Mali virtuelni klub pesnika

[Милунка Савић]

Skoro nalik cistoti

Nezeljeni list moje duse
jedini nalik cistoti
sa dva bela imena
koja traze jedno u drugom samleveni zrak
i jedna godina
moje prve smrti i drugog rodjenja
uvertira u molu,
godina prolecna i jesenja
krst uezan u moju smolu.
Na vrh tvog osmeha sam se popela
i na dno u mutnini oka
al jos uvek ne rzamgljujem sumnju
jos uvek ne razaznajem misli
nerazum je duboka.
A usred papira placem, ja, jedva cela.
Kako da dokazem da je ovo
miris pepela sa mog oltara?
Ako se pocepa, jedno ime ce pocrneti
ako se zguzva
ornament tamjanjene godine
postace arabeska mraka.
Zato, ne ostavljaj ga da u meni gine.
bolje ga pusti, neka odleti.
Ionako je moj trag vec izbledeo.

Volela bih da cujem sta mislite o mom prvencu u slobodnom stihu. Svidela mi se lakoca, jednostavnost i razumljivost ovakvog pisanja. I sve to zbog vas. Pozdrav svima.

Ovo je odlično!

 

[Милунка Савић]

Pokušaj uhvatiti vetar sa mnom.. Prstima.. Dlanovima.. U naručje.. U kosi…
Oslušni kako miriše ti po obrazima.. Kako peva..
Pokušaj uhvatiti brzinu i snagu njegovu, stopiti se s njim.. Da te ponese..
Da te donese meni. Da zajedno, dalje sa njim...
Pokušaj čuti zvuke njegove, samo se opusti, oslušni...
Čuj, kako govori...
Čuj šta govori.. Uhvati me za ruke..
Čvrsto kao nekada.. Kao onda.. Kao tada...
Uhvati vetar... Bilo kako.. Na neki svoj način.. Novi.. Meni stran..
Kao sve što strano od tebe mi posta... A još uvek te volim..
Za inat..
Za inat tebi, za inat sebi.
Za inat svim danima što uporno brzinom prolaze i od tebe još više me udaljavaju,
za inat sećanjima koja hoće da bledilom svojim u meni te uguše,
za inat vetru..
Koji te neće..
Koji mi govori..
Za inat srcu koji te u meni ubija, jer ne želi više da pati.
Za inat svemu.
I za inat inatu, jer samo tako čujem vetar,
a ne misli svoje, i samo inatom krotim ga u sebi.

Volim vetar, i pesme što ih on donosi.

 

[Милунка Савић]

* * *

U noći ćutljivoj samoća me kuša,
misli razvrstava u pregrade setne.
Mašta ipak stiže u predele cvetne,
premda zna da time ne puni se duša.

Rado bih da umrem od lepote jutra
kojeg negde u odjeku srca čujem.
Želim da udahnem žubor novog sutra
al ko Isus uz krst za prošlost se kujem.

 

[samouka]

* * *

"...Rado bih da umrem od lepote jutra...!

Nauči me Pesnikinjo, kako se to radi....

 

[Милунка Савић]

Nauči me Pesnikinjo, kako se to radi....

Nemam te šta učiti, ja ovde učim od tebe, i svih vas ostalih, šta je divna poezija.

 

[hedon29]

* * *

U noći ćutljivoj samoća me kuša,
misli razvrstava u pregrade setne.
Mašta ipak stiže u predele cvetne,
premda zna da time ne puni se duša.

Rado bih da umrem od lepote jutra
kojeg negde u odjeku srca čujem.
Želim da udahnem žubor novog sutra
al ko Isus uz krst za prošlost se kujem.

Fina pesma. Mada mi je rima(nevazno chak i da je dobra poput ove), postala nekako nespontana. Ali i u slobodnom stihu se pesma, chini mi se, podeshava a ne tek tako izlije na papir. Verovatno je stvar u vremenu, i nekom zasicenju ili dosadi koja chini da se stil menja, pa samim tim i rima postaje na neki nachin pregazena vremenom. Nazalost, ili na srecu. Ko zna.

 

[majalibre]

**********
Plamene lopte
na sve strane
i mulj u casi vode
kojom se gasi zedj.
O svetlosti
ne zadiri tako britko
u moj iskonski mrak.
Svikni me prvo
na svoje iskre
i tek onda
vatrom mi dlanove sprzi
i krenimo iz pocetka
stihijski da osvajamo
svet.

 

[Iman]

Nahrani me
svojim punim usnama
Napiji me
sokovima nagona
I probudi me
jer suvise dugo spavam ja

U mome kavezu
vec dugo nema razloga
Da se pokrenem
da bih bila prirodna
Izumirem
Ja sam vrsta ugrozena

Ako predas se
pripitomices me
Kao med
cu da se razlijem
Ja sam zver
na pustom pojilu
Sama u gladi
Sama
u svom ludilu

 

[Милунка Савић]

* * *

Možda na me sada misle Tvoje oči,
čežnji svojoj tiho izrečenoj čudne.
Možda i u mene miso će da kroči,
obrazinu uzev na se puti žudne.


Možda se Ljubav iza tog ne krije,
već samo senka nemirnog maštanja.
Dušu svoju niko prepoznao nije
otkucajem srca ona se zaklanja.

Možda Te nekad u san svoj odvedoh,
ili Te samo ogledalo ima.
Možda Te zapravo nikad ni ne sretoh,
sem u ovim odbeglim rečima.

 

[majalibre]

********
Da li je suvisno
pitati te
da ostanes?
Znam
reci ces mi
staze brzo zarastaju
ukoliko se na vreme
ne krene njima.
Dobro,onda
jos veceras
upleti mi kosu
u kike
rukama kojima ces
doticati svet.
I ja skitam
ali u skucenom prostoru
od tela do duse
od duse do zida
a ti si odabrao
prostranstva.
Ja hodam srcem
ti stopalima
i nije ni cudo
sto nam se putevi
razilaze.

 

[naancy90]

@majalibre
prelepo
predivno
savrsheno

skroz sam se pronashla

"ja hodam srcem,
ti stopalima"

 

[naancy90]

sinoc su do kasno u noc
njih dvoje lezali jako zagrljeni
sa potpunim mirom u dusi i
osecajem zadovoljstva
i mislili kako je to najlepsi trenutak,
trenutak koji zlata vredi a opet
nista ne kosta
trenutak ciste srece i ljubavi
trenutak neprocenjiv a tako dragocen

trenutak u kome bi svi trebalo da uzivaju

divan osecaj

 

[majalibre]

Naancy hvala , putujuci srcem i ja odlazim.
Ljubim vas sve do ponovnog susreta!!!!
Cuvajte rec.....

 

[slatka_mala83]

Девојка


Лепа девојка седи на обали мора
посматра руменило заласка сунца,
сва у белом као вила лепа,
црвену ружу обавила је око срца.

Можда је то рана која крвари
због неостварен љубави.

Девојка тужних плавих очију
гледа у даљину,
нада се некоме, можда вољеном бићу
или морнару који бродом
обалом кружи.

Неко је отео срећу из звездица њених.

Девојка сва у белом седи на обали мора,
посматра галебе у лету што се љубе.
Можда у њима оживљава своје снове
и тражи путоказ ка срећи.

Ноћ се спушта, наилази бура,
девојка и даље чека.

 

[slatka_mala83]

Самоћа буди сећања давно заборављена,
слике из прошлости оживљавају,
туга као бреме натоварена,
ожиљци нови старе преклапљају.

Још један дан пораза пролази,
јутро нових неуспеха се ближи,
срећа на врата никако не долази
ветрови јесењи постају тиши.

У глуво доба чује се само
дисање и вапај душе,
отварам врата и тражим тамо
путеве који све препреке руше.

Нада ми једина снагу даје,
да изађем из бедака,
разум ми говори да ништа вечно не траје,
од туге до среће нит је претанка.

Испијам последњу кап из чаше
што беше горким мелемом напуњена,
у камин бацам слике наше
„Збогом љубави изгубљена“!

 

[phoEnix16]

Trčala sam bosa
uvijena u najtanji veo na svetu
ali bez ikakvih rupa
i bilo je
- 10 stepeni napolju
bez snega
samo užasan mraz
i škripa i samrtni urlici
umirućih grana
a na putu
jedinom putu
bilo je mnogo stakla
izmrvljenog tako da
nije izgubilo ni delić oštrine,
a tako sitno
da se po pravilu nepovratno
uvuče u pore,
i pored puta bilo je trnja
naročito u krivinama
oštrim i naglim,
a ja sam stigla do svetlosti
užarene samo za moje zenice i kosu
glatkih tabana, zdrava i
radosna.

Često sanjam ovaj san.

 

[Halucinacija]

ostar noz mi pravi rez na ledjima
zilet mi siri osmeh
sekira me razdvaja na dva dela
veceras sam se opet izgubio ....

nema veze sa knjizevnoscu, samo sam se zatekao ovde !
IZVINITE

 

[samouka]

Pozdrav za SVE koje volim

 

[Милунка Савић]

CASTA DIVA

Sva svetlost nek se o Tvoje čelo slomi
da ga pronađem i mir mu naslutim.
O, molim Te, bar moju sreću udomi
a ostalo sam spremna da prećutim.

Tebe ću proglasiti poslednjim svojim dnom
pa makar u njemu svoj vid ne poznala.
I pitaću se kuda sa tom Tajnom,
koju bih rado umesto Tebe doznala.

Kako da Glas Ti priklonim svojoj svesti,
ili makar reč koja mi toliko znači?
Ko li me može k Tebi povesti
sem tog Plamena što žudi da nas izjednači?

 

[Sokolica_M]

Zagrlićemo se maligno
brzo i snažno
kao prolećni korovi...
Zamolićemo Ga da poravna svoje obale
i tektonski poremaćaji ovog stuba utihnuće.
Zakoračićemo tada u nove svetove.
Čudiće se. Kako imamo smelo nameštene obrve,
ogrebano čelo, smeđe zakrvavljeno teme
i desna noga nam šepa kad preskačemo sujetu.
Zapisaćemo u kamenje da smo se sretali,
ali ne i poznavali. Da smo pamtili, ali ne i razumeli.
Zasmetaće Mu naš svesmisao ništavila
koji ćemo uobražavati u kovitlacima iluzornosti.
Zagovaraće da prekinemo tu igru.
Zaplašivaće nas večnošću prolaznosti
i mi ćemo stariti
kao jesenje listopadilo.
Zaboravićemo kad smo počeli da nestajemo
i nestajaćemo i pre početka.
Ništa nam više neće značiti mesečev cvat
i nova desna cipela od senkine moći skovana.
Sve ćemo manje pamtiti zagrljaj.

A onda će neko zapevati pesme o majci
i instiktivno ćemo poljubiti zemlju.
I ona će se otvoriti.
Videćemo tada sve svoje umrlo...

I On će se prekrstiti šest puta
i neće mu biti jasno gde je to pogrešio
kad je kovač oblikovao naše grehove
za kretanje po Njegovim vrtovima.
Tražiće DNK za utvrđivanje očinstva
i sa suzama u očima čitaće nalaze:

''Ja sam tvoj sin, nemoj voleti mene
više od drugih...''

 

[Mr.Shishmish]

Tebe ću proglasiti poslednjim svojim dnom

... samouka je bila zenit moje Ljubavi.

 

[phoEnix16]

Ima li u nekoj
od tih mojih slatkih zavisnosti
života?
Hvala im na snovima,
čak i na onima što umiru
od najlakšeg oblika kijavice,
ali volela bih
da upoznam i one koji dišu.
Čisto da mi se ne prekida dah tako lako
kad krenem da trčim malim uzbrdicama.

 

[Милунка Савић]

UZ EPIKURA


Senima mog oca


Samo dok živimo
smrti smo obećani.
Tek otkucajima srca
broje nam se dani.

Ali iza Praga
Ništa od nas preda.
Nepostojanje je istinska
nad besmislom pobeda.

 

[Милунка Савић]

Fina pesma. Mada mi je rima(nevazno chak i da je dobra poput ove), postala nekako nespontana. Ali i u slobodnom stihu se pesma, chini mi se, podeshava a ne tek tako izlije na papir. Verovatno je stvar u vremenu, i nekom zasicenju ili dosadi koja chini da se stil menja, pa samim tim i rima postaje na neki nachin pregazena vremenom. Nazalost, ili na srecu. Ko zna.

Ja mislim da rima nikad ne može biti "pregažena vremenom". Postoji samo - dobra pesma i loša pesma, bez obzira da li je rimovana ili "slobodna".

 

[*samouka*]

Dobri
stari
kasni sati
U kojima
još kao dete
naučih pisanje pesama
pod jorganom
koji se zvao
Perjanko
zajedno sa lutkom
koja se zvala
Đubretara
i baterijskom lampom
koja se zvala
Svetlucavica
Dobri
stari
kasni sati
U kojima smo se upoznavali
-Moje ime je Ismail....
-Huan Matus tebi na usluzi...
Izvinite me
ja sam svoje ime
zaboravila
Ali drago mi je