i dosadno i koliko su vremena i papira i struje izgubili na sve to, da poštenim COPY/PASTE stručnjacima ostave brdo materijala da se mučimo u COPY potrazi. Ja sam svoju stručnost u COPY/PASTE usavršio spajanjem sa zanatom prodaje MAGLE, naročito plasirane na tržištu neošišanih ovaca, koje bleje na sva usta o mojim kvalitetima. Samo da sam poveo svoje stado da publika čuje himnu o mojoj spretnosti...jeste da mi poteško ide sa magarcima, ali oni su ionako primitivni radni modeli , čije misli nisu iskopirane, pa im ne treba ni pridavati značaj....i samo još daa....” Pod se otvori i Tvor propade , nestade sa pozornice...Voditeljica Lama je ispružila svoj dugi vrat i nadvirila se nad rupu, zagledajući da li se Tvor uspio dočekati na noge ili na rep...pljuckajući i njuškajući provjeravala je vazdušni trag Tvorovog leta, te zatim progunđa poluglasno...,,e jbg. Tvore, kad si se zapričao pa ne gledaš na Tajmer...tri puta smo ti napisali da ti je vrijeme isteklo...” Lama poskoči, kucnu papcima od pod i melodično povika: ,, Draga publiko, nemamo mnogo vremena, idemo brzo sledeći takmičar da nam se predstavi brzo, kratko, jasnooooo. Sa nama je gospođica Buvaaaaa !!!” Buva laganim skakutanjem doskoči na pozornicu. Iznad nje se sa plafona spusti džinovska lupa i svi su na ekranu iza mogli vidjeti svaku liniju njenog oklopa, a da ne govorimo o pokretu usana, koje ona razvuče u široki osmijeh, skoro kao srdačan. ,, Dragi moj žiri i draga publiko, ja sam tako zadovoljna što sam ovdje ispred vas udostojivši vas pogledom na mene i sve moje što je na meni spolja i vezano za mene i sa mnom, u obliku obrađenom za prezentaciju spolja. Dragi moj žiri i draga publiko, odmah da vam se predstavim da sam ja stručnjak za više oblasti, najmanje trista, ali večeras ću vam predstaviti samo nekoliko svojih mnogostranih talenata. Ja sam istovremeno DRAMA QUEEN, KOBOJAGIŽRTVA i SAMOUKIFILOZOF , a da znate da sam po potrebi i VJERNIK, da vam dam i to do znanja. Oh, kako mi je teško što se moram zadržati na samo ovih nekoliko talenata , jer ...uh...ja ih imam mnogo i svi su vrhunski. Pa kako da vam ne napomenem da sam tako LEPOPAMETNABUVA, tako da meni ni ne treba da pročitam nikad ništa tuđe, niti da učim tamo neke gluposti, kad sam ja iznad situacije Bogom dana da budem NAJBUVA, zaslužujem da se puzi za moju nožicu. Ali dragi moji, ja se nekad čudim tako nekim debilima, koji to ne mogu da shvate, da sam ja VRHBUVA i da stvarno dovoljno je da kopiram nečiji citat životni, nekog pisca ili neke pametne nn osobice, pa da svima bude jasno stanje srca moga, pameti i čvrstog karaktera, ma sve da ti kažem i zapušim usta jednim statusom i citatom. A mogu ja i esej na tri strane da napišem, pa sve da kazem u SITANVEZPARANOJABUVA, ma da uši otpadaju i na svaku riječ imam novi kometar iznova, iznova, iznova, dok taj neko ne padne u nesvest i počupa kablove i kosu s glave. Ko ne prizna da sam ja uvijek UPRAVUBUVA i sa nevidljivog naličja PAREVOLIMBUVA, a sa lica SJAJNIMETALBUVA treba da propadne , ha...glupan, glupan, glupani, glupače, glupavijani jedni i svako ko misli da sam VAMPIRBUVA. Pa znate li vi koje ja sve marifetluke moram da primjenim u dokazivanju svojih talenata i na šta sam sve spremna. Ja ne mogu da shvatim, ja ne mogu da shhhhhhh...” Buć...propade Buva kroz pod... ,,Ode Ova...Ćao...”...prošaputa Lama i pogleda u sledećeg takmičara. Ispred očiju publike zanijemele od brzine protoka sadržaja i informacija , protezala se dugačka, šarena Zmija...kao da se migolji pod sunčevim zracima, a ne pod svjetlom reflektora. Voditeljica: ,,Ćao Zmijo i požuri.” Zmija:,, Zdravo svima, sad kad smo svi na okupu tj. Ja , mogu početi odmah jer vrijeme je novac, pa novac nema vremena, pa moramo sve brzo da se izdogovaramo , odnosno da saslušate o onome što ja samo mislim i to je tako i istina da je. Draga publiko ja sam vam VRHUNSKI DEMAGOG i pokloniću vam svoga prisustva malo, da vas podučim, da vam otvorim oči, da progledate, da znate što ne znate i ne razumijete, da shvatite da ja razumijem, a vi nikad nećete i vi što me gledate , kao da kineski govorim, šta vam nije jasno. Jasno će vam biti posle mog monologa da ne znate suštinu, vi u stvari ne razumijete i jako malo nade imate da možete razumijeti ovo što vam govorim i evo ja se ubih pričajući, a u suštini znam da su vaše mogućnosti zapuštene i da jednostavno ne razumijete kako se Sunce okreće oko Zemlje ni kako je sve to potrebno da ja dobro živim, a vama je ionako loše , pa vam ništa ni ne fali da i dalje tako živite, dok je meni dobro na vašoj grbači. To je sve za vaše dobro, jer bi vam pripala muka od dobrog, kad bi se i vama to dodjeljivalo, ovako ne morate da se potresate, tonuće je sporo i lagano, nećete ni osjetiti kako vam glava tone pod vodu , dok se ja oslanjam na vas da meni bude dobro...jer dobro vama ni ne stoji...vi čak to ne razumijete, znate. Ja sam.” Klik...pod...propade Zmija Voditeljica...,,Pa i nisi neki...pffff”...pljuc ,,Dragi gledaoci sada mala pauza , popijte malo vode na pojilu, žvaknite nešto usput i nisput ispred sale...pojedite malo kukuruza...pa se vraćamo da nastavimo ovo takmičenje tri po tri kandidata za finale” izgovori u jednom dahu Lama, dok joj se glas gubio u kokodakanju, groktanju, mukanju, blejanju , meketanju, rzanju publike koja je trkom na vrata podigla oblak prašine ,u kojem su se gazili, preskakali gurali kao da su nedozvani, kao da nisu slušali ovako pametna izlaganja na takmičenju talenata iz nove adaptacine mimikrije. DRUGI DIO -nastaviće se-

 
Poruka
3.855
DRUGI DIO ,,Ajde muzika, brzo, brzo” - mlatnu rukama voditeljica Lama...i za tren oka najavna melodija okupa prostor, mozak,oči , uši , njihovo krzno, perje, dlaku sve sa šugarcima, krpeljima, buvama i tekutima...sve što mrda postade prožeto divnim tonovima...muzike i zvucima nestrpljenja prisutnih koji su se vratili sa korisno provedene pauze i željno cupkali , krivili vratove na škripavim stolicama, širili krila, zijevali, žvakali ne zatvarajući svoja usta u blejanju, mukanju, rzanju, kokodakanju nestrpljivo, nestrpljivo, nestrpljivo čekajući nastavak predstave. Voditeljica sigurnim skokovima za tren oka nađe se na sredini pozornice...zavjese zatreperiše od njenog koraka...sve oči se zagledaše u nju. -,,Dragi naši gledaoci, žiri i takmičari, evo nas ponovo na istom mjestu i istim poslom zaokupljeni...da gledamo , slušamo i možda razumijemo naše takmičare i njihovo najpredstavljanje sebe kroz svoj talent i više njih. Molimo vas da se utišate, jeli ste , pili, preživali, zvocali i brbljali, program nam nameće brzi tempo, svaki trenutak je dragocjen našim takmičarima, ajde ne budite stoka, već dajte svoj doprinos našim naporima da vam priredimo nekoliko sati kvalitetnog rijaliti programa...evo ga naš sledeći takmičar , izvolite izvolite se predstaviti , vi ste ? Ispred sebe ne vidješe ništa...pozornica je bila prazna...pogled lijevo, pogled desno...ništa... Jedna ovca pogleda gore i zableja :,,bbbeeeeevooo gaaa , beee ....odozgooo ...beee”...pogled gore i reflektor se zadrža na niti koja je visila sa plafona i na njenom kraju ljuljuškao se krakati, sivi pauk, obučen u narandžaste panatalonice , na glavi kapa braon. ,, Poštovana gospodo...ja sam Paukaso umjetnik , slikar, vajar, mrežar...geometar, uređivač enterijera, u slobodno vrijeme lovac. Došao sam da vam ispričam priču o sebi , o svojim talentima koji predstavljaju mene i koji su moj najvažniji karakterni crt. Dolazim iz svojih visina, a ptica nisam, plovim kroz dubine prostora, a riba nisam, umjetnik sam...Ja sam vajar...kreator...dok stvaram svoje djelo, dok odmotavam svoj konac, dok zamotavam objekat mog zadatka, ja se sav predajem, dajem svoje misli, svoju dušu ulivam u objekat moga umjetničkog stvaranja...ja ga umotavam u svoj konac, vrtim, vrtim brzo i lagano, nježno i sporo...pretačem sebe u svoje djelo...ja ga stvaram, dok se okreće ispred mene i umotava lagano u moje konce, ne dozvoljavam mu da ne razumije, treba da razumije da ne treba više da misli, da treba da se prepusti toj magičnoj igri stvaranja ...umetničkog djela moga...da treba da osjeća čast i čar tog magičnog trenutka oblikovanja ...nove teme moga djela...to je moje djelo...to su moje misli, moja nadanja, razočarenja, strahovi, iskustva, sva moja znanja stečena , zaključci, uspomene i sjećanja ja ulivam kroz svoj konac u svoje djelo...ulivam mu elektrolite moga mozga...da mu ne treba više njegov, da mu nikad neće trebati da misli svojom glavom...da treba da misli kako mu ja kažem i da moje misli prisvoji kao svoje, jer ja sam taj koji ga stvara i kreira...moje djelo, moje djelo mora biti savršeno...sve moje greške da ne ponovi, da ne propadne,da uspije da bude najbolje djelo, ja znam šta treba da radi, šta ne treba da radi i šta treba da misli, ako treba... i kad ga mreža guši da se ne opire već da me sluša...da svako ko je meni neprijatelj i njemu bude neprijatelj, da ne smije da me razočara, da treba da me brani, kao moja krila...sve za dobro moga umjetničkog djela...ne treba mu dah, može ga pokvariti, dišem za njega, ne treba mu prostor...ja se brinem, ne treba mu sloboda...jer je slobodan...ja ga ne zadržavam...osim što neumorno pletem svoje niti da ne može odmaći nigdje...a da misli da može...to je moje umjetničko djelo, moj ponos...koji treba meni ...stvoreno da bih ja imao smisao...i nikad nije dovoljno dobro...koje nije ni bitno kao djelo bez mene je niko i ništa...jer sam ga ja stvorio i ja ga oblikujem...pratim...da ispuni ono što ja nisam...sve moje frustracije i komplekse, moje greške da ne vidi, jer ih nema...moje djelo se ne zove sloboda...nemojte me nasmijavati...moje djelo se zove...život novog djela...koji na ramenima nosi teško breme mreže svog stvaraoca...moje niti...” Cap...otvori se pod....pauk ostade da vidi na svom koncu...ne propade...ali zaćuta... Lama se zakikota vrcavo, od srca...hahhaha,gosn Paukaso...vaše vrijeme je isteklo, molimo vas da otkližete na vašoj niti kroz ovu rupu na podu...znam ...znam...ali takvo je pravilo...da odlaze takmičari..kroz rupu..a mi ćemo vidjeti kasnije kakav utisak je ostavila vaša umetnička priča kada žiri bude sredio utiske...i voditeljica dugi pogled uputi prema stolu žirija...za kojim je mirno sjedio samo Pas. Izgledalo je da prati program , ali razumijevanje je bilo upitno, jer se stalno mrštio i s vremena na vrijeme grickao svoj rep...Foka se ispružila preko stola i mrdala ušima, Vjeverica se neurotično klatila na stolici...a Mačka se nije ni vidjela...vjerovatno se skupila na sjedalu u dubokom snu... Voditeljica promrmlja sebi u bradu...ebe se vama , vi ni ne gledate ništa...ko vas postavi...khkhhh...nakašlja se da prekine žamor...i nastavi poluzainteresovano... Nije prošlo ni par sekundi, na bini se pojavi neko skakutavo stvorenje...bučno i teško ga bi pogledom uloviti...ono je skakalo i skakutalo i ustajalo i prevrtalo se...da niko nije u prvih par sekundi mogao ni da prepozna ko je to došao da nam se predstavi...Zatim ono stade...pokloni se i ne sačeka najavu započe svoju priču...glasno i naporno. ,,Dobar dan, ja sam Skakutavi Drekavac ! “ - povika na sav glas...da se masa publike zgranula i prošaputala ,,Jaoooo...” ,,Ja sam Skakutavi Drekavac !!!- dreknu lik, izbeči oči...sad se svi trgoše i zaćutaše. Lama se snađe : ,,Reci , ali malo tiše, molim te. Čime se baviš ?” Ja sam Skakutavi Drekavac i ja skačem i derem se...Ja tako hodam svuda, krećem se i radim i šta meni ne bude pravo ja skačem i derem se na sav glas. Ja pravim scene, ja dramim, ja prijetim, ja pričam , pričam, pričam i ne znam stati dok ne iskačem se i izvičem se pošteno za sve pare...Ako ne skačem i ne derem se , onda u slobodno vrijeme stalno izmišljam pričice o svojim podvizima i egzotičnim uspjesima. Mogu da mirujem, ali to ne znači da u sekundi ne počnem da vilenim natrljavam drekom i vikom sve oko sebe...da im prisjedne dan, što su me iznervirali...a, kako ja sa lakoćom histerišem na sav glas svuda i u svakoj prilici...osim ako mi nije neki interes da ćutim, pred kim treba da ćutim ...jedino tad sam mekan kao pamuk i zaliven kao bašta posle kiše. Ja tad crvkućem i prenemažem se i oni koji me znaju u skakutavom obliku ne mogu da vjeruju da sam to ja...svašta mi pričaju iza leđa, znate...kažu da sam pdvolična, da sam licemer, da sam kukavica i folirant, ali oni ne razumiju, znate...oni me ne razumiju...”...prošaputa Skakutavi Drekavac i iznenada skoči u rupu na podu. Lama prokomentarisa: ,,Drekavac i nisi baš nešto...jbg...gluma...provaljen si...” ,,Ajmo sledeći...” ...na pozornicu doskakuta Žaba... Pokloni se , zategnu nabore na zlatnoj aljinici, pogleda u svoje zlatne cipelice, opipa zlatni šeširić...nakloni se i ...nište ne reče... ...Žabo...progovori nešto...- prošaputa Lama... Žaba je izbuljila oči ... i trepnula jednom... ,,Ajmo, Žabo, ako nećeš ništa nam reći...ovo nema smisla..”- već je smoreno izgovarala Lama...dok je publika čekala ...nastup.. Žaba progovori : ,,Pošto vidim dragi moji da me niste razumjeli...ajde učiniću vam uslugu da vam objasnim ...Ja sam Žaba i...ne mogu da vjerujem da se tako pravite da ne znate ko sam Ja...iako ne volim da se eksponiram, i želim da se uklapam sa običnima. Ja sam Žaba !"...,, Pa, dobro Žabo, koje talente imaš ?" -,,Mene pitaš Lamo koje talente imam...pa zar ne vidiš da imam sve talente"...reče Žaba i popravi nabor na zlatnoj aljinici. ,,Ja imam sve talente..." ,,O, Žabo ti si stvarno čudna žena...ajde ispričaj jedan, vidiš kakva su pravila, ne možemo mi da gledamo u pasulj i da vidimo tvoju priču..." Žaba:,, Naravno da ne možeš da gledaš , jer mene možeš da vidiš samo u Zlatnom Pasulju. Ja imam najbolji talent, zar stvarno ne razumiješ – JA sam BOGATA ŽABA !!! Bože, kome ja to pričam...Ja sam bogata Žaba i zato imam sve talente, ja sam u svemu ekstra, toliko visoko u odnosu na vas obične. Ja mogu da vas kupim, mogu da kupim sve što će drugi da naprave za mene, obrazovana sam , jer koja škola mi treba ja ću i nju da kupim, pametna sam, jer to se podrazumijeva, lepa sam, što se podrazumijeva, jer me svi žele i ja sam oduvala sve vaše kandidate, jer dok vi blejite i perutate se ovdje , moji ljudi već kupuju glasove za mene. Zar to nije talenat ? Osim toga...da li ti Lamo znaš kako je teško biti bogat i neshvaćen...moje samopouzdanje nema granica, do ivice drskosti i bezobrazluka, ali ja sam ipak talent da se ponekad prikazem skromno i smerno po potrebi kada treba i kad ne treba da jašem po vama običnima. Ja ponekad moram toliko vremena da provedem da se prikažem kako radim nešto i kako se mučim, jer me zabavlja kad pridobijam vas obične da me vole, da se saosjećaju, da se dive kako sam ja njima bliska...kako me to zabavlja...a u stvari su mi dosadni svi...dođe mi da sve išutiram rastjeram i obične i neobične i one fejk bogate na kredit i one koje me kopiraju...i sve one mase koji brišu moje tragove kližući se na koljenima u akciji ulizivanja meni...Nekad ih malo volim sve i zgodna je igra slušati njihove mile govore hvalospeva kako me vole i kako oni trebaju meni, a ne ja njima...a onda mi dođe žuta minuta i ne znam šta ću sa sobom i krekećem, krekećem i skačem do neba da isteram svoj bes...evo i sad me hvata napad dok gledam ovu stoku ispred sebe, koja se beči u mene...” Tras...otvorena rupa na mjestu gdje je nekada bila žaba Lama zažmuri i prošapta: ,, Ćao, Žabo...zaboravila si da kupiš vrijeme...ajmo...sledeći...” - nastaviće se
 
Poslednja izmena:
Poruka
3.783
Ne verujem da ce moja knjiga biti napisana.
Nemam vremena za pisanje, a i nije ni vreme.
Ali znam da pisem, to bi pogodilo masu, jako sam ambiciozan i jako mastovit, i tako mastam kako sam svetcski priznat pisac.
Za moje knjige nemam inkonabule...
Trazio sam da me prime u nekakvo udruzenje pisaca, odbili su me, odma su osetili konkurenciju strogu. Tako, da, ne bi pravo da ti kazem ni usao sad ako me budu pozvali, mozda misle da cu da pristanem.
Sta oni lazu... pisu... Istina se uvek bolje prodavala. Istina je negde tamo. Ko ce je pronaci, ma pronace se sama od sebe.
Ne volim to sto previse lazem, ni to sto sam previse u pravu, nikada nisam bio u mogucnosti da pomislim na najgore.
Ko ovo cita?
Ti?
Pa ja tebe znam brate, i tebe sestro jbt.
Ti si sada u ovom trenutku niko vise nego citalac moj u klubu ovom na krstarici.
Ko zna mozda si i zgodan citalac, imas li okruglu tikvu?
Odnosno glavu?
 
Poruka
3.783
Ajde da nApisem nesto, svejwdno sam dobio reputaciju, i svejedno je vrucina.

Bilo je to vreme kada su vozovi odlazili u pet minuta od izlazaka sunca, kada bi se ona Okrenula da proveri da li sam tu i odma bi zatim pocela lonovo da spava.
Bilo je negde nadomak vremena kada ce vozovi poceti da se oglasavaju sirenama, malo mi ne vremena sasvim dovoljno i preoztalo, nego nista drugo nego da joj kazem da se nadjemo uvece ja i ona.
Sirena se oglasila u istom trenutku se ona i probudila.
Nista.
Nista nije posumnjala, ni to kko se vec cetri noci iskradm iz njenog zagrljJa i odlazim kod druge.

Vece je padalo, voz je bio u tihom mirovanju, zaputio sam se i ove noci kos nje.

Ne lazi vraze kako bi rekao neki dedonja od 76 leta, kada tamo ja, a onda boze? Boze da li je to moguce, nadjena je,
Nadjena je mrtva!


To be continued....
:-D
 

gost 88651

Iskusan
Banovan
Poruka
6.101
Lov

Bio je sveže januarsko jutro, i dečak je krenuo do reke. Možda jutros uhvatim nešto, mislio je.
Kada je stigao, nikog nije bilo, samo jedan stariji. Dobro jutro, reče dečak. Jutro, odgovori čovek.
Ima li šta?
Slabo trza, ne znam šta je, odgovori čovek.
Dečak je zabacio. Prođe neko vreme, a onda trznu. Posle kraće borbe, predala se. Lepa, srebrna. Onda još jedna. I tako pet.
Okrenuo se, nasmejan, i pogledao čoveka. A onda je uhvatio taj pogled. Nije mu se svidelo. Pustio je ribe i krenuo kući.
Razmišljao je predveče malo o tome. Taj pogled.
Legao je i uključio televizor. Bilo je nešto o nekom kriminalcu koji potpisuje autograme satima.
Gledao je to malo, a onda isključio televizor i zaspao.
 

gost 88651

Iskusan
Banovan
Poruka
6.101
Pomešana osećanja

Dok šeta bedemom, sa papirima, posmatra jezero, i lucidno zapisuje:

„Lako dodirujem toplo predvečerje, stopalima, i ostalim, kroz reciprocitet hoda.
Voda u činiji, za čarobni svet neprobuđenih pesnika.
I onih drugih.“


Neki mali pas kroz ogradu laje, onda se povlači, izgubljenog besnila.
Ispred zgrade je drveće.
Olovka je u ruci:

„Ćarlija vetrić,
dok drhte breze,
osećam blag miris
eksplodirane zvezde.“


Ulazi u stan.
Sere mu se.
 

HoldenKolfild16

Početnik
Poruka
35
Delovi mog romana u stvaranju...


Petar piše manifest NVO ”Normalan život”

Gospodo umetnici, naučnici i ostali obrazovani gradjani, koji sebe smatrate inteligencijom i poštenim, čestitim ljudima i koji jasno poimate zla, danjašnja i predjašnja, koja su se nad čovečanstvom, a pre svega nad običnim, malim ljudima nadvijala i još uvek se nadvijaju – Vama se obraćam! Imate li volje i hrabrosti da pomognete tim običnim, malim ljudima da i oni žive živote dostojne čoveka, po ugledu na tek nekoliko država u svetu u kojima žive srećnici? Sasvim je lako otkloniti ono što malog, običnog čoveka guši, verujte mi, a ja ću vam objasniti kako se to radi. Potrebno mi je samo malo vaše hrabrosti i volje… Pre svega da pročitate ovaj tekst do kraja, a onda ćemo lako. Dokazaću Vam, kada posle postavljenih Vam pitanja na koje treba da date odgovore sami sebi, počnem da dajem predloge o našim zajedničkim akcijama koje će nas dovesti do željenog cilja – izgradnje društva po meri svakog čoveka!

Za početak, pozivam sve umetnike koji se umetnošću služe da bi objavljivali svoju kritiku ljudskog društva, da bi se podsmevali manama sistema u kojem žive i pojedincima koji te mane koriste, da osim svog umetničkog rada urade i nešto konkretnije na iskorenjivanju onoga čemu vide mane. Ako nema konkretnih predloga kako te mane prevazići i svet učiniti boljim, ako nema konkretne akcije koja će se pokrenuti iz njihovog umetničkog dela (a ko će je pokrenuti ako ne oni sami kao idejni tvorci), onda je njihovo delo bezvredno i može služiti samo kao sredstvo za ubijanje vremena i popunjavanje časova dokolice.

Manite me urodjene ljudske potrebe za lepim i umetnošću. Majka priroda se sama brine za to bolje od bilo kog, pa i najvećih umetnika ikada. Dovoljno je lepote i vrhunskih umetničkih dela stvorila, niste joj potrebni Vi, jer Vi ne možete stvoriti nešto što bi bilo lepše nego što je Boka Kotorska, Plitvička jezera, vrelo Bosne, kanjoni Drine i Tare… Ne možete se takmičiti s njom pokušavajući da stvorite nešto što je oku ugodnije, uhu blaženije, duši bolnije. Vaša uloga je nešto sasvim drugo. Možda je u jednom periodu evolucije nastala potreba da ljudska čulnost i emotivnost trajno zabeleže neke svoje trenutke ili periode i da se osećanja bilo koje vrste prenesu drugima i tako je nastala umetnost. Milenijumi su prošli od tog doba i zar ne mislite da bi današnji umetnik trebalo da ima dalekosežnije ciljeve od onog pećinskog čoveka koji je crtao životinje u pećini Žave na jugozapadu Francuske, pre više od 30.000 godina.

Nije svrha umetnosti samo da zadovoljava naše potrebe za lepim, niti da nam ukazuje na slabosti ljudske, nemoć pred višim silama, na siromaštvo, ugnjetavanje, bolesti i katastrofe. Zar mi treba Munk i njegov ”Vrisak” da shvatim tragediju ljudskog postojanja i nemogućnosti da se izborimo sa stvarima koje su iznad ljudskih moći. Munk je uostalom taj ”Vrisak” slikao za sebe, naslikao je svoj vrisak i vrisak prirode oko njega. Šta se taj vrisak tiče Donalda T. danas? Tog licemera, nezasitog i obesnog, koji se kao takav bez trunke stida usudio da bude predsednički kandidat, nasmejan, razvratan, koji se bez mnogo razmišljanja o božijim zapovestima obogatio. Uostalom, šta se tiče i mene, imam ja svoj visak, šta će mi Munkov.

Ima li ljudskog bića koje je došlo do zrelih godina a da nije prisustvovalo sahrani drugog ljudskog bića koje je još dugo trebalo da živi, ali mu nešto nije dug život dalo. Nevino, jadno, obično ljudsko biće, koje svojim postojanjem nikoga nije uvredilo niti kome štetu nanelo. Poneko od njih je drugima čak i od koristi bilo, pa eto, ipak im se ne dade da u životu uživaju i drugima da radost i korist donose onoliko dugo koliko bi prirodno bilo da to traje. Jeste li bar prolazili (ako ne i ulazili) pored bolničkih odeljenja kao što su psihijatrija, onkologija…? Znate li za nečovečanske paklene muke i bolove u kojima umiru bolesni od teških malignih oboljenja? Znate li za nadljudske napore i patnju kroz odricanje od sopstvenog života onih koji neguju voljeno, ali nepokretno biće? Znate li za ljude koji nemaju za tri obroka danas i čija deca ne mogu na ekskurzije, a u školu dolaze u staroj, izbledeloj, prljavoj i iscepanoj odeći i obući. Znate li za radnike koji moraju da rade po 12 i više sati dnevno, u neljudskim uslovima, utrnulim udovima, od umora pomućenim umom, zbog nedovoljno odmora poremećenim emocijama, narušenom mogućnošću realnog sagledavanja života i sveta, bez prava na socijalno osiguranje, na plaćen odmor, na bolovanje i sve to da bi zaradili samo za toliko da se prehrane? Da i ne pokušavam da vas nateram da shvatite misli i doživite osećanja mlade žene okružene zverima najgore vrste kakav samo ljudski rod može da izrodi, koja shvata da će posle besomučnog silovanja i iživljavanja tih umno poremećenih divljaka nad njenim telom i dušom, na kraju biti zaklana. Da kao ona osetite kako vas čereče ta smrdljiva, prljava tela, kako vas grizu i kidaju svojim poganim zubima i kako na kraju osećate hladnu oštricu noža na svom vratu…

Znate za takve stvari? I ja znam…

Pa šta će mi onda Munk i njegov ”Vrisak” da bih znao da se takve stvari dešavaju svuda po svetu, pa sve da živim na nekom mestu koje je okruženo sve samim bogatstvom, odakle se siromaštvo ne vidi, nemoral nas tu ne dotiče, tudje nepoštenje nas ne zanima, bolesni se brzo leče izdvajanjem nezamislivih suma (prosečnim ”Jadnicima”) za svoje lečenje.

Dakle, kao što rekoh, Munk je slikao za sebe, izražavao svoju a ne tudju muku i svakako mu nije bilo bolje zbog toga što će nekakav kritičar ili običan posmatrač u muzeju zamišljeno gledati u njegovo delo i shvatati kako je Munku u tom trenutku bilo loše i kako svi imamo razloga za jedan takav vrisak. Munk nije bio u stanju da odbaci od sebe taj svoj vrisak i da naslika osmeh. Nije znao kako da preporuči ljudima da se osećaju dobro bar onoliko koliko je to moguće u ovim našim kratkim, slabim i nemoćnim ljudskim životima. Ništa nije uradio da smanji (ni sebi ni drugima) razloge za vriskom ljudi i vriskom prirode. Svi razumni i bez Munka dobro znaju da ako se čovek duboko zamisli nad svrhom postojanja, nad suštinom života, nad bolešću, siromaštvom i konačno nad smrću… i nemaju nekog razloga za osmeh i blaženstvo, već samo za vrisak.

Pa hajde onda da ceo ljudski rod smisli način za svoje bezbolno samoistrebljenje i tako konačno donese kraj svim tim vekovnim, milenijumskim patnjama i večitom vrisku? Ma, ‘ajte molim vas…

E, zato Munk može da zaslužuje moje poštovanje jer je posedovao taj jedinstven, tako moćan dar da izrazi i prenese drugima svoj vrisak. Ali da ga slavim i veličam zbog tog njegovog dara, dok sa druge strane u stvari nije uradio ništa korisno, nije otkrio nešto do tada nepoznato i ničim nije uticao da ljudski život postane kvalitetniji, bolji i vredniji – ne pada mi na pamet!

Zato, gospodo pisci, slikari, filmski stvaraoci i ostali umetnici: Jalovo je vaše znanje i dar da se prikaže nešto što drugi i bez vas već znaju, vide i osećaju.

”Mi smo tu da stvaramo i čuvamo večnost, da podsećamo druge na nešto što bi mogli zaboraviti, a što vredi pamtiti…”

Ma nemojte molim vas! Zar je to sve što možete i umete? Ako nemate volje, znanja ili na kraju hrabrosti da poboljšate nešto što ste uočili i po vama zavredjuje da bude predstavljeno kroz jedno umetničko delo, onda džaba vam to delo. Za šta ste ga u stvari i stvarali?

Da, dobro smo se razumeli. Pozivam vas na konkretnu akciju, jer vi bi trebalo da ste ti koji znaju šta i kako treba. Od besplodnog stvaralaštva, a zatim još besplodnijeg trućanja po kafanama, udruženjima, klubovima i po medijima nema niko ništa izuzev vas samih. Zbog toga ste umetnici? Slava i popularnost, poznato ime, zadovoljena sujeta? I to je to? Ako ste stvarno umetnici i duša vam je umetnička, a mozak razvijeniji i senzitivniji nego kod prosečnih ljudi onda znate i kako, pa za ime Boga – uradite nešto! Ne plašite se ako ste stvarno nečega vredni. Ljudi će prepoznati vašu vrednost i krenuće za vama. Nećete ostati sami, a sa masama iza vas, čega se plašite?

Ako ste se posle ovog mog poziva zamislili nad svojim darom, radom i mogućnostima, a onda shvatili da u stvari i niste ničega vredni izuzev da budete ”običan, mali čovek” koji za pomoć vapi, onda se ostavite vaše ”umetnosti”. Nadjite za sebe pristojan, dakle slabo plaćen posao (ali koji će vam doneti miran san i spokoj u duši), povucite se u život ”običnog, malog čoveka”, bavite se nekim hobijem koji će vas sklanjati od turobnih misli i koji će vam prekratiti vreme do neizbežnog ništavila i kasnije konačnog zaborava (eto vidite da i posle ništavila ima nečega). Poštedite muka i sebe i druge i ne iznosite u javnost nešto za čim javnost, kad malo bolje razmislite, nema nikakvu potrebu.

Ali ako mislite da nešto zaista vredite i da imate šta da kažete i da znate način na koji nešto da uradite, onda hajde da radimo zajedno. Idemo dalje. Hrabro!

Nastaviće se: https://romanonlineblog.wordpress.com/
 

HoldenKolfild16

Početnik
Poruka
35
Petar piše manifest NVO ”Normalan život” - 2 deo

Savremeni autori takozvane ”popularne psihologije” uglavnom u svojim delima ističu da niko ne može ostvariti uspeh i najludja očekivanja, ukoliko ne krene baš od tih očekivanja. Koliko god da prezirem ”gutače” takve literature, koja vam u stvari govori ono što i sami već znate, samo u simpatičan, kvazimudrijaški oblik zavijeno, ipak poštujem i slažem se sa tom polaznom tačkom autora, tj. savremenih ”gurua”, koji pokušavaju da nas ”nauče” kako se stiže do određenog, željenog cilja. Svi mi već znamo šta se dešavalo kroz istoriju sa svim vizionarima koji su u odredjenom trenutku nudili nešto novo i napredno, ali većini nezamislivo i u datom trenutku, činilo se, nerealno, smešno i apsolutno pogrešno. Ne treba o tome trošiti ni vreme ni slova, pa ću samo reći da i ja verujem da svet može da postane u potpunosti uredjeno, pristojno za život mesto, po meri svih ljudi na zemlji (a ne samo pojedinaca) i zato sam se odlučio da krenem sa radom na tome. Znam da će me mnogi proglašavati ludim, neki će na mene gledati sažaljivo kao na utopistu-zanesenjaka, pristalice demokratije će me proglašavati autokratom, možda i fašistom jer ću tvrditi (i dokazati) da su savremene oblike demokratije za sebe modifikovali i sebi prilagodili lopuže, kriminalci, izrabljivači, lopovi i sav ostali šljam ljudskog roda, koji nije ništa drugo do nepotreban balast i opasan malignitet na telu čovečanstva (a zna se šta treba uraditi sa malignitetom). Na kraju, što više budem dokazivao da se u potpunosti, lako i uspešno može iskoreniti kriminal i korupcija (sprovodjenjem volje većine koji su protivnici tih društvenih pojava i suzbijanjem volje onih koji te pojave omogućavaju, dakle većina protiv manjine – nije li u stvari to demokratija?), pojaviće se i oni koji će želeti da me zauvek ućutkaju. Možda će u tome i uspeti. Pa neće biti teško mene ućutkati, sa lica zemlje ako treba skloniti, kao što nije teško i bilo šta drugo uraditi kada neko čvrsto reši da to uradi. Ali ja se toga zaista (a ne politički – proklamativno) ne plašim. Spreman sam da se žrtvujem za čovečanstvo kao i što je Isus bio spreman (makar samo u bajkolikim pričama). Radiću u nadi i uverenju da će se i za mnom pojaviti pratioci koji će širiti ovu novu ”veru” i da će ona jednog dana preovladati jer propagira raj na zemlji (život dostojan čoveka i vredan življenja), a ne nepostojeće darove posle smrti za ljude koji čine dela za koja su im propagatori, koristoljubive, bezobzirne i besramne lopuže, ubice svake vere, rekle da su to ispravna dela ili jednostavno za ljude koji ne čine ništa! Ne čine zlo, ali ne čine ni neko opšte dobro. Jednostavno tiho i neprimetno žive i čekaju da umru i prime taj svoj dar na nekom mestu za koje su sasvim već sigurni da ne postoji, ali se u nemogućnosti da smisle nešto bolje ipak kao još uvek negde nadaju… možda i postoji, ko zna? Zaista ne želim nikome da se podsmevam, ali osim sarkastičnog osmeha ne znam kakva druga, primerenija reakcija bi mogla doći na ovakvo razmišljanje, tako naivno za ljudski rod u 21. veku.

Nastaviće se: https://romanonlineblog.wordpress.com/
 

HoldenKolfild16

Početnik
Poruka
35
Od nekoga ko u kratkoj formi ne ume da napiše ni SMS :) evo jedna kratka priča, koju već dugo nosim u sebi. Evo je konačno i ''na papiru''. Nadam se da će vam se svideti (bar nekima):

Priča o najjačem dečaku u školi

Kao i svaka škola i naša je imala svog najjačeg dečaka. Uvek, u svakoj školi, potpuno je jasno ko je najjači i to je svima ostalima vrlo dobro poznato. O tome se ne raspravlja. Ima tu još ponekih, približno jakih, ali najjači može biti samo jedan. On konkurenciju ne trpi. Ako je konkurencija ozbiljna po snazi pa se stvar i ne može baš u potpunosti razjasniti poštenom tučom, onda će ovaj najjači da nadjača većom željom da bude broj jedan u školi i samoreklamiranjem. Najjači će tada bar ''marketingom'' izdejstvovati priznanje drugih da je najjači.

Pojavi se ponekad i neko znatno slabiji od najjačeg, ko ipak misli da ima čime da mu se suprotstavi, ali takav odmah dobije preko nosa. I dok on krvari, jedni ga žale i teše, ali ne baš upadljivo, da se ne zamere najjačem dečaku, a drugi, ulizice i poltroni, drže se uz kabadahiju, uplašeno mu se smeškaju i čestitaju na još jednoj izvojevanoj pobedi. Mora da se zna ko je ko u školi, pa da.

Ti poltroni i ulizice, često su mnogo gori od najjačeg dečaka. Uostalom, zato i jesu poltroni i ulizice. Steknu njegovu naklonost svojim dodvoravanjem, ulizivanjem sitnim a ponekad boga mi i krupnim poklonima, a onda pokazuju zašto im je ta naklonost bila potrebna. Okuraže se te ''junačine'' moćnim zaštitnikom, pa stanu ispred nekoga ko im je ravan ili čak jači od njih i traže nešto što im ne pripada. Ponekad i ne traže ništa posebno već samo provociraju, tek da na takav način predstave lažnu sliku o sebi, da prikriju svoj kukavičluk i jadnost ili da skrenu pažnju na drugu stranu sa još pokvarenijih smicalica koje u stvari prave, a za koje znaju da im drugi ne bi smeli dati podršku, bar ne javno. Ne bi to smeo čak ni njihov mentor, najjači dečak.

Čik se suprostavite takvima, odmah će te videti ko im štiti ledja. Ako se drznete da im se usprotivite i ne izvršite što se od vas traži, zna se šta sledi!

Koliko god se trudio da gledam svoja posla, družim se sa svojim društvom i da nikome ne stanem na hlad, ni ja nisam mogao izbeći problem sa najjačim dečakom i njegovim udvoricama. Lepo je živela i radila moja porodica i razvijala naš mali, sitan porodični biznis, ali sasvim dovoljan da mirno i pristojno živimo. Nije to prošlo neopaženo kod ''moćne družine''. Tek, postaviše se ispred mene jednog dana i traže da im dajem pola svog džeparca ako nameravam i dalje čitave glave i kostiju da hodam našim zajedničkim školskim dvorištem. Kome da se požalim? Majci prvo, pa kome bih drugome. Ona je uvek bila moja zaštitnica.

- Majko, taj najjači dečak u školi dušu nema... Izgleda da je on rođen samo da bi druge zlostavljao. Ima on dovoljno svega, čak bi se moglo reći da je bogat, a opet bi da od drugih otima. Ko mu ne da dobrovoljno ono na šta se nameračio, tog tuče i još tera i druge da ga biju. Pored toga, voli i da se pravi pametan, a u stvari je strašno glup. Svo njegovo znanje potiče iz video-igrica, najbezvrednijih šund emisija i časopisa. Iz najlakših predmeta kao što je narodna tradicija ima loše ocene, a ipak bi drugima da soli pamet. A da vidiš samo kako se oblači! Sav je kao nešto kitnjast, a u stvari sve sam kič na njemu, bez trunke ukusa. Ali i pored toga što je takav ugnjetač, nasilnik, razbojnik, pljačkaš, odvratni siledžija koji otima od slabijih, ima mnogo onih koji ga obožavaju, koji mu se dive. Zašto njega? Kako su uopšte vaspitavani oni koji ga gledaju zavidno i koji jedva čekaju kakvu novu glupost će najjači dečak pred njih izbaciti, pa još se utrkuju da tu glupost brže-bolje kopiraju. Ko je i kako kreirao mozak koji vapi od želje da bude kao on, da ga oponaša? A za to vreme našeg malog komšiju, znaš ovog tu blizu, koji ima sve odlične ocene, ili preziru ili ne primećuju. Nikoga nije briga što je na mnogim takmičenjima dokazao da retko ko zna istoriju bolje nego on. Njegovi literarni sastavi su uvek medju najboljima u školi. Znaš li da je on član i filmske sekcije? Pravi sjajne kratke i dokumentarne filmove. Pored toga je i pravi dobrica. Njegova mama često mesi odlične kolače, nije ni čudo valjda, oni bar gaje svoje žito i imaju svoj šećer, a on te kolače redovno donosi u školu i deli drugarima. Pa opet, takav kakav je nije mnogo poznat ni popularan, a ovaj siledžija jeste. Samo čekam kad će taj neotesani grubijan početi da otima i te njegove kolače. Njemu pola, a nama svima ostalim da podelimo drugu polovinu. Tako on pravedno raspodeljuje to što imamo u školi. Ostrviće se i na njega, našeg malog komšiju, videćeš, čim završi sa mnom...

- Znaju li nastavnici za njega i njegovo ponašanje?

- Znaju, ali izgleda da mu ne mogu ništa. U stvari, oni vide i čuju šta se dešava, ali niko od nas ugnjetavanih ne sme da ga zvanično prijavi. Pa i kome bi ga prijavili, njega se i nastavnici plaše, a direktor kao da je tu samo formalno postavljen. Kao da su ga taj najjači dečak ili njegovi roditelji postavili da bude direktor, pa da radi kako mu oni kažu ili da zažmuri kada je to potrebno i ne radi ništa.

- Ko su mu roditelji?

- Ko to zna... Kažu da je mešanac više rasa i nacija. Ozbiljno, ne pričam ti ovo podrugljivo. Više njih su ga gajili, ali on nekako nije u stvari ničiji. Zato valjda nema nikakvu kulturu, ne zna za tradiciju, ne zna za prave vrednosti, ne poštuje svoje ukućane, pa kako će onda poštovati nas ostale i uvažavati naše pravo na ljudsko dostojanstvo.

- Kako se zove taj dečak?

Nakon što sam joj odgovorio, majka reče:

- Hm... Pomoćiću ti koliko mogu, ali ti ćeš morati pronaći način da prvenstveno sam sebi pomogneš, a ja ću ti pružiti podršku. Majka sam ti i to uvek pamti, ali protiv najjačeg dečaka i njegove družine moraćeš prvenstveno sam.

To mi je odgovorila nakon što sam joj rekao da se ta kabadahija zove The United States of America.
 

shonery

Aktivan član
Poruka
1.118
Priča o najjačem dečaku mi se dopala sve do dela kada dečak objašnjava majci ko je taj siledžija, tj ovaj deo:
- Majko, taj najjači dečak u školi dušu nema... Izgleda da je on rođen samo da bi druge zlostavljao. Ima on dovoljno svega, čak bi se moglo reći da je bogat, a opet bi da od drugih otima. Ko mu ne da dobrovoljno ono na šta se nameračio, tog tuče i još tera i druge da ga biju. Pored toga, voli i da se pravi pametan, a u stvari je strašno glup. Svo njegovo znanje potiče iz video-igrica, najbezvrednijih šund emisija i časopisa. Iz najlakših predmeta kao što je narodna tradicija ima loše ocene, a ipak bi drugima da soli pamet. A da vidiš samo kako se oblači! Sav je kao nešto kitnjast, a u stvari sve sam kič na njemu, bez trunke ukusa. Ali i pored toga što je takav ugnjetač, nasilnik, razbojnik, pljačkaš, odvratni siledžija koji otima od slabijih, ima mnogo onih koji ga obožavaju, koji mu se dive. Zašto njega? Kako su uopšte vaspitavani oni koji ga gledaju zavidno i koji jedva čekaju kakvu novu glupost će najjači dečak pred njih izbaciti, pa još se utrkuju da tu glupost brže-bolje kopiraju. Ko je i kako kreirao mozak koji vapi od želje da bude kao on, da ga oponaša? A za to vreme našeg malog komšiju, znaš ovog tu blizu, koji ima sve odlične ocene, ili preziru ili ne primećuju. Nikoga nije briga što je na mnogim takmičenjima dokazao da retko ko zna istoriju bolje nego on. Njegovi literarni sastavi su uvek medju najboljima u školi. Znaš li da je on član i filmske sekcije? Pravi sjajne kratke i dokumentarne filmove. Pored toga je i pravi dobrica. Njegova mama često mesi odlične kolače, nije ni čudo valjda, oni bar gaje svoje žito i imaju svoj šećer, a on te kolače redovno donosi u školu i deli drugarima. Pa opet, takav kakav je nije mnogo poznat ni popularan, a ovaj siledžija jeste. Samo čekam kad će taj neotesani grubijan početi da otima i te njegove kolače. Njemu pola, a nama svima ostalim da podelimo drugu polovinu. Tako on pravedno raspodeljuje to što imamo u školi. Ostrviće se i na njega, našeg malog komšiju, videćeš, čim završi sa mnom...
.
Nekako mi s en ečini da bi dečak(pretpostavljam relativno mali) koristio ovakve izraze i sklop rečenice

Sve u svemu, nije loše...
 

HoldenKolfild16

Početnik
Poruka
35
Priča o najjačem dečaku mi se dopala sve do dela kada dečak objašnjava majci ko je taj siledžija, tj ovaj deo:


Nekako mi s en ečini da bi dečak(pretpostavljam relativno mali) koristio ovakve izraze i sklop rečenice

Sve u svemu, nije loše...
Naravno da ne bi! Ali sam se previše opustio, razmišljao da je to alegorija i samim tim sve je dozvoljeno... :D

Ovu priču sam juče ''snimio'' u glavi za vreme dužih vožnji u toku službenog puta, danas je napisao i bez ikakvih ispravki, dorade, odmah postavio... Ne znam gde sam žurio, trebalo je da je pustim bar da prenoći, sutra ponovo da je pročitam, ipravim ono što se meni ne svidja, ali eto... ja sam je fljusnuo na prvu odmah ovde takvu kakva je, izvorno...

To mi je prvi i poslednji put da tako nešto uradim, napišem priču i hajmo, evo je odmah na blogu i forumu.... Ehhh, Holdene, Holdene... ne ide to tako ;)
 

HoldenKolfild16

Početnik
Poruka
35
... klub virtuelnih pisaca izumire...
Zar nije klub virtuelan, a pisci su valjda stvarni :D

i ako je tako i ako nešto mora da izumre (mada, kako reče naš fan Igre prestola - What is dead may never die) :D onda bolje klub, nego pisci :D

Šalu na stranu, ne dajmo ovaj klub, pa makar bio i virtuelni! Po meni, ovo bi trebalo da bude jedna od ''jačih'' tema na forumu :roll:
 
Poruka
9.963
Zar nije klub virtuelan, a pisci su valjda stvarni :D

i ako je tako i ako nešto mora da izumre (mada, kako reče naš fan Igre prestola - What is dead may never die) :D onda bolje klub, nego pisci :D

Šalu na stranu, ne dajmo ovaj klub, pa makar bio i virtuelni! Po meni, ovo bi trebalo da bude jedna od ''jačih'' tema na forumu :roll:
Haha, moja greška :D U pravu si, moramo popraviti situaciju.
 

mpman

Obećava
Poruka
63
Да ли бих овде смео да оставим линк ка своме блогу? Наиме, идеја је да то буде прича у наставцима, па да видим докле ћу догурати. Сваки коментар, мишљење, савет, апсолутно је добродошао.

Нисам имао много надимака и већина ме зна и зове по имену и презимену, али од тих малобројних надимака увек у себи издвајам само један. Добар дан, ја сам Мали Принц. Сваки надимак крије једну своју причу,има неко значење, јер управо процес настанка надимка, његовог рођења или креације захтева управо то. Надимак нисам могао сам да бирам, ретко ко то заправо и може, већ је морао неко да ми га да, а тај надимак само је она знала и могла да користи.
Стварност се може посматрати на много начина. Рецимо, за мене је стварност где се сусрећу два света. Један мој и један свет у коме обитавају други. Сусрећу се, али се не стапају, не постоје заједно. Један је у потпуности одвојен, ограђен од другог. Али оба постоје и ја постојим у оба, а овај први можда и нисам сам направио, али сам га сам обликовао. То је моја стварност. У оба света дуго обитавам сам. Толико дуго да сам једном и помислио да је такво стање трајно, да се не може изменити. Није баш да сам потпуно асоцијалан, да не могу да нађем друштво, стекнем познанства, али увек је постојала група пријатеља и ја. Готово никада 'ми' већ увек 'они' и 'ја'. Не могу рећи да је то њихова грешка. Можда их некако и сам одбацујем од себе, али то свакако не радим свесно. Које још биће на овој планети жели да буде увек и апсолутно само? Изгледа да је то стање до неке мере и сопствени избор. До неке мере, изгледа..."

Извор и наставак: https://svetmalogprinca.blogspot.rs/
 

HoldenKolfild16

Početnik
Poruka
35
Pred samo svitanje neko je upalio sveću. Nova, nekorišćena lojanica, bela i čista kao prvi sneg, kao prvi zraci sunca čije probijanje kroz praskozorje se željno isčekuju, stajala je uspravno na sred kuće i neobično visokim, mirnim plamenom obasjavala prostoriju i ono malo ručno sklepanog pokućstva. Domaćin je žurio da raspali ognjište u kojem je ostalo još malo žara od sinoć, negde ispod pepela.
Žena se poradjala. Sa njom se poradjala i priroda i radjao se novi dan. Krici žene i njen porodjajni bol terali su od ove male usamljene kuće sve druge zvuke prirode i sav bol koji nad čovečanstvom večito lebdi. Sunce još uvek nije potpuno ni izašlo celokupnim svojim obimom nad horizontom, a jedan mali dečak se već igrao ispred kuće. Krici žene su utihnuli, a zatim i plač bebe koji se za njima čuo. Mali dečak je bacao komad drveta i cičao od radosti kada njegov pas potrči i vrati mu drvo nazad. Nestrpljivo je čekao drugog dečaka da krene u školu. Voleo je da ga ispraća dobar deo puta i usput mu postavlja bezbroj pitanja i potpitanja.
Ovaj stariji dečak, voleo je opet više vremena da provodi sa jednim mladićem, koji mu je pričao o svojim prvim ljubavima, o zanimljivostima zanata koji je učio, o ekskurzijama i svetu koja je upoznao izvan njihovog sela.
Ocu će danas oprostit što nije došao na posao. Ima pravo na slobodan dan, mada u stvari ni jedan njegov dan nije slobodan u pravom smislu. Naročito danas mama mu ne može pomoći, a treba pomusti i nahraniti krave, baciti malo žita kokoškama, izvesti ovce na pašu... Trebalo bi nešto i pripremiti da ponese sutra na posao i počasti ostale kolege, radnike kamenoloma na drugom kraju sela.
Ukućani, svi u svojim mislima i poslovima, na sveću su zaboravili. Ona je i dalje ponosno stajala i veselo plamtela kao da priziva tudju pažnju, ali svi su bili prezauzeti. Igrala se sveća sa svojim plamenom sama za sebe. Već je do pola dogorela i plamen više nije bio onako dug i uspravan, već je čas stajao mirno, a čas se naginjao na jednu pa na drugu stranu. Delovalo je na trenutke kao da će se i ugasiti, ali odmah posle toga on se uzdizao ponovo, sigurno i uspravno. Mračna je ova kuća i u sred bela dana i samo malo svetlosti kroz otškrinut prozor i vatra iz ognjišta osvetljavaju njene centralne delove. Neki od njenih uglova nikada nisu dovoljno osvetljeni, tako da sveća nije zgoreg. Možda su je i namerno ostavili da gori, mada u maloj, siromašnoj kući nikada ih nema dovoljno i svaka sveća je dragocenost.
Prolećno sunce brzo je prevalilo pola svog puta, pa se otac plašio da neće stići da završi sve što je potrebno, a kamo li sve što je želeo. A trebalo je doneti još suvih grana iz šume i održavati ognjište. Kuća mora biti topla, mleko se vari, večeru treba spremiti...
Deda i unuk će doneti suvarke. Nije to težak posao. Samo, u šumi je već postajalo mračno, a mora se proći i pored groblja, pa se mali dečak plašio. Deda ga je ohrabrio. Objasnio mu je da to što će uskoro pasti mrak nije razlog za strah, naprotiv. Deca se u mraku malo plaše, ali brzo zaspe i posle spavaju mirnim, bezbrižnim snom u kojem nema ni gladi, ni bola ni straha. Samo slatki san i odmor za telo koje se preko dana tako mnogo umorilo, a da gotovo to nije ni primetilo dok nije došao mrak i san koji sklapa umorne oči. Ne umaraju se ljudi samo od teškog rada. Ume i igra da umori, i veselje. Samo oni koji uludo troše svoje dane, pa nisu ni za rad ni za igru se ne umaraju, ali oni i treba da se plaše. Njima san teško dolazi jer nema njihovo telo od čega da traži odmor, pa se muče, vrte se u krevetu i plaše se mraka. Mole san da i njima dođe na oči, ali on ih namerno pušta da se muče što duže.
Muče se tako na žalost i bolesni, a često i stari i onemoćali da izmore svoje telo tokom dana. I oni mole san da im što pre dođe, a da im mrak donese spokoj svoje tišine i mira. Ali nije san baš uvek pravedan. Ko zna zašto...
A groblje? Pa tu tek nema ništa čega se treba plašiti. Na groblju je sve tako mirno i tiho. Samo grobovi koji nas sećaju na pretke naše i ništa više. Zemlja i obradjen kamen. Ispod njih, duboko u zemlji pokopani su ostaci nečega što su nekada bili naši preci. Oni su svoje dane na zemlji završili, pa na površini više nemaju šta da traže. Zato su duboko pokopani. Mrtvi ne ustaju i te strašne priče su u stvari smešne. Pričaju ih oni koji bi možda voleli da mrtvi ustaju, ali ne ustaju. Oni su legli da zauvek odmaraju posle nekih njihovih umornih dana. Svakom od njih je po rodjenju bilo odredjeno šta treba da obave za života. Neko te svoje poslove završi pre, neko kasnije, neko lako, a neko teško i mučno. Na kraju, svaki posao se završi i sledi odmor. Zašto bi se onda iko plašio umornih ljudi koji sada odmaraju, a sem toga i nisu više tu. Još smešnije je dakle, plašiti se obeležja koja samo na njih sećaju.
Preci su oslobodili mesto za malog dečaka i njegovu braću. Sada je na njih red da rade i stvaraju tamo gde su preci stali. Da se nauče na nasledju koje su im ostavili i da budu bolji od predaka. Da lakše odhrane svoju decu, da prošire imanje, da naprave bolju kuću, sa više prozora i svetlosti u svim njenim uglovima.

* * *
Poslovi su svršeni, sunce je zašlo i deda je odlučio još malo da posedi ispred kuće. Gledao je negde u pravcu groblja, blaženo i nemo. Razmišljao je o prinovi, o malom dečaku sa kojim je skupljao suvarke i o onom starijem, školarcu. Setio se i mladića punog doživljaja i oca koji je previše radio. Samo o sebi više nije razmišljao.
Sveća je dogorela do kraja, istopila se da ništa od nje nije ostalo, pa se poslednji drhtavi plamičak ugasio u barici, koja se posle toga opet stvrdnula da tek podseća na onu lojanicu koja je iako većim delom dana zaboravljena, ipak imala svoju svrhu.
Sutra će se u komšiluku roditi još jedna beba. I priroda će se opet poradjati. Majka će se odmoriti i pomagati ocu. Moći će i bez dede sutra. Drago mu je bilo što vidi da će mališani i bez njega sutra imati isto ili čak i više, kao i dok im je on pomagao. Još jednom se blaženo nasmešio čudesima života i prirode koja je sve tako udesila i što mirnim snom nagradjuje umorne. Sklopio je oči. On je svoj odmor i miran san već odavno zaslužio.
 
Poslednja izmena:
Top