Mali virtuelni klub pesnika

[proka]

ufffffffffffff

 

[*samouka*]

Ljubim Te u srce
A samo jednog takvog imam
Do zabune neće doći

- - - - - - - - - -

Vidi gledam kako si pao....

 

[Konj_na_belom_princu]

Hajde Ti
Nenanizana..
skuvaj nam taj čaj.
Raširi te tvoje tanane prste
pa sa njima lagano i nežno
potopi sve ove naše godine
naše listove otkinute
i ostavi ih da se ocede od nadanja
nek isteknu sva htenja
nek otkaplju sva lutanja..
da ostanemo samo mi.
Samo mi i niko više.
Promešaj kašičicom
sve što nismo
jedno drugom rekli.
Provrti je u krug
pokreni vir
da utonemo u tamo
gde se najbolje razumemo..
bez da se čitamo..
preko papira..
pa raširi maramu
po njoj da crtam te
onako kakvim jesam
onako kakvim me ne vidiš
onako kakvim me slutiš
da ne ispisujem više
stihove po vazduhu..
jer (znaš i ti..) ostarilo se..
i zima se uvukla u kosti
Hajde.. Ti..
Skuvaj nam taj čaj.
Da prećutimo ove stihove
i zaboravimo sve do sad napisano
i ne kažemo jedno drugom.
Kako smo mogli lako
napisati neku dobru pesmu.

 

[*pustinjakinja]

Da sam to što nisam

Da sam Feniks što iz pepela se diže
pa da iznova raširim krila
da se vinem put modrih visina,
al' Feniks je ptica davno izumrla
trag pepela u kojem ponovo se pali iskra
nalazi se još samo u pjesmi.

Eh, da sam barem Lotos-cvijeće
pa da iz mulja u inat bljesnem
cvijetom bijelim il' crvenim,
al' Lotos-cvijeće ne uspjeva
na balkanskim vrletima kletim
nit' će ikad tu cvijet raširiti.

Eh, da sam pukotina u vremenu
granica između juče i sutra
pa da nađem osmjehe starog jutra
da ih zadržim i u sumornom sutra
da lakše kročim kroz tamne noći
gledajuć' u sjajne smeđe oči.

Eh, da sam mit, legenda neka
da imam snagu natčovjeka
možda bi svanulo neko jutro
u kojem postojanje ima smisla
u kojem i nisam toliko mrtva
toliko prazna i prokleta.

Ali nisam, ništa od toga nisam
i još gore, ni ne znam ko sam
nit' što još na zemlji stojim
ne znam kuda i kamo vode koraci moji,
ona sto poznavah je nekad
u ovom svijetu više ne postoji.

I niko ne poznaje ovaj novi lik
nit' čuje sakriven od pogleda
razarajuć' prebolan krik,
niko ne vidi da su mrtve oči
spodobe ove što pokušava da kroči
kroz neprozirne kolutove noći.

Eh, da je sve jednostavno i lako
kao što je riječ izreći
možda bih mogla i neki put pronaći
na kojem po neka svjetiljka sija,
možda bih mogla pronaći sebe
u mrtvoj ljušturi ove spodobe
čiji koraci nikuda ne vode.

( 2007. )

 

[*samouka*]

Jedan preskočen dan
Delić odsečenog
biserčeta
al biserče celo
Čitavo
Čitavo
jutro
Tolikih Godina
taj Čaj
sam pravila
I svi ukusi su tu
I ukus naše mladosti
I biserče
celo
ne može drugačije

- - - - - - - - - -

(izvinjavam se za hladan Čaj, ali ruka mi malo secnuta)

- - - - - - - - - -

 

[*samouka*]

***
Pišemo naopako
neki od nas
čak i opako

Neki previsoko
neki tek olako

Neki
nekada
za mene
Neki
baš za Tebe

Tajne
na suncu osušene
na vetru izbrušene
na marami prebirane
medom ublažene

A tako se
dobro znamo
Zahvaljujući
ovim našim čudnovatim
Sastancima

Zajedno starimo
Volimo nekoga
Ostavljamo
Boli nas
Smejemo se
opet

Tako lako
Pretvaramo se
u Bisere
Konje
samouke Barabe
nežne za ovaj svet

Dozivamo se
Sa ponekim se čujemo
I opet
Starimo
Plačemo
Smejemo se
Opet.

 

[*samouka*]

***
Zbog gluposti
Suza
ulupana
u šnenokle.

 

[Jennifer Jennin]

***
Zbog gluposti
Suza
ulupana
u šnenokle.

Sa malo reči, toliko toga reći.

 

[*samouka*]

Danas

u meni
nema Pesme.

Ali Reči
same
igraju.

Bez reda
i vaspitanja
valcer
i kazačok.

 

[Konj_na_belom_princu]

Akvarel očima

Pre nego me je ova pesma izmisila
ja sam sedeo u dubokom ćutanju sebe
zamišljen i naizgled upućen u najtajnije spise
koje sam sasvim slučajno iskopao
ispod piramida sačinjenih od naslaga vremena
provedenim u nepokretnom čekanju sopstva..
Tumačeći njihove tajne znakove i simbole
lutajući po njihovim beskrajnim lavirintima
učio sam kako se prave magije sposobne
da probude upravo one najfinije lucidnosti
po kojima smo se oduvek prepoznavali..
nepostojeća.. draga moja..
Znaš ti dobro o čemu ja pričam..
i zbog čega me je večeras ova pesma izmislila..
Ti i ja.. još jednom ljubavi..
u najneobičnijem dodiru..
najobičnije svakidašnjice..
u poslednjem tangu koji ne prolazi
ponovo da budemo.. ponovo da trajemo
u jedinstvenom nizu.. slučajnosti i okolnosti..
pod kojima slivajući se..
niz tvoje kišne fenikse
mojim akvarel očima..
u naše slonove kosti
ponovo živi kaleidoskop.

14.12.2009

 

[*samouka*]

 

[*samouka*]

Hajde Ti
Nenanizana..
skuvaj nam taj čaj.
Raširi te tvoje tanane prste
pa sa njima lagano i nežno
potopi sve ove naše godine
naše listove otkinute
i ostavi ih da se ocede od nadanja
nek isteknu sva htenja
nek otkaplju sva lutanja..
da ostanemo samo mi.
Samo mi i niko više.
Promešaj kašičicom
sve što nismo
jedno drugom rekli.
Provrti je u krug
pokreni vir
da utonemo u tamo
gde se najbolje razumemo..
bez da se čitamo..
preko papira..
pa raširi maramu
po njoj da crtam te
onako kakvim jesam
onako kakvim me ne vidiš
onako kakvim me slutiš
da ne ispisujem više
stihove po vazduhu..
jer (znaš i ti..) ostarilo se..
i zima se uvukla u kosti
Hajde.. Ti..
Skuvaj nam taj čaj.
Da prećutimo ove stihove
i zaboravimo sve do sad napisano
i ne kažemo jedno drugom.
Kako smo mogli lako
napisati neku dobru pesmu.

Hajde
Da pobegnemo sa čajanke.
Igra mi se.
Pleše mi se Tango.
Voli me još jednom
Umesto ruke pružam Ti Reč
a Ti se uhvati za dugme
Hajdemo!
Moja je duša mala
zato je dobro drži
Prošle srede je vetar oduvao
sve do Tise
I mutno je
Malo magle
i maca od dobroga drveća
Tu je i piljevina posečene trešnje
Al Trešnje ostaše na mojoj
Marami
Držim je
a Ti ne puštaj
Dugme
Ovo je Tajni Valcer
U njemu ima čežnje
i osmeha
i gorčine
I toliko tajni
Tajni od kojih smo se napravili
Jedan okret
Čvrst stisak
Vetar je opet ojačao
Drži me
kao što me nikada više nećeš
držati
Kao što me nikada nisi držao
Dragi.

 

[*samouka*]

Дугме


Премеравам слова
Бројим прореде
Тежином удаха издах задржавам
Несмотреношћу лаж још једну покопавам

Лажем себе да жмурим јаче
Да Невидим дубље
Лажем себе да могу, умем и знам
А слаба сам
Јер, ова последња ме је разнела
Ко мемљивог црва сатрла
Јаловом опет јалову учинила
Па ми је и сваки трептај осуда
А мисо ух та фрајла стара
Опет ме је на жртвеник
Ко јагње приклала

Премеравам покрете
Бројим ожиљке
Лагумом нови лавиринт ткам
Како да се из Истине искобељам
Како да Лаж огрне сјај
Несмотреношћу сад себе покопавам

Лажем себе да јесам та
Омама од измаглице саткана
А у ствари сам сасвим обична
Жена за дугме створена
Она што сама отпада кад нетреба
И правим се јака и моћна
А у ствари
Слаба сам

Свака ме је Лаж поништила
Свака Истина унизила
Свака реч слово окренула
Сваки проред душу кидао
Свака ми је љубав присела
Истинитом Лажи принета
Арлекинском сликом сликана

И сад
Премеравам слова
Бројим речи
Нижем ово што оста од мене
да прегрупишем редове
И наново поченем да Верујем!

®

пс уместо Блога

Dugme budi
ma budi i Dugmence
Jalovo
Lažljivo
Slabo

Od petparačkih ljubavi
od petardi osmeha
od tuče plača

Rodi Reč
nek pljusne kao šamar

 

[mala sanjicaa]

ova poema se zove Rekonvalescencija peripatetičke indoktrinacije

Život..šta je to?
Tek..tek pusti plamen koji ognjem beskonačne letargije obasjava praskozorje kentaura..
Tek..tek puki suton smiraja eutanazije apokaliptičke insuficijencije karakterne parodotontopatije..

Život..čemu to?
Tek..tek ništavnom treptaju dalekovodne apsorpcije dodekaedarske fantazmagorije..
Vapaj teget očajanja podno Gibraltara u predvečerje Urala..

Ljubav..che cosa e'?
Tek..tek bakarni namotaji slatkorečivih pustahija u kalemljenju apokopiranih sintagmi..gomila nepovezanih, besmislenih,slatkih reči prošaputanih u svemirskom beskraju analfabetske resorpcije..

Oh mon dieu..
Sacre bleu..

 

[Sousuke Aizen]

ova poema se zove Akonkagva

Akonkagva,Akonkagva
bolje i to neg' Managva

Tamo je baš ludo svuda
planina j' to mnogo luda

Ima ženski, ima sve
neplaća se pedeve

Ludujmo na Akonkagvi
bolje neg' da igramo ragbi

 

[OOOJ Dimitrije]

Ja se izvinjavam
Trenuci su izgubljeni
A mislili smo
Da smo
Bitni

Bili smo novi
Dani su isti
Od poceka sveta
Nama su neki drazi
Od drugih

Da li imamo snage
Da osecamo
Ispod pokrivaca
Slika
I govora

Pravim iskorake i drago mi je
Zbog svega
Sava je nabujala
Take me to the River..

Odbrana
Pored prirode
Protiv prirode
Preziveti prirodu
I proziveti prirodu

 

[Sousuke Aizen]

ova poema se zove Ergonomska stolica

U suton čežnje piksline deve
ugledah malene, preslatke ševe
kako cvrkuću,kako se maze
kako jedna na drugu paze

Njihova krilca bila su nežna
njihova ljubav,oh!-neizbežna.
Kljunom su jedna drugu kljucale
a posle su se valjda i tucale

U braku bejaše skladnom i lepom
volim da gadjam cigane šerpom
Zavoleše se na pogled prvi
omiljen obrok behu im crvi

Živeše srećno do samog kraja
daleko od rodnog im zavičaja
Imaše porod krasan i brojan
jedan od sinova zvao se Bojan

 

[Mika]

Солзите не ја допираат земјата,
ги допираат корењата на ѕвездите,
само болката ќе го допре небото,
месечината прикрива рана,
полна болка, ненаситна,
само рана ја разбира раната,
вкоренета светлина во мракот,
бродови од имиња кои ги нема на корицата,
бродови од лудило се прикотвуваат крај твоите стапала,
меѓу прстите вечност која никогаш не спие,
бесконечност на постојаното паѓање,
паѓаме во себе, низ себе,
да би се одбиле од дното на нашите тела.
Отворам врата кон пустина,
пустината е ливада,
ливадата е во мене,
се сеќавам секое утро,
со рацете на зората
да ја изградам својата мала кула од карти.
Рацете на зората се копнеж,
допирот е вода,
умираме од жед.
Отвораш врата кон ливада,
ливадата расте во пустина,
пустината е во тебе,
се сеќаваш секоја ноќ,
секој лист е парче од твојата сенка,
изгубен лист кој одбива да верува,
како да забораваш дека секој лист има корен,
затоа луташ,
од овде до којзнае каде,
наместо да процветаш на мојте гради.

 

[Jennifer Jennin]

JAJE NA OK

U korpi užitaka
Raznih ukusa
Poseban šmek daje
na kašiku masti
bačeno i uprženo
na oko jaje.

Nepce pamti
Simfoniju
Žumanceta
Na komadić hleba
Umočenog i
Prstohvatom soli
Začinjenog.

Ma neću ni priloge
Što ukus kvare
Razdeliću viršle
I par kobaja
Radost srcu čine
Na ok tri pržena jaja.

 

[Sousuke Aizen]

ova poema se zove Lišaj

Živeše jednom davno
u neka bolja vremena
lišaj zvani Duško
i Bilja,njegova žena

Bili su podstanari
radili mučno i dugo
dok Bilja ne poginu
pregazio je Hugo

Ah kleta sudbo zlobna!
Što Bilju uze Dušku..
Nagna ga da se sveti
i zalud troši pušku

Zalud,jer osveta je
najčešće loša stvar
Ubiti crtanog junaka
i nije neka čar..

Nema više decu
niko da nam zabavlja
A Duško završio je
kao balega kravlja

U zatvor otišo je
da tam' provede vek
životni svoj a beše
za život stasao tek

 

[Konj_na_belom_princu]

ova poema se zove Stišaj

Neizživeše se jednom davno
u neka vremena od gorih bolja
Neka slova izrazito strašna..
da te prođe od života volja.

Ah kleta sudbo zla! Jadna je duša..
Da od slova nastane takva buka
da ni konj ne može da ih sluša
i nekako pripadne mu muka..

Avaj pesniče...prijatelju dragi
razumem ja divan je to lišaj
Al zaBoga nebilo ti zapoveđeno..
Tu muziku nekako stišaj..

(jel vidiš i ja nekako smanjen..
čekam baudov smajli zapanjen.)

 

[Sousuke Aizen]

ova poema je ljubavnoga karaktera i nosi radni naziv Prava ljubav

Lastavice moja mala
podari mi svojih bala..

Lastavice mala moja
podari mi svoga znoja..

Moja mala lastavice
ispiški mi se na lice..

Samo tako ćemo mi
pravu ljubav imati!

 

[*pustinjakinja]

Nisam to ja, to je moja virtualna kopija

Ovo sada ne pišem ja
niti moje misli ovdje stoje
ni slučajno ne ličim
na karakter osobe ove.

Nema u meni ničeg lošeg
mane za mene ne postoje
sve je to samo odraz
vurtualne kopije moje.

Ovo što slova kuca
to su šape mačka Miše
toplo mu pa se namjestio
i za macama dalekim uzdiše.

Proxi oblačim svakog dana
malo mode iz Pariza
pa skoknem do Milana
moda je za mene nasušna hrana.

S puta se vratim a ovdje hladno
opet bih na more bajno
latim se proxi marke
pa krenem do prve banke.

Zar nisam kul lik
sasvim, sasvim šik
a ti sad pogodi
ko iza svega stoji.

Ono lijepo pripiši meni
ono ružno prišij ovoj virtualnoj ludi
mačku Miši na pp piši
ako zauzet nije dok brkom namiguje.

Pozdrave vam šaljem
iz svijetlog Beča
a onda me čeka zanosni Prag
Miša vas puno voli, adio svima sad.

nn ( 2015 )

 

[Sousuke Aizen]

ova poema je naučnoga karaktera i zove se Transkripcija intertekstualne manifestacije konglomeratske insuficijencije

Titraj dalekosežnih, višeobrtnih dodekaedara u resorpciji hermeneutike
usloviće dezoksiribonukleinski kolosek paralelnih, premda elokventnih, umnogome banalnih
zavičaja
da svoju infinitezimalnu i, ruku na srce, fantazmagorijsku rekonvalescenciju peripatetičke kvintesencije
dovedu do izražaja
posredstvom fosfodiestarske kovalentne veze negativno naelektrisanih katjona.

Rotoromanska dekapitulacija analfabetske apsorpcije kakofonijskih poluprovodnika
nikada nije bila dovoljna,niti će biti, za alegorijsku sublimaciju supremacijske Akonkagve
koja poput antologijskih dezinformacija teži da, ako ne u potpunosti,a ono bar kolageno
odloži neodložne bespredmetne epitafe kvadratnih hipotenuza Augijevih štala
koje će palatalizujućem filadendronu eksproprijacijskih sklonosti dozvoliti jedan poslednji aromatični ishod.

Somalijska podsekvenca deuteronomskog sintisajzera endemske kategorije
podstiče nepatvorenu fotosintezu Alibabine nećake Sofije
i odnosi peščani nanos sedimentnih plebiscita
u neka bolja,ravnopravnija,antananarivskija vremena podno piskutavih stabala Teslinog pogona esencije.

Australopitekus Duško posmatra daljinu respiratornih izdanaka
i pita se da li je mogao da posveti svoju metaforičnu oksidaciju
kalifornijsko-kovalentnim individualnim nikogovićima
aflatoksinske veroispovesti.

Zamajac dalekovidnog stupnja arhetipske lojalnosti protoplanetarnog ekosistema
koji svoj takozvani danak u krvi uzima jednom mesečno svim pribranim ergonomskim drvosečama
ovaj put neće biti dovoljan da subliminalnim karakterizacijama patološke Andaluzije
negira odricanje labradorsko-perifrastičke konjugacije labiovelarnih afereza.

Konjunkcija disjunkcije eklektičke apokalipse vanbračne orijentacije
kao posledicu nužno mora imati kromanjonski deficit solidarnih arbitara
koji, sledeći utabanu stazu haplološke apokope gerontološke sintagme
nema nameru da postane deprivirani stetoskop elektromagnetne neutralizacije.

Arhijerejski sabor trubadurskih leukocita poluraspada baldahina
karakteristično melodramatično nudi bezličnu, trivijalnu tiradu ispraznih fonema pantasilejske provenijencije
koja, premda uslovno rečeno burnim dešavanjima,iako trulo glođući dur lestvicu, ipak nije dorasla silabičkom disbalansu
ipak u dubini kosmosa ravnodušno posmatra agoniju bedastoća i trivijalnih vihora nasumničnih misli usred nedostatka akacije.

 

[*pustinjakinja]

Kada bih znao

Ja ne zborim o ljubavi često
niti nižem stihove joj i rime kitim
ne znam ja o njoj zboriti
glagoljivo, žuboravo, laskavo.

Ne znam.

A kada bih znao, kada bih samo znao
iz srca otkinuti riječi
iz duše iznjedriti boje
eh, kada bih samo znao...

...a ne znam.

Ja o ljubav ne zborim
ne pišem pjesme, ne bilježim note
ćutim, samo joj ime ćutim
i sklopljenih očiju crtam lik.

A kad bih znao, o kada bih samo znao
da kitim joj ime esejima
i odama krasim oči
umjesto što volim samo
tiho, bezglasno
Kada bih znao...

a ne znam...
...a ne znam.

nn