Quantcast

Mali virtuelni klub pisaca kratkih i dugih formi

*BILJA*

Buduća legenda
Poruka
32.194
Svadba bez Darinke

(Potresna prica o neprolaznoj ljubavi dvoje mladih iz jednog sela u Macvi (preskocila bih imena osim njenog, jer porodica o cijem muskom pretku i junaku ove price je reč, i danas postoji, i vrlo je uticajna u ovom kraju i u ovom vremenu)!

Bila je prelepa a siromasna. Otac alkoholicar, preke naravi. Vise je gladovala nego bila sita, vise nadnicila nego sto je radila na svom zapustenom malom imanju, ali se nikad nije zalila. Maljiva, smerna, dovijala se na sve nacine da ublazi ocev nehat i porok.

Procula se po Macvi po lepoti, vrednoci, i ponosu kojim se branila od zla zivota, i onih koji bi je rado uzeli a koje ona nije volela koji su ocu kupovali pice i zauzvrat tražili devojku.
Na nju je oko bacio momak iz bogate i cuvene porodice, jedinac iz drugog, većeg sela...
Tog momka krasile su osobine koje bi se kod svakog drugog na njegovom mesto pretvorile u tastinu,osionost i bahatost..Njega ne!

Ta ljubav je nešto što se, obično kažu, nalazi samo u romanima.

Međutim, zivot piše romanu, a ovu istinitu pricu napisao je u najcrnjem obliku i porazu.

Ljubav je bila obostrana. Momak je nocu na konju jezdio Macvom i to one zime za koju mestani kažu da nisu nikad takvu zapamtili. Vukovi iz Bosne po ledu su lako prelazili u Macvu, napadali i ljude i stoku...

Sve to nije sprečavalo momka da dolazi svojoj dragoj, niti nju da ga ceka pred kapijom obucena u laku odecu, krisom od oca, od sela.
Ipak, malo po malo, prica se procula.

U zimse veceri, u selima su mestani pravili prela i sijela.. Devojke su obično sedele izdvojene u sobi, plele, prele, pevale..Momci su pili varenu rakiju i kroz otvorena vrata gledali ih. On je imao oci samo za nju. Ona samo u njega, kradom, rumena istidljiva...i srećna.

Njegovi nisu imali ništa protiv kad su čuli za nju, govorii su da imaju dovoljno i za nju i njene, da je kuca puna a ona bas onakva kakvu su oduvek želeli...

Na scenu stupa sebični otac i njegov porok koji su lako iskoristili njena sestra od strica koja je potajno bila zaljubljena u momka, te brat od strica koji je momka mrzeo iz posebnih razloga koja se skoro granicila sa incestnim osecanjem prema devojci.

Spletkare, govore njenom ocu da se prica kako njegovi nisu radi zbog njega, oca, kako im je mrzak, i da ga ne postuju.. da ga ponizavaju i pricaju loše o njemu...Pokojici cokanjcic i otac odbija da joj dozvoli da se uda za svog dragog...

Da ne dužim, njih dvoje se dogovove da se nadju na vasaru u Beloticu, odakle ona bezi njegovoj kuci u kojoj su joj se svi obradovali. žele veliku svadbu, sin je, jedinac, familija velika, ugledna...POsle 20 dana, otac poruci da se vrati kuci i da svtovi dodju po nju, da on nema ništa protiv. Mada sumnjicava, ona se odaziva ocevoj molbi i taj kobni momenat pocinje presti nit tragicnih dogadjaja..

U njenoj kuci se sprema vrlo skromna zakuska, iako ona zna da je njen muž dao njenom ocu mnogo novca, i mnogo toga cudnog sto ona u svojoj velikoj sreći i iscekivanju, nije primetila.

Od rane zore se oprema, ceka svatove..

Svatovi ne dolaze, skoro će i podne...

Kao ranjena srna, pesaci, trci kilometrima do njegove kuce i stize u njegovu avliju, na svadbu. Ugleda mladu, ne shvata...

Sve stade, utisa se, svatovi zanemese...Poneko i zaplaka. nesudjena svekrva zakuka naglas, zgrabi je i pritiste na grudi..
On se stvori kraj nje, njom obnevideo od bola i nečeg sto ona u stanju u kojem je bila ne može da definise. Ali, on shvata prevaru. I onog glasnika u liku njenog brata od strica koji mu je doneo glas od njenog oca uoci svadbenog dana, da se ona vise neće vratiti, da je odustala. Očajan, pod pritiskom roditelja i bruke koja je pukla, pod pritiskom pristigle rodbine iz svih krajeva Macve i Bosne, dovodi devojku koju ne voli, ali koja je dugo plela svoju mrezu oko njega, koja je njemu (kao i vecini macvanskih momaka) bila momacka razbibriga...Nije se bunio, bilo mu je svejedno koja će doći umesto Darinke, za njega nije postojala nijedna druga.

Očajan, pocinje da razbija sve oko sebe, vrsika zamenjuje muziku, stvori se velilka guzva. Njegova mlada obasipa Darinku najpogrdnijim rečima. Udarac posred lica je obara na zemlju, ali shvata da je u svoj toj guguli Darnika iskoristila momeant i otisla. Trcao je satima trazeci je, ne videvski je sklonjenu u jednom sumarku...

Danima je bolovala u roditeljskoj kuci, u bunilu provodila noći i govorili su da je pomalo skrenula. Majka je dvorila neprestano..Nocu joj se cinilo da cuje oca kako place.. Oporavak je bio dug i spor..

Jednoga dana nestala je iz sela, niko je vise nije video, niko nije znao gde je otisla...

Godinu dana kasnije, pod teretom savesti,otac je umro. Majku su nasli smrznutu u kucerku tri godine nakon smrti muza...

Godinama posle toga, momci iz Macve pricali su da u manastiru Petkovci vidjaju prelepu monahinju, da od sjaja njenog lica i lepote krupnih crnih ociju,oni noćimanemaju sna..Stariji su govorili da je ista Darinka koja je nestala pre deset godina...

Stize glas i do njenog nesudjenog mladozenje i njene jedine ljubavi...On, kao da je poslednji čuo te price...

Istog dana se uputio u manastir Petkovicu!

Susret između to dvoje izmucenih i nesrecnih ljudi oduzeo bi puno vremena, i rečima se ne može opisati...

Majka Igumanija i sestre bile su joj kao rod rođeni. Tad su ga obavestile da je ona teško bolesna da ima tuberkulozu u poodmaklom stdijumu. Posledicu bolesti koju je prelezala pre nego sto je nestala iz sela..

Do manastira i nazad teško se stize, vrebaju opasnosti, Drugi svetski rat je u punom jeku, ljudi nestaju na putevima, Nemci vrse odmazde...Nekako se probija nazad do sela, uzima veliku svotu novca, dukata i vraca se u manastir da je odvede u bolnicu u Sabac.

Njegov povratak nije docekala.

Rekose mu da je umrla srećna i da ga je pozdravila...Da je zelela na svom grobu krst, ali bez njenog imena..

Sahranjena je odmah iza manastira...

Otisao je na njen grob i nicice pao po njemu. Do veceri se nije dizao...

Majci Igumaniji je ostaivo sav novac i dukate, rekavsi da brinu o njenom grobu i da će on dolaziti da ga obilazi...

Na putu kuci, upao je u zasedu. Izresetan je nemackim plotunima...

Tako je zavrsena ta velika i nesvakidasnja ljubav o kojoj Macvani vole da pricaju u zimske duge veceri ...Prenosi se s kolena na koleno...

(Biljana)

P.S. Volim da slusam od starijih ljudi kako je nekad bilo, ima puno toga, i mislim da cu napisati jos jednu istinitu pricu koju mi je ispricala majka...
 

*BILJA*

Buduća legenda
Poruka
32.194
Nesto malo savremenije:)


NEPODNOSLJIVA LAKOCA IGRE ZA ZIVOT

1.

Njoj nije ime Sofija, ona je Aska. On nije Gojko on je Vuk, a ponekad i Merso.
Njegov soj živi u coporu,a on je Vuk samotnjak. I Merso! U svetu koji ne voli njega i kojeg ne voli on. Možda se svet i vukovi ne razumeju, kao što se nisu razumeval svet i Merso?.
Vuk voli da zavija na mesec, da bude beskrupulozni lovac. Podseca na coveka sa malim c, niako na Mersoa, kojeg uporno svojata. Jer, Merso je bio pobunjenik u svojim zivotnim stavovima i odnosom prema svetu, neshvaceni izgnanik!

Vuk je krvolocan, i ne preza.

Aska licitira na svoj zivot. Ples opcinjava Vuka. Dok traje ples trajace i zivot. Sam dogadjaj nema neku estetksu notu, samo poraznu pitanje: Koja misao luta polumracnim odajama njegovog uma dok nije zadobije konacni i nepromenljiv oblik Vuka koji proganja Asku?
Čega toliko mnogo ima u njemu, kad ne može da se obuzda? Zašto postaje nešto neobjasnjivo, nedosupno razumu?
Odatle dovde, već nije mnogo puta da se dodje do srzi, do uzroka i posledice.

Hoće li od progonitelja postati lovina?
Možda sam odluci da cuti, jer da govori više ne može. Govor mu se u rezanje pretvorio. Mrklina pred kojom bledi svaka noć,a kovitlac misli nemocni da predosete kraj!

********

Aska je bila trenutna njegova misao, nalik viziji, nehotican plen koji mu se nasao na putu. A Aska nije tražila opravdanja neumitnosti koja se spremala, nije je ni predosecala. Odluka koja je prethodila, potirala je sve sto je moglo doći...

On nije ono lice koje nakon upoznavanja zaboravljamo, ali ga i ne pamtimo.Možda sto je prazno? Ili, od nelagode i sopstvenog straha, za koji na prvi pogled ne nalazimo pravi uzrok. Ima ga u licima drugih ljudi, onih kojima nikad ne bismo pripisali zamišljene osobine novog poznanika, slučajnog Mersoa ili Vuka, na putu Askine Sudbine?! Jer, i Merso je ubio naizgled bez razloga, ali, sam ga je znao.

Nema opravdanja za Asku, bar on ne dozvoljava. Ne priznaje da nema ni kriivce. Ko li ju je prevario, Bog ili ljudi, nikad nije znala dok je stvarala slike imaginarnog, i nije bila sigurna, je li od brasna i blata ili kamena? Je li ga stvarala iz očaja ili nečeg drugog, ne menja stvar. Nešto od lakrdijasa i hulja ima u svakome od nas.

Putevi su se urkstili bezazlenoscu njenom, putevi smrseni laznim svetionicima u tami koja je dugo carovala u njenoj dusi. Bese li pre, ili je sada veci brodolomnik koji je snevao stamene kule, makar u njima lagarija stvarala nakazne karikature, d duse takvi, ne od izgleda. Ili ga je zamenila s nekim? Tu je upala u stupicu, zamena je bila ocigledna.

Da je znala, svezala bi se za katarku...i mrzela cud lazljivih bogova, i zavolela mermernu hladnocu koju je oduvek mrzela.

Aska i Vuk razlicito govore o sebi. To je zato i što se razlicito vide.
Aska svojoj dusi u jednom casu daje razlicit izgled, cas jedan, cas drugi...u zavisnosti od toga kako se okrene...I od koga se okrene, i kome se okrene. Koja bezi od hladne harmonije i nehotice bira put ognja i haosa. Za promenu. Misleci da je prvi korak i najbolji čak i kad je najgori. . Bojala se da ne bude i prođe a nikad ne sazna šta je mogla učiniti.

To otkriva u trenucima kad igra igru za svoj ugrozeni zivot.Ne sluteci koliko snage ima, i kasno saznavsi izvor iz kojeg ga crpi, i njeno telo se ne zamara jer ne sme. Crpi snagu za novu i poslenju igru.

„Igra i izvodi nove i nove figure, kakve ne poznaje ni skola jednog ucitelja baleta” A ni vreme ni duzinu puta još uvek ne zna. Zna samo da će biti tezak i da ga mora savladati. Jer ima i jer je to naknadno, iznudjeno saznanje. I dokaz.
 
Poslednja izmena:

*BILJA*

Buduća legenda
Poruka
32.194
2.
Javio joj se iznenada, virtuelno, i nije prestajao. U najnezgodnijem momentu u njenom zivotu, kad je neiskazano tuzan miris ispusta trava duse ubijena stalnim mrazevima...

Samo je Merso znao smisao reci, bukvalni smisao reci:„ Ako covek koraca lagano, može da dobije suncanicu.Ako koraca suvise brzo, oznoji se i u crkvi ozebe” Ona je i inače uvek tiha. Samo sto sunce stanuje negde za oblacima pa se ona se ne plasi suncanice.

Koracala je lagano, a on je cekao.
Vuk je cekao Asku...

Iza Aske, stajao je neko u senci,ali nije prilazio...
Je li se Aska ipak plasila vuka? Ili Mersoa, ili oba?

Pisao joj je da bolestan, često. Neshvacen, i s prazninama koje nije znao da popuni, jer ih nije ni bio svestan. One su dolazile i odlazile, ostavljale ga praznog i iscrpljenog. Onda, kad su se kao senke prikradali napadi besa s pomalo ludila, koji lomi sve pred sobom..Za tih dana dok je citala slova u nizu, bila je skamenjena. I bojala se, i nije pisala vise..i onda opet, bledi, rasplinjeni oval zamišljenog lica. I divila se njegovoj inteligenciji u momentima kad je svoju svesno zakopavala, porazena, i bezala u svoju ledenu harmoniju i jedinom suncu koje je grejalo. Malo, ali, ničemu slično, ničemu ravno po snazi emocija, topline i zastitnickih instinkata.

Prošlo je brzo tih pola sata, možda i manje. Kafa joj nije prijala, ništa joj nije prijalo. Osim, možda, njegovog zapanjenog pogleda u kojem nije mogo sakriti iznenadjenje. Tu nije sedela ona kakvom ju je zamišljao, već lepa i mlada žena, moderno obucena. Njoj se cinilo da oseca njegov bes zbog toga? Nije prihvatao ništa sto nije po njegovim sablonima i zamislima.Nekoliko izgovorenih receinica, nekoliko kratkih cutanja prekidanih mlakim, snebivljim i usieljenim razgovorom. Bio je možda zbunjen, a ona je zelela da pobegne, jer, nagonski je Aska u njoj, slutila Vuka. Dok se puno sveta tiskalo oko njih, i zamor glasova cas uvirao, cas pronalazio izvor..

Kasnije su sitzale fotografije, sto ju je cudilo...Jer znao je, da ničeg nije ni bilo, odavno je znao da mu je samo prijatelj, i da bi to mogla ostati zauvek. Da se nije pretvorio u vuka! Ili Mersoa?!

Možda je u tim danima Merso u njemu prozivljavao njegovog slavnog idola, s kojim se poistovetio na nakaradan način?! Misli u kojima je živeo njegov zivot, bili su jedini momenti kad su mu „ mirisi noći zemlje i soli osvezavali um i slepoocnice”. Kad bi cudesni mir prodirao je u njega kao plima.
A onda su nastupale oseke, kad nije prihvatao da je svet na njega ravnodusan, i da je on na svet ravnodusan, i sudarajuci se to dvoje, ta plima i oseka, stvarale su oluju. I nije znao da je on sam ta oluja, i da se zato sklanjau svi, da se sklonila i Aska.

Pobesneo, naglo se prevoriu u Vuka koji je sam na cas zaspao. Jedan kratki cas, kada je mislio da Aska neće pobeci, ona Aska koja nikad nije ni dosla. Samo je fizicki bila pristuna kratak tren, a onda je, i bas zato - postala meta.

Aska igra za zivot.
Vuk to ne razume.
Zato će izgubiti.
Jer, on nije Merso i ne može da menja svet. Kao sto ni Merso nije mogao.
Je li njegova, pa i Askina prica- prica o covekovoj usamljenosti, besmislu i aspurdnosti? Ili neka druga prica?
Isprepletane sudbine u jednom momentu se nasle na pogresnom putu?
Hoće li Aska poželeti da Merso kaže:„...ostalo mi je da poželim da na dan mog pogubljenja bude mnogo gledalaca i da me docekaju s povicima mrznje”!

Ne. Ni mrznja u Aski neće biti dovoljna da i sama vikne! Ne Mersou. Mersoa Aska na neki način voli, kao sto je on na neki način voleo svet od kojeg je bezao, iz kojeg su ga, neshvacenog oterali?
Aska mrzi Vuka, Aska će ga nadigrati. Jer ona ne igra tango smrti, već zivota. I, pored svega, dok igra ona zna- on je njeno spasenje i izbavljenje od zablude da se nešto smrzlo može otopiti u mraznim noćima Za to postoje lepsi putevi, na kojima Asku nikada vise neće vrebati nijedan Vuk.

(Biljana)
 

Benzemac

Obećava
Poruka
91
Redu nije bilo kraja. Vrucina je protrcavala i opkoljavala izmorena tela ljudi koji su cekali. Niko se nije usudjivao da bezi. Kao pritisnuti kundacima ljudi su se zbijali oko zatvorenog pravougaonika utisnutog u zid koji kao da je bio napravljen od nekakvog cvrstog drveta jer su se ljudi pribijali uz njega a nikome nije palo napamet da ga razvali ili jednostavno otvori kvaku koja se cinila godinama daleko. Ljudi su jedan po jedan na dubok glas nekakvog tiranina koga su svi psovali ulazili kroz vrata. Ali retko. Kao da je prosla svetlosna godina od ulaska poslednjeg gospodina koji je stegnutnih zuba drzao nogu zatrpanu gipsom. Pipnuo sam svoja ledja zbog bola u kicmi koji imam godinama. Osetio sam ogromnu kolicinu vode. Znoj se beskrajno slivao. Prislonjen na grudi punije gospodje nisam ni mogao da biram. U redu su bili nabijeni i ljudi sa decom. Deca su od silne radosti plakala su na sav glas. Videlo se da su njihovi umovi jos uvek nedorasli da bi procitali a kamoli shvatili bilo kakvu pricu o koncetracionim logorima. Cekas bezkrajno a ne znas sta te ceka iza vrata. Mozda spasenje a mozda i kraj koji podrazumeva uzvik koji znaci da ce se vrata sutra nanovo otvoriti. Red se polako kretao. Mlada dama levo od mene bila je pripijena uza zid bez nemogucnosti ni da podigne ruku. Baba vrlo krive kicme gledala je u plafon i delovalo je kao da izgovara molitvu. Brkonja iza mene smejao se kao da je proziveo tri rata pa se sada prkosi novim uzbudjenjima. Njegovo dete u suzama je opisivalo svojoj majci kako je poseklo ruku i zaradilo sest kopci u sukobu sa rodjenim bratom. Kandze atmosfere grabile su svojom silom i grozotom svaku srecu, radost, mastu, kreativnost ili pak izdrzljivost. U ocaju sam i razmisljao o hodu kornjaca. Mogla je da se promili ispod nasih nogu i dodje do pravougaonika. I to sa njenom brzinom. Sve bi nas ostavila iza ledja. Neciji gnusan miris sirio se strahotno hodnikom. Kao da je to nateralo ljude da se jos pribiju. Starac napadnut silom ljudske teze pade na hladne kao smrt plocice. Ljudi ga pridigose i poslase da sedne. To je znacilo kraj za njega. Nije uspeo. Ispao je iz reda. Sada su se psovke glasnih muskaraca, plac dece, smrad, vrucina, krv u venama, bes, pritisak, bol prosirivali jos vise. Cvrsti ljudi koji su se pojavljivali na kraju reda postajali su sada hrpa koja se cedi beskrajno ka drvenoj ploci. Jedan po jedan i ljudi su nestajali iza vrata sa nagovestajem da sam se blizio uspehu. Ali senka nije nestajala. Napadala je i prodirala u kolonu jos uvek. Pretvarala se u patnju i obavezu. Razmisljao sam o nekakvim sitnicama dok sam cekao. Nisam ni video izmene u koloni. Sada sam ja bio u vodjstvu. Pritiskali su me bezdusno uz vrata. A onda se otvorise. Vrata za raj. Bog me je pogledao. Ocekivao sam neizmernu svetlost. Ali videh samo beli zid i nekakav kalendar sa razgolicenim modelima na njemu. Snazan glas tiranina uzviknu:
'' Sledeci pacijent moze uci kod doktora! ''
 

Alekasandar3

Buduća legenda
Poruka
35.707
Ok. ovo je moja najnovija priča, objavio sam je na blogu ali bih želeo i ovde:


Parkić

Prolazila je žurno pokraj tog parka svakodnesno proteklih desetak godina, svaki put kada bi išla i vraćala se sa posla. Bio je to omanji parkić na mestu nekadašnje velike garaže srušene za vreme rata. Ruševine su rasčišćene ali gradski oci nikako nisu mogli da se dogovore šta bi tu trebalo da ponikne, pa je priroda vremenom travom i žbunjem ponovo zaposela to parče zemlje. Uskoro pojavili su se ljudi koji su tražili parkić u kome će njihova deca moći bezbrižno da se igraju a da ne brinu da li će podleteti pod kola ili loptama porazbijati nečije prozore.Komunalci su došli, počupali žbunje, posadili drveće i travu, napravili stazice, postavili ljuljaške i klackalice.
Niko nikada nije posebno obraćao pažnju na taj parkić jer je uvek i svima bio usput, a retko kome je bio odredište.
Tako ni ona nije primećivala tu malu oazicu u gotovo samom centru grada. Tako nije ni ona. Žurila je na posao. To joj je bila jedna od retkih važnih stvari u životu. Ne, nije bila jedna od onih modernih „poslovnih žena“ koje zapostavljaju porodicu zarad posla. Naime, niej imala porodicu. Bar ne više. Bila je ludo zaljubljena pre više godina. Volela ga je, ludo, ludo kako to mlada devojka samo i ume. Njena porodica bila je protiv, ali srce se pita. Bio je i on naočit, pametan, lep. Uzeli su se, gotovo tajno. Sreća je trajala dok je trajala. Vreme je prolazilo, ali nisu dobijali dete, On je psotajao sve nervozniji, izbivao je iz kuće, vraćao se kasno, sve češće posrćući od pića. Otišli su kod lekara. Ona niej mogla imati dece. On je to ćutke prihvatio, ali nastavio da se opija, po čitav dan ne dolazeći kući. Nije prošlo ni par godina od kada su se uzeli, a ona je jednog dana nakon žestoke svađe spakovala svoje stvari, i otišla.
Priča kao i mnoge druge, nipočemu posebne. Običan parkić, običan grad, obična životna priča.

I to jutro bilo je obično kada je prolazila pokraj parkića.
Pažnju joj je privukla jedna neobična scena. Straija žena stajala je proed jednog dečačića, gotovo vičući na njega:
- Opet si se dovukao ovamo? Rekla sam ti hiljadu puta da nesmeš da lutaš kuda ti hoćeš! Moraš da me slušaš! Jeli to jasno!?
On je samo stojao pognute glave, ruku skrštenih na ledjima i klimao kao da sve razume.
A bio je mali, svega 5-6 godina, verovatno pola od onoga što je žena vikala nije razumeo.
Zastala je malo da vidi završetak scene.
Ona žena malo grublje je uzela dečačića za ruku i povela ga preko parkića. Vodila ga je žustrim koracima dok je on trčkao onako mali i nizak za njom gotovo posrćući. Prešli su parkić i ulicu i došli di velike zgrade sive fasade, nestavši u njoj.
Nastavila je malo žustrije ka poslu da nadoknadi izgubljeno vreme. Ostavila je u nekoj fijoci u glavi ovu scenu.
Posao je dosadan kao i svaki u kišno prepodne. Došla je pauza. Sedela je u kancelariji i polako se sećala događaja iz parkića.
Majušnog dečačića u trenerci, pognute glave i žene kako viče na njega. Uhvatila je sebe, da mašta o tome kako je ona na njenom mestu. Da li mu je to majka? Sigurno jeste. Posao je počeo da pristiže i ona je gotovo zaboravila taj mali incident.

Prolazili su dani, prošlo je nekoliko nedelja.
Tog dana prolazila je ponovo pored parkića Shvatila je da je proteklim danima stalno pogledom tražila po parkiću onog dečaka. Nesvesno naravno.
Ovog jutra parkić je bio potpuno prazan, čak bez golubova ili nekog pijanca kome bi klupa i nebo bili krevet i pokrivač.
Ali ovog puta tu je bio on. Ponovo. Stojao je ispod jedne jele, naslonjen na dju i pogledom pretraživao okolinu. Zastala je. Bilo je osam sati ujutro. Previše rano za tako malog dečaka da bude sam napolju. Htela je nešto da uradi, da mu priđe, ali trgla se u poslednjem trenutku. Ustuknula je. Okrenula se i nastavila sa hodom. Osvrnula se još jednom i učinilo joj se kao da je dečačić uhvatio njen pogled.
Parkić i dečak u njemu uskoro su nestali.
Sledeće jutro uhvatila je sebe kako se sprema samo da bi prošla kraj parkića Više nije žurila na posao već je žurila da vidi da li je onaj dečak ponovo u parkiću. Više nije razmišljala o poslu već joj je pažnja bila zaokupljena onim dečakom, samim pod jednom jelom u parkiću u rano jutro.
Ni sa kim na poslu nije podelila to iskustvo i svoja razmišljanja.
To je bila tajna za sve.

Niej prošlo ni nekoliko dana i dečak je ponovo bio u parkiću.
Ona kao da je to čekala. Kao da se tome nadala. Kročila je u parkić, po prvi put izmenivši svoju maršrutu posle meseci i godina. Polagano je prilazila dečačiću. Bojala se, ko da će on pobeći poput male divlje zverčice ili poput oni parkovskih veverica.
- Zdravo. Ja sam Ana, rekla je čučnuvši kraj dečačića da bi im oči bile na istoj visini.
On nije menjao izraz lica. Bio je nekako tužno-odsutan:
- Zdravo, rekao je tiho, gotovo nečujno. Sigurno se plašio nepoznate žene.
- A šta ti radiš sam ovako rano u praku?
- Čekam
- Šta čekaš?
- Nešto
U sebi se nasmejala. Tipični dečji odgovori. Želela je da promeni temu.
- Gde stanuješ?
- Tamo- pokaza dečak onu sivkastu zgradu sa druge strane parkića.
- Hoćeš da te odvedem tamo?
On malo slegnu ramenima, otćuta par trenutaka i reča:
- U redu.
Tren pre no što je ona zakoračila prema zgradi, dečačić joj pruži ruku. Niej to očekivala. U stvari i ne seća se da je i kad država malo dete za ruku. To je bio neočekivan i nekako čaroban dogadjaj. Prihvatila je njegovu rukicu. Zaustila je nešto da kaže, ali se predomislila, i laganim koracima povela dečaka ka zgradi.
- Ja sam Ivan, rekao je
- Baš lepo ime.
- Nije.
- Žašto?
- Tako....
Kako su koračali ona je kradomica gledala dečaka. Bio je smiren, ali nekako odsutan. Suviše tužan za svoje godine. Kako su prišli zgradi pojavila se na njenim elikim vratima ona žena koja je vikala na njega kada ga je prvi put zapazial u parku.
Ana se zapitala kako će reagovati.
Zastala je pred prelazak ulice, pogledavši zgradu. Začudaila se. Bila je to državna zgrada. Na njenom govratku pisalo je da je to državna ustanova za decu bez roditelja.
Prišli su stepeništu na ulazu. Ana se osmehnula službeno, gotovo prestrašeno pred onom ženom. Začudo ta žena nije imala onako strog pogled kao prošli put. Uzvratila je osmehom i uhvatila Ivana za ruku:
- Opet ti.... Ivane samo mi problema praviš. ...
Dečačić se po prvi put osmehnuo, onako detinej nevino, i samo slegao ramenima. Okrenuo se ka ani i rekao joj:
- Hvala.
Potom je potrčao uz stepenice i nestao u zgradi. Žena, očigledno vaspitačica otpratila ga je pogledom zajedno sa Anom. Okrenula joj se i kao da želi da sve opravda rekla joj:
- Primetila sam Vas da prolazite pokraj parka i posmatrate Ivana kada nam pobegne i otrči tamo.
- Da, znate prolazim na posao svakog jutra i... niej stigla da dovrši kada je vaspitačica prekinu:
- On je fin dečačić znate, ne pravi problema, samo što odluta u taj parkić i...
- Što je to tako loše?
- Niej loše samo po sebi- nastavi vaspitačica- ali to niej dobro po njega... neke stvari jednostavno treba pustiti ... a on ne može....
- Koje stvari?
Vaspitačica malo poćuta pa reče Ani, više se ispovedajući:
- Tamo ga je majka ostavila. Bilo je to pre godinu i kusur dana. Jendostavno ga je dovela do prakića pred sirotištem i tamo ga ostavila. Rekla mu je da ide u kupovinu i da je on sačeka i da ne luta ako ona ne dodje baš brzo jer je jutro i mora da sačeka da se otvore radnje.
- Napustila ga je? Tek tako?
- Da. Ostavila u parkiću Od tada stalno gleda u parkić kroz prozor ili otrči da je čeka tamo. Mislim da i on zan da se ona više nikada neće vratiti. Ali čeka. Valjda nekako gaju u sebi nadu... ili je to jedino što ga vezuej za neku majčinsku ljubav i toplinu, ta nada da će se majka vratiti po njega.
Ani se oči napuniše suza. Niej ovo očekivala. Moćda je u sebi duboko želela da se približi tom dečačići, da se upozna sa ženom za koju je mislila da je njegova majka, a ispostavilo se da je vaspitačica u domu za decu bez roditelja. Da se možda i sprijatelji sa njom i...... ali sve, sve ali ovo niej očekivala....
Pozdarvila se sa ženom, šmrcnuvši pred plač. Izgovorila se prohladnim vremenom. Otišla je na posao.
 

Alekasandar3

Buduća legenda
Poruka
35.707
Nije ništa uradila ceo dan. Samo je sedela i odsutno gledala kroz prozor pitavši se da li Ivan sada isto tako odsutno gleda kroz prozor. On je traćio pogledom majku koju više nije imao a ona je pogledom tražila sina kojeg niej imala.
Dva siročeta na svetu.
Prošlo je dva dana od fatalnog susreta u rkiću i ona niej mogla da se smiri. Uzela je godišnji odmor. Počela je da razmišlja po celi dan o dečaku. Na kraju u njoj se iskristalisala misao:
- Želi da ga usvoji.
Ali kako? Da li je to normalno, da li ona može da mu bude majka? Može, valjda... nije to tako strašno. Situirana je ima stan, posao... ali kako sa malim detetom, šta ako mu s epojavi prava majka... da li će on nju, njemu nepoznatu ženu moći da zavoli kao pravu majku?
Pitanja su se množila a ni jedno niej imalo odgovora i sve je to doprinosilo sve većem haosu u njenoj glavi.

Sela je za sto. Uzela je telefon i pozvala svoju prijateljicu advokaticu.
Razgovor je bio dugačak, od odgovaranjam do negodovanja, pa ponovo do prijateljičinog odgovaranja Ane od nejnog nauma.
Ali avaj, uzalud.
Dala je prijateljici za zadatak da pokrene postupak usvojenja. Prijateljica ju je ubedjivalad a to ne ide tek tako,d a je to dugotrajan proces,
- Pa niej to robna kuća da udješ i odabereš dete!
Ali Ana nije slušala. U stavri ona niej želela NEKO dete, niej želela da u opšte USVAJA decu. Oan je samo želela malog Ivana i tačka.
Sve se u njoj probudilo. I proleće i tuga i materinska ljubav.
Otišla je do radnje, nakupovala slatkiša i igračaka. Spakovala je sve u jednu kutiju i poštom poslala na adresu sirotišta.
„Za Ivana“ – „Od tete iz parka“

Nakon par nedelja počeo je postupak. Ubrzan raznim vezama i vezicama, skupim pićima, još skupljim narukvicama i ogrlicama za razne službenice koje ostalom svetu ne bi dozvolile ni da priđe deci za usvajanje- sve u ime dobra te dece.
Prošlo je dva meseca od kada je poslednji put videla Ivana. Psolala mu je nekoliko paketa. Saznala je da ih je dobio. Žena iz Sirotišta i Socijalnog je rekla da ne može da se vidi sa dečakom do završetka postupka...“Nije etički“- rekla je.
Mali Ivan postao je centar Aninog života i pre nego što je sud na savet centra za socijalni rad dodelio Ani dete. Sudskom odlukom postaal je ono što Božjom nije mogla. Majka.
Došla je taksijem.
A sobom je pionela razne pokone za decu iz sirotišta i za malog Ivana.
On je sedeo u kancelariji Direktora.
Začudila se kada je on ustao sa stolice i zagrlio je. Niej ju zaboravio. Bila je malo zatečena tim izlivom nežnosti. Jednostavno, nikada pe ga nije doživela.

Dani, nedelje, meseci su prolazili. Ivan i Ana su se veom alepo slagali. Bio je dobar dečko, Niej pravio problema, uskoro je dobio drugove, pošao u zabavište. Ana je upoznala majke ostale dece, po prvi put s eupoznala sa materinstvom, prvi put paničila zbog visoke temperature, probdela prve noći zbog kašlja, prebolela sa njim male boginje, proplakala operaciju krajnika....

Vreme je prolazilo, došlo vreme za povi razred, zajedničku sliku na kojoj su ona i Ivan sa svojom đačkom torbom na prvi dan škole. Torba veća od njega, on onako sićušan.
Prva tuča u školi, prva petica i prva slaba, prvo „neću da idem danas u školu“ i prvo „ima da ideš k’o bela lala!“
Rastanak sa učiteljem, upoznavanje sa nastavnicima, prvo „Mrze me nastavnici“, prve pohvale na takmičenjima, prva iščašenja ruke na fizičkom- prva mala matura!
Užas pred upis u srednju. Rasprava „Hoću da budem automehaničar!“ i prvi ultimatum „Ićećeš u gimnaziju ili ćeš da kopaš kanale!“,
Prva veliak ljubav, prvo tešenje „naćićeš jednom svoju pravu ljubav“, prvi kec iz Lanskog (da, izabrao je gimnaziju)

Ana se niej ni okrenula a Ivan je bio već mladić. Zreo čovek. Došlo je vrme velike mature. Bio je veseo i razmišljao sa kojom devojkom da ode na matursko veče. Opsedale su ga. Izrastao je u lepog i vedrog mladića za kojeg su se devojke otimale. Bio je vredan učenik, dobar sin.
Došlo je vreme za vojsku.
Po prvi put beće daleko od njega. Bila je tužna, ali i i ponosna. Sve se završilo. Detinjstvo, škola....

Samo nikako iz sebe nije izbacio neku crtu sete kada bi došlo hladno proleće i tmurna jutra.
Nekako pred sam odlazak na odluženej vojnog roka, Ana je primatila da Ivan malo malo pa se iskrade iz svoje sobe u rano jutro i nestane na sat- dva.
Kao svaka moderna majka u ovo mračno moderno doma, zabrinual se da se niej odao kojem poroku pa i onom najgorem.
Nakon desetak iskradanja, odlučila je da ga prati.

Išao je gradom peške, nekih pola sata. Ana je išla za njim porateći ga u stopu.
Zastala je iza jedne kapije kada je videla da Ivan prilazi parkiću ispred sirotišta.
Ivan je zakoračio u parkić i prišao jednoj klupi sevši na nju. Stajala je nemo i posmatrala ga. Bila je beskrajno tužna.
- Još uvek je se seća- pomislila je- još uvek pati za pravom majkom.
Bila je poražena. Sva ova ljubav koju mu j epoklonila ovih godina i godina, bila je bačena. Niej uspela da zameni njegovu majku. Niej ni čudo, nije ga oan rodila, ne može on nju voletti kao pravu majku. A patio je sve ov egodine bez prave majke... ona mu je bila samo zamena... Zaplakala je.
Pogledala je ponovo ka Ivanu koji je sefdeo na klupi u parku prekoputa. Podigao je ruku.
Učinilo joj se... nije, ponovo je podigao ruku i ustao pogledavši u njenom pravcu.
Sad je tek primetila da je u svojoj rasejanosti stajala na trotoaru, izašavši iz svog „skrovišta“ odakle ga je kardomice posmatrala.
Sada je ivan stojao i vidljivo, gotovo razdragano joj mahao, i on začudjen time što je vidi. Mahao je rukom i pozivao da predje ulicu.
Bila je posramljena.
Špijunira vlastito dete... hm... „vlastito“.....
Prešla je ulicu na brzinu obrisavši suze.
Ivan je imao osmeh na licu, malo začudjen, ali osmeh.
- Mama šta ćeš ti ovde!?
- („mama“...)
- Eto... ustala sma ujutro i rekoh da vidim...
- Heheh, pa ti si me pratila do ovde?
- Nisam, ja...
- Zašto mama?
- Znaš......
Ćutala je gledavši u zemlju. On se i dalje smešio, sada već pomalo izaštitnički. Zagrlio ju je.
- Mama... ti plačeš....
- Plačem malo.... eto...
- Zašto mama?
Pogledala ga je plačnim očima i upitala:
- Šta ćeš ti ovde sine? Šta tražiš ovde... KOGA tražiš ovde?
- Pa zar ne znaš mama? Nasmejao se
- Šta sine rekla je plačući
- Pa ti si mene ovde pronašla!

Bilo je to prolećno jutro u jednom običnom gradu. U malom neuglednom parkiću kar kojeg su ljudi žurno odlazili i vraćali sa sa posla, u parkiću koji nikako nije bio poseban i koji nikada i ne bi bio poseban da nije dvoje koji su se u njemu pronašli.

Sale
 

Ognjena Mala...

Primećen član
Poruka
590
V

Jutro je mirisalo na cimet i mleko. Ognjenka otvori notebook i poče da čita pristiglu poštu.

- Hola, hermosa tanguera! Danima razmišljam o tebi. Nadam se virtuelnom poštaru koji će dostaviti još koji slovni redak tvog „Buenos Aires itinerara“. Da udahnem i ja malo tog Dobrog Vazduha što bridi u petama. I ušima. Ha, Grace Jones i „Strange, I’ve seen that face before” upravo na mojoj muzičkoj listi. Zvučnici orgazmično drhte pred erupcijom dobrog ritma. Odigraj sada ovaj net-ni tango „like a hawk stealing for the pray”.

P.S. Pozdravi Tonija i Melissu, nadam se da njihov projekat "Karikaturalni tango" napreduje. Un beso para ti. :-*

Hellena

I ona zamisli Hellenu u onoj crnoj, dekoltiranoj haljini kako pokušava da ukroti svoje crvene lokne tananim prstima. Njene je reči razgališe i Grace (milost) se uvuče pod kožu...
 
  • Podržavam
Reactions: ®

Ognjena Mala...

Primećen član
Poruka
590
VI

Inhalirana slovnim kiseonikom i učaurena nekom posebnom dragošću ona se zavali u stolicu i podiže noge na sto. Napolju je kišilo. Pepeljasto sivi oblaci uživali su u slinim gracijanjima. "Rainy nights an hustling boulevard…" Cigareta joj je bila pri kraju i miris duvana katranisao je sobu, ali nije imala želju da opet zapali. Otpi poslednji gutljaj profane kafe i tako namirena jutarnjom dozom snenog lenčarenja Ognjenka krenu da osvaja asfalte Buenos Aires-a svojim omiljenim jarko-crvenim cipelama na štiklu.

- Majska avenija predstavlja osu koja povezuje Plaza de Mayo i Plaza del Congreso brojnim kafićima i restoranima koji su u zgradama evropskog duha. Secesija, Café Toronti, svakako je glavna atrakcija turistima, jer tamo mogu pogledati visokokvalitetan tango show. Ognjenka je kafić volela zbog Borhesa…

Veliki crveni kišobran razlivao je dugine nijanse nebom Buenos Aires-a. Kiša se presijavala, ulice su poprimale izgled glazure prazničnih kolača i vazduh je odisao na grožđe ili crno vino. Osećala je u ustima komešanje svih godišnjih doba. Leto klizi niz ždrelo, jesen kao bandoneon vibrira na nepcima, zima se u desni i među zube uvukla, a proleće pleše tango na jeziku.

Iz Café-a Toronti čula se francuska jazz muzika Richarda Galliana i "Tangaria" benda. Ognjenka otkopča bež mantil i osvrnu se oko sebe. Francuski neoklasicizam galantno je zavodio Majsku aveniju. Zatim uhvati svoj odraz u jednom od izloga na kome je pisalo prêt-à-porter. Zasmetala joj je preterana modna usklađenost kao u Parižanke, i ona raspusti skupljenu kosu koja je mirisala na mešavinu bosiljka i cimeta.

Za stolom, koji je bio prekriven raznim crtežima, sedeli su Melissa i Toni. Crna, poluduga kosa pratila je izražene crte njenog preplanulog lica. Pune usne uvek su joj bile blago ispucale, možda zbog toga što ih je često grizla ili vlažila jezikom, a ponekad bi, u trenucima zamišljenosti, prelazila prstima preko svoje donje usne. Melissa nikada nije nosila karmin. Zbog toga je muškarcima bila intrigantna i privlačna. Iako je često bio okupiran crtanjem, Toni je umeo netremice da posmatra Melissu i njene tikove.
 

Ognjena Mala...

Primećen član
Poruka
590
Večeras je čudan ovaj Mesec što nam se kroz prozor prikrada. Magičan. Čulan. (Ne)Čujan. Čudan. Budan. Bludan. Lucidan. Prikrao mi se u magnovenju iza leđa. Pitao me gospodin da otplešemo jedan tango na mesečini. Poslednji tango na mesečini, kaže. Gledam ga i smejem se. Ne znam kako bih mogla sa njim da igram, jer mu je jedna noga kraća od druge, i ima samo jednu ruku. Pa, ipak, privlačan je taj gospodin Mesec. Ćudljiva sam kraj njega. I ćutljiva. Poljubi on mene onda, ja totalno zamuknem. I zvezde mi u stomaku zalepršaju. I poželim da vodimo ljubav. Poželim da me vodi, ja da ga pratim. I plesali smo... Ali to nije bio poslednji tango. Ni prvi. "Veruj mi, prva ljubavi, nemoguće je voleti prvi put u ovoj večnosti... Veruj mi, poslednja ljubavi, nemoguće je voleti poslednji put u ovoj večnosti". Bio je... Još uvek je... Tango!
 

@zoja

Primećen član
Poruka
590
Rustično uređen restoran starog salaša, blještao je raznobojnim lampionima te Majske večeri. Sve je odisalo prošlošću i romantikom nekih davnih dana.
Pored uzdignutog drvenog podujuma na kome su tamburaši lagacko uvežbavali svoj predstojeći repoetoar, ogroman pano je u neku ruku kvario celokupni doživljaj. Na panou je bila crno bela fotografija preko stotinu gimnazijalaca, nasmejanih, vedrih, pomalo smešnih.
Devojke u kratkim suknjicama i cipelama sa "platformom" sa previše šminke i previše natapirane kose. Momci da dugim zulufima, kosom do pola leđa u uskim košuljama na cvetiće i zvoncarama. Ceo pano je bio u nekakvom oreolu lepotici u sredini, duge crvene kovrdžave kose, dugih nogu i tankog struka. Bila je toliko lepa da su svih sto i nešto mladih ljudi delovali kao slinavi klinci nakratko doterani da liče na nešto, njena lepota je dominirala celim ogromnim panoom.
Ispred te slike neobuzdane radosti, mladosti i lepote, sedela je bolešću ispijena starica, bledih upalih obraza, posivele kose umotane u punđu, mršavih i usahlih grudi. Haljina na njoj je bila veoma lepa, sve je na njoj odisalo lepotom i elegancijom, sve sem nje same, ona nije bila ni senka one prelepe devojke na sredini panoa, među gimnazijalcima iz davne sedamdeset i neke.
S'tugom je posmatrala svoju sliku ni sama ne verujući da je nekad to bila ona. Do pre nekoliko godina je redovno dolazila na obnovu mature, ali od kako se razbolela, više nije imala snage za takvu vrstu egzibicije.
Po trideseti put je proklinjala svoju bolesnu želju da dođe na proslavu trideset godina mature. Došla je u posetu majci, da verovatno poslednje leto provede sa njom i da se nadiše Vojvođanskog vazduha koji joj je tako bolno nedostajao u velikom dalekom gradu.
Čitajući lokalne novine, shvatila je da se organizuje tridesetogodišnjica i njene mature. Mati ju je preklinjala da ne ide, svesna njenog žalosnog izgleda, ali je ona ostala uporna kao nikad u životu, želela je da ode i otišla je, a sada se kajala razmišljajući kako će uopšte da ustane sama iz stolice a kamoli da ponovo sedne za volan automobila i odveze se nazad roditeljskoj kući, što dalje od ovog mesta neobuzdane radosti, veselja, buke.
Posebno ju je bolela laž koju je po prvi put izrekla mužu za sve ove godine braka. Rekla mu je da ide da se malo provoza, oseća se dobro, samo malo da se provoza kroz sokake detinjstva.
Shvatila je da je niko ne prepoznaje i to joj je dalo snage da ostane još neko vreme sedeći i posmatrajući svoje nekadašnje školske drugove, sada ostarele, ugojene, dobrodržeće, dobrostojeće ljude srednjih godina koji su veselo cupkali uz zvuke tamburica kao da nemaju višak kilograma ni višak godina. Par puta je na sebi osetila poglede, poglede neverice i neprepoznavanja, nekima se možda i učinila poznatom ali nisu umeli da je smeste ni u jednu fioku mladosti, lepote, prošlosti.
I baš kada je skupila dovoljno snage da ustane i nonšalantno odšeta do izlaza, pa posle kako joj bog da, baš tada je ušao njen muž, njen lepi voljeni momak, lepši sada no ikad. Bio je unezveren i zabrinut. Sve oči su bile uprte u njega, a kako i ne bi, bio je malo starija kopija gosp. Džordža Klunija, naravno da su se svi odmah setili i ko je on a i ko je ona.
Ustala je pognute glave, shvatila je da njen tajni pohod u mladost nije uspeo. Nadala se da će uspeti da prisustvuje i toj maturi, verovatno poslednjoj u njenom životu, a da niko neće moći da je poveže sa bilo kojom devojkom u kratkoj suknjici na onom panou, ponajmanje sa najlepšom.
I dok su zabezeknuti pogledi bivših drugova pratili njeno mučno ustajanje sa stolice, njen Dž. Kluni je prišao, uhvatio je pod ruku, nežno poljubio i glasno rekao: "šta je ljudi, zar vam nije jasno da je kraljica tu", obuhvativši je oko struka, više je noseći no što je hodala, izašli su u toplu Majsku noć.
Tada je konačno bila spremna da ode, bilo gde, bilo kad, bilo kuda, više nije bilo važno šta će se desiti sutra, ona je i danas bila kraljica mature.
 

Ognjena Mala...

Primećen član
Poruka
590
Obeskrajeni Kjerkegor

Jutros me je Seren pozvao u svoju zlatnu sobu. Pili smo uobičajenu kafu sa šećerom i cimetom iz svetlo-plavih šoljica koje mi je dozvolio da izaberem. Serenov fetiš su šolje za kafu.

- Nikada nisam voleo zlat(n)o. Varavo je, svetlucavo i asocira na jesen. U jeseni nalazim beskrajnost sete. Ne znam. Ne umem da objasnim. Ima nečeg neobjašnjivog u seti. Zar ti ne liči na histeriju duha šuštanje lišća pod nogama? Ili kiša. Ta beskrajno siva, depresivna kišurina što se sabira i oduzima i množi u svojoj rasejanosti. Ja, Seren Kjerkegor, svečano izjavljujem da mrzim jesen. Dekorateri, enterijeristi, dizajneri, okrečite ovu sobu u plavo! Plavo, to je beskraj nepoznatog! To je Bog! Plavo je etičko. Etičko, kao apsolutno beskrajno je važno po sebi i nije mu potrebno gizdanje da bi se bolje istaklo. Draga, u ovoj sobi više ne smemo piti kafu. Ne smemo govoriti. Jer, moliti se ne znači čuti govor samog sebe, već znači ćutati, produžiti se ćutanjem i čekati, dok Bog usliši molitvenika.

Jutros sam želela da kažem Serenu da volim jesen. Da budi ono najlirskije u meni. Nisam. Ostavila sam ga u svom tihom, misaonom očajanju da čeka. Neka! U vazduhu je šarao cimet, a na rubovima mojih usana peckao je zadihani beskraj sa plave, porcelanske šoljice za kafu...

Seren je imao sve, samo nije imao muda da kaže Bogu NE.
 

phoEnix16

Zainteresovan član
Poruka
373
Jeste li nekad razmišljali o čekanju? I da niste, svakodnevno ga doručkujete, ručate i večerate. Iz čekanja u čekanje, rasteš ili hodaš a ono miruje, svakog dana ista doza. Ne menja se. Kao što je energiju nemoguće uništiti već samo prelazi iz oblika u oblik ili je para kiša i kiša para, čekanje je uvek tu, prelazi sa teme na temu, sa poslednje police ormana u ugao pored kreveta, uvek tu negde u sobi... Čekaš da počne lepo vreme, da se skuva kafa, da svane, da imaš više slobodnog vremena, da otac ne unosi miris alkohola u sve sobe, da nadješ normalan posao, da ti odobre vizu, da glava prestane da boli, da zazvoni telefon, da Negativ dodje u tvoj grad, da upišeš fakultet, da sazru trešnje, da naučiš da se ispraviš. Ne čekam više... ne na sve to. Stvari postoje da bi dolazile a snovi da se za njih boriš. A postoji trenutak kada ne čekaš ništa. Kada te sadašnjost oseti kako postojiš u oslikanom osećanju i svetu smisla dok ti Stvaranje teče venama i dok koračaš dalje... ka sebi. Kad imaš moć da realnost proglasiš nerealnom. ''Zašto naš dan ne bi bio osunčan i imao ljude čija lica ne muče? Mi smo sanjari...''

Taj trenutak čekam...


twobirds.jpg
 

@zoja

Primećen član
Poruka
590
Bio je Septembar, a još je bilo leto, ne Miholjsko već ono pravo, ali jesen je već polako virila sa Mon Mrtra bacajući po drveću prve žute, crvene, čak i bele listove.
Bistroi su bili puni turista. Pariski pločnici su svetlucali kao lažni dragulji na prstima Ciganke koja je sedela na jednom uglu i prodavala cveće. Spustio si joj u ruku nešto sitniša, a u moju maleni buketić ljubičica. Ma otkud ljubičice u Septembru, pitala sam se, ali sam ćutala, jer ti si umeo da jednim pogledom oteraš kišu, da jednim osmehom maglu pretvoriš u nežne bele pahulje. Možda ovo i nisu ljubičice, sigurno si Ciganki došapnuo da izgovori neku čaroliju da bi mene usrećio.
Umeo si tako da me usrećiš kada si u gluvo doba noći pobrao sve ruže iz bašte moje majke, pa si se ušunjao kroz prozor moje sobe i pokrio me njima.
Ujutro je majka pričala komšinicama da joj je neki ludak pobrao sve ruže ali bez stabljika, pa kome to treba zaboga, a ja sam danima zaključavala svoju sobu i nisam nameštala krevet
Umeo si da me sačekaš na ćošku blizu moje škole, kada sam ja već izgubila svaku nadu da ću te ikad više videti.
Iskočio bi iz mraka i zagrlio me ćuteći, a ja sam plakala od sreće i ko zna čega još.
Danima te ne bi bilo, a kada bih pomislila da si bio samo neki lep san, pojavio bi se na času Fizike (kako sam mrzela Fiziku) i zamolio profesora da me pusti da izađem samo na pet minuta jer je moje mače došlo zamnom evo čak do škole. U rukama si držao malenu belu macu sa crnim šapicama.
Skot me naravno nije pustio, a ja sam dobila temperaturu čekajući kraj časa.
Na milion načina si znao da me obraduješ, nasmeješ, izludiš.
Nisam znala o tebi ništa sem da te volim do večnosti i dalje.
I ovo putovanje u Pariz je bilo jedno od iznenađenja na koje nisam bila spremna, ali sam ga prihvatila odmah, ne razmišljajući, ne slušajući ničije savete, slepa i gluva za sve što se oko mene dešavalo.
Postojao si samo ti, tvoj zeleni pogled, rupica na bradi i mojih ludih osamnaest godina.
Tri dana tog Septembra u Parizu, bila su, da li da kažem, najlepša tri dana moga života. Ne mogu da se setim gde smo sve bili i šta smo sve videli. U mojim očima su ostale samo prve kapi kiše koje su iznenada počele padati po sjajnom pločniku. Sunce je još uvek sijalo, nebo je bilo plavo, ali je kiša bila uporna.
Dok smo stigli do hotela, kiša je prestala i ja sam pogledala prema nebu, nekako sam se nadala da ću videti dugu, mislila sam, ako je ugledam, sve će biti u redu i onaj čudni strah koji me je svako malo obuzimao, će proći.
Nije je bilo, pogledala sam u zelenilo tvojih očiju, ni one više nisu bile zelene, samo sive i tužne. Ništa mi nisi rekao, ništa nisam ni pitala.
Znala sam da je naše leto prošlo.
Ti si se vratio svojoj porodici, i kako sam kasnije čula, konačno smirio, valjda sam ti ja bila poslednja ludost.
Ja sam otišla daleko od našeg malog grada i nikada te više nisam videla, ali u mom srcu živi taj Septembar u Parizu sedamdeset i neke.
Nisam ljuta na tebe, pa kako bih bila, mada posle tebe nikada više nisam osetila ni leptiriće u stomaku, ni klecanje kolena, ni osećaj da sam najlepša u mnoštvu žena daleko lepših od mene.
Još jednom sve to ionako ne bih podnela.
 

gost 73786

Domaćin
Poruka
3.408
,,Magnolija'':

Jutro je.Gospodja Magnolija Franc sedi i cita knjigu.Hladan vetar duva u njene prozore i pokusava da ih otvori.Ne uspeva.Magnolija se osmehnu na to i rece sama naglas-,,Nepobediva sam.''Da li je yaista?Ili ne?Vreme i nastavak ove price ce pokazati....


...nikako nije mogla da se usesredi na citanje.Misli su joj stalno lutale i ometale je u citanju.Nervozno spusta knjigu na stocic i ustaje.Silazi stepenicama do podruma.Pali svecu i osvetljava ga......Zasto je sisla u podrum?Zasto je toliko uzbudjena?Vreme i nastavak ove price ce pokazati.....
 

Ivy88

Zainteresovan član
Poruka
472
"OK?!"


"Ostavi me na miru"...reche danas devojka lica oblikovanog u prijatelja.

To me je podsetilo na njegovo- "Treba mi prostora.." koje mu je tako lagano skliznulo niz usne,
da dobih osecjaj da govori istinu.
Da, govori istinu.

Cjutala sam.

..."...mislio sam da cjesh shvatiti..."- nastavlja.
-"Shta da shvatim?!" -derem se u sebi- "Da nisi nashao bolji nachin da mi kazhesh ODJEBI?"

Tishina.

Neko ogromno kovitlanje besa i bola.
Gutam knedle dok dlanovi se znoje.
Trazhim po trenutcima onaj koji beshe pogreshan.
Gde zabrljah?
Kada?
Zashto?
Ma, nije ni bitno, nosi se.

"Ok."- konachno izustih.
 

Ivy88

Zainteresovan član
Poruka
472
..."Ona nikada nigde nije pogreshila"...- kazhesh mi,
izgleda potpuno nesvestan da ja posle toliko alkohola ne umem da sakrijem suze.

U tom trenutku sam je mrzela i proklinjala.
Mrzela sam godine koje si posvetio njenoj nevinosti i dobrodushnosti.
Mrzela sam plavi pramen njene kose koji chuvash kao simbol savrshenosti.
Dodjavola, toliko sam zhelela da ti je izbrishem iz secjanja!

..."ali nije umela da probudi moju strast..."- nastavljash malopredjashnju rechenicu, prekinuvshi me u ogorchenim mislima.

Suza je na tren zastala u oku...i sekunda u kojoj je moje telo likovalo nad umom
razvukla se poput hiljadu kosmichkih godina.

Josh dugo sam cjutala,
lezhecji na ledjima i bezhivotno gledajucji u plafon na kojem su se senke nocji neobichno poigravale sa predmetima u sobi...
 

majska_maja

Primećen član
Poruka
761
Profesorka ju je prozvala...Zbunila se..
Drugarica se ubacuje. Zeli da pokaze svoju nadmoc..
- Njoj je stalno neprijatno, uvek se stidi - takva je - kaze...
- Skromnost i stidljivost su cesto vrline u ocima drugih, ali drskost nikada - kaze profesorka..

i jos neke osobine kad se ispolje - pakost, recimo - dodala bih ja - odaju takvu sliku duse..
 

Ognjena Mala...

Primećen član
Poruka
590
Ona je rođena 13. maja. Ona je imala čudnobraon cipele, čudnobraon torbu i čudnobraon kaiš u tonu. Bližio se 13. septembar i kiša je uveliko jesenila ulicama. On je bio 13. osoba koja joj je toga dana poslala SMS. Ona nije imala kišobran, ali je uprkos tome otišla kod njega. On je bio u svojoj pamučnoj pidžami, u svojoj sobi, u stanu broj 13. On je čitao. Ona je bila sujeverna, ali nije ubila crnu mačku koja joj je presekla put. Ona je izula svoje čudnobraon cipele sa kožnom mašnicom koja se stalno odvezuje. On smatra da je ta odvezmašnica jako interesantna, jer mu omogućuje pogled na njeno poprsje kad se ona besno i odsečno sagne da je umilostivi čvorovima. Ona je napisala 13 oda mašni, ali nikada nije uspela da ih apostrofira kako treba. On (je) tako divno ljubi. Ona tako divno ume da bude obnažena sa (pred) njim. On ulazi u nju. On se useljava. Ona stenje. Ona vrišti. Ona i On. On i Ona. On je bio Ona je bila On. On(a)... Orgazmičnospiritulani zvuci sexofonično su odjekivali posteljinom. Everytime. On je voleo da posmatra njena blještavo gola bedra, mladež kraj rumenog klitorisa i meke bradavice boje cimeta. Ona je grizla usne gledajući ga dok govori. On je govorio o spajanju i prepoznavanju. On je imao magnetičan pogled i maleni mladež ispod desnog oka. Ona je znala kada da umiri sebe, pokida mašne na čudnobraon cipelama i krene kući.

Kiša, autobus i linija 13...
 

Sokolica_M

Domaćin
Poruka
4.392
Ona je rođena 13. maja. Ona je imala čudnobraon cipele, čudnobraon torbu i čudnobraon kaiš u tonu. Bližio se 13. septembar i kiša je uveliko jesenila ulicama. On je bio 13. osoba koja joj je toga dana poslala SMS. Ona nije imala kišobran, ali je uprkos tome otišla kod njega. On je bio u svojoj pamučnoj pidžami, u svojoj sobi, u stanu broj 13. On je čitao. Ona je bila sujeverna, ali nije ubila crnu mačku koja joj je presekla put. Ona je izula svoje čudnobraon cipele sa kožnom mašnicom koja se stalno odvezuje. On smatra da je ta odvezmašnica jako interesantna, jer mu omogućuje pogled na njeno poprsje kad se ona besno i odsečno sagne da je umilostivi čvorovima. Ona je napisala 13 oda mašni, ali nikada nije uspela da ih apostrofira kako treba. On (je) tako divno ljubi. Ona tako divno ume da bude obnažena sa (pred) njim. On ulazi u nju. On se useljava. Ona stenje. Ona vrišti. Ona i On. On i Ona. On je bio Ona je bila On. On(a)... Orgazmičnospiritulani zvuci sexofonično su odjekivali posteljinom. Everytime. On je voleo da posmatra njena blještavo gola bedra, mladež kraj rumenog klitorisa i meke bradavice boje cimeta. Ona je grizla usne gledajući ga dok govori. On je govorio o spajanju i prepoznavanju. On je imao magnetičan pogled i maleni mladež ispod desnog oka. Ona je znala kada da umiri sebe, pokida mašne na čudnobraon cipelama i krene kući.

Kiša, autobus i linija 13...

:worth::worth::worth:

BEZ DAHA!
 

Grunf1942

Domaćin
Poruka
3.333
Okrutna tama zagorcavala mi je još jedno jesenje popodne.I to ne bilo koje-16 godina od kako više nisi sa mnom,draga.Posetio sam moj skromni spomen na tebe,pošto nisam imao novca za grob.Eh,moja divna Antoaneta...Zašto se to desilo...I danas mi je pred očima kada si te mračne '93,doživela tu gorku sudbinu u ovom prokletom gradu...Iselio bih se da imam novca...Idalje te imam u sebi,u samom srcu moje duše.Ti si ono što me čini čovekom,Antoaneta...I ako stvarno ne vidim razlog zašto i dalje živim,znam da me u životu održava samo tvoj duh i želja za napretkom,kao što si uvek govorila:"Nikad ne odustaj!"I svaki od tih 19 puta u kojima sam pokušao da se ubijem,pomislio sam na tebe i prestao.Ni neću odustati,Antoaneta...Nikada!Dok konačno neću stići do tebe,moja ljubavi...Prestao sam da slušam muziku,gledam filmove...Shvatio sam:"Ovaj život nema smisla",tj.jedini njegov smisao,bar u mom slučaju,si ti,An,smem li tako da te zovem?Čak i ako pričam sam sa sobom,i ti ovo ne čuješ,meni prija da to govorim,uvek živeći u iluziji da ova moja kratka,nadam se i romantična,beseda dolazi do tebe,i tvog srca,Antoaneta...Ako je tako,to znači da sam uspeo,da je moj jedini san ispunjen,pošto više nisam dete,kakvo sam bio pre 16 godina,da mislim da ćeš se vratiti...Zapravo,ti nemaš odakle da se vratiš,ti si idalje sa mnom,ali bih voleo da to budeš i fizički...Ovo je pakao,Ana,draga moja.Sećaš li se tog dana kada smo se venčali?Da,nismo imali para za pravo,ali ono je bio najlepši događaj u mom životu,kao da je bilo juče,9.april 1992.godine,najdivniji trenutak...Sećaš li se?Bili su to don Luiđi,donja Abela,Rodrigo,Viljem,Moris...Da,je sam li ti već rekao da je Moris umro?Jadnik,imao je svega 54...A ti...plače mi se...29,Antoaneta,29...Ako se brineš za mene,nemoj,ja sam mrtva osoba,samo se još moj fizički oblik kreće,dok je moja duša već sahranjena.Dok jesenji vilin-konjic sleće na klupu,na kojoj sedim,verovatno i po 20.put pokušavam da se ubijem,ako ne grešim u brojanju,znaš i sam da ne znam matematiku,ja sam umetnička duša..."Propali pesnik,udovac,umro nakon 16 godina tuge",već zamišljam naslov,ako mi iko ikada bude i posvetio novinski članak.Obećavam,nećeš još dugo gore ležeti sama,čekajući za nekim,jedno drugom smo jedina nada,Antoaneta...Dolazim po tebe...čim budem mogao...jel,neću i neću da se predam,zato što znam da bi ti bila razočarana...I svako bi,kukavicom i jadnikom,paćenikom i bednikom kao što sam ja...

R.Pocesta,oktobar 2009.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.